Fruška gora – srpski Atos, 8. dan

(15. oktobar 2019)
.
.
“Hello!”, obraća mi se monahinja ozarenog lica, u svojim četrdesetim. “My English is not so good, but… “
“Dobar dan”, prekinem je u pola rečenice. “Moj srpski je odličan”, našalim se.
Obe prsnemo u smeh.
“Mislila sam da ste strankinja, vidim da ste putnik”, kaže monahinja i pruža mi ruku da se upoznamo.
“Jovana”, predstavi mi se.
Predstavim se i ja njoj.
Još se smejemo zbog onog početka. “Dugo nisam pričala engleski pa je sad bilo: hoću li moći”, kaže Jovana.
Iako je u mantiji, deluje svetski: odlučna, otvorena, prosvećena i produhovljena mlada žena. Jedna od onih osoba s kojima bih odmah sela na kafu i mogla da pričam satima. O svemu.
Kao što ću joj se nešto kasnije požaliti na jučerašnji događaj u manastiru Manđelos. Jovana će se izviniti u ime tog igumana i zamoliće me da mu ne uzmem za zlo. Potvrdiće mi da je u manastir dobro došao svako i da mora da izađe iz Božjeg hrama sa srećom u srcu i mnogo maje briga nego kad je ušao.
Sudeći po njenom akcentu, Jovana je Beograđanka. Završila je društveni fakultet, i mislila je da će se baviti svojom strukom dok nije otkrila veru – tako mi kaže. Priča mi malo o ovom manastiru Petkovici i crkvi Sv. Petke u kojoj su sačuvane originalne freske iz 15. veka. Uz Novo Hopovo, jedino još ovde postoje originalne vizantijske freske. Nemam običaj da prekidam ljude usred reči, ali svaki čas me nešto što kaže podseti na neku epozodu iz mog života i osetim potrebu da joj to priznam.
“O, kako sam se kao studentkinja ogrešila o crkvu Sv. Petke na Kalemegdanu, strašno”, priznajem joj. Ne znam da li sam ikad to ikome javno rekla. Bila je grupa nas studenata, tek smo položili neki ispit, kupili smo vino i otišli na Kalemegdan. Pili smo tamo, na klupicama pred samom crkvom, a posle išli da se pomolimo, iako skoro niko od nas nije bio vernik. A bilo smo i pijani, bahati pred kućom svetiteljke od koje smo potom tražili zaštitu i pomoć. Naravno, sve za šta sam molila tog dana, desilo se obrnuto. I dalje ne znam da li bih to tumacila na verski nacin, ali sklona sam da verujem da je to bio vid kazne za pokazanu bahatost.
Ne stižem ništa od toga da ispričam Jovani, osim one uvodne rečenice da sam bila mlada i da sam pogrešila.
“Ko od nas nije pravio greške, posebno u mladosti”, odgovara Jovana, odmahnuvši rukom sa puno razumevanja.
Malo kasnije, pomenem nešto u vezi sa onim što smatram svojom “misijom” kada je reč mom putovanju – da širim priču o ljudskoj dobroti i lepoti u svetu podsticuci ljude da slede soje snove.
“Sve mi je jasno, ne morate ništa da objašnjaate, sve vidim na vama”, kaže Jovana.
I ja znam da je to istina. Znam da me ova žena čita i oseća.
Nudi me da se osvežim i prezalogajim nešto ako sam gladna, pa me odvodi u trpezariju i priprema mi kafu. Usput me pita u koliko pravoslavnih hramova sam bila po svetu i kakvi su oni u Rusiji. Pa joj pričam o Kjahti i ocu Olegu, koji du na mene ostavili najjači utisak. Pošto me još uvek boli jučerašnja epozida sa onim igumanom i njegova tvrdnja da sve radim se pogrešno, Jovana me razuverava. Kaže mi da svako ima svoj put i da je važno delovati hrišćanski čista srca, šta god da izaberemo u životu.
Donosi mi kafu, a zatim mora da ide jer treba da prenose neka drva. I ovaj manastir se dograđuje. Nudim se da pomognem. Ne žurim nigde, a zaista bi mi bio zadovoljstvo i čast da doprinesem nečim. Međutim, igumanija nije saglasna sa time, tako da se pozdravljam sa Jovanom, ona mi poželi srećne puteve i ode da radi.
Pijem kafu u manastirskom trpezariji i razmšljam o toj monahinji. Njena pojava, njeno razumevanje bez mnogo reči, način i dobrota obasjala su me kao sunce (iako znam da je to fraza, ali sasvim tačna u ovom slučaju). Želim da ta slika i taj osećaj budu ono što ću poneti iz fruškogorskih manastira.
 
*
Jedna monahinja pokazala mi je prečicu preko njiva do manastira Kuveždin. Drumom ima oko šesnaest kilometara, a ovako nepuna četiri. Nalazim malu prodavnicu i kupujem namirnice za ceo dan – ne znam kad ću naići na sledeće selo. Prodavacica je veoma ljubazna žena, koja me nudi kafom i sokom na račun prodavnice. I poziva me da svratim, kad god budem prolazu. Kao da svi putevi vode kroz Kuveždin.
Manastir se nalazi podalje od sela i pre liči na ogromno gradilište nego na Božji hram. To se zida na sve strane. Mislim da nema nijednog fruškogorskog manastira koji se ne dograđuje, ali ovaj najviše od svih. U dvorištu punom šljunka i građevinskog materijala, mladi ljudi, monasi, iskušenici i iskušenice, čiste pečenu papriku. Zbunjuje me to u našim manastirima što vidim da ima mešovitih. Nisam u toku sa dešavanjima, ali u vreme kada sam studirala srednjovekovnu književnost i obilazili pojedine manastire, bili su ili muški ili ženski. Sećam se da sam se i u jednom budističkim hramu na Borneu iznenadila kada su me pozvali na ručak, a potom i da ostanem (ostala sam tri dana) videvši da zajedno žive muškarci žene.
Jedan monah ljubazno me zamoli da vežem kosu maramom i obucem suknju, koje se nalaze u kutijama na ulazu u hram. Ovo je prvi manastir u kome su mi to tražili. Sećam se vremena kada je to bio uslov da se uđe u bilo koji samostan. Jovana u Petkovici pomenula mi je kako ju je nerviralo u početku kad dođu mlade devojke u minićima u hram, ali se kasnije pomirila sa tim. Lično, smatram da se mora poštovati pravilo kuće u koju se ulazi: ako se u vašem domu izuva, onda gosti koji vas poštuju neće ući u cipelama. Tako je i sa manastirima.
Razgledam malo crkvu, pa manastirski kompleks, a onda posedim ispred. Jedna veoma mlada monahinja pita me da li sam za vodu ili čaj, pa mi donosi vodu. Zanima me da li je iskušenica ili se već zamonašila, a ona odgovara da ne sme da priča. Dok sedim tamo, iz trpezarije se čuje veseli smeh. Priprema se obed, jer neki momci ponose korpice sa hlebom i činije iz jedne prostorije u drugu. Vreme je da krenem.
 
*
Poslednji za danas je manastir Đipša. Manastir na kraju sveta, doslovno, jer se toliko zavukao i sakrio od puteva, da lokalci kažu da predstavlja slepo crevo. Hodam kroz polja i njive, kroz šume, pa razrovanim asfaltom, pa nekim stazama, onda opet kolskim putem ali strmim toliko da se pitam kako bilo šta ovde izađe kad su kiše ili sneg. Na nepun kilometar udaljenosti od manastira u ravnici i dalje ispred sebe ne vidim ništa. Zvonici su obično moji glavni orijentiri kada putujem biciklom, jer po njima znam da se bliži naseljeno mesto. Međutim, ovaj do poslednjih sto metara ostaje skriven u drveću.
U toku je služba, pa mi se ne ulazi. Sedim ispred, grejući se na poslednjim večernjim zracima sunca i odmaram se. Noge me bole i jedva cekam da se izujem i odmorim se. Razmišljam kako bi trebalo da prisustvujem liturgiji i možda posle toga pitam igumaniju – jer ovo je ženski manastir – da noćim u novim konacima. Ali stari pastir koga sam srela na putu dovde i sa kojim sam zastala da porazgovaram, rekao mi je da retko kad primaju na konak.
Zbog toga odustajem od te ideje – ne bih podnela još jedno razočarenje. Izlazim iz manastirskog dvorišta i na brdu iznad njega nalazim mesto za šator. Crkvu ću obići ujutru.
Pred spavanje, razmišljam kako bih opet volela da dođem u Petkovicu, da još pričam sa monahinjom Jovanom. O svemu što bi nam razgovor nametnuo kao temu. A rešila sam i da joj šaljem razglednice svih pravoslavnih hramova koje ubuduće budem posetila na mom putovanju. Da i ja njoj pričinim makar delić one radosti koju je ona izazvala u meni.
 

———-
Kupujući moje knjige, direktno pomažete moje putovanje oko sveta. Pogledajte dostupne naslove i naručite ih preko sajta.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *