Fruška gora – srpski Atos, 5. dan

(12. oktobar 2019)
*
Ovog jutra imam društvo za planinarenje: sa mnom kreću Vesin sin Vlada, njegova devojka Nina, Vesinna sestra Boba i jedna nastavnica iz škole. Hodaćemo zajedno privh pet-šest kilometara do Brankovca, ali društvo prija za promenu.
Kod manastira Beočin sacekuje nas i Maša, novinarka Dnevnka, koja će napraviti intervju sa mnom dok budemo zajedno hodale. Ideja mi se mnogo dopala, iako hodati uzbrdo i pričati sve vreme nije baš preporucljivo, jer se zadišete i gubite mnogo snage. Ali tema o kojoj najduže razgovaramo potpuno me okupira poslednjih dana: napraviti i zvanicnu manastrsku pešačku rutu po Fruškoj gori. Upravo kao onaj put Svetog Jakova, ili Camino de Santiago, kojim sam proletos hodala. Fruška gora ima sve za takav vid turizma: šumske staze su već obeležene dobrim delom, iako bi trebalo uraditi i dodatnu markaciju. Ima manastire i kulturnoistorisjke objekte duž te rute koji su vredni obilaska. Ima smeštajne kapacitete, koje bi trebalo samo objediniti u jedinstvenu ponudu. Ima razne druge sadržaje za posetioce koji bi želeli da malo skrenu sa te glavne rute. A ona bi mogla da vodi obodom Fruške, povezujući manastire ukrug, ali i u cik-cak, kao što ja pešačim, svakodnevno se penjući na Frušku i spuštajući se sa nje. Lakša i teža ruta. Aktivni turizam cveta u svetu, a hajking je aktivnost koja je dostupna svakome od sedam do devedeset sedam godina. Velika prednost Fruške gore u odnosu na pomenuti Camno de Santiago je i dužina rute, to što se sve može ispešačiti za desetak dana, što se uklapa u prosečan godišnji odmor. Za Put Svetog Jakova morate izdvojiti više od mesec dana. Sve u svemu, ova planina ima sve što je potrebno da postane središte hajkera iz celog sveta, koji osim hodanja žele da imaju i neki duhovni cilj, u ovom slučaju – upoznavanje starih pravoslavnih manastira i naše baštine.
Moje oduševljenje tom idejom, koju razrađujem do detalja, prelazi i na Mašu, jer i ona vidi da treba samo malo da se objedini to što postoji u celoviti projekat. Obećava mi da će pisati o tome.
A pošto mora da se vrati da radi, napušta nas pre Brankovca. Pre polaska, poklanja mi knjigu Murakamija “Pisac”, upravo onu koju već mesec dana planiram da kupim, a po preporuci jedne spisateljice koju izuzetno cenim. Maša me, inace, prati od mog prvog romana sa Puta, od knjige Zakotrljaj me oko sveta. I kada su je pozvali da napiše tekst o mom pešačenju fruškogorskim manastirima, obradovala se što ćemo se k upoznati. Zato mi je namenila taj poklon, knjigu koju bi svaki pisac trebalo da pročita. Draga Mašo, hvala ti.
Nastavljam hodanje sa mojim saputnicima, ali uglavnom ne pričamo mnogo. Put nibe više toliko strm kao u početku, ali svejedno štedimo snagu. Usput sretnemo trojicu momaka iz suprotnog smera – jedine ljude koje sam za sve ove dane videla u šumi. A danas je subota i već je skoro jedanaest. Dan je sunčan i topao, i da smo bilo gde drugde, u nekoj evropskoj zemlji, fruškogorske staze bile bi prepune rekreativaca i planinara. Ne znam kad ćemo početi da masovno koristimo bogatstvo koje imamo, tu pred nosom.
Izbijamo na asfaltni put, gde se fotografišemo i potom pozdravljamo. Četvorka se vraća nazad u Beočin a ja nastavljam prema Vrdniku. Zagrljaji, crvst stisak ruke i mahanje. Zbogom, dragi ljudi, doviđenja do nekog narednog susreta.
*
U Vrdniku imam smeštaj kod Majde, kume Sanje i Bore koje sam srela one večeri u šumarku, kad smo podelili njihov roštilj a zatim sam kampovala na terasi njihove oronule vikendice. Majda mi se javila porukom i pozvala me da budem njen gost. Pošto do tamo ima nešto manje od dvanaest kilometara a dan je kao stvoren za šetnju, to odlučim da obiđem neki od fruškogorskim vodopada. I to je nešto što malo ljudi zna – koliko ova planina ima vodopada sa malim jezerima. Najbliži mi je Kozarski vodopad, pa skrenem u šumu na stazu koja bi trebalo da me odvede do njega. Ali markacije nema a i staza se ubrzo gubi u širpažju kojim verovatno nikad niko nije hodao. Saplićem se o travuljinu i lijane – kako zovem stabljike niskog rastinja, prskačem oborene grane i stabla, idući strmo nadole. Stižem nekako do tačke na kojoj bi trebalo da se nalazi vodopad, ali tamo nema ničega. Dobro, nije bilo kiša, pa je možda sve presahlo – tešim se.
Ali sad treba izaći tom istom strmom uzbrdicom nazad na put. Što traje. Zastajem svaki cas da uzmem vazduha. I u sebi se ljutim što ipak nije obeležen put koji postoji na mapi, a u stvarnosti ga nema. Ako u budućnosti bude zaživeo projekat pešačke manastirske rute, takvi propusti ne smeju da postoje.
Izbijam ponovo na asfaltni put i prelazim na drugu stranu, spuštajući se sad ka južnom obroku Fruške. Ali na raskrsnici, umesto pravo ka Vrdniku, odlučim da potražim druga dva vodopada koja takođe postoje upisana na mapi. Prvi se zove Viline kaskade i put do njega je dobar, obeležen plavim trakama koje više sa grana. Dobri planinari ostavili su jasne putokaze onima koji će doći za njima. Ali ni tog vodopada nema, zapravo je presahnuo, a od rečice je ostao samo plitak potocić. Regazim ga i izbijem na suprotnu obalu, u potrazi za drugim vodopadom.
Ali put na toj strani nalik je na bojište posečenog drveća koje je odvučeno, a na poprištu tog pokolja ostale su grane kao pokidane ruke i noge. Na gomilama preko kojih je nemoguće preći, razvučene svuda duž puta. Tužna i strašna slika ljudskog zločina nad šumom. Pokušavam da se iskobeljam odatle, a onda odustajem i vraćam se istim putem kojim sam i došla. Uzbrdo, strmo i naporno – ali kad se izgubite u šumi, to je najpametnije način da sebi pomognete, vraćajući se do poslednjeg mesta na kome ste videli neku oznaku. Više od sata traje taj naporni uspon nazad, ali na kraju izbijam do onog prvog raskršća. Dovoljno mi je istraživanja za danas – idem sad pravo na Vrdnik, do manastira (sremske) Ravanice.
*
Postoje dani kad vam naprosto ništa ne ide. Možete se upinjati koliko vam volja, istrajavati tvrdoglavo u svom naumu, ali nešto vam ne dopušta da ostvarite to kako ste planirali. Takav je meni današnji dan.
Iako sada strogo pratim markiranu rutu, nakon dva sata hodanja kroz šumu bez ijednog vidikovca – dojadi više samo šuma i šuma – umesto puta sa kojim bi staza trebalo da se ukrasti, markacija me navodi kroz uzani prolaz od drveća, granja i žbunja. Ispenjem se na drvenu osmatračnica ne bih li sa nje ugledala gde je put i tako se orijentisala, ali oko mene su samo krošnje. A mapa pokazuje da se kolski put nalazi tu odmah do osmatračnica.
Đavola je tu. Upliće. se u gusto granje, a na tlu visoko rastinje, jer očito o uda niko nije godinama prolazio. No markacija postoji, vidim je na granama. Put je sve uži i na kraju rukama – u jednoj imam planiraski štap, u drugoj tripod za fotografisanje – razgrćem granje, trnje i šioražje ispred sebe i provlačim se. I napokon, stižem do kraja ovog tunela, iskočivši na kolski put. Vidim ispred i iza sebe – kakva sreća.
Ajde više da stignem u taj Vrdnik.
*
U manastiru Sremskoj Ravanici bila sam više puta. Sa drugarima biciklistima vozila bih do Vrdnika a onda bismo obišli manastir. Što mi je drago, jer je crkva sada zatvorena zbog renoviranja. Rade se temelji, koji su propali od vlage i od vremena. Originalna zadužbina iz sedamnaestog veka, koju su naselili ravanački monasi bežeći pred turcima tokom Velike seobe Srba. Jedno vreme, ovde su pocivale i mošti kneza Lazara, a kada je ćivot vraćen u Lazaricu, ovde je zadržan deo njegovih svetih posmrtnih ostataka.
O tome mi priča monahinja Marina, koja prodaje suvenire na ulazu u manastir. Sela sam u malu drvenu braku da se ogrejem, pošto je već pao mrak i temperatura je znatno opala. Rekla sam mati da hodocastim po fruškogorskim manastirima, što je nju veoma obradovalo Omdah m je poklonila razgledicu sa ucrtanim rutom manastira na poleđini k pozvala me da posedim malo i ugrejem se. Nakon priče o istoriji manastira, polako preusmerim razgovor na nju.
“Ja sam se zamonašila sa dvanaest godina”, otkriva mi mati Marina, čije je svetovno ime bilo Milica. Rođena je u nekom selu pored Uba, u porodici sveštenika i vernika koji su službovali kod vladike Nikolaja. Kao devojcici dopala joj se najviše crna monaška riza. Priča mi kako je sa drugaricom gledala neku svadbu i kako joj se bela venčanica nimalo nije svidela, dok joj je crna odora bila lepa i činila joj se praktičnom. Tako je odlučila da ode u manastir Ub. Tamo je bila iskušenica se do punoletstva, kada je rukopoložena u monahinju.
Pitam je kako su roditelji reagovali na tu odluku, jer ipak je bila dete.
“Otac i dedovi nisu mnogo brinuli, oni su sami bili duboko u veri, ali majci je bilo teško. Mnogo teško”, priznaje Marina. “I meni je bilo teško, nedostajalk su mi, a monahinje mi nisu dopustile da vidim svoju porodicu tri godine. One su prepoznale u meni cvrstu volju i obukle su mi rizu već posle nedelju dana podvizavanja, ali su znale da bi me poseta domu mogla pokolebati jer sam bila dete. Jer i ja sam brzo shvatila da je to blo prerano, nisam imala detinjstvo. U to vreme, dvanaestogodišnjakinje su bile deca, mi smo se igrale lopte, između dve vatre, pravile smo loptu od krpa i dlaka goveda, i njome se dobacivale. Igrali smo s raznih igara. Ja sam “57.godište, a u manastir sam ušla 1968. I kažem, kada bih se ponovo rodila, sve bih u životu isto uradila, samo bih sačekala da odrastem da bih se zamonašila. Nisam imala detinjstvo, propustila sam da budem dete”, priča Marina.
Onaj blagi osmeh kakav imaju Božji ljudi ne silazi joj sa lica i u njenom tonu ne može se osetiti ni žaljenje, ni bilo kakvo negativno osećanje, ali meni se srce steže od te priče. Plače mi se zbog saznanja nepovratnosti propuštenog celog jednog perioda života, i to onog najlepšeg. Priča mi Marina još i kako joj je bilo teško u početku, jer bila je samo dete koje je privlači duhovi život, ali kome je ipak neko morao da zabrani da preskoči sopstveno detinjstvo. Nemamo pravo da sudimo drugima, ali pitam se zašto kako je bilo moguće da niko ništa nije uradio tim povodom.
Zamolim je da se slikamo, a pošto ona ne koristi internet, a volela bi da ponekad vidi gde sam, u kom delu sveta, to joj ispišem adresu mog bloga. Njena sestricina – jer Marina, odnosno Milica, ima cetvoro braće i sestara koji svi žive svetovnim životima – pogledace povremeno moju stranicu i prepricati Marini gde sam.
Oprastamo se, a za uspomenu, Marina mi daje privezak sa ikonom Svetog Lazara i manastirom Sremska Ravanica.
Pod utiskom sam i steže me u grudima. Jedna od najjačih priča koje sam ikada cula.
*
Moje domaćine nalazim lako. Ispostavlja se da je priča o preporuci koja je za mene stigla od Sanje i Bore sa mnogo širom pozadinom. Majda je, naime, takođe završila književnost i predaje u iriškoj školi. Na moju knjigu Zakotrljaj me oko sveta naišla je pre nekoliko godina, pročitala je u dahu i onda me je dugo pratila, sve do rodjenja ćerkice Nadje pre dve godine. Kupila je i sve moje naredne knjige. A onda se desilo da je Sanja pozvala njenu majku da joj ispriča kako su usred šume ugostili jednu cikloputnicu koja sada hoda po manastirima. I majka je rekla kako joj ta priča zvuči odnekud poznato. Prenela ju je ćerki Majdi, na šta joj je ova odgovorila: “A kako da ti ne bude poznata kad imamo sve njene knjige na polici i pričala sam ti o njenim putovanjima.“
Tako me je Majda našla na Fejsbuku i ponudila mi smeštaj. Sobu i mir za dobar odmor koji mi je nakon današnjeg dana preko potreban. Treba i vremena da se svi ti utisci i slegnu.
 
————-
Kupujući moje knjige, direktno pomažete moje putovanje oko sveta. Pogledajte dostupne naslove i naručite ih preko sajta
 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *