Zaustavljena i zaglavljena zbog Korone

U gradiću Cerro Castillo zadržala sam se koliko da kupim hranu za nekoliko dana, a zatim sam više od sata pedalala uzbrdo. Već sam bila odlučila da ću se zaustaviti izvan grada, što zbog gužvi zbog brojnih turista, što zbog cene kampova. Aplikacija iOverlander otkrila mi je da na nepunih osam kilometara dalje postoji kamp El Arbolito. To je zapravo veliko seosko imanje, na kome su vlasnici pokrenuli mali kafe-prodavnicu, kao i kamp sa osnovnim potrepštinama: toplim tušem, toaletima i utičnicama, i sve to za 3000 pesosa, što je upola manje nego u zvaničnim kampovima.

Zaustavljam se ispred drvene kućice, ispred koje su postavljena dva drvena stola sa klupama, a desetina ljudi iz dva parkirana minibusa uživa ispijajući kafu na kasnom popodnevnom suncu. Jedan od njih pomaže mi da niz dva stepenika spustim bicikl, objasnivši mi na dosta dobrom engleskom da se vlasnica nalazi unutra.

Unutra, atmosfera jednog od onih mesta koja vam se odmah dopadnu zbog svoje topline i detalja koje ne možete odmah sve da uočite, ali za koji god da vam zapne pogled, svaki vam izmami osmeh. I još pre nego što i shvatite šta se sve nalazi unutra, osetite se kao da ste našli mogući dom za sebe – toliko sve deluje toplo i blisko.

Takva je i vlasnica ovog mesta, Klara, žena u kasnim tridesetim ili ranim četrdesetim, koja ne skida osmeh oko pola glave. Iako joj je kafeterija-prodavnica puna gostiju, uspeva da svakome odgovori i da ga usluži, dok istovremeno meni objašnjava gde se šta nalazi, gde mogu da se smestim, a postiže i da udovolji mojim nakanadnim molbama u vezi sa toplim tušem i mestom gde bih kampovala. Dopada mi se i ovo mesto i ona.

Prolazim kroz kafe, izlazeći na stražnja vrata. Odmah iza njih nalaze se dva mala toaleta, a na dovratku po jedna kasica, u koju ljudi ubacuju novac – 300 pesosa za korišćenje wc-a. Niko ih ne kontroliše da li su zaista platili. Kao što niko neće ni dotaći moj laptop, telefon ni banku energije kad ih budem ostavila pred vratima, gde se nalaze utičnice, kako bi se punili. U nekim stvarima, Čileanci me podsećaju na Japance, iako su po svemu sasvim drugačiji narodi i mentalitet im je različit.

Tuš se nalazi u drvenoj kućici, preko puta tora koji je sad otvoren pa ovce slobodno pasu okolo. Nisam sigurna da li postoji posebna vrsta patagonijskih ovaca, ali veće su od naših, evropskih, neke čak i ogromne, od osamdesetak kila. Okrugle su i sad, usred leta, kad su ostigane. A runo im je kraće i deblje od drugih vrsta. Klara kaže da obično nisu tako velike kao ove godine, ali je bilo puno padavina i sve je zeleno, pa su se nagojile. Svejedno, one su prepoznatljiv simbol Patagonije i nalaze se na mnogim suvenirima. I Klara prodaje lutkice u obliku ovaca, u raznim bojama, koje su napravljene od njihove sopstvene vune.

Imanje na kome ću kampovati je ogromno, prostire se sigurno na nekoliko hektara. Izalzi na reku, uz koju se nalazi šumarak. Ali biram da ostanem bliže kafeu, najviše zbog punjenja elektronskih uređaja. Treba da napišem novi blog i da spremim video. Tako se smeštam pedesetak metara ispod tora, do – nazovimo to – letnje kamperske kuhinje, omanjeg zasvođenog prostora, sa drvenim stolom i klupama od paleta. Idealno da tu spremam hranu i radim. A sve to u okruženju planina čiji su najviši vrhovi sada prekriveni oblacima, ali na onim nižima gasnu pruge od poslednjih zraka zalazećeg sunca. Kakva lepota!

Jutro se čini još neverovatnijim od večeri. Počinje sa kokom koja se uvukla između spoljašnjeg krila mog šatora u onaj međuprostor i tu kljuca između mojih gojzerica.

„Iš, iš!“, povičem pljesnuvši dlanovima. Ali da bih to uradila, morala sam da oslobodim ruke iz vreće, što znači da sam je otvorila, u međuvremenu se rasanivši.

A dobro, barem neću propustiti dan.

Otvaram krilo i trljam oči u neverici: vedro nebo, beli oblačići i zeleni vrhovi kao u sanjanoj seoskoj idili. Gradsko sam dete, rođena sam i odrasla na asfaltu, ali možda upravo zbog te činjenice, vazda sam udivljena nad lepotom i moći prirode. Čini mi se da je se nikad neću zasititi, makar do kraja života živela izvan grada.

Kao i na putu, i život na selu je spor, a u seoskom kampu dodatno se usporava, jer skoro i da nema ničega od stvari na koje se naviknete u civilizaciji. Tako treba vremena dok se okupate pod tušem koji se zagreva na drva, dok pripremite doručak na gorioniku ili vatri, dok operete stvari u improvizovanoj kadi… Ali zato je dan dug i nakon svega, opet mi ostaje dovoljno vremena da napišem novi blog. Popodne, Klarin muž Fernado donosi mi drva za logorsku vatru. Ooo, biće ovo super veče. I zaista, uz vatru, završavam video, a zatim spremam večeru.

Dok se video konvertuje, izlazim na internet. Poslednjih dana, otkako imam stabilniju vezu, sve više i do mene dopiru vesti o Corona virusu. Stigao je i do Srbije, pa se brinem za svoje prijatelje. Povremeno pročitam i neke savete na Twitteru od naših ljudi u Kini, koji su živeli u izolaciji pedeset dana, i nehotice se polako upoznajući sa njime. A onda, pretražujući vesti, sa iznenađenjem otkrivam da je virus prenet i na američki kontinent, u obe Amerike. zabeleženi su prvi slučajevi u Čileu, Argentini, Kolumbiji, Peruu… u skoro svim zemljama. Nije dobro.

Ujutru, ugrabim priliku kad je Klara u kafeu da je upitam za stanje u zemlji. Od nje saznajem da je u Tortelu, luci koju sam ja zaobišla na putu od Villa O’Higgins dovde, sa kruzera skinut osamdesetočetvorogodišnji Britanac koji je imao simptome zaraženog virusom, te je prebačen u bolnicu u Kojaike, grad u koji i ja idem. Tortel je pak stavljen u četrnaestodnevni karantin, a u celoj oblasti Ajsen zatvorene su škole i vrtići.

Uh, vesti su sve gore.

Izlazim ponovo na internet i pronalazim sajtove na kojima pratim broj zaraženih u Čileu, te njegov porast. Juče je bilo tridesetoro, danas sedamdeset petoro. U Srbiji je proglašeno vanredno stanje, u Italiji se dešava katastrofa, a moja poznanica, takođe dugogodišnja cikloputnica, Ewa Sviderska, zaglavljena je negde kod Barselone i ne može da se kreće slobodno, čak ni da bi našla mesto za kampovanje gde bi se izolovala. Što više čitam, to sve bolje shvatam razmere pošasti koja nam se dešava. I jasno mi je da moram biti brža od događaja, jer sasvim izvesno, i ovde će brzo uvesti vanredno stanje i zatvoriće granice. A ako ostanem zaglavljena u nekoj zemlji, onda je bolje da to bude Argentina, koja je puno jevtinija od Čilea. I odmah krenem da proučavam mogućnosti kako da što pre pređem tamo. Saopštavam svoju nameru i Klari, kad se sretnemo ponovo popodne, a ona mi otkriva prečicu koja bi mi omogućila da u Argentinu uđem najksanije prekosutra. Sjajno! Dobro je što sam na vreme reagovala.

Međutim, uveče mi stiže poruka od Giljerma, onog Argentinca iz Barliočea, kog sam upoznala u kampu i na poverenje mu dala višak mojih stvari da ih prebaci do svog grada, u koji sam planirala da stignem negde sredinom aprila. Pita me kako sam i gde se nalazim. A onda mi saopštava da je predsednik Argentine upravo najavio zatvaranje svih granica od sutra.

Opsujem glasno i sočno. Zakasnila sam. I sad nemam pojma šta da radim. Ostanak u Čileu čini mi se nemogućim. Ako se situacija ovde bude razvijala kao u Evropi – a nema nijednog logičnog razloga da se razvija drugačije, da ovaj deo sveta iz nekog razloga bude sam po sebi pošteđen – to će vrlo brzo biti uveden policijski sat, kretanje će biti zabranjeno (o putovanju ni govora), hosteli će prestati da rade. A leto je na izmaku i ne želim ni da razmišljam o mogućnosti da narednih nekoliko meseci – jer nemam iluzija o tome da će ovo brzo proći – provedem napolju, u šatoru. Prethodne noći temperatura je pala na dva iznad nule, iako su dani još uvek sunčani i dosta topli. Uskoro će početi kiše, a za njima i snegovi. Život u šatoru na minusevima prevazilazi moju želju za avanturizmom. Takođe, realno je pretpostaviti i to da stranci neće više biti poželjni, da će mnogi odbijati da nas primaju, u strahu za svoje zdravlje. Jer, virus je stigao od stranaca ili lokalaca koji su putovali u inostrane zemlje, na Stari kontinent, najviše u Španiju i Italiju. U situaciji epidemije, moguće je zamisliti puno loših scenarija za samu strankinju na putu, u šatoru. Psihologija ljudi rapidno se menja – tolike knjige napisane su o tome, a još više je filmova na tu temu.

Mozak me već boli od razmišljanja i traženja rešenja. Pokušavam da ostanem smirena i racionalna, ali toliko toga mi je nepoznatog. Čitam pisanja drugih cikloputnika na društvenim mrežama i vidim da većina planira povratak kući ili se već vratila prvim avionom. Ali mene povratak ne zanima – nisam došla ovde na raspust od nekoliko nedelja ili meseci, već na višegodišnju turu. Uz to, stan sam izdala. A i čini mi se da je Evropa u ovom času mnogo ugroženija od Latinske Amerike. Ako sam već zaglavljena u njoj, Patagonija je jedno od boljih mesta. Ne toliko zbog klime – naprotiv, godišnje doba u kojem sam nikako mi ne ide na ruku – koliko zbog slabe naseljenosti i male fluktuacije lokalnog stanovništva. Patagonija ništa ne proizvodi, nego živi od turizma, a kad turisti odu početkom aprila, sve staje do naredne sezone. U situaciji epidemije virusa koji se širi samo udisanjem istog vazduha ili dodirom, to može biti značajna prednost. Samo da sve nije baš toliko skupo.

Klara saoseća sa mnom, ali ne zna kako bi mi pomogla. Sve što može je da mi ponudi da tu ostanem besplatno koliko god vremena da sve ovo potraje.

Dobra, predobra Klaro! Kako bih te rado zagrlila kada bih smela (i onaj zagrljaj pre dva dana sa Kolumbijkom i Kanađaninom bio je greška, još tada sam to pomislila iako nisam ni slutila da će se moj svet i svi planovi promeniti u samo nekoliko dana). Bilo bi tako dobro da mogu ovde da ostanem, ali šta da radim kad dođe zima? Ne mogu ostati u šatoru, a nije fer da očekujem da se pobrineš za moj smeštaj u nekom zatvorenom prostoru – jer ja sam sasvim sigurna da će ovo potrajati. Uz to, i grad je udaljen osam kilometara, što u normalnim okolnostima nije puno, ali ako se zavede policijski čas, to će itekako predstavljati problem. Naposletku, u Cerro Castillo nema bankomata, a ne mogu biti bez novca, iako se u skoro svim radnjama može plaćati gotovinski. Ne, moram da stignem do Cohyaiquea, a onda da vidim kako da se što pre prebacim negde na sever, gde će biti toplije.

Ujutru sam spremna za polazak. Pravim selfi sa Klarom, uz odstojanje od metar i po, kažem joj da ću se jednom vratiti da je zagrlim, kupujem nekoliko kolača i sendviča iz njene kafeterije, te krećem.

Iako nemam nikakav određeni plan, osećam se odlično. Odmorna sam i puna snage, mada već nakon prvog kilometra zastajem zadihana, pošto put vodi uzbrdo. Predstoji mi desetak kilometara serpentina, pa već tu, na prvom odmorištu, smažem odmah one njene slatkiše. Neverovatno je koliko cikloputnik može da jede, i da se i dalje ne zasiti. Potom nastavim, još neko vreme s naporom, dok ne uhvatim ritam. Ritam je glavni kod uspona: morate voditi računa o tome da vam puls ostane ujednačen, da se ne naprežete previše i nikako ne smete gledati daleko ispred sebe, nego samo metar ispred, ne misleći o kraju, ni koliko još imate do njega. Uspon se mnogo više savlađuje dobrom koordinacijom tela i mozga, nego suvom snagom. Zbog toga volim serpentine – jer se na njima može uspostaviti dobar ritam, a manje su naporne od uzbrdica koje nemaju zavoje. Ma koliko to nekome zvučalo neverovatno, ali prosto uživam da se uspinjem njima.

„Dobar uspon, zar ne“, kažem Špancu koji me stiže na vrhu, na 1111 mnv. To je ujedno i najviša tačka Carretera Austral puta.

Španac ima samo dve zadnje bisage, a i one su male, kao moje prednje. Nije ni čudo što me je stigao, mada ne marim za takve stvari. Malo me je uplašio javivši mi se iza leđa – kad sami vozite bicikl, ne očekujete baš da začujete nekog iza sebe.

Krenuo je iz El Čaltena, pre dve nedelje.

„Pre dve nedelje si doleteo? I nisi bio u karantinu?“, pitam u neverici. Ne znam otkuda mi to, ali uverena sam da sam negde pročitala kako je Čile uveo obavezan karantin za sve koji dolaze iz ugroženih zemalja. Možda i jeste, ali verovatno ne tako brzo. Verovatno su se meni svi ti podaci izmeđali u glavi. Prestajem da razmišljam o tome jer je ionako nebitno sada. Ovaj dan je toliko lep, toliko mi je sve potaman, da ne želim da razmišljam ni o čemu negativnom.

Španac ostaje kod nekog spomenika-kapije radi ručka, a ja se zalećem slobodno, glatkim asfaltiranim putem nizbrdo. Juče sam ponovo zamenila gumice na kočnicama, koje su se izlizale, i sad smem da otpustim kočnice, puna pouzdanja u to da je samo jedan stisak dovoljan da bih smanjila brzinu ili se zaustavila. Uspon je trajao osam kilometara a spust je, čini mi se, i duži. Lagano krivudam kroz doline, prateći najpre jednu, pa drugu reku, a između njih se nezantno ponovo uspinjući. Priroda je ovde već mnogo pitomija, bez onih oštrih linija i nazubljenih vrhova tipičnih za Patagoniju. I te planine deluju nekako prisnije nego one u južnom delu Patagonije, možda zbog četinara kojima su pokrivene.

Vozila skoro i da nema, a kada naiđu, bude po dvoje-troje kola u nizu pa onda opet nastupi prekid. Znači da negde rade na drumu, puštajući ih tako u grupama. I zaista, na dva mesta se nakratko zaustavljam zbog radova, čekajući na odobrenje putara da prođem.

Jednom pak stajem kako bih sišla do reke i napunila bidon. U Patagoniji možete piti vodu iz svih planinskih reka, i to i radim sve vreme. Ali voda koju sam ovde zahvatila ima ukus kakav nikad nisam iskusila – mogla bih je piti neprekidno koliko je dobar. Bude mi žao što nisam napunila i drugi bidon, te ponela barem još jedan litar.

Uveče stižem u mestašce El Blanco, u kome postoji privatni kamp. Ulazim u prodavnicu, zaštićena bandanom koju sam navukla do očiju, a ispod nje sam stavila kuhinjske papirne ubruse. Znam da je to polovična zaštita, ali bolje da imam bilo šta, nego ništa. Stara prodavačica gleda me malo čudno. Čitala sam iskustva cikloputnika iz nekih drugih zemalja, u kojima su iznosili kako su im lokalci okretali leđa kad ih vide, ili bežali od njih, a jednog cikloputnika koji je nosio masku napali su da je zaražen. Otud moje nespokojstvo oko toga kako će ovo nošenje marame preko lica biti protumačeno. Ali prodavačica stavlja rukavice kada mi meri banane i breskve. Verovatno mi se ono samo učinilo.

„U kampu trenutno nema vode“, kaže mi domaćica, „ali će stići za pet minuta. Da li je to problem?“, pita me.

„Pa sad, nije baš da imam izbora. Nadam se da je zaista pet minuta ili neko kraće vreme jer bih da makar operem ruke“, odgovorim.

Kad god vozim, gotovo opsesivno perem ruke. A sada, u ovoj situaciji, to mi je prvo na pameti. Ali postavim šator, raspremim se, a voda još nije stigla. Krenem da pronađem vlasnicu i da je pitam šta se dešava, kada me presretne čovek u srednjim tridesetim, koji na ulazu u kamp roštilja sa društvom. Ljubazno mi ponudi flašu vode, objasnivši mi da je on vlasničin sin ali živi u Cohyaique-u a ovde je na odmoru. Svaki dan su u drugom mestu. Priča mi kako su u gradu svi opsednuti virusom.

„Pa i treba da budu“, odgovorim, „broj zaraženih se umnožava duplo svakog dana u Čileu.“

Mladić samo slegne ramenima. Biće potrebno mnogo vremena i, nažalost, žrtava da se ovaj narod disciplinuje. Ne mogu da se ne druže, da ne roštiljaju, da ne dele mate, da se ne grle i ne ljube.

Uzimam vodu sa odstojanja, a potom pokušavam da njome operem ruke. Nemam ništa za dezinfekciju jer otkako je sve ovo počelo, nisam prošla ni kroz jedno mesto sa apotekom. Ispomažem se vlažnim maramicama, nadajući se da u sebi ipak imaju malo alkohola. Moram sutra da stignem u Cohyaique kako bih nabavila makar najneophodnije stvari. Mladić mi je rekao da nema maski, jer su ih svi razgrabili, ali nadam se da ću ipak nešto uspeti da nađem.

Sutradan je jedan od onih sasvim retkih dana na Putu kada mi nije ni do čega. Ne mrda mi se, ne vozi mi se, nemam snage ni za šta – pre svega psihičke. Ali moram dalje.

I kako to obično biva, put je jako naporan, sa toliko nekih strmih uspona, da mi dođe da psujem od muke. Ali već sam istrenirana u strpljivosti i znam da mi gnev može samo odmoći. Tako ga puštam da prođe pored mene, udahnem duboko i sa velikom mukom zapedalam uzbrdo. I nekako, uvek stignem na vrh, a onda usledi odmor na spustu.

Već sam u dometu signala iz dvadesetak kilometara udaljenog grada, kada mi na mesindžer stiže poruka. Neda Glušac, prijateljica sa Fejsbuka, pročitala je moju objavu od preksinoć, u kojoj sam izložila svoju situaciju i svoje nedoumice. I setila se da je njen sugrađanin u konzulatu u Santjagu, te mi je prosledila njegove kontakte.

„On je voljan da ti pomogne, samo mu se javi“, napisala mi je.

I okrećem broj sa jedne od tih pauza. Ispostavlja se da je reč o zameniku našeg konzula u Čileu. I da je reč o mladom i energičnom čoveku, koji nema vremena za gubljenje. Ukratko mu predočim svoju situaciju.

„Dobro. Šta je vama najneophodnije u ovom trenutku? U čemu možemo da vam pomognemo?“, pita me Marko, kako se zamenik zove.

Hm.

„Moja ideja je da se prebacim negde na sever, gde je toplije, i da tamo nađem smeštaj po nekoj iole normalnijoj ceni“, odgovorim nakon kraćeg razmišljanja.

„Dobro, jasno mi je. Naći ćemo rešenje za vas, sigurno. Samo mi napišite to ukratko, kako bih mogao da predočim konzulu, pošto on trenutno nije u zemlji. I on je zaglavljen ali u Panami“, odgovori Marko.

„Dogovoreno, šaljem vam to čim stignem u grad i smestim se“, potvrdim mu.

Ali koliko me je razgovor sa njim iznenadio, dajući mi nadu, toliko sam se smračila na prognozu o broju obolelih do kraja marta. Očekuje se oko 40.000 inficiranih, gore nego u Italiji. Najcrnje je što to zvuči realno, budući da je Čile turistička zemlja, da se upravo završava letnja sezona, ali i letnji raspusti, te se mnogi Čileanci vraćaju sa odmora iz Evrope. I to ponajviše iz Španije i Italije.

Slagala bih kada bih rekla da se ne bojim za sebe. Suprotno nekim uverenjima, cikloputnici su zapravo mnogo pogodnija meta za viruse nego ljudi koji, recimo, samo povremeno voze bicikl u rekreativne svrhe. Prevaljivati svakodnevno desetine kilometara sa teretom predstavlja ogroman stres za organizam. Ako se tome doda da se većina nas ne hrani dovoljno – o čemu najbolje svedoči gubitak kilograma već nakon nedelju-dve na turi – a i da se ne odmaramo koliko bi trebalo, dobija se organizam sa oslabljenim imunitetom. Iako svake nedelje pravim pauzu od dan-dva a nekad i dužu, kako bih pisala blog, montirala video i obradila fotografije, to sve nije pravi odmor, jer po cele dane provodim nad laptopom, radeći. Budem li sada nastavila da se kotrljam, moraću ozbiljno da povedem računa o tome da obezbedim sebi najmanje dan-dva nedeljno kada neću ni voziti, ni pisati, nego se zaista odmarati, i fizički i mentalno.

Dok razmišljam o tome, zaričući se kao što se u onom konvencionalnom životu ljudi zariču da će prestati da puše, ili da će krenuti na dijetu, ili štagod, u nekoliko navrata prednja guma mi prokliza, iako je put suv i asvalt besprekoran, a ona sama nije izlizana. Sad se već ozbiljno ljutim na sebe što nisam koncentrisana na vožnju. Ovde ima puno vozila, put je uzan, vozači voze ne skidajući nogu sa gasa, a ja gubim ravnotežu i pravim neočekivane, opasne pokrete.

„Ma kog đavola…!“, viknem naglas kad opet izgubim kontrolu skliznuvši na šljunkovito proširenje, te se jedva vratim na asvalt. Nešto ovde nije u redu.

I tu mi sine da je možda guma pukla. Toliko sam navikla na trajnost guma koje imam, da zaboravljam na mogućnost da i one ponekad mogu da se probuše. Schvalble Marthon Plus ipak nisu neuništive. Stajem tačno na ulazu u grad, ispred znaka Cohyaique. Guma je napola ispustila. Moja mapa pokazuje da ima još pet kilometara do samog grada. Iako gume menjam toliko brzo da me je jednom prilikom, dok smo pričali telefonom, Ivan iz Fanatci bike shopa pitao da se zaposlim kod njih kada se vratim, jer je od časa kad sam mu s epožalila na bušnu gumu do uzvika: „Evo, gotovo, zamenila sam“ prošlo možda tri-četiri minuta – sada nemam nimalo volje da to radim. Samo ću je dopumpati i izdržaće do kampa u koji nameravam da se smestim.

Ali dok se ja petljam oko ventila, na platou ispred imena grada zaustavlja se turistički minibus i gomila Čileanaca izlazi napolje. Uspevam da uteknem nekoliko metara dalje, s druge strane natpisa, pre nego što svi nahrupe i usledi tiskanje, kako bi se zajedno slikali sedeći na izbočinama slova. Sad već nervozna zbog svega – uz dodatnu nervozu zbog toga što sunce prži kao da leto nije na izmaku – nekako jedva uspem da naduvam gumu. A onda malo vozeći a više gurajući jer sam prokleto demotivisana da načinim i najmanji fizički napor, mrzak mi je i bicikl i kretanje i pomisao na to šta sve treba da obavim i o čemu sve da odlučim, nekako se dokopam i grada.

Kamp na adresi koju imam preko iOverlandera ne postoji. Džabe sam se cimala do tamo. Silazim nazad na glavnu ulicu i ulazim u supermarket. Preko nosa sam ponovo navikla bandanu i svi me gledaju iznenađeno, iako prodavačice sve imaju maske i rukavice. Međutim, niko od stanovnika ili turista kao da nije ni čuo za postojanje nekog smrtonosnog virusa koji je stigao i u Čile.

Dodatni paradoks je da u apoteci, najvećoj u gradu, nema ni maski, ni alkohola, ničega za zaštitu.

„Biće ujutru u 10 h“, kaže mi apotekarka.

Dobro, poraniću, biću tu još u devet ili i pre, po starom srpskom običaju da stalno nešto moramo da čekamo – ispred ambasada, ispred prodavnica za hleb, ispred opština i policije za dokumenta…

Nalazim drugi kamp, najveći u gradu, do kojeg se treba spustiti nekih petsto metara strmom ulicom. Prednja kočnica mi ne radi otkako sam napumpala gumu i jedva uspevam da zadržim bicikl da ne poleti nizbrdo. Zaista ne znam zašto uvek kad je loše, mora da do kraja baš sve bude loše.

Kamp je prilično velik i dobro organizovan. Već nakon ulaza, začujem kako me neko doziva – Džesika, Amerikanka koju sam srela pre nekoliko dana. Stigla je do Villa O’Higgins kada se desio slučaj sa Britancem na kruzeru, u obližnjem Tortelu. Osim što je taj gradić stavljen u karantin, zatvoren je i granični prelaz brodom preko jezera. Tako je Džesika morala da se vrati nazad. Ali da ne bi pedalala ponovo trista kilometara po lošem putu, platila je autobus. Stigla je baš maločas, možda sat pre mene, čak me je videla kako guram bicikl na ulazu u grad. I ne zna šta će da radi. Izgovara rečenicu koju i ja ponavljam u sebi:

„Mozak mi se usijao od traženja rešenja, ne mogu više!“

Nasuprot njoj i meni, koje ne uspevamo da obradimo svu količinu informacija u svojim glavama, mladi Rus, iz Sibira, kog sam srela na ulazu u ovaj kamp i koji je sad zastao da se javi Džesiki, potpuno je neobavešten. Nema pojma o tome da su granice zatvorene, da ne može da izađe iz zemlje, da se letovi otkazuju. Ali zato ima tatu kog pominje u svakoj drugoj rečenici, a koji tvrdi da su virus napravili Kinezi.

„O da, kako da ne, napravili su virus i pustili ga u sopstveni narod!“, uzviknem sarkastično.

„Tata kaže da jesu, jer ih ima mnogo“, odgovara Rus.

A meni dođe da počnem da udaram glavom o drvo pored kojeg stojimo. Samo mi još treba rasprava sa sinom zagovornika teorija zavere. Ne, zaista nemam snage za to. Zato se izvinim i odem da platim za kamp – dva dana za sada, a onda ću videti za dalje.

Smeštam se u naudaljenijem delu, gde je i najmirnije. A onda sedam da napišem onaj dopis koji mi je tražio Marko iz konzulata. Kuckam na mobilnom, jer me mrzi da otvaram kompjuter, potom da šerujem sebi hotspot – danas naprosto nemam snage ni za jednu suvišnu radnju, koliko god ona bila jednostavna i laka. Zaista ne pamtim sebe u ovakvom raspoloženju.

A onda pozvoni telefon.

„Dobar dan ponovo, Snežana! Hteo sam da samo budem siguran koji je vaš broj, pošto imam mnogo poziva. I znate šta mi je palo na pamet, ako vi već želite da dođete severnije: ja bih vam, ukoliko se slažete, uzeo avionsku kartu do Santjaga i onda biste ovde mogli da ostanete dve nedelje u mojoj kući. Ima zaseban deo, a ja sam sad sam pošto mi je verenica Havajka i ne može da dođe zbog svega ovoga. Posle dve nedelje moram da putujem, a dotle bih vam našao nešto povoljno, imam neke opcije na umu, možda čak i besplatno. Sve ovo je, da naglasim, po privatnoj liniji, ne dolazi vam od zamenika konzula, nego od mene lično. Mislim da je tako mnogo brže i efikasnije nego da sad čekamo dopis pa razmatranje, pa neku službenu varijantu za rešenje vašeg slučaja… Šta mislite o tome?“

Šta mislim? U neverici sam. Ovaj Markov poziv, jer to mi se on javio, došao je kao onaj deus ex machina koji izvlači glavnog junaka iz nemogućeg zapleta. Neko će mi pomoći. Neko preuzima pitanje moje bezbednosti u svoje ruke. Neko to čini ne što mora, već što može i želi da mi pomogne.

Zahvalna sam mu neizmerno. I, naravno, pristajem na sve, šta god da organizuje. Osećam se toliko izgubljenom u svim ovim dešavanjima, a svesna sam da su tek počela, da i sama pomisao kako ću biti blizu verovatno jedinih ljudi koji su u mogućnosti da mi pomognu čini da osetim beskrajno olakšanje. Dogovaramo se da se čujemo sutra u određeno vreme, do kada će on rezervisati kartu za mene.

Odjedanput sve ponovo ima smisla.

Narednog dana odlazim na autobusku stanicu da se raspitam o redosledu vožnje. Naime, lakše mi je da putujem autobusom nego avionom, zbog količine prtljaga. Ali ispostavlja se da ne samo što nema direktnog autobusa za Santjago, nego nijedan pevoznik ne želi da primi bicikl kao prtljag, čak ni uz doplatu. Avionske karte su sve rezervisane za nekoliko dana unapred. Jedina šansa za mene je autobus koji polazi u nedelju – (danas je sreda) – sa velikim prtljažnicima.

Još jedan biciklista čeka na autobus. Čileanac je, ali priča engleski, a nosi i bandanu preko usta i nosa, pa mu se obraćam za pomoć. Razmatramo moju sutuaciju, a onda zaključimo da je najbolje da pošaljem bicikl poštom u Santjago, a ja krenem bilo kojim od minibusa. I da bih bila sigurna da to može, odlazimo zajedno do kancelarija kurirske službe, gde nam potvrđuju da će prihvatiti bicikl, ako bude upakovan u kutiju. Zahvaljujem čileanskom biciklisti na tolikoj pomoći, pa se razjurim po gradu da nađem kutiju. Ali, nemaju je ni u jednoj biciklističkoj radnji. Dobro, uzeću kutije iz prodavnice i njima oblepiti bicikl za bezbedno transportovanje.

Sa Markom sam imala dogovor da se čujemo odmah iza popodneva, ali se on ne javlja i ne odgovara na moje poruke sve do uveče. A onda me pozove da mi kaže kako je razgovarao sa ambasadorom i da ovaj misli kako uopšte nije sigurno da sada putujem bilo avionom, bilo autobusom, jer bih skoro izvesno zakačila virus. Jedino privatnim prevozom, ali to je teško organizovati… Što se pak smeštaja tiče, on će pozvati vlasnika jednog stana koji najčešće iznajmljuju za naše ljude kad tu dođu, a čija je cena oko četristo pedeset evra, što je u Čileu veoma povoljno. Ali rizik dolaska moram sama da preuzmem.

Moram da odlučim sama, kao uostalom i uvek. Niko to ne može da uradi umesto mene.

I najzad se prelomim: ne idem nigde. Ostajem tu gde sam, jer tako je i najsigurnije i najjeftinije. Biću u kampu dokle god ga ne zatvore, a vlasnik je obećao da nikoga ko je došao pre proglašenja vanrednog stanja neće izbaciti. No, ako vlasti odluče da zatvore sva turistička mesta, on tu neće moći ništa. U međuvremenu, Ana će mi pomoći da nađem neki smeštaj u gradu.

Sa njom sam sve vreme u intezivnoj prepisci. Na sve načine, pokušava da mi pomogne. Postavila je objavu o meni u grupi Cicloturismo Chile, na koji se jedan žitelj ovog mesta javio ponudivši se da me ugosti. Bilo je to još dok sam kampovala kod Klare. Ali kada sam se čula sa njim, ispostavilo se da poziv više ne važi, jer mu je naprasno neki prijatelj došao u goste. Pablo, kako je mom nesuđenom domaćinu ime, sam je predložio da se raspita kod prijatelja koji bi mogli da me ugoste, ali se nikada više nije javio.

Ali ni Ana nije odustala od traženja rešenja. Kada sam joj javila da ću ostati u Cohyaique, odmah je pronašla sajt za oglase o izdavanju stanova i počela da poziva vlasnike i pregovara sa njima oko uslova i cene.

„Naći ćemo nešto, ništa se ne brinite“, napisala mi je, puna optimizma i pozitivne energije.

Ujutru sam ispred apoteke još pre devet, iako znam da se otvara tek od deset. Računala sam na to da su Čileanci ljubitelji kasnog odlaska u krevet i kasnog ustajanja, ali sam svejedno požurila da bih bila prva u redu. Iznenadila sam se kad je crnpurasta ženica prošla pored mene i otključala ulazna vrata tačno u devet.

„Izvolite, uđite“, rekla mi je.

’Evo lepog početka dana’, pomislih ulazeći.

Apotekarka ode da se presvuče, a kada se vrati, na licu nema masku, već ova počiva iznad kase. No barem koristi alkohol za dezinfekciju ruku, koji joj stoji na pultu. Sinoć je na vestima objavljeno da se sve granice zatvaraju zbgo pandemije i sigurna sam da će danas biti sasvim drugačija priča u gradu kada je reč o korišćenju zaštite na javnim mestima. Iako maski nema, uspevam da kupim alkohol, vitamine, cink i suplemente. Dok plaćam, apotekarka vadi toplomer kojim je merila sebi temperaturu. Utom ulazi njena koleginica. Prva apotekarka saopštava drugoj da nema povišenu temperaturu, a onda se grle i ljube u znak pozdrava. U neverici sam. Ako Čileanci nastave da se ovako ponašaju, niko od nas neće preživeti ovu pošast.

Na ulicama je situacija primetno drugačija u odnosu na onu juče. Više me niko ne gleda začuđeno zbog bandane preko nosa. Nekoliko ljudi nosi maske, neki čak i rukavice. ’Eto vam, sad, vi spori, neodgovorni južnjaci’, mislim se u sebi. Ljuta sam na ovdašnje vlasti jer čekaju poslednji trenutak za sve, a jedini razlog za to je novac koji ova zemlja ima od turizma. Čile je poslednja zemlja u ovom regionu koja je zatvorila granice, a izgovor je da su čekali da svi turisti odu svojim kućama. Kao da se nije mogao zabraniti ulazak a odobriti izlazak iz zemlje. Svet će propasti zbog neodogovrnih i sebičnih ljudi.

Uveče sam u šatoru i oko njega, držeći uporno odstojanje od dva metra od svakoga. Ne ulazim u zajedničku kuhinju, a nakon korišćenja tuševa i toaleta obavezno perem i dezinfikujem ruke.

Ni ovi stranci ne shvataju svi ozbiljno situaciju. Tako Džesika i njen novi prijatelj Belgijanac planiraju da se prebace severnije, na neko ostrvo i da tamo nastave putovanje. Zbog toga grabe put do luke, udaljene 80 kilometara, iz koje polaze feriji. Kažem im da su sve plovidbe obustavljene do kraja septembra, te da će verovatno imati problem i na putu, budući da su stranci koji putuju, na šta Belgijanac odgovara: „Čik da me neko zaustavi, odmah ću zvati svoju ambasadu!“ Amerikanka ne kaže ništa, ali je jasno da mi ni ona ne veruje. Kakvi sebični, umišljeni ljudi. (Dva dana kasnije ponovo će biti u Cohyaiqueu pošto budu otkrili da feriji zaista ne rade i da ne mogu da se švrćkaju usred vanrednog stanja kao da su povlašćeni i imuni. Razmišljam kako ovakva pandemija ima i svoje dobre strane – napokon će svi ti ’nedodirljivi’ likovi, sa kompleksima bogova, naučiti da su i oni smrtni i podložni, kao i svako drugi.)

Uveče mi stiže nekoliko poruka od Ane. Našla je dva stana koja bi mogla da mi odgovaraju. Oba su zasebna, jer sam odbila da budem u zajedničkom smeštaju, deleći bilo koju prostoriju sa drugima. Ako moram da se izolujem, onda ću to uraditi kako treba, svodeći rizik na najmanju meru. Već je razgovarala i sa vlasnicima i čeka da joj jave vreme kad abih mogla da pogledam stanove.

Draga, požrtvovana i brižna devojka. Zalaže se za mene kao da sam joj najrođenija. Uporno traži rešenje i uz to me smiruje kad oseti da sam uznemirena, postajući tako moj jedini stabilni oslonac u ovoj haotičnoj situaciji. Nisam paničar i uglavnom se uzdam samo u sebe, ali ponekad i najjače od nas događaji naprosto izbace iz ravnoteže, pometu nas i tada je i nama potrebno da nam neko pruži ruku, ne nužno da bi nas poveo ka izlazu, nego da bismo osetili nečiji pouzdan stisak (u ovom slučaju virtuelni), koji govori: „Nisi sam, uz tebe sam.“ Upravo to radi Ana.

Ujutru stajem prva u red za ulaz u supermarket. Treba da nakupujem dovoljno hrane da ne bih morala da se šetkam po gradu svaki dan, bilo da ostanem u kampu, bilo da se zaista uselim negde. Ponela sam svoj planinarski ruksak, pošto u Čileu ne koriste kese. Ruksak je ogroman, ali ga napunim do vrha zalihama. Nikada u životu nisam potrošila toliko novca u nekoj kupovini namirnica. Ali zaista planiram da se izolujem i da uopšte ne izlazim ukoliko je moguće.

Ispred prodavnice je već ogroman red, pošto puštaju po desetoro unutra. Povijena sam pod težinom ruksaka koji jedva nosim na leđima, a i ruke su mi pune stvari koje nisu uspele da stanu u njega. Utom, stiže mi nova Viber poruka. Pretpostavljam da je od Ane, pa zastanem pored klupa da proverim. I zaista jeste. A u poruci fotografija mene sa prepunim ruksakom snimljena pre minut-dva.

„Matrix!“, kažem kad mi se Ana odmah potom javi. „Šta je ovo, skrivena kamera?“

„Hahaha!“, vrišti ona od smeha. „Ma Viktor, onaj žandarm, video vas je i pretpostavio da ste to vi, pa vas ufotkao i poslao mi.“

Viktor je jedan od kontakata koje je Ana uspela da nađe u ovom gradu. Mladi žandarm i cikloturista, kod koga je trebalo da ostavim bicikl ukoliko Marko odluči da me prihvati u Santjagu. Viktor bi ili čuvao moj dvotočkaš, ili bi mi ga poslao poštom. Sam se ponudio, u komentaru na objavu koju je Ana napisala o meni.

Svet je zaista globalno selo.

„Imam dobre vesti za vas“, kaže Ana. „Našla sam vam odličan apartman u zasebnoj kući, za 350.000 pesosa (oko 400 $), čak je i simpatično sređen. I možete da ga pogledate u jedanaest ako vam odgovara.“

„Super, može. Samo je malo jaka cena, možda bih mogla da se iscenkam.“ Znam da je to moguće ovde, osim što ja to ne umem. Nikad nisam umela. A kad bih i probala, uvek bi to bilo nekako trapavo i bez uspeha.

„Pokušajte, a naposletku, ne morate odmah da ga uzmete. Možda se pojavi još nešto tokom dana“, odgovori Ana.

Ali ja znam da ću ga uzeti ako mi se iole dopada. Ovo je trka sa vremenom. Treba preduhitriti događaje. Najviše se bojim odbijanja lokalnog stanovništva da prihvati strance. Ako se smestim pre nego što situacija postane jako ozbiljna (ona to već jeste, samo to još nije doprlo do svesti ovih ljudi a ni njihove vlasti), biće lakše da tu ostanem duže. Stanodavac će imati više poverenja u mene nego da mu dođem usred najjače zaraze. Tako otprilike razmišljam.

I pešačim dva kilometra sa rancem prepunim hrane do adrese koju mi je Ana poslala.

Na tom broju nalazi se hostel za strance, a do njega zasebna manja kuća i druga veća. Pretpostavljam da se ova prva izdaje, sudeći po onim fotografijama koje mi je Ana poslala. Katalina, kako se vlasnica zove, šalje mi poruku da slobodno uđem u hostel, ali da najpre dezinfikujem ruke na ulazu.

’Dobro je, ova žena je svesna situacije’, pomislim. Ali odbijam da uđem. Sigurnije mi je da ostanem u dvorištu nego u zatvorenom sa ko zna koliko gostiju.

Katalina stiže tačno na vreme. Oniža žena u svojim ranim tridesetim, španski tip, energična i vedra. Malo me zbunjuje starost njenog sina kome je sigurno sedamnaest-osamnaest, osim ako nije rodila sa šesnaaest (ispostaviće se da jeste). Žena solidno priča engleski, ali za komplikovanija objašnjenja poziva u pomoć sina, koji ga tečno govori. Stan je trenutno izdat, pošto se izdavao kao apartman na dan turistima. Ovi gosti u njemu odlaze oko podneva, kada bih mogla d auđem i pogledam ga. Ali ni sutra ne mogu da se uselim, jer večeras imaju drugog gosta. Prekosutra, 20. marta, stan će biti slobodan.

„Okej. Ne mogu da čekam još sat ili dva, a nema ni potrebe. Ako je sve kao na fotografijama, uzimam ga“, kažem.

Katalinin sin objašnjava mi da oglašena cena važi samo ukoliko ostajem mesec dana. Ako odem ranije, onda moraju da mi obračunaju drugu cenu za kraći period.

„Nažalost, izvesno je da ću ostati mnogo duže od tih mesec dana“, odgovorim. „Ovo će sve trajati mnogo, mnogo duže.“

Nudim im novac bez cenkanja, ali odbijaju. Platiću prekosutra ili kasnije. Malo mi je to čudno i nepouzdano, pa insistiram.

„Verujte mi, Ana“, kaže Katalina. „Neću izdati drugom, budite mirni.“

Ne vredi da više navaljujem. Možda je to neki običaj ovde. Ako me prevari, šta da se radi, tražićemo dalje.

Vraćam se u kamp i polako počinjem da se spremam.

Neočekivano, Katalina me zove.

„Stan je već slobodan, onaj drugi gost nije se pojavio, tako da možete odmah da se uselite ako vam to odgovara“, javlja mi.

Odahnem. Ipak, moraću da sačekam sutrašnji dan, jer sam već uplatila za ovu noć u kampu.

Predveče, čujem se sa svojim prijateljima iz Beograda, koji su kao penzioneri u potpunom karantinu. Nije im lako jer su obojica u odličnoj kondiciji, voze bicikle i planinare, ali i dalje spadaju u najosetljiviju grupu. Pričam im šta sam uradila, na šta mi R., jedan od njih, šalje poruku da će mi pomoći da pokrijem tu razliku u stanarini između cene koju imam od moje rente i ovog stana koji ovde iznajmljujem. Sve vreme, dokle budem morala da ostanem. Znam da taj moj prijatelj ima dobru penziju, i uvek mi je pomagao, ali ovo je gest koji mi natera suze na oči.

’Idi u đavola, R., rasplaka me’, kažem mu ganuto u sebi, šmrkćući.

I zatim celo veče provodim u pokušajima da mi R. onlajn prebaci novac. Do ujutru, 20.000 rsd više nalazi se na mom računu.

„Bolje da ima više, nećeš valjda da ostaneš na nuli u ovoj situaciji“, piše mi R. u poruci.

Još dvojica prijatelja sa Fejsbuka javljaju se sa ponudom da mi novčano pomognu. I šalju svaki po sto evra. U jednom danu, celokupna stanarina koju ću ovde platiti pokrivena je njihovim donacijama.

Ova pošast sve će nas staviti pred izbor: biti najbolja ili najgora varijanta sebe. Moji prijatelji, i stari i novi koje sam stekla, već su pokazali šta nevolja izvlači iz njih. I ja sam neizmerno ponosna što ih imam.

 

GALERIJA JE OVDE.

 

 

0 0 vote
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
31 Comments
most voted
newest oldest
Inline Feedbacks
View all comments
Lula
Lula
4 months ago

Draga Snezana, kada sam videla tvoju objavu na Instagramu, preplasila si me u trenutku. Jedva sam cekala tvoje iscrpnije objasnjenje nastale situacije I sad mi je nekako lakse. Vest o Covid-9 se na internetu pojavila krajem januara, bar sam ja tad pocela da pratim ta dogadjanja. Pomislila sam mnogo puta, sta ce biti sa tobom I ostalima zatecenim u belom svetu ali nisam zelela da sirim svoj licni strah I da ti kvarim ocigledno zadovoljstvo koje delis sa nama. Sad ces biti nas specijalni izvestac sa te strane sveta a i krajnje vreme je da malo vise naucis spanski, provesces… Read more »

Dušanka Banić
Dušanka Banić
4 months ago

Generalno primećujem da je ova pandemija stigla u pravi čas kako bismo se zaustavili, osvrnuli oko sebe i zapitali da li smo na pravim putu ili ne jer od brzine i jurnjave mnogi su izgubili kompas. Takodje se stavlja na ispit ljudska dobrota, isplivavaju kako najgore tako i najbolje ljudske osobine. Sigurna sam da ste svojim dosadašnjim delima zaslužili da vam se u pravom momentu nadju pravi ljudi i poguraju vas. Hvala vam što ste dali priliku da ovaj tekst bude pročitan od strane nas koji nismo u situaciji da se pretplatimo. Jeste da zvuči bezveze ali piše vam neko… Read more »

Mikele
Mikele
4 months ago

Draga moja Snežo, i ja sam hteo da ti uplatim malo veću sumu ali po odluci vlasti sledećih meseci neću moći da promolim nos napolje! To mi stvara neviđene probleme oko podizanja penzije i plaćanja računa. I moja Jasna je u toj kategoriji. Kako god, želim ti da se čuvaš, opustiš, pišeš i uživaš u Prirodi. Doći će nam bolji dani, siguran sam!
Tvoj drugar Mikele

cerevican
cerevican
4 months ago

главу горе……НЕ одустајати …..сутрашњица ма каква је …..понуде ће нове дати

Spes
Spes
4 months ago

Čula sam ovde za nekoliko slučajeva da su stanodavci (i sama sam među njima) oprostili stanarima kiriju do kraja vanrednog stanja. Uzdam se da preovlada dobro u ljudima, i ovde i tamo. Dobro je da si na sigurnom posle tolike neizvesnosti. Ovde vanredno stanje od 17:00 do 5:00 (policijski helikopter nadleće grad, valjda kontrolišu da li svi poštuju ograničenje). Ja radim, danas sam išla pešice na posao jer je gradski prevoz ukinut. Svi smo pod velikim stresom i samo se nadamo da će sve biti dobro i da neće predugo trajati. Budi dobro Snežo, zajedno smo u ovome! <3

mpagencija.paroski
mpagencija.paroski
4 months ago

Snežo, samo napred, čuvaj se ovog virusa, samo izolacijom može da se pobedi.
Kod nas je policijski čas od 17 h do 5 h, radim do 16 h pa onda bajsom jurim kući.
Ti tu imaš mogućnosti da se makar malo izoluješ, ali i ja mislim da će se sada videti ko je kakav (čovek…prijatelj…)
Pozdrav i srećno

naki_belgrade
naki_belgrade
4 months ago

Eh kada bi svi tako trezveno razmišljali, čuvajte se, a dobra stvar je što ćete imati sada vremena za novu knjigu, koju željno očekujemo! Puno pozdrava!

ruza_na_biciklu
ruza_na_biciklu
4 months ago

Kako si upecatljivo opisala celu situaciju. Da se najezi covek. U mislima sa tobom <3 Srecno!

slucic@netscape.net
slucic@netscape.net
4 months ago

Zdravo Snezana. Poslednjih nekoliko clanaka sam tek ovih dana citala jer sam i sama bila na odmoru i morala ga skracivati i snalaziti se da stignem kuci pre zatvaranja granice. Srecom uspela sam. Divni su ti postovi, toliko si sve lepo docarala da sam citajuci imala utisak da ih sama prozivljavam. Fotografije su takodje prelepe. Nadam se da sve ovo nece predugo trajati, i da ces se vratiti svojoj ruti vrlo brzo, a sada iskoristi za malo “lenjosti” i opustenog obilaska okoline na po par sati. Bice sve dobro ne brini!!!! Srdacan pozdrav

LazaTwin
LazaTwin
4 months ago

Divan tekst! Verovatno su vas neozbiljni Cileanci dodatno uplasili, svu srecu vam zelim! Optimista sam, mozda se desi nesto lepo i neocekivano kao sto je smanjenje cene zakupa zbog neke solidarnosti u ovakvim okolnostima. Ogromno postovanje za gospodina R!

Nada Petrovic Stanic
Nada Petrovic Stanic
4 months ago

Srecno Snezana! Citanje Vaseg teksta umiruje i budi nadu da ce prave vrednosti i zivot pobediti!

slavica@medakovic.in.rs
slavica@medakovic.in.rs
4 months ago

Ma i ja se evo rasplakah….

vladetaub
vladetaub
4 months ago

Uvek me gane dobrota ljudi, zato što je u ovom sebičnom svetu umesto pravila to postalo izuzetak…

gzhorvat
gzhorvat
4 months ago

Svako jutro i uvece otvorim blog, nije mi trenutno vazna Juzna Amerika, vec kako se osecate i snalazite. Putovanja ce biti, samo da je zdravlje vama i svima nama. Ako vam bude trebala pomoc, tu smo, samo recite.

Zarko
Zarko
4 months ago

Prvi put biram video u odnosu na tekst, pretrcah ga…

Zarko
Zarko
4 months ago
Reply to  Zarko

Dovucem, joj…

31
0
Would love your thoughts, please comment.x
()
x