Nova godina na kraju sveta

*

Taksi se zaustavlja ispred broja 125 Las Violetas, što kao naziv ulice može zvučati poetično, ali samo dok ne shvatite da se ona nalazi u brdima iznad Ušuaje i da nije čak ni asfaltirana. Vozeći se od aerodroma, zamislila sam da dolazim biciklom, natovarenim sa pedesetak kilograma prtljaga, uz strme ulice uz koje i pešaci jedva iznose sami sebe. Još sam, vozeći se, pomislila kako bi trebalo da kupim nešto za večeru, jer na aerodromu je sve već bilo zatvoreno, a skoro je osam i Nova godina je. Ali ne znam zašto to nisam uradila iako smo prošli pored dva otvorena izloga nečega, što bi mogle biti prodavnice.

Pred ulazom se pojavljuje niski, stameni Argentinac, za koga se ispostavlja da je moj domaćin. Usrdno pomaže taksisti da iznesu sve iz kola, a meni kaže da ga pratim. Prolazimo pored velike dvospratne kuće, pa nekim drveno-zemljanim stepenicama izbijamo na brdašce sa njene stražnje strane, gde se nalazi limena baraka. Videla sam tu sliku na Google Maps i već tad mi je zastala knedla u grlu, ali fotografije unutrašnjosti donekle su me smirile – same prostorije delovale su pristojno, ako ništa drugo, a ono barem – čisto.

Vrata su otvorena i unutra se očito čisti, pošto mi čovek objašnjava da ne mogu još uvek da uđem jer pripremaju moj smeštaj. Da govorim španski, kao što ne govorim, rekla bih mu da sam to rezervisala pre četiri meseca, pre tri dana najavila sam tačno vreme dolaska, a i u pravilniku koji su sami pisali piše da je prijavljivanje moguće od 14 h. Ali zbog jezičke barijere, gunđanje zadržim za sebe, što se kao i uvek ispostavlja kao mnogo uputnije barem prilikom prvog susreta sa nekim.

Dok čekam, kroz stražnja vrata kuće koja se nalaze tačno naspram ulaza u ’moju’ limenu baraku izlazi momak, takođe veoma nizak, koji odlazi da pomogne u dopremanju kutije sa biciklom uz one stepenice. Nakon te operacije, momak mi se predstavlja kao Miguel. Priča pomalo engleski, pa krenem da ga ispitujem o tome kakve su mi šanse da nađem nešto za jelo u ovo vreme. Umornoj, prljavoj i već prilično nervoznoj ne mili mi se ideja da silazim čak dole u grad, jer očito se ovde ne nalazi ništa nalik prodavnici. Miguel kaže da je verovatno sve već zatvoreno, a otvara se sutra posle deset, ako i tad.

Uh. Nisam jela ništa od one tarde na aerodromu u Buenos Ajresu, a to je bilo pre više od šest sati. Nije da bi mi smetalo da malo gladujem, ali ne baš danas, u ovom stanju.

„A šta je sa restoranima?“, pitam Miguela.

Njemu se u međuvremenu pridružila i neka devojka koja je izašla iz kuće, a za njom je izvirio i dečkić od možda devet godina. Brojna porodica, pomislila sam, pretpostavivši da su sve to troje deca mog domaćina.

„Mogalo bi se naći nešto“, odgovori Miguel, ali nije siguran, Nova godina je, gradić je pun turista…

„A da li biste mogli vi da mi spremite nešto, platiću, naravno?“, upitah za takvu uslugu, prvi put za sve ove godine otkako sam na putu.

„Nije problem, možete nam se pridružiti za večerom i ne treba ništa da platite“, odgovori sad ona devojka na dosta dobrom engleskom.

„Oh, mnogo vam hvala, ne bih želela da vas deranžiram, šta god da spremite – meni će biti super“, počeh da zahvaljujem i da joj objašnjavam.

„Ne brinite se, mi jedemo oko deset, pa nam se pridružite“, odgovori mi osmehnuta.

Utom i ona devojka što je čistila baraku završi i pusti me unutra pokazujući mi sasvim pristojni kuhinjsko-trpezarijski deo, sobu sa tri kreveta, mada sam očogledno ja jedini gost, i kupatilce. Sve čisto i uredno. Za trinaest evra za krevet u zajedničkoj sobi, srećnim sticajem okolnosti, dobijam ceo mali apartman samo za sebe. Ovo se zove dobar početak.

*

Kucam na stražnja vrata oko deset, sa namerom da uzmem večeru ili kako su moji domaćini već planirali, te da što pre odem u krevet. Jedva gledam na oči, premda me je tuš malo povratio u život a i dremnula sam nakratko.

Neko peti ko nije od onih koje sam do sad srela otvara mi vrata i pušta me u ugromnu prostoriju – dnevni boravak od šezdesetak metara kvadratnih. Posred te sobetine spojena dva-tri dugačka stola a okolo poređano preko dvadeset stolica. U uglu sobe velika okićena jelka, ispod nje pokloni, na pomoćnom stočiću čaše za šampanjac, a glavna trpeza se tek postavlja.

A?!

Ne znam kako mi nije ni palo na pamet da ovi ljudi slave porodično, na način na koji se u latino svetu organizuju porodična slavlja. Onako kako sam gledala u filmovima. Sad mi je neprijatno što sam upala među njih, samopozvavši se zapravo. Ali Miguel kome se izvinjavam razuverava me u to da sam išta iznudila. Normalno je da bi pozvali svog gosta na zajednički doček Nove godine ako bi se ispostavilo da nije ništa planirao.

To mu verujem. Sve ocene Liliane, koju još nisam upoznala a sa kojom sam dogovorila smeštaj, ne samo što su pozitivne, nego u svima se ističe taj odnos prema gostu kao prema članu porodice. Zato zahvaljujem, a u sebi se radujem što mi se, neočekivano, pruža prilika da prisustvujem autentičnom porodičnom skupu Argentinaca. Koliko ljudi je to doživelo?

Pošto se sto tek postavlja, a ni gosti još nisu počeli da pristižu, to sednem na kauč pored jelke. U drugom uglu sobe je veliki televizor, a jedan Argentinac sa vojničkom frizurom i pomalo blentavim izrazom zaneseno prati prenos neke fudbalske utakmice.

„U celom latino svetu uvek se gleda fudbal, u svakoj prilici“, kaže mladić obrijane glave sa gustom crnom bradom, prilazeći mi. Podseća na Mavarina, a po svoj prilici i jeste, pošto mi kaže da je Španac. Zove se Iban, i radi kao mehaničar na brodu koji sam možda videla u luci, jedan jedini crvene boje, a koji plovi na Antarktik. To su oni čuveni, papreno skupi turistički obilasci Južnog pola, koji uključuju posmatranje kolonija pingvina.

Iako mu je engleski sasvim solidan, ne uspevam da razumem Ibanovo srodstvo sa ovom porodicom. Pratim ga do objašnjenja da je Miguel momak one devojke kratke kose, koja je vlasničina ćerka, a nadalje gubim nit. Ali razumem kad mi objašnjava da su ranije argentinske porodice imale po šestoro i više dece, dok današnji mladi parovi obično imaju po jedno-dvoje, a na troje se retko ko odlučuje.

Uz Ibana provodim vreme do dolaska ostalih gostiju. Kako ko dođe, tako krene da se pozdravlja sa prisutnima, rukujući se i jednom se poljubivši u obraz. Ako je reč o veoma bliskim osobama ili deci, onda se ljube u usta. To je argentinski običaj, kaže Iban. Španci se ljube dva puta, dodaje.

„Srbi triput“, nadovežem se.

„Stvarno?! Dopada mi se to“, zaključi Iban.

A meni se dopadaju ovi ljudi. Deluju srdačno i prostodušno, niko ne pita ko sam i otkud ja tu, već se pozdravljaju sa mnom kao sa svima ostalima. Svi su svečano obučeni, a devojke su utegnute u haljinice i minće, na visokim potpeticama. Uglavnom su punašnije, ali nekako to ide uz njih, kao neodvojivi deo latino rase. Na trenutak se osećam kao da sam se našla u sceni nekog Almodovarovog filma.

Najzad se pojavljuje i domaćica, Lilian. Kratka ali ženstvena frizura, tek malo zaobljenija figura, diskretna elegancija u jednostavnoj suknji malo iznad kolena i bluzi sa pristojnim dekolteom. Saznajem da ima petoro dece, pet odraslih kćerki, od kojih su dve udate, pa već ima i dvoje unuka. Njoj je pedeset i neka.

„Nikada vam ne bih dala toliko godina“, kažem.

„To je zbog velikih hladnoća ovde, pa smo mi svi kao hibernisani“, otprilike to mi odgovori na španskom, obilno se pomažući gestovima.

Odjedanput, soba je puna gostiju, a tu je i troje dece i jedna sasvim mala bela maca od možda mesec dana, po imenu Rosalia. Sto je prepun raznih jela, uglavnom od mesa, a ima i na desetine različitih salata. Primećujem da nema hleba, dok se u Španiji i Portugaliji on jede uz svaki obrok. Iban mi potvrđuje da u Argentini nije toliko zastupljen kao na Iberijskom poluostrvu.

Do mene sedi jedna od Lilianinih kćerki, koja je udata za onog Argentinca sa vojničkom frizurom. Čini mi se da su savršeni par, jer koliko je on opčinjen fudbalom, toliko ona ne ispušta iz ruku telefon na kome će skoro sve vreme tokom dočeka snimati selfije sa napućenim usnama i razrogačenim očima. Mogu da ih zamislim kako tako provode dane i godine svojih života, dok se oko njih menja samo scenografija: dnevna soba, spavaća, kuhinja…

S moje druge strane je sredovečni debeljuškasti Argentinac (nije li ovo pleonazam za njih?), koji nije pričljiv ni sa svojom ženom a ni sa gostima preko puta. I on je dosta zabavljen svojim telefonom, na kome se dopisuje sa nekim preko What’sUp aplikacije. U jednom trenutku slučajno ću na njegovom keranu spaziti sliku neke mlade i veoma zgodne devojke, no ne znam da li je ona ta sa kojom je razmenjivao poruke.

Ipak, nije mi dosadno, jer preko puta mene sedi Iban, do njega je Miguel sa devojkom, a sa druge Ibanove strane mesto je zauzeo jedan mačo Argentinac, nabildovanog tela i istetoviranih mišica, sa dečačkim licem i svetlom zalizanom kosom. Sve to bilo bi dovoljno da me odbije, da nije njegove ćerkice Mie, od možda godinu i po. Mala je slatkiš i vragolanka, sa lepim kovrčama i lišcem na majku, ali očevim grimasama. Odmah mi se dopala, a simpatije su bile uzajamne, jer mi je udelila poljubac u usta. Kasnije je pucala u mene iz svoje plastične mašinke, a ja sam glumatala da me pogađa ali i da joj uzvraćam pucajući prstima kao iz pištolja. U nekom još kasnijem trenutku ove večeri, Mia će ispasti vrlo nestašna, pa će je i majka i otac glasno opomenuti. Devojčica će pogledati najpre u oca bolećivog na njen šarm, no kada bude začula i njegov strogi glas, pogled će joj mahinalno poleteti ka meni. I uhvatiće Mia moj osmeh odobravanja, te će njenim malim lišcem preleteti šeretski osmejak pre nego što bude poslušno otrčala k majci i ugnjezdila se u njenom krilu. Pola sata pred ponoć, majka će je podojiti i to će biri kraj za Miu.

„Gotova je“, objasniće mi njen otac, sa beskrajno puno ljubavi. Uzeće je nežno i odneti na sprat, u neku od soba.

A u odraslom svetu Nova godina samo što nije stigla. Devojke su već pokupile prethodno posluženje i iznele slatkiše na sto, a jedna od Lilianinih ćerki stavila je pred svakog gosta čašu za šampanjac i poslužila ga.

„Hajde, prebaci program na državnu stanicu!“, setio se neko – domaćin, čini mi se – pet minuta uoči Nove godine.

I moja susetka uzima daljinski iz ruke svog supruga, brzo pronašavši traženi program.

Na državnoj televiziji neki narodni pevač – tako bih rekla po njegovom izgledu i muzici. Čini mi se poznatim, čak mi je i njegovo ime poznato, ali ne uspevam da ga upamtim te kasnije potražim na netu.

U dva minuta pre Nove, svi gosti ustaju i dižu čaše. Lilijana se u poslednjem času seti jednog detalja: odjuri do šank pulta i uzme tri dugačke uzane čašice, nalik na one za rakiju, pa otrči do troje dece koja su sela zajedno, te im natoči njihove Sprajt i Fantu u njih, kako bi i oni ravnopravno nazdravili sa ostalima. Zaista mi se dopada ta žena.

Ponoć! Nova godina!

¡Salud!

Svako nazdravlja najbližem do sebe ili najvoljenijem i zatim se jednom poljube i zagrle. Svako sa svakim, oko stola, pomno vodeći računa da slučajno nekog ne preskoči. Jedan od mojih najjačih prvih utisaka o Argentincima je da su veoma brižni i da im je to prirođeno, jer mi se čini da ne ulažu u to poseban napor. A možda samo imam sreće da nalećem na takve ljude otkako sam ušla u ovu zemlju.

Feliz año nuevo!

Neki zagrljaji su dugi, a poneko i zaplače, kao Lilijana. Kad se opet nađem do Ibana, upitam ga da li je to uobičajeno i da li je reč o suzama radosnicama.

Njegovo objašnjenje nije mi najjasnije. Uspevam da razumem da ova porodica ima veoma težak period, ali nisam sigurna da li govori o prošlosti ili o budućnosti. Upitam ga ponovo, a on mi ustvrdi da ih očekuje težak period. Meni to nema mnogo smisla, ali znam premalo da bih bilo čemu sudila. No žao mi je ako je tako, ako im predstoji nešto neprijatno ili loše, jer očito su dobri ljudi. I drago mi je što se tako drže zajedno i što još uvek postoje brojne porodice koje se okupljaju o praznicima. Želim im sve dobro i svu sreću ovog sveta.

Dvadesetak minuta iza ponoći pitam Ibana da li bi bilo nepristojno ukoliko bih se sad povukla. Umorna sam od puta i ne znam ni kako sam ovoliko ostala budna. A Španac mi potvrđuje da je to sasvim uredu, jer svi znaju da sam prešla dug put i sigurno mi niko neće zameriti. Zatim pozove jednu od Lilijaninih ćerki, onu koja govori engleski, da me javno odjavi.

„Želim nešto da kažem“, zamolim je.

I ona zamoli goste za malo pažnje.

„Dragi dobri ljudi, ja sam zaista počastvovana što ste me primili u svoj dom i u svoju porodicu. Ulepšali ste mi ne dan, nego Novu godinu, a mi verujemo da će ti cela godina biti onakva kako je započneš. Vi ste mi najavili godinu punu dobrih ljudi, ljubavi, harmonije i sreće. Hvala vam neizmerno na tome, a posebno zbog toga što ste vi prvi Argentinci koje upoznajem a u vašoj zemlji provešću puno vremena!“, izgovorih nešto u tom stilu, uzbuđena, i ja na ivici da zasuzim, ali od najlepših osećanja koja su me obuzela. Htela sam da im nekako objasnim koliko je to za mene velika i važna stvar, i koliko to govori o njima.

Ne znam šta je devojka prevela, ali usledio je aplauz, dug i snažan, da sam se postidela. Nije mi prvi put da mi ljudi aplaudiraju – govorila sam i u prepunim salama sa stotinama gostiju, ubirajući duge aplauze na tribinama koje sam držala, ali ovo je drugačije. Ovde bi trebalo ja da aplaudiram gestu ovih ljudi, a ne oni mojoj zahvali njima.

Naklanjam im se duboko, sa sklopljenim rukama što mi je gest koji baštinim sa Istoka.

„Ako ste slobodni sutra, pridružite nam se na tradicionalnom argentinskom roštilju, počećemo oko jedan, dok se svi gosti razbude“, poziva me Lilijanina ćerka dok me ispraća do mojih vrata.

Pa zaista, ima li kraja srdačnosti ovih ljudi?

Grlim je i ulazim u svoju limenu baraku, koja mi se sad čini kao dvorac od neprocenjive vrednosti. Iskustvo koje sam ovde doživela ne nude ni najskuplji hoteli na svetu.

 

 

Tema ima 18 komenara.

  • Poslala/poslao: noskich | Objavljeno: 04.01.2020 07:28
    Deluje da je Lilijana indioskog porekla. Sećam se da sam čitao da su Indiosi na Ognjenoj Zemlji bili najotporniji na hladnoću i da čak zimi su mogli da hodaju goli ili sa minimalnom odećom.
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 04.01.2020 10:06
      Bila sam u muzeju juče i jeste, tvrdi se da su ih našli ovde gole, i da su prvi put za odeću saznali od belog čoveka. Ne znam d ali ću stići d anapišem blog o tome, ali odsta sam naučila. Kažu i da su im stopala i šake bile nesrazmerne u odnosu na telo, stopala zakržljala a šake prilagođene veslanju. Nisu uspevali da se usprave sasvim...
  • Poslala/poslao: vladetaub | Objavljeno: 04.01.2020 08:24
    Početak je obećavajući...vrlo...SNG...
  • Poslala/poslao: BDjikanovic | Objavljeno: 04.01.2020 10:05
    Ooo kako lepo iskustvo kako lepa prica!
  • Poslala/poslao: Miomira | Objavljeno: 04.01.2020 11:37
    Eto odmah materijala za neku narednu zbirku „Svedočenja o Zemljanima”.
  • Poslala/poslao: Gile | Objavljeno: 04.01.2020 14:45
    Divan pocetak, hvala na blogu......malo me cudi cena smeštaja.....da niste sami cena apartmana bi bila skoro €50 za troje sto nije malo s obzirom da je Latinska Amerika ? Možda je taj grad na kraju sveta generalno skup zbog mnogo turista ?
    • Poslala/poslao: zlinak | Objavljeno: 06.01.2020 23:28
      13eur x 3 = 39eur sto nikako nije "skoro 50". A kad se uzme u obzir i provizija AirBnb, domacin dobija svega 29eur od tri osobe za noc. Verovatno se u nekim nedodjimama u Latino Americi moze pazariti jeftinije, ali nemojmo potcenjivati Ushuaju kao cuveni Kraj sveta gde sigurno dosta ljudi leti kada posecuje Patagoniju.
      • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 06.01.2020 23:46
        Mislim da je mislio na 4 noći koliko sam ostala, jer izašlo me je preko 50 eura. Inače, ovde smeštaj u sezoni jeste jako skup jer oko pola miliona ljudi godišnje poseti grad na kraaju sveta.
      • Poslala/poslao: Gile | Objavljeno: 07.01.2020 15:52

        Ha ha… fenomenalno… ne znam kako je kod mene 13 x 3 = 50…. valjda posle sezdesete ne znam vise ni prost racun. U oktobru sam sa sinom i njegovim kumom isao u Meksiko Siti da gledamo trku Formule 1. Iznajmili smo preko Air BnB 7 dana sjajan aparman moderan, u centru sa kuhinjom , kupatilom, velikom terasom i kostao je $ 60 ( oko 42 evra ) Kanadskih dnevno. 2018 sam bio 3 nedelje u Ekvadoru…. nedelju dana u Kitu, glavni grad, odlican butik hotel, na jednom od glavnih trgova, sam u sobi, sa sjajnim doruckom isto oko $ 60 Kanadskih dnevno…. Zato mi je ovo izgledalo skupo . Cak i sa tacnom matematikom.

  • Poslala/poslao: nevena | Objavljeno: 04.01.2020 15:38
    Divan pocetak N.godine u tvog Puta. Srecnoooo draga moja
  • Poslala/poslao: черевићан | Objavljeno: 04.01.2020 16:00
    читам причу баш детаљну...као да се пише сама...утисак ми ево након .....бејах и ја међу Вама ...гђо Радојичић...БРАВО !
  • Poslala/poslao: vema | Objavljeno: 04.01.2020 17:30
    Kao i uvek divna pri'a sa puno detalja i neyaboravnim opisima ose'am kao da sam i ja sa tobom. I na mene je Argentina ostavila lep utisak ali ja sam bila samou Buenos Airesu i na vodopadima sa njihove strane. Stanovništvo južne Amerike se razlikuje od njihovih sunarodnika iz Španije. Lepa Nova godina i mislim da ćeš je dugo pamtiti do sledećeg čitanja srećno.
  • Poslala/poslao: nsarski | Objavljeno: 05.01.2020 06:01
    Mnogi ovde u Beogradu nisu proveli tako lepu Novu godinu kao ti u toj zabiti. A tvoja poslednja slika, iz dvorišta, me vraća u vreme kad sam ja bio po Argentini: taj način pečenja mesa, na krstu nagnutom ka otvorenoj vatri, se zove asador. Izuzetan rezultat na kraju.
  • Poslala/poslao: черевићан | Objavljeno: 07.01.2020 01:02
    Priča teče kao voda.....piše sebe Ona sama....evo stigoh do kraja joj ....kao da sam bio s'Vama ......gđo Radojičić , BRAVO !
  • Poslala/poslao: Marica | Objavljeno: 07.01.2020 02:06
    Srećna Nova Godina Snežo! Ja tek danas stigoh sa odmora, i divnog li iznenađenja kad videh sva ova pisanija iz Patagonije. Uživaj, jer ja baš uživam čitajući ove postove i gledajući slike! Teraš me da opet preispitujem svoje prioritete za sledeću godinu i zapalim na kraj sveta. :D
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 07.01.2020 03:02
      I tebi, draga ☺ Sutra izlazi prica o dva dana u Tierra del Fuego, dusu sam moju ispustila dok sam se popela 😂
  • Poslala/poslao: Molder72 | Objavljeno: 09.01.2020 09:00
    Прелепо! Увек се сетим твојих речи да је свет много боље место него што га ми заправо замишљамо! Желим ти само овако добре људе на путу! Срећно Снежо!
  • Poslala/poslao: slavica@medakovic.in.rs | Objavljeno: 10.01.2020 13:20
    Odlagala sam čitanje da bih tekst-kao nekad najdražu poslasticu lagano stavljala u usta i što duže neometano uživala u stvorenoj atmosferi začinjenoj fotografijama.Hvala na ovom neočekivano originalnom dočeku Nove godine na kraju sveta.Ti si već daleko odavde,a ja ću sad lagano pratiti tvoje tragove koje ostavljaš kao retko i posebno dragoceno biserje koje dušu oplemenjuje…

Leave a Reply