Fruška gora – srpski Atos, 2. dan

(9. oktobar 2019)

*
Za doručak, Daca je umesila pitu sa sirom, uz koju odlično ide kozja surutka. I kajmak. Kao i razne vrste sireva koje iznosi na sto. Dajem sve od sebe, a i njih dvoje se trude, ali u plehu ipak ostaje nekoliko lepinjica. Taman za poneti, za ručak. Uvek me mrzi da usred dana pripremam nešto posebno za jelo, tako da će pitice biti savršene. Pijemo kafu pa se upisujem u knjigu gostiju.
Grlim ih i pozivam da budu moji gosti u Beogradu dok sam ovde. Stvarno mi se dopadaju. Tako su opušten i normalni.
*
Postoji direktan put koji vodi od Velike Remete do Grgetega, ali u tom slucaju se peskace Krušedol. A moj plan je da obiđem svih šesnaest starih manastira. Tako silazim opet do česme Ubavac, koja se nalazi na nepun kilimetar udaljenosti od Remete.
Česma je podignuta na samom kraju 18. veka iako je izvor postojao mnogo ranije. Prema legendi, nastao je tako što je sveti Dimitrije, prolazeći tuda, poželeo da se napije vode i onda je cuo žubor sa izvora koj se upravo otvorio u steni. Narod je izvor nazvao Ubavac, zbog toga što je voda “mnogo ubava”, a posebno je dobra za vid i probleme sa vidom.
Tako na izoru poovo napunim onu u svoju flašu i putem koji mi je Miki objasnio krenem prema Krušedolu. Put je zemljani i vodi između voćnjaka, pašnjaka, njiva, šumaraka. Bez žive duše na njemu, iako je širok, kolski. Sunce je, dan mio i blag, a oko mene sve zeleno sa ponekom smeđe-žutom nijansom. Ovuda bi se lepo mogao voziti bicikl, samo za potpuno uživanje u svemu ovome hodanje je mnogo bolje, jer je sporije i hodač je prisutan na svakom metru puta. Sleva su blagi obronci Fruške gore, zdesna šumarci i livade. Spokoj i mir oko mene i u meni. Savršen jesenji dan.
Do Krušedola stižem za manje od sata. Kako izbijem na asfaltni put, tako se preda mnom ukažu manastirske kapije.
*
Dvorište je prostrano i lepo uređeno. Podšišna trava, sakupljeno opalo lišće sa drveća, a u zelenilu jednog čempresa skriven stari vojvoođanski drveni đeram. Niko od posetilaca ga ne primećuje, a meni je zanimljiv kao autenticni deo prošlosti ovog mesta. Nije mi teško da zamislim monahe koji sa kofama u rukama idu stazama do đerma i onda satima vade vodu, koju potom nose nazad u manastir.
Zanimljiov mi je i to što je manastir sasatavljen iz dve celine – muškog i ženskog. Prvi je podigao Maksim Brankvić a drugi njegova majka Angelina. Njihovi ćivoti se nalaze u crkvi, a tu su i grobovi Despota Đurđa Brankvića, patrijarha Arsenija III Čarnojevića koji je predvodio veliku Seobu Srba, vojode Stefana Šupljikaca, te Milana Obrenovića i knegije Ljubice. Kao što su mi Miki i Daca jutros i napomenuli, ti grobovi su u stvari najbitije što treba vdeti u manastiru.
Pošto ga sada posećuju eksukrzije srednjoškolaca i pravi se velika gužva, to ga na brzinu obiđem i nastavim dalje prema Grgetegu.
*
Do ovog ženskog manastira vodi asfaltni put, ali njime vozila skoro i da ne prolaze. Kad nakon kratkog uspona izbijem na vrh brda, na kome je postavljen veliki beli mermerni krst, poda mnom se pruži zatalasani uzani put na čijem završetku se nazire crkeni toranj. Pomalo me podseća na one ilustracije u bajkama o kivudavoj stazi kroz idilicnu prirodu. Radost u meni ne popušta, iako je sad već dosta toplo a duž puta nigde nema hladovine.
Na ulazu, odmah iza manastirske kapije, monahinje grabuljaju ópalo lišće. Smerno ne podižu pogled sve dok ih nešto ne upitam. A onda sa jednom malo popričam, šaleći se sa njom zbog toga što je bila pomislila da sam muško, videvši ispod oka neku visoku priliku sa ogromnim ruksakom, pa se iznenadila kad je začula ženski glas, te je tako i podigla glavu u čudu. Veoma je mlada, možda u srednjim dvadesetim.
U samom manastiru dograđuju se konaci a rekonsteuiše se i crkva, pa vlada buka od bušilice, mešalica i gužva od majstora koji ulaze i izlaze. Šetam okolo i pred jednim vratima zatičem staru monahinju. Stojeći, plete brojanice. U jednoj ruci oštra igla, u drugoj napola završen rad. Pozdravim je i upitam šta to pravi i da li bih mogla da snimim njene ruke dok štrikla. Njoj je moja molba malo neobična, ali prihvata. Krenemo do klupice gde seda i počinje da upliće tvrde, nesavitljive trake debele svile. Dobila ju je od monahinja u Rumuniji i želi da od toga napravi nešto lepo. Ali jako su krute i treba mnogo snage da se lepo zategnu i upletu.
Dok je snimam, prilazi čovek kog sam već srela na ulazu. Došao je motorom, a ulazeći u manastir, ljubio je svaki stub i ikonu. Onda je ušao u jedinu prostoriju koja je trenutno otvorena za posetioce, a u kojoj se nalazi kopija Bogorodice Trojeručice. Ovde je stigla iz Hilandara, kao poklon hilandarske bratije. Mati sa kojom pričam, tvrdi mi da je istovetna tamošnjoj, da je nastala u isto vreme.
Posetilac koji se predstavlja kao Zoran, ovde je gotovo svakodnevno. Dođe motorom iz Beograda, napuni se blagodeti i primi blagoslov od glavne mati, porezgovara sa ostalim sestrama koje sve zna po imenu, i onda mu je duša na mestu, te može da se vrati nazad. Prica mi da je završio ruski na Filološkom fakultetu, da ima dva odrasla sina, a sada ceka dete sa drugom suprugom kao i unuče od najstarijeg sina. Putovao je dosta po Africi, boravio u tamošnjim crkvama i manastirima, ali ovde je našao mir za kojm je uvek tragao.
Pričamo sve troje dok mati neprekidno upreda one niti praveći brojanicu. Pitam je da li bih mogla da je kupim kad je završi, a ona mi kaže da u suvenirici ima dosta toga. No, ja bih želela baš tu koju je pravila kad sam došla i koju u dalje pravi. Mati se žali da nema odgovarajući krstić za nju, jer niti su predebele i ne mogu da prođu kroz krstiće koje ima. Pomirljivo odustajem od molbe. Pitam je za ime, a mati odgovara da nije važno njeno ime već ime onoga u ciju slavu sve to radi.
*
Sa Zoranom nastavim obilazak. Uvodi me u kancelarije još neke mati visoko u hijerarhiji čije ime nisam upamtila. Zatim odlazimo u manastirsku trpezariju da sačekamo staru monahinju sa kojom Zoran neizostavno želi da me upozna.
Unutra je već mati koja plete brojanice, pa sedam do nje. Sad nam je priča mnogo opuštenija kao da smo se malo zbližile. Tako sazajem da ima osamdeset godina, iako izgleda dosta mlađe, veoma je vitalna i besprekorno bistrog uma. Njeno monaškoime je Ilina – i jedina je sa tim imenom među svim pravoslavnim monahinjama. A dobila ga je u čast Svetog Ilje koji je njen zaštitnik. U svetovnom životu bila je lekar opšte prakse a zamonašila se pre osam godina. Pitam je šta je bio razlog.
“Imam ja penziju”, odgovara Ilina. “Ali ljudi su bili razlog, to što na ljude nikad ne možeš zaista da se osloniš. Samo na Boga. Jedino Bog te nikad neće izneveriti”, otprilike tako mi kaže.
Ponešto joj ispričam o mom putovanju i onome što zovem svojom “misijom” – da prenosim priče o dobroti i lepoti sveta. Pominjem nekolika čuda puta, čuda ljudske dobrote, a majka Ilina će na to:
“A ko stoji iza tih čuda, iza tih dobrih ljudi? Ko ti se javlja kroz njih?“ pita me. I brzo dodaje čitajući moju misao po mom izrazu lica: “Ne nagovaram te ništa, samo kažem da ti u svemu tome nedostaje ta jedna karika, i da to treba da jednom povežeš. Neće to ništa smetati tvom Putu, sve će ostati isto.“
Odmahnem glavom u stilu – “razmisliću o tome” , jer hoću, kao što o svemu što mi se desi na Putu razmišljam. Put nema smisla ako zatvorimo oči, um i srce.
U međuvremenu, mati Ilina imrpovizuje krstić na brojanici. I pita me koju boju kićanske da stavi, pošto sam rekla da mi se pink koju je najpre htela da uveže nimalo ne dopada. Predlažem crveni konac za vezivanje i neku narandžasto oker boju za kićanske.
“E zbog ovoga sam ja dobra monahinja”, kaže Ilina. “Jer sam posluša. Meni je lako da uradim šta mi neko kaže. “
“Sasvim suprotno od svega što mene određuje”, kažem, a pomsilm na gordost. To nikako nije hrišćanska osobina, ali je presudno bitna za preživljavanje u svetu u kome ja živim.
“Evo, uskoro je gotovo, nije savršeno, ali ko želi da vidi mane, on će ih vdeti”, zajučuje Ilina. I neočekivano, otkriva mi kako je kao dete sa sela, negde tamo u loznikom kraju, pravila kićanke jarićima koje je čuvala. Svako jare imalo je kićanku drugačije boje i po nečemu drugačiju. Tako ih je i raspoznavala.
Ta priča mi je neodoljivo simpatična, tako ljudska i životna. Osećam se kao Ilinino jarence koje čeka svoju kićanku za koje veruje da je pravljena baš za njega. I zaista, Ilina mi je daje. Koliko sam joj samo zahvalna zbog toga. Zoran me vodi do one prostorije sa Trojeručicom, gde ostavljam simboličnu nadoknadu za taj dar.
Vraćam se nazad. Mati koju je Zoran čekao je završila đriču sa njim i odlazi. Vreme je da i ja krenem. Ilina je u međuvremenu započela da plete novu brojanicu. Numorna pastirica. Podzravljamo se, a onda je zamolim da je zagrlim, kako grlim sve drage ljude koji me dotaknu svojom dobrotom i ljudskošću. Čvrst, topao zagrljaj, njen blagoslov meni i pozdráv.
Pamtiću ovaj susret zauvek. A brojanica će sa mnom dalje oko sveta.
*
Nastavljam putem iza manastira, koji treba da me dovede do Starog Hopova. To je planinarska staza, odlično obeležena. Jedino što vodi strmo uzbrdo u prvom delu, pa ostajem bez daha dok ne izbijem do blažeg uspona.
Sama sam u šumi. Kad za stanem, oko mene je potpuna tišina. Čak su i ptice retke. Kakav mir. Osćam se kao svoja na svome dok koračam stazama po opalom lišću i žirovima koje krcka pod mojim nogama. Čoveku je priroda iskosnko stanište. Udaljili smo se od njega i otuda taj strah kod modernog gradskog čoveka koji se nekad boji i u park da ode. A šuma je tako lepa i tako životna.
Izbijam na TV toranj, odakle kratko parče vodi asfaltom, pa se ponovo vraćam na zemljai put, kroz šumu. Sada je nizbrdo, pa je mnogo lakše sa ovh dvanaest klograma u ruksaku na leđima.
Pozvana sam da spavam kod prijateljice Smilje sa Fejsbuka, u njenoj kući kod Novog Hopova. Ali do tamo imam još skoro deset kilometara. A umorna sam i mrak samo što nije pao. Žurim da izađem iz šume i dokopam se čistine za videla. Ali Smlja je napravila gibanicu kojom me mami da izdržim. Ako treba, doći će i kolima po mene, pa će me ujuturu vratiti na mesto gde me je pokupila, kako bih nastavila peške gde sam stala. Nakon mnogo poziva i SMS-ova, na kraju ipak odlučujem da ne silimo situaciju. Kampovaću negde kad izađem iz šume, pa ću sutra kod nje na doručak.
*
Ideja mi je da stignem do Starog Hopova gde postoji toalet i ima vode, te da tamo kampujem, a ujutru da posetim manastir. Međutim, trek me vodi na pogrešnu stranu. Shvatim grešku i vratim se do neke napuštene kuće, pa presečem preko vinograda koji je začudo održavan. Kad, ispod njega, u šumarku, stara lada. Ispred nje čovek koji posluje oko roštilja i žena koja sedi na panju.
“Hej! Dobar dan! Može li se ovuda za Hopovo? “, pitam.
“Može”, odgovori muškarac i objasni mi kuda da idem.
Utom se umeša i žena sa pitanjima a gde i kako i zašto.
“U stvari, tražim gde bih mogla da kampujem”, priznam im.
“Pa možete ovde. Ovo je naše imanje, nedavno smo kupili kuću onu gore”, kaže žena a muž se složi.
“Ali kako ćete da kampujem? Sami? Žena sama u šatoru? Ja ne smem ni gore da prespavam sama, a vi ćete u šatoru”, čudi se žena.
I tu krene priča o mom putovanju. Usput pokušavam da nađem ravno mesto za šator, ali sve je pod kosinom. A ispostavlja se da u okoliniima ima i divljih svinja. E, to jeste ozbiljan problem. Veći od recimo, medveda i sličnih životinja. Žena tvrdi da ih skoro nije videla, ali nedaleko odatle, u njivama, lovci ih ubijaju.
“A što ne biste postavili šator na terasu kuće, tamo ćete biti bezbedniji i mnogo je toplije? “, upita Čovek.
“Kako dobra ideja! “ uzvikne žena. “Kako se toga nisam setila odmah.”
I tako prebacimo moje stvari gore. Dok se ja smestim, stiže i roštilj: meso, pečurke a ima i tri piva. Kako tri za njih dvoje? Pa, muž uvek popije dva a ona jedno. Ponesu dve manje rakijice, pa sedeći upravo na terasi na kojoj ću kampovati, natenane ispiju svako svoju, zagledani u grad u daljini – vidi se Ruma i Irig a za vedrih dana i Obrenovac. Onda siđu dole i naprave roštilj, pa uz njega popiju i pivo. Kupili su ovo imanje nedavno, da bi malo uživali u prirodi. Ne planinare i nisu uopšte u sportskom fazonu, ali vole da pobegnu ovde iz grada. Prijatelj ih uglavnom ne razumeju, pitaju se šta će, do đavola, tamo kad ničeg nema.
“A sad kad im budem ispričala za vas, ima da zinu. Pogotovu što ovuda nikad niko ne prolazi”, kaže žena koja mi se u međuremenu predstavila kao Sanja.
Večera. Delimo dva velika vrata i pečurke, potom pivo i kolače za desert. Sve mi je preukusno i baš kako treba. Uživam u susretu sa njima, u jelu, u pogledu na gradiće u kojima su se popalila svetla.
Ne čudim se ničemu što mi se dešava. Ne bih rekla da sam navikla, već je pre reč o tome što, kada ste potpuno otvoreni, onda sve prihvatate zdravo za gotovo, ne pitajući se kako je nešto moguće i zašto i koliko je neverovatno, već sve postaje prirodno, baš onako kako treba da bude.
Sanja i Borislav, kako je čoveku ime, uskoro pakuju stvari i kreću, želeći mi miran san.
I ja znam da će ovo biti dobra noć nakon ispunjenog dana.

 
 
————–
Kupujući moje knjige, direktno pomažete moje putovanje oko sveta. Pogledajte dostupne naslove i naručite ih preko sajta.

Tema ima 1 komentar

  • Poslala/poslao: Nenad | Objavljeno: 16.11.2019 15:56
    Vec sam mislio da kazem "Eto, steta kako dobri ljudi odbijaju pomoc", ali kako je brojanica sa kicankom ipak nasla put ka tebi - moram reci da mi je drago da se ta prica ipak razvila. Jarence :)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *