Blog

Ponos je prva stvar koju primećujem u njegovom držanju nakon što osmotrim njegov fizički izgled. Ne umem da odredim da li je to način na koji govori, a engleski mu je veoma dobar, ili je reč o dramskim pauzama koje pravi tokom priče, ili je posredi staloženost koja ne dopušta ni nagoveštaj slabosti ili sumnje čak ni kad iznosi najsurovije činjenice o svojim precima. Raul je prvi vodič za sve vreme otkako sam u Južnoj i Centralnoj Americi koji savršeno staloženo pominje prinošenje ljudskih žrtvi, odsecanje glava i skupljanje krvi koja se prinosila bogovima na dar, te razne druge surove – kakvi su barem iz naše prespektive – rituale iz majanskog vremena. Nisam sigurna da li ih on i sada uzima zdravo za gotovo, ili o njima tako misli samo u kontekstu prošlosti i tadašnjih vrednosti. Ali čini mi se da bi Raul očas mogao da uskoči u to vreme kroz neki vremeplov i zauzme mesto u nizu vojnika koji se klanjaju kralju, ili, čak i da se do zadnjeg daha bori kao kapiten tima u igri sa loptom, nakon koje će spremno poći da i sam bude žrtvovan bogovima. U ovom pak životu, Raul je vodič sa velikim talentom za pričanje priča.

Kiša je i dalje padala, a ja nisam znala gde bih drugde mogla da potražim smeštaj. U sebi sam se još uvek raspravljala sa pokvarenom babom koja je gradirala do zle veštice, kada sam se iznenada setila Edvinove priče. Zaista, da li ću dozvoliti da mi neka gramziva rentijerka upropasti dan, koji se, doduše, nikako nije mogao nazvati lepim, ali koji sam stoički izgurala vozeći po jakom nevremenu. Zapevala sam neke zaumne reči koje mi se u poslednje vreme često otimaju kao izraz mog mirenja sa situacijom, kao bezazleni komentar čiji bi smisao najpribližnije odgovarao uzdahu ’tjah’ i lakonskom zaključku ’tako je to’, upakovanim u neku jednostavnu melodiju koju uvek smislim u tom trenutku. Sažela sam ceo taj naporan dan u ’a-đa-đa-đa-ja’ ritam, zaključivši to svoje bajanje višesmislenim ’e-da’, koje je dolazilo iz praznine u meni, onog prostora u kome caruje potpuni mir. Ni o čemu nisam razmišljala, čak ni o tome da zapravo nemam gde da spavam. Samo sam bila tu, u tom velikom ništa u meni, i kroz njega povezana sa smislom, ili kako god se to zvalo, osećajući stabilnost i sreću koje su bile tako jednostavne i dostižne, proste kao samo moje bitisanje.

Posmatram sebe sa visine, kao u filmskom kadru koji se polako približava, spuštajući se najpre na moje otkrivene natkolenice ispod biciklističkog šortsa. Vrelina prži pocrvenelu kožu uprkos debelog sloja zaštitne kreme nanete sa predanošću izrazito beloputih ljudi koji pate od genetskog manjka pigmenta. Zatim se kamera fokusira na moje oči. Sparina mi toliko pritiska kapke da ih jedva držim otvorene. Na momente zažmurim i ostanem tako nekoliko sekundi, nastavljajući da okrećem pedale žmureći, dok mi se demon samouništenja (zar i to čuči u meni?) keseri u lice u izobličenom liku filmskog Džokera. Kosa mi je mokra, znoj lije sa čela, probija iz pregrejanog tela natapajući košulju, a prsti se lepe za traku volana. Svaki čas posežem za bidonom u kome je voda vrela kao za čaj, ali u mom organizmu bukti požar i izvesno bih izgorela da nema makar tih gutljaja. Još pre sata stigla sam do svog današnjeg cilja, pred pećinu na privatnom imanju na kome je dozvoljeno kampovanje. Ali kapije su bile zatvorene. Retki su trenuci na putu kada ostanem zatečena spoljašnjim okolnostima. Kada moram da zastanem zbog toga što su mi se prolazi zatvorili i dobro razmislim šta ću dalje. Gde ću, dođavola, da spavam?

Tek tada pažljivo pogledah ono za šta sam mislila da su nadgrobni spomenici. U njima su se zapravo nalazile niše a u ovima otvoreni mini-kovčezi sa očišćenim kostima pokojnika i lobanjama na vrhu. Auh! Verovatno mi se taj uzdah oteo glasno, a sa njim možda i neki komentar, jer je Ajana tad rekla:„Zar ovolika briga o mrtvima nije predivna! Koliko je samo truda i ljubavi uloženo u ovaj običaj!“ Njene reči doprle su do mene. I tog časa moja perspektiva se promenila. Umesto neprihvatanja i prikrivene osude, jasno sam osetila na koji način Majanci doživljavaju smrt. Načas, postala sam deo tog naroda i njihove tradicije koju sam duboko u sebi razumela. Bila sam prožeta njome i za to je trebalo da zahvalim Ajani koja me je svojim komentarom pogurala preko granice najvećeg ljudskog straha – straha od smrti i tabua koji su rođeni iz njega. Kasnije smo se pridružile maskiranoj povorci koja je krenula prema seoskom trgu, predvođena sa dve džinovske plastične marionete ljudskih skeleta, u pratnji raskošno kostimirane kraljice i kralja, golišavih indijanskih ratnika sa bogatim perjanicama i lokalaca u narodnoj nošnji sa oslikanim mrtvačkim lobanjama na licima.

Tokom zimske i letnje ravnodnevice, kada sunce obasja Kukulkanovu piramidu, senka obrazuje sedam trouglova duž severnog stepeništa. Kada sunčevi zraci pogode zmijsku glavu na dnu stepenica, senka poprima oblik dugačke zmije koja silazi niz stepenice. To je postignuto preciznom orijentacijom piramide – njena severna strana zapravo odstupa 19 stepeni istočno od nultog stepena. Isti efekat mogao se videti i na južnoj strani piramide, tokom sunčevog zalaska, ali danas je ta strana previše oštećena, zbog čega ga nije moguće uočiti. Maje su verovale da je Zemlja ravna. Za njih, nakon zalaska, Sunce bi svake noći odlazilo u podzemni svet i preobražavalo se u jaguara. Borilo se da nađe svoj put kroz devet nivoa podzemlja, kako bi narednog jutra izašlo na Zemlju, koja predstavlja međusvet. Danas znamo da prikaz trouglova i zmije izazivaju obrisi stepenika i devet platformi. Pitanje je da li su Maje namerno tako izgradile piramidu, ili je to bila puka slučajnost. Kako god, možemo samo da zamislimo kako je to izgledalo u njihovo vreme. I kakvu je moć davalo njihovim vladarima i sveštenicima, koji su mogli da predvide te fenomene.

Između dve piramide sa veoma kosim i skliskim stranama pruža se uzani dugački plato u nivou tla. Na vrhu dveju naspramnih strana piramida ugrađen je po jedan kameni blog sa kamenim krugom prečnika možda četrdeset centimetara. On je postavljen uspravno u odnosu na tlo, kao koš bez mrežice koji je rotiran za 90 stepeni. Kroz taj koš trebalo je probaciti gumenu loptu koja je bila teška i visoko je odskakala. Igrači nisu smeli da je dotaknu rukama, nogama ili glavom, već su koristili samo kukove, kolena, laktove i ramena. Igralo se u podnožju, a gledaoci – isključivo visoka klasa – posmatrali su igru odozgo, iz prostorija na vrhu piramida. I sami igrači bili su mladi plemići, pošto je igra imala religioznu a ne zabavnu svrhu. Bilo je veoma teško probaciti loptu kroz taj obruč, zbog čega se ppretpostavlja da se igralo samo do 1:0, dok jedna od ekipa ne bi postigla pogodak. Sama igra organizovana je jednom do dva puta godišnje, i uvek se igrala zbog toga da bi se bogovi umilostivili. Povod za njeno organizovanje bila je neka bolest, loša žetva, različiti problemi koji su pretili zajednici.

Tako sam te prve, skoro stidljive turbulencije našeg aviona na liniji Medeljin-Kankun gotovo zanemarila. Zažmurila sam usredsredivši se na mir u sebi, onaj novopronađeni, koji uvek nalazim čim se okrenem unutrašnjoj tišini. Tokom poslednja dva-tri leta u Kolumbiji, to je bilo sasvim dovoljno da se i avion pribere. Ne tvrdim da mogu energetski da utičem na uspostavljanje ravnoteže čelične ptice, ali zaista bi se svaki put desilo da se smiri, kao da je i sama pronašla unutrašnji mir. Ali sada se ništa nije desilo. Štuc! Štuuuc! Št-št-u-c-c-c-c! I kao da su se turbulencije pojačavale i produžavale. Neočekivano, jer niko ne očekuje da će se naći u po život opasnoj situaciji, propali smo dobrih nekoliko metara. Mada ne umem to da procenim, samo je reč o mom osećaju. Kako god, stegnula sam obema rukama ručke mog sedišta. Ta mahinalna reakcija podjednako je besmislena kao kad sam onomad, prvi i poslednji put u životu leteći paraglajderom, počela da stežem snop kanapa koji su moje sedište držali pričvršćeno za razapeto platno iznad moje glave. Pri čemu ih ja nisam stezala da bih se udobnije namestila, nego da bih imala oslonac ukoliko počnemo da se obrušavamo prema vrhovima Kavkaza nad kojim sam lebdela sa mojim instruktorom. Kao da bi promenilo na stvari imam li taj „oslonac“ ili ne ukoliko bismo tresnuli o tlo.

Možemo samo da nagađamo kako su starosedeoci Tahami, koji su prvobitno naseljavali ovu teritoriju, doživljavali granitnu stenu, tešku oko deset miliona tona, koja danas štrči dve stotine metara iznad svog podnožja. Geolozi tvrde da je stara 65 miliona godina i da je ostatak mnogo veće formacije koja se urušila usled atmosferskih uticaja i erozije. Tahami su je obožavali, istovremeno zbunjeni i udivljeni, ispunjeni strahopoštovanjem prema njoj kao i prema svemu u Prirodi što nisu umeli da objasne. Možda su razvili i idolopoklonički odnos, plešući oko tog kamena kao u Kjubrikovoj viziji, ili mu prinoseći darove i žrtve. Moguće je zamisliti najrazličitije scenarije, osim jednog: da su pokušali da se ikad popnu na nju. O tome nam pouzdano svedoči još uvek živa tradicija himalajskih naroda, u kojima je, sve do zapadnjačkih penjačkih invazija na Krov sveta, bilo nezamislivo da se duhovi planina uznemiruju radi sitnih ljudskih sujeta. Verovatno nikad nikome tako nešto nije ni palo na pamet.

Kolumbijci su pričljiv svet i očas sa njima uđete u razgovor: odakle ste, šta radite, kuda idete. I uglavnom su prijateljski nastrojeni, pa buca čije ime nisam uspela da upamtim, odmah pokazuje volju da mi pomogne. Kaže mi da uveče pušta tako glasnu muziku da bi bio glasniji od kafea i restorana kojima je okružen, jer ne voli njih da sluša.Aha, razumem (kobajagi). Ali sad je sve tiho, nijedan drugi objekat ne radi, pa nema šta da ga nervira, zar ne.Buca spremno potvrđuje i ulazi unutra te potpuno utišava muziku. Vraća se sa dva piva u rukama, nudeći jedno meni. Kasnije popodne, obećavam, sad je prerano, a moram i da radim, treba da završim posao.Čovek klimne glavom sa razumevanjem, pa se pozdravimo stisnutim pesnicama uz dogovor da se vidimo predveče.Eto tako, sasvim jednostavno – kažem sebi, smejući se u odlasku. A vrištala bih od sreće što sam, zahvaljujući meditaciji i duhovnom radu, postala mirotvorac.

A Bernard me vodi svojoj kući, gde svojoj supruzi prepričava kako se sve završilo. Gledajući sa strane, razumem mnogo više nego dok se obraćao direktno meni. I tek sad mi je jasno da zaista jeste mislio kako sam to uradila sa lošom namerom, ne ja kao Snežana, već kao bezdušna gringa. Ponavlja da Kolumbijci imaju srce, ali da je sad shvatio da ga imamo i mi belci. Nije ni svestan koliko je strašno to što je čitava jedna rasa u kolektivnoj svesti njegovog naroda i dalje njihov nepomirljiv neprijatelj, bez nade da će se to ikada promeniti. Poražavajuće saznanje, iako je zasluženo viševekovnim zlom koje su belci ovde činili. Ali tu ne mogu ništa da promenim, niti to iko više može. *** Nakon svega, jasno mi je da je ovo bila očigledna lekcija. Dato mi je da uvidim kolika je snaga reči i kakve posledice mogu da izazovu ako se rasipaju nepromišljeno. Tokom te drame, delićem svesti znala sam da je reč o „primenjenoj nastavi“. I duboko sam zahvalna na tom iskustvu. Sada je na meni da više takvu grešku ne ponovim.

Žena je stisnula amajliju u svojoj šaci, načas je zažmurila, pa otvorila oči i onda je počela da mi govori kao u transu: „Ovo je izuzetno moćna amajlija, ima ogromnu snagu, ovo se daje samo posebnim ljudima, vi ste posebna žena, neverovatno ste jaki, imate ogromnu energiju ovde i ovde“, pričala je prislanjajući šaku na moje čelo a potom na grudi iznad srca. Pokazivala je rukama moju auru, govoreći kako sija i kako ona to može da vidi i oseti. Ponavljala mi je da sam u velikoj milosti, neprekidno dotičući moje čelo i mesto na grudima iznad srca. Pitala me je za dozvolu da me zagrli, pa me je grlila i opet doticala ona dva mesta na mom telu, ne ispuštajući moju amajliju. „Vi ste tigar, a čovek koji vam je ovo dao je vatra. Ovo je izradila jedna moćna žena a kamenčić je stavio moćan muškarac. Nosite ovo uvek uza sebe!“

Nisam bila uverena da će mi retreat posebno pomoći, ali zašto da ne probam kad sam već tu? Možda ni to nije slučajnost što se organizuje sad kad sam ja došla. Prethodni je bio još u maju, a vodio ga je Huan, dok će ga sada održati Duaviko. Naposletku, mislila sam, Arvakosi rade sa prirodnim elementima: vodom, vatrom, vazduhom, zemljom, što je sve meni blisko. Možda, možda mi to pomogne i možda doživim veliko čišćenje od emocionalnih balasta iz prošlosti. To je ono što nam svima treba i što nas dovodi do oslobađanja. Emotivna vezanost za prošle događaje znači da smo ostali zarobljeni u prošlosti, dok vreme ide napred, svojim tokom. Zbog te neusklađenosti sa njim, podnosimo dodatnu bol. I moje buđenje pre nekoliko meseci desilo se nakon što sam javno podelila moja najtraumatičnija sećanja iz detinjstva. Sećanja treba zadržati, jer ona su deo naše lične istorije, ali bez emotivne obojenosti koja nas drži vezanima za nešto što odavno ne postoji.

U Dijani sam prepoznala nekadašnju sebe. Isto sam tako gutala knjige, ne izbijajući iz male biblioteke preko puta moje zgrade. Zbog toga sam, čuvši priču o ovoj devojčici, poželela da joj kupim neku knjigu na poklon. Pitala sam je šta bi želela da pročita. Gospodar prstenova, odgovorila je sramežljivo, gledajući u pod. Zamolila sam Mici za pomoć u pronalaženju te knjige na španskom na internetu, kako bih mogla da je naručim. Međutim, onlajn kupovine u Kolumbiji obavljaju se preko lokalne posredničke banke, koja ne prihvata inostrane platne kartice. Tako sam tu akciju odložila do daljnjeg, dok ne budem otišla odavde u neki veći grad, u kome ću tu knjigu moći da kupim u knjižari i onda da je pošaljem u poštu u Palominu, budući da se u Slevatorijum ništa ne dostavlja. Poslednje nedelje mog volontiranja ispričala sam Dijaninu storiju na moj Fejsbuku i Tviteru, pozvavši ljude koji su u mogućnosti da ako žele doniraju sredstva za kupovinu još više knjiga za selvatorijumsku biblioteku.

Ovaj deo obale dosta je zanimljiviji, prvenstveno zbog velikog broja ljudi koji ovuda šetaju i zabavljaju se. Iako je to uobičajeno u celoj Južnoj Americi, nekako je u Kolumbiji najizraženiji običaj kolektivnog sedenja napolju u hladovini, i to po ceo bogovetni dan. Ljudi ovde vole da se druže i da budu zajedno, a vole i glasnu muziku, te sa svih strana, iz svake male grupe, ispred svakog improvizovanog kafea ili kioska, trešti latino muzika. I niko se ne žali, niti jedni drugi smetaju. Tolerancija mnogobrojnih naroda koja se ustanovila u najdavnijoj prošlosti i od tada se neguje kao najsigurniji garant mirnog suživota sa drugima. Moje najveće otkriće o ovdašnjim kulturama vezano je upravo za tu njihovu pomirljivost kada su drugi ljudi u pitanju, što je u potpunoj suprotnosti sa stereotipom o temperamentim Latinosima koji sam imala. Tačno je da su (pre)bučni, ali nije tačno da su nervozni i preki.

Arte Sumapaz smešten je oko sto kilometara južno od Bogote, u blizini gradića San Bernardo, u provinciji Kundinamarka. Iako razdaljina od prestonice nije velika, putovanje javnim prevozom traje skoro punih pet sati, ne računajući vreme tokom presedanja, jer treba promeniti dva autobusa. Ne znam da li je to posledica mojih promena, ili sam se već navikla na to kako stvari funkcionišu u Kolumbiji, ali nisam se nimalo nervirala kad je vozač prvog autobusa hteo da me ostavi u drugom gradu, pošto ga je mrzelo da vozi jednog putnika do krajnje stanice, ili kad sam potom čekala više od sata na vozilo koje je trebalo da krene odmah. Uglavnom, za dolazak na moje odredište otišao mi je skoro ceo jedan dan. Nisam imala pojma gde sam tačno stigla, ali okruženje mi se dopalo: usamljena kuća (uskoro ću otkriti da ih je više u kompleksu) na padini brda, u zelenilu – dovoljno izolovano da bude mirno i stvaralački podsticajno, a opet relativno blizu nekoliko manjih naselja. Dan je bio prozračan, pa se pogledom moglo dobaciti čak do vulkana Nevados u daljini. Bilo je rano popodne, i u vazduhu se osećala ona lenjost koja je tipična za topla podneblja.

Ko traži, naći će; Ko kuca, otvoriće mu se; Kad je učenik spreman, učitelj se sam pojavi… mogla bih ovako nabrajati u nedogled. Nema usmene narodne tradicije ni starodrevne knjige mudrosti u kojoj taj kauzalni sled nije pomenut. Svaka od tih sentenci govori nam da je duhovni rast moguć samo iz nas samih. Mi moramo želeti promenu i ako strpljivo istrajavamo u tome, sigurno ćemo je i doživeti. Ali iako sve počinje od nas, u tom procesu nismo sami – mi smo deo Univerzuma i on je u nama. Energija koju ulažemo na putu pronalaženja sebe, svog istinskog bića i unutrašnjeg mira utiče na pozitivan rebalans energije Univerzuma, i putevi počinju sami da nam se otvaraju. Drugačije ne mogu da objasnim tolike koincidencije koje su pratile moje (i ne samo moje) duhovno buđenje.

Uz veliki napor da me ne oda negativna obojenost mog glasa, pobunila sam se rekavši kako se ja ne osećam tako kako me je doživeo – naprotiv.  I da ne razumem šta je time hteo da mi kaže. „Deo vas odlično zna šta sam mislio i razume moje reči“, odgovorio mi je kratko, suvo. Ha! Tipično izvlačenje kad nemaš odgovor! Kakva fraza, jeftin trik svih šarlatana sveta kojim pokušavaju da ostave utisak kako vide nešto dalje i dublje u vama od onoga što vi sami već znate o sebi. Totalni promašaj poente! Osetila sam duboko razočarenje i prva pomisao bila mi je da već sutradan spakujem stvari i odem odatle. Ali te noći, dok sam pokušavala da se izborim sa mislima koje su nahrupile nakon vatrenog kruga i zaspim, odnekud se pojavila sumnja u sopstveni sud. A šta ako ja mašim poentu? Šta ako je Duaviko u pravu? Uvek je jednostavnije i lakše reći da neko drugi, ko nema razloga da nam ne želi dobro, nema pojma. Ništa lakše nego ne verovati i ništa teže nego biti otvoren za kritiku i promene. Možda sam zbog toga osetila onoliki otpor?  

Nakon one priče o tome kako žena nakon porođaja ne radi ništa četrdeset dana, upitala sam ga i za sam porođaj, kako to izgleda. I dobila sam objašnjenje da je za Arvako ljude porođaj porodična stvar koja se odvija između bračnih saputnika. Muškarac uvek prisustvuje porođaju svoje žene i pomaže joj. Njih dvoje su sami u tome, bez babice, ili drugih osoba. Još kao veoma mladi, dečaci uče od Majke Zemlje (kako Mamosi kažu) o činu rođenja i šta treba da urade kako bi sve proteklo bezbedno za porodilju i dete. Jedino u vanrednim situacijama, recimo, ako muž iz nekog opravdanog razloga nije prisutan, ženi pomaže neko iz njegove porodice, najčešće njegov brat. Ta tradicija među Arvako domorocima datira od pamtiveka, otkako postoje. Čitala sam da se procenjuje da su na ovom tlu prisutni oko 3500 godina. I ne mogu da ne uporedim njihov običaj sa „naprednim“ Zapadom, koji je značaj prisustva oca bebe na porođaju otkrio tek krajem 20. veka.

igračke nisu dozvoljene, pošto Mamosi smatraju da deca treba da se igraju onim što nađu oko sebe i da improvizuju. Kasnije, saznaću još nekoliko zanimljivih detalja o njihovom načinu vaspitavanja. Recimo onaj, da od druge-treće godine sva deca moraju sama da peru svoju odeću. Ili da se do petnaeste godine smatraju decom, o kojoj brinu odrasli podučavajući ih, a od tog uzrasta postaju sami odgovorni za sebe. Kad je pak reč o majkama, kad se žena porodi, ne sme da se pomera četiri dana i za to vreme njen suprug mora da obavlja sve poslove u kući, uključujući i pripremu hrane. Narednih četrdeset dana nakon porođaja, žena i dalje ništa ne radi, već sve poslove obavljaju ostali ukućani. Huanova supruga deluje srećno, a njih dvoje čine se kao skladan i lep par. Takva su i njihova deca, koja se ponašaju slobodno i prirodno. Tokom mog boravka retko ću čuti da majka podigne glas, osim kad doziva neko od dece. A ona trčkaraju okolo, igraju se onim što nađu, penju se na životinje, zagledaju nas volontere i slobodno nam prilaze.

Pejzaži su i dalje zeleni, s tim što je vegetacija potpuno drugačija od svega što sam do sada videla u Južnoj Americi, kao i u tropima. Pošto ću „domaći zadatak“, koji podrazumeva pripremu za obilazak nečeg novog, uraditi tek po povratku u sobu, to još uvek ne znam da zapravo nije reč o pustinji, već o tropskoj suvoj šumi – kako se ovakvi predeli nazivaju. Ovaj tip šuma javlja se u nizijskim tropskim područjima sa dugim sušnim razdobljima – a u Kolumbiji pola godine pada kiša, pola godine je bez ikakvih padavina. U većini ovih šuma, kojih ima svuda u svetu u tropskim i suptropskim područjima, preovlađuje listopadno drveće. Kad je reč o Tatakoi, naziv mesta potiče od osvajača ove regije, konkvistadora Gonzala Jiméneza de Quesada koji ju je 1538. nazvao Dolinom tuge. Reč „tatakoa“ znači „mesto sa zvečarkama“, kojih ovde ima jako puno.