Fruška gora – srpski Atos, 6. dan

(13. oktobar 2019)
 
Nedelja je i u Vrdniku je pijaca. Kupujem jabuke i krećem uzbrdo prema Jasku (ovdašnji stanovnici tako menjaju ime Jazak po padežima). A taj naziv manastira veruje se da je nastao je zbog toga što se manastir nalazi u procepu, jazu između dva brda. Kako god, zdanje se zaista smestilo u omanjoj udolini, između dve fruškogorske padine.
I ovde su u toku radovi, pa se u crkvu ne može. A u toku je i liturgija, i kroz otvorena vrata dopiru milozvučni glasovi crkvenog hora.
Prošetam oko manastira, u kome se čuvaju mošti Uroša Nejakog s početka 18. veka, po čemu je i stekao veliki ugled među vernicima.
Za ovih pet dana obilazaka fruškogorskih manastira uočila sam dve stvari: da se svi dograđuju i renoviraju, i da je reč o ozbiljnim i skupim radovima, dok se drugo zapažanje odnosi na osećanja lokalnog stanovništva – svi sa kojima sam pričala govorili su mi o lepotama fruškogorskih manastira, no uvek su isticali da je onaj u čijoj blizini oni sami žive poseban i drugačiji od ostalih. Lokalni manastirski patriotizam koji mi se dopada.
Na izlasku iz mesta zastanem da odvovorim na neku poruku, a u susret mi nailazi visoki krupni brka. Doziva me u šaljivom tonu, no kako sam skinula naočari ne raspoznajem da li ga znam.
“Rekli su mi da je neki planinar ovde a ja sam iz Zmajevačkog društva, pa ako treba neka pomoć…”, objašnjava prišavši mi.
“Dobri čoveče, hvala, ali meni pomoći nema”, našalim se s njim, aludirajući na to što svakodnevno odgovaram na gomilu poruka, osim što koordiniram poslednje pripreme za štampanje moje nove knjige. I što ustajem u pet svakog jutra da bih napisala novu objavu. Ali, ko mi kriv.
Popričamo Brka i ja o tome kojom rutom ću danas, pa se rastanemo, a on mi poželi srećan put.

*
Manastir Mala Remeta smešten je prilično nezgodno za onog ko pešači, jer se mora spustiti dva kilometra do njega a zatim se vratiti istim putem nazad kako bi nastavio za Bešenovo.
A sunce upeklo u zenitu. Nigde hlada, pošti se do Male Remete može samo asfaltnim putem. Razmišljam kako bih možda mogla da u povratku ustupiram neko vozilo za ta dva kilometra do Zelenih ledina, odakle ću nastaviti peške.
Ovaj manastir takođe je smešten u udolini a sa severne sgrane sa koje dolazim nalaze se manastirski vinogradi. Visoka gvozdena kapija koja je zaključana, živa igrada i besprekorni redovi vinove loze u čijem dnu se izdiže kube manastira kao neki srednjovekovni zamak. A i naziv potiče od mađarske reči remeta, koja znači pustinjak. Slika i ta oriča, sve to deluje mi bajkovito, ali sunce mi bije u oči pa ne uspevam da napravim dobru fotografiju.
Ovo zdanje dopada mi se najviše od svih do sada, možda zbog svetlosivog kamena rustičnog izgleda od kojeg jd građeno.
Monahinje su u trpezariji na ručku sa gostima, pa sednem ispred na postavljenu garnituru da predahnem. Jedna monahinja izlazi i nudi mi vodu, sok, kafu za osveženje. Prihvatam drugo i posedim tu neko vreme uživajući u miru u hladovini. Razmišljam o prikazu, freski Boga na svodu crkve koja je ostavila snažan utisak na mene. Nisam sigurna, ali čini mi se da se to baš i ne oslikava često na taj način. Prilično je zastrašujuće prikazan, ljut i silan.
Krećem dalje, nazad uzbrdo, pokušavajući da usput ustopiram neko vozilo za ta dva kilometra. Preumprna sam i ruksak mi je prštežaj. Ali niko neće da stane, tako da na kraju ishodam do vrha, nogu pred nogu.
 
*
Do Bešenova put vodi kroz šumu i to mahom nizbrdo. Lep, dobro obeležen i dinamičan put koji se čas sužava u šumsku stazu, čas strmoglavljuje na jakoj kosini, čas širi u kolski put, a na jednom mestu prolazi i između četunara. Ovo je nesumljivo najlepše parče puta kojim sam do sad pešačila. Samo da nisam toliko umorna, uživanje bi bilo potpuno.
Ulazim u selo Bešenovo i prolazim izmedju kuća prema manastiru. Ispred ograda, na klupicama sede žene i posmatraju me ćutke. Svakoj se javim, a one me prate pogledom dok im ne zamaknem.
Bešenovački manastir postradao je možda najorre od svih fruškogorskih manastira, i to u Drugom sv. ratu kada su ga ustaše zapalile. Tek pre pet godina počela je njegova obnova. Koliko vidim, gradi se novo velelepno zdanje, sa grandioznom ulaznom kapijom, dugačkom zgradom sa kelijama, trpezarijom za goste…
Ne zadržavam se dugo, pošto u samom hranu nema ni fresaka, samo goli zidovi za sada. A u trpezariji su gosti pa ne bih da prekidam priču.
*
Plan mi je da se ispenjem još oko tri kilometra uzbrdo do zvaničnog kamp uzletišta Letenka, ali već nakon nekoliko stotina metara odustajem. Jedva hodam i ne znam kako ću uzneti sebe i 12-13kg tereta na leđima. Umesto toga, nađem zgodno mesto iza manastira, na ničijem zemljištu i tu postavim šator. Tek je prošlo dva, ali kako uđem unutra, tako zasoim. Spavam onim teškim snom koji kao da vas vuče na dno nečega, do dubina koje su pomalo zastrašujuće, jer se podsvest pita hoće li se ikad izvući odatle. Ali prepuštam se. U neko doba se silom otrgnem iz tog stanja, ustanem, spremim večeru, dovršim sve što treba oko kampa i vratim se u vreću. Nadam se da će mi narednih dvanaest sati, koliko imam do jutra, biće v? dovoljni za oporavak.

————
Kupujući moje knjige, direktno pomažete moje putovanje oko sveta. Pogledajte dostupne naslove i naručite ih preko sajta.
 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *