Author: snezana

Žena je stisnula amajliju u svojoj šaci, načas je zažmurila, pa otvorila oči i onda je počela da mi govori kao u transu: „Ovo je izuzetno moćna amajlija, ima ogromnu snagu, ovo se daje samo posebnim ljudima, vi ste posebna žena, neverovatno ste jaki, imate ogromnu energiju ovde i ovde“, pričala je prislanjajući šaku na moje čelo a potom na grudi iznad srca. Pokazivala je rukama moju auru, govoreći kako sija i kako ona to može da vidi i oseti. Ponavljala mi je da sam u velikoj milosti, neprekidno dotičući moje čelo i mesto na grudima iznad srca. Pitala me je za dozvolu da me zagrli, pa me je grlila i opet doticala ona dva mesta na mom telu, ne ispuštajući moju amajliju. „Vi ste tigar, a čovek koji vam je ovo dao je vatra. Ovo je izradila jedna moćna žena a kamenčić je stavio moćan muškarac. Nosite ovo uvek uza sebe!“

Nisam bila uverena da će mi retreat posebno pomoći, ali zašto da ne probam kad sam već tu? Možda ni to nije slučajnost što se organizuje sad kad sam ja došla. Prethodni je bio još u maju, a vodio ga je Huan, dok će ga sada održati Duaviko. Naposletku, mislila sam, Arvakosi rade sa prirodnim elementima: vodom, vatrom, vazduhom, zemljom, što je sve meni blisko. Možda, možda mi to pomogne i možda doživim veliko čišćenje od emocionalnih balasta iz prošlosti. To je ono što nam svima treba i što nas dovodi do oslobađanja. Emotivna vezanost za prošle događaje znači da smo ostali zarobljeni u prošlosti, dok vreme ide napred, svojim tokom. Zbog te neusklađenosti sa njim, podnosimo dodatnu bol. I moje buđenje pre nekoliko meseci desilo se nakon što sam javno podelila moja najtraumatičnija sećanja iz detinjstva. Sećanja treba zadržati, jer ona su deo naše lične istorije, ali bez emotivne obojenosti koja nas drži vezanima za nešto što odavno ne postoji.

U Dijani sam prepoznala nekadašnju sebe. Isto sam tako gutala knjige, ne izbijajući iz male biblioteke preko puta moje zgrade. Zbog toga sam, čuvši priču o ovoj devojčici, poželela da joj kupim neku knjigu na poklon. Pitala sam je šta bi želela da pročita. Gospodar prstenova, odgovorila je sramežljivo, gledajući u pod. Zamolila sam Mici za pomoć u pronalaženju te knjige na španskom na internetu, kako bih mogla da je naručim. Međutim, onlajn kupovine u Kolumbiji obavljaju se preko lokalne posredničke banke, koja ne prihvata inostrane platne kartice. Tako sam tu akciju odložila do daljnjeg, dok ne budem otišla odavde u neki veći grad, u kome ću tu knjigu moći da kupim u knjižari i onda da je pošaljem u poštu u Palominu, budući da se u Slevatorijum ništa ne dostavlja. Poslednje nedelje mog volontiranja ispričala sam Dijaninu storiju na moj Fejsbuku i Tviteru, pozvavši ljude koji su u mogućnosti da ako žele doniraju sredstva za kupovinu još više knjiga za selvatorijumsku biblioteku.

Ovaj deo obale dosta je zanimljiviji, prvenstveno zbog velikog broja ljudi koji ovuda šetaju i zabavljaju se. Iako je to uobičajeno u celoj Južnoj Americi, nekako je u Kolumbiji najizraženiji običaj kolektivnog sedenja napolju u hladovini, i to po ceo bogovetni dan. Ljudi ovde vole da se druže i da budu zajedno, a vole i glasnu muziku, te sa svih strana, iz svake male grupe, ispred svakog improvizovanog kafea ili kioska, trešti latino muzika. I niko se ne žali, niti jedni drugi smetaju. Tolerancija mnogobrojnih naroda koja se ustanovila u najdavnijoj prošlosti i od tada se neguje kao najsigurniji garant mirnog suživota sa drugima. Moje najveće otkriće o ovdašnjim kulturama vezano je upravo za tu njihovu pomirljivost kada su drugi ljudi u pitanju, što je u potpunoj suprotnosti sa stereotipom o temperamentim Latinosima koji sam imala. Tačno je da su (pre)bučni, ali nije tačno da su nervozni i preki.

Arte Sumapaz smešten je oko sto kilometara južno od Bogote, u blizini gradića San Bernardo, u provinciji Kundinamarka. Iako razdaljina od prestonice nije velika, putovanje javnim prevozom traje skoro punih pet sati, ne računajući vreme tokom presedanja, jer treba promeniti dva autobusa. Ne znam da li je to posledica mojih promena, ili sam se već navikla na to kako stvari funkcionišu u Kolumbiji, ali nisam se nimalo nervirala kad je vozač prvog autobusa hteo da me ostavi u drugom gradu, pošto ga je mrzelo da vozi jednog putnika do krajnje stanice, ili kad sam potom čekala više od sata na vozilo koje je trebalo da krene odmah. Uglavnom, za dolazak na moje odredište otišao mi je skoro ceo jedan dan. Nisam imala pojma gde sam tačno stigla, ali okruženje mi se dopalo: usamljena kuća (uskoro ću otkriti da ih je više u kompleksu) na padini brda, u zelenilu – dovoljno izolovano da bude mirno i stvaralački podsticajno, a opet relativno blizu nekoliko manjih naselja. Dan je bio prozračan, pa se pogledom moglo dobaciti čak do vulkana Nevados u daljini. Bilo je rano popodne, i u vazduhu se osećala ona lenjost koja je tipična za topla podneblja.

Ko traži, naći će; Ko kuca, otvoriće mu se; Kad je učenik spreman, učitelj se sam pojavi… mogla bih ovako nabrajati u nedogled. Nema usmene narodne tradicije ni starodrevne knjige mudrosti u kojoj taj kauzalni sled nije pomenut. Svaka od tih sentenci govori nam da je duhovni rast moguć samo iz nas samih. Mi moramo želeti promenu i ako strpljivo istrajavamo u tome, sigurno ćemo je i doživeti. Ali iako sve počinje od nas, u tom procesu nismo sami – mi smo deo Univerzuma i on je u nama. Energija koju ulažemo na putu pronalaženja sebe, svog istinskog bića i unutrašnjeg mira utiče na pozitivan rebalans energije Univerzuma, i putevi počinju sami da nam se otvaraju. Drugačije ne mogu da objasnim tolike koincidencije koje su pratile moje (i ne samo moje) duhovno buđenje.

Uz veliki napor da me ne oda negativna obojenost mog glasa, pobunila sam se rekavši kako se ja ne osećam tako kako me je doživeo – naprotiv.  I da ne razumem šta je time hteo da mi kaže. „Deo vas odlično zna šta sam mislio i razume moje reči“, odgovorio mi je kratko, suvo. Ha! Tipično izvlačenje kad nemaš odgovor! Kakva fraza, jeftin trik svih šarlatana sveta kojim pokušavaju da ostave utisak kako vide nešto dalje i dublje u vama od onoga što vi sami već znate o sebi. Totalni promašaj poente! Osetila sam duboko razočarenje i prva pomisao bila mi je da već sutradan spakujem stvari i odem odatle. Ali te noći, dok sam pokušavala da se izborim sa mislima koje su nahrupile nakon vatrenog kruga i zaspim, odnekud se pojavila sumnja u sopstveni sud. A šta ako ja mašim poentu? Šta ako je Duaviko u pravu? Uvek je jednostavnije i lakše reći da neko drugi, ko nema razloga da nam ne želi dobro, nema pojma. Ništa lakše nego ne verovati i ništa teže nego biti otvoren za kritiku i promene. Možda sam zbog toga osetila onoliki otpor?  

Nakon one priče o tome kako žena nakon porođaja ne radi ništa četrdeset dana, upitala sam ga i za sam porođaj, kako to izgleda. I dobila sam objašnjenje da je za Arvako ljude porođaj porodična stvar koja se odvija između bračnih saputnika. Muškarac uvek prisustvuje porođaju svoje žene i pomaže joj. Njih dvoje su sami u tome, bez babice, ili drugih osoba. Još kao veoma mladi, dečaci uče od Majke Zemlje (kako Mamosi kažu) o činu rođenja i šta treba da urade kako bi sve proteklo bezbedno za porodilju i dete. Jedino u vanrednim situacijama, recimo, ako muž iz nekog opravdanog razloga nije prisutan, ženi pomaže neko iz njegove porodice, najčešće njegov brat. Ta tradicija među Arvako domorocima datira od pamtiveka, otkako postoje. Čitala sam da se procenjuje da su na ovom tlu prisutni oko 3500 godina. I ne mogu da ne uporedim njihov običaj sa „naprednim“ Zapadom, koji je značaj prisustva oca bebe na porođaju otkrio tek krajem 20. veka.

igračke nisu dozvoljene, pošto Mamosi smatraju da deca treba da se igraju onim što nađu oko sebe i da improvizuju. Kasnije, saznaću još nekoliko zanimljivih detalja o njihovom načinu vaspitavanja. Recimo onaj, da od druge-treće godine sva deca moraju sama da peru svoju odeću. Ili da se do petnaeste godine smatraju decom, o kojoj brinu odrasli podučavajući ih, a od tog uzrasta postaju sami odgovorni za sebe. Kad je pak reč o majkama, kad se žena porodi, ne sme da se pomera četiri dana i za to vreme njen suprug mora da obavlja sve poslove u kući, uključujući i pripremu hrane. Narednih četrdeset dana nakon porođaja, žena i dalje ništa ne radi, već sve poslove obavljaju ostali ukućani. Huanova supruga deluje srećno, a njih dvoje čine se kao skladan i lep par. Takva su i njihova deca, koja se ponašaju slobodno i prirodno. Tokom mog boravka retko ću čuti da majka podigne glas, osim kad doziva neko od dece. A ona trčkaraju okolo, igraju se onim što nađu, penju se na životinje, zagledaju nas volontere i slobodno nam prilaze.

Pejzaži su i dalje zeleni, s tim što je vegetacija potpuno drugačija od svega što sam do sada videla u Južnoj Americi, kao i u tropima. Pošto ću „domaći zadatak“, koji podrazumeva pripremu za obilazak nečeg novog, uraditi tek po povratku u sobu, to još uvek ne znam da zapravo nije reč o pustinji, već o tropskoj suvoj šumi – kako se ovakvi predeli nazivaju. Ovaj tip šuma javlja se u nizijskim tropskim područjima sa dugim sušnim razdobljima – a u Kolumbiji pola godine pada kiša, pola godine je bez ikakvih padavina. U većini ovih šuma, kojih ima svuda u svetu u tropskim i suptropskim područjima, preovlađuje listopadno drveće. Kad je reč o Tatakoi, naziv mesta potiče od osvajača ove regije, konkvistadora Gonzala Jiméneza de Quesada koji ju je 1538. nazvao Dolinom tuge. Reč „tatakoa“ znači „mesto sa zvečarkama“, kojih ovde ima jako puno.