Fruška gora – srpski Atos, 3. dan

(10. oktobar 2019)

 

Pred zoru je počela kiša i jak vetar. To sam i očekivala prema vremenskoj prognozi. Probudivši se usred noći od vetra, blagoslovila sam Sanju i Borislava koji su mi sinoć ponudili da spavam na tremu napuštene vikendice. Kad sam se ujutru ponovo probudila, nevreme se stišalo. Sedeći u zavetrini, u fotelji, pijem kafu, doručkujem i kuckam novi blog, a sve to sa pogledom na Irig i Rumu u dolini. Lep početak dana, čak iako nema sunca.
Bora mi je sinoć objasnio da preko njihovog placa izbijem na potok a onda planinarskom stazom izlazim pravo na Staro Hopovo. Srećnom slučajnišću, baš juče je posekao granje i raščistio šipražje. Sad preskačem preko njega, opet mu se u sebi zahvaljujući.
Rekao mi je i da ću više puta morati da prlazim s jedne na drugu stranu potoka. I zaista, svaki čas skakućem s leve na desnu obalu.
Sama sam u šumi. Vidim nečije stope u vlažnoj zemlji i pitam se da li možda pripadaju nekom monahu. Zamišljam scenu susreta sa crnoriscem u šumi. Filmska scena. Ili pre romaneskna.
Ali ne srećem nikoga.
Ni u manastiru nema nikiga, pa samo uđem, pogledam malo freske i krenem dalje.
Opet planinarskim putem, koji vodi blago uzbrdo. Razmišljam kako sam za ova tri dana skoro sve vreme hodala šumskim putevima. Pravi hajking sa povremenim silascima na asfalt. I lepo su obeležene staze Fruškogorskog maratona, mada bi trebalo to povezati i sa znakovima duž asfaltnog puta. Ovako, dešava mi se da previdim ponovno isključenje sa asfalta i da umesto zemljanim putem, u Novo Hopovo stignem zaobilaznim, za vozila.
Kučići iza ograda kuća kidišu neumorno, horski za mnom. Prolazim tako kroz špalir lajavaca, i nije da ih se bojim, nego su prebučni.
Iz kapije ispred mene izađe biciklista sa Fuji trkaćim biciklom. Kaciga na glavi, duks i šorts, ali ne vozi, već gura bicikl pored sebe, iako je ravno. Čudno. Ubrzam ali ne mogu da ga stignem. Na raskrsnici, kreće levo uzbrdo. Moj trek pokazuje da je manastir negde između tog levog i desnog puta. Bolje da ja pitam tog bajkera gurača.
“Hej!”, dozivam ga. “Gde je manastir?”
“Svugde su manastiri na Fruškoj gori”, odgovara okrenuvši se.
Baš duhovito.
“Novo Hopovo”, kažem, a on odgovori da se samo šalio, te da produžim pravo.
“Hej!”, pozovem ga opet kad je nastavio da gura uzbrdo. “Vozi to malo, nisi izveo bajs u šetnju. Nije ti to neki uspon da bi morao da guraš”, primerim. I ja sa malo šalim. Mislim, malo mu vraćam.
I on tu stade da mi objašnjava kako ima tanke gume a šljunak je, inače bi on…
“De-de, šalila sam se, znam sve to”, kažem. I dodam da sam sedam godina na dva točka oko sveta…
“Hej, pa znam za tebe”, viče odozgo, ali ga zagluši kamion koji upravo naiđe.
Mahnem mu i on meni, te produžimo svako svojim putem.
Ali uskoro njega ponovo: stiže s druge strane pred manastirske kapije, baš kad i ja. S te strane njemu je spust, pa ga sad zadiekujem što vozi samo nizbrdo.
Goran, kako mi se predstavlja, zaustavlja se i počinje da mi objašnjava probleme sa ovdašnjim lošim putevima i svojim tankim točkovima. Nije da baš saosećam, jer nema mnogo logike u tome da živiš na Fruškoj gori a voziš trkaći bicikl pored toliko MTB staza.
No Goran ima svoje razloge koje bi mi obrazložio da upravo ne nailazi autobus pun đaka. Žurim da uđem pre njih u manastir, pa se tako pozdravimo.
Ipak, ekskurzija me stiže. Uspevam samo da primetim i fotografišem odlično očuvane originalne srednjovekovne freske. Malo kasnije čuću od žene koja tu radi kao vodič da su u vreme nemačke okupacije monasi prekrili sve zidove platnima, pošto je manastir bio pretvoren u nemačku konjušnicu. Druga zanimljiva priča govori o ćivotu sa moštima velikomučenika Teodora Tirona iz trećeg veka. Poreklom iz Male Azije, iako rimski vojnik, prihvatio je hrišćanstvo koje je u to vreme još uvek bilo nepriznato kao religija, a njegovi sledbenici su proganjani. Tiron je mučen, ali nije se odrekao svoje vere. Zamršena je priča o tome kako su monasi i vernici Iriga i Rume tokom komunističkih progona uspeli da spasu ćivot, krijući ga i seleći. Priča koja zaslužuje roman.
Imam dogovor da se ovde sretnem sa Smilja Pesic koja me je juče pozvala preko Fejsbuka u goste. Trebalo je da noćim kod nje, ali bila sam preumorna da produžim čak do Novog Hopova. A onda mi je bilo žao kada mi je napisala da je spremila gibanicu. Stvarno sam bila ljuta na sebe što ne mogu da ishodam još tih ne znam koliko kilometara. Ali Smilja je šmekerski otpisala da se ne brinem – poješće oni umesto mene. Ako nešto ostane, podgrejaće je sutra, kad dođem na doručak.
Carica. Odmah mi se dopala. A još kad mi je rekla da je takođe profesorka književnosti, doduše u penziji, tad sam zaključila da ja upoznajem samo genijalce.
I evo Smilje, dolazi kolima po mene, u društvu sa svojom komšinicom. U trenerci, nalazi me u crkvi, gde je kao domaća, iako ni ona nije religiozna. I vozi me u svoju kućicu, nekada samo vikendicu, dok sad tu živi.
Dopada mi se na prvi pogled. I dvorištance sa plastičnim konjićima i toboganima za unuke, koji su ih već prerasli, ali ih baka čuva, i trem sa trščanom ogradom, i mala biblioteka u dnevnoj sobi. Nije mogla da prenese sve knjige iz Morovića, gde je živela, ali ove ovde su joj najdraže.
Smilja me nutka supom, pa gibanicom, pa još nekim jelima, a kad čuje da bi trebalo da kupim nešto za sutrašnji doručak, pakuje mi kekse i orahe. Još bi ona dodala i jabuke i ajvar i koješta, ali je nekako ubedum da zaista ne mogu da sve to ponesem.
Brzo nam prođe sat u priči, a onda moram dalje. Smilja me vraća tačno na mesto sa kog me je pokupila, izvodi me na planinarsku stazu koja vodi pored manastira uzbrdi, do Iriškog venca i tu se pozdravljamo. Draga Smilja vedrog duha.
Opet sam u šumi. Sama. Čudno mi je da baš nikog nisam srela već tri dana. Meni zapravo to više odgovara, jer samo tako mogu da se potpuno prepustim osećaju potpune pripadnosti prirodi. Razmišljam o tome da se ljudi uglavnom bobe da budu sami, i inače, a posebno u šumi. Dobro, Fruška gora nisu Karpati ili Kavkaz, ali ja se ni tamo nisam bojala. Ili jesam, ali sam se u međuvremenu srodila sa prirodom toliko da mi ni nepoznat teren ne izaziva strah. Fruška gora je park, pitoma šuma i planina, i ako neko želi da bude u prirodi a boji se, onda je ona idealna za razbijanje tih strahova. Kako god, meni je lepo, uživam u svakom koraku, u svakom novom pejsažu, čak i u pomalo zamornom skakutanju s jedne na drugu stranu potoka.
Izbijam na izvor Zvečan, gde sam mislila da kampujem. Ali mesto je toliko zapušteno i prljavo, da bih najradije prošla tuda zatvorenih očiju. Bruka šta ljudi rade prirodi i svojim izvorima. I sve to nadomak sela Ledinci i raskošnih vila i vikendica koje su ponikle upravo ponad tog potoka. Pitam se koliko bi trebalo da se meštani organizuju i srede prostor oko tog izvora. Para sasvim malo, a volje takođe malo. Zašto onda to ne urade? Zašto nikog nije briga? Nemam odgovore.
Pošto mi je tako propao plan da kampujem pored izvora, nastavljam svojom rutom dalje prema isposnici u steni. Ali do tamo vodi tako strm uspon kroz šumu, a već je pet sati i uskoro će mrak, da odustajem. Ionako nikad ne započinjem teške stvari na kraju dana. Pronalazim mesto na jednoj livadi, iza dva plastenika, koja me donekle štite od pogleda iz kuća. Taman kad postavim šator, a počne pljusak – na vreme sam se smestila. Raspremim sebi sve za spavanje, a onda se prihvatim one pite koju mi je Smilja spakovala. Dobar završetak još jednog uzbudljivog dana.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *