Biti zaljubljen u Nepal(ce)


*
Zaljubljujem se u Katmandu i Nepalce na prvi pogled. Čini mi se da ovde i nije moguće drugačije – ili se sve zavoli od prvog sekunda ili nikada. Vidim da i moji sustanari u omladinskom hostelu osećaju isto. Kada se sretnemo uveče na zajedničkoj terasi — gde neki večeraju, drugi pokušavaju da surfuju uprkos sporom internetu, treći puše i piju, a poneki i motaju marihuanu ili hašiš — upadamo jedni drugima u reč potvrđujući izjavu onog drugog pre nego što govornik stigne da je izrekne do kraja.
– Taj njihov način kad ti kažu „Namaste“…
– …skoro nečujno, je l’ da? Ali ti baš zato privuku pažnju i onda…
– …ako odgovoriš, gotov si.
– Haha, odmah kreće priča…
– I ne možeš da ih se otreseš…
– Ali svi su tako ljubazni, pitomi, umiljati…
– Imaju šarma. I imaš osećaj da zaista veruju to što ti kažu: da će nešto učiniti samo za tebe, da su upravo tebe čekali…
– Da, neverovatno. Ne možeš da ih odbiješ…

– …Ja ne umem ni da se cenkam s njima. Bude me sramota…
– …I mene! Nekako uvek učine da se ti osetiš krivim ako im spustiš cenu…
– …ili ako pokušaš da ignorišeš sve te ulične prodavce i prosjake.
– Meni je najveći problem što nikad ne znam gde je granica između tih pokušaja da ti nešto prodaju ili da isprose od tebe, i njihove neverovatne ljubaznosti i želje da ti pomognu bez ikakve nadoknade.
– Tačno! To najviše zbunjuje!
– Ne smem da tvrdim, ali čini mi se da ti pokušaji da dođu do tvog novca prestaju onog trenutka kad ih upitaš za pomoć.
– Jeste! Njima je poziv da ti pomognu svetinja.
– Ovde je kredo da smo na Zemlji da bismo pomagali jedni drugima i jedni druge činili srećnima. Ne znam koliko njih me je do sada već pitalo: „Da li ste srećni?“
– I mene!
– I mene!
– …
Pa ajd sad ne zaljubi se u takve ljude.

*
Za dve godine na putovanju, nijednom nisam angažovala vodiča. Nisam nameravala da to uradim ni sada, prilikom posete Durbar trgu. To je jedno od sedam mesta u Katmandu koja se nalaze na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine. Dan ranije, već sam ga posetila, ali sam se danas ponovo vratila da bih napravila još fotografija.
Krećem od palate boginje Kali. U mom štampanom vodiču pročitala sam da je reč o živoj boginji, zapravo o njenoj reinkarnaciji, koja ovde dolazi kao devojčica a kada postane žena, s prvom menstruacijom, mora da ode, jer se tad boginja inkernira u neku drugu devojčicu. Juče sam ušla u dvorište palate i odstojala u njemu izvesno vreme, nadajući se da ću u izrezbarenom tikovom okviru prozora ugledati lice žive boginje. Od drugih turista čula sam da se pojavljuje otprilike dva puta dnevno. Međutim, izričito je zabranjeno njeno fotografisanje.
Sada ne nameravam da uđem ponovo, već samo da napravim nove fotografije spoljašnjosti palate, jer jučerašnjim nisam najzadovoljnija. No, pred ulazom se nešto dešava. Dvadesetak ljudi izvlači iz haustora pored palate ogromnu drvenu nosiljku i podiže je na visoka kolica. Ova imaju četiri velika drvena točka, na kojima su oslikane Budine oči – jedan od čestih motiva koji se može videti svugde, od budističkih stupa do amajlija.

Pitam jednog turistu o čemu je reč i saznajem da su počele pripreme za Indra Džatra (Indra Jatra) festival, povodom završetka kišne sezone. Kako to nisam povezala! Zbog tog festivala sam odlučila da ostanem čak deset dana u Katmanduu da bih mu prisustvovala. Znam da je Indra bog kiše, a znam i da je Kali…
– U ovoj nosiljci sedeće živa boginja Kali – čujem kako neko kaže prekinuvši me u razmišljanju. Okrenem se i vidim Nepalca koji stoji do mene. Poput svojih sunarodnika, onižeg je rasta i izrazito crne kose vezane u rep.
– Zaista? Izaći će iz palate? – upitam ga.
– Da, tokom festivala, ona će blagosloviti sve koji budu tražili blagoslov. Ponekad i kralj dolazi da bude blagosloven. Po završetku, otići će kući na sedam dana. Biće to prvi put za četiri godine otkada je u palati da ode kući – kaže Nepalac.
Sudeći po informacijama koje mi iznosi i po njegovom veoma dobrom engleskom, ovaj momak je vodič. Juče su me nekolicina njegovih kolega saletela da ih unajmim za obilazak Durbar skvera. Svaki je imao drugačiji pristup, a najupečatljiviji mi je bio jedan koji me je najpre pitao odakle sam, a potom je u svojoj sveščici pronašao preporuku za njegove usluge koju su ispisali neki Hrvati. U toj svesci bilo je preporuka na svim jezicima. Odala sam mu priznanje za dovitljivost i profesionalnost, i odbila ga kao i ostale.
No ovaj momak do mene ne pominje svoje usluge, ali mi već uveliko priča priču o boginji Kali.

Boginja se bira iz visoke kaste Sakija, među devojčicama uzrasta četiri do sedam godina. Najpre se vrši selekcija prema horoskopu, a potom se traže trideset dve telesne i karakterne odlike, koje svedoče o njenom božanskom savršenstvu. Ide se do takvih detalja kao što su boja očiju, oblik zuba pa čak i boja i visina glasa. Potom izabrane devojčice odvode u mračnu sobu, gde prisustvuju prilično zastrađujućem tantričkom plesu sveštenika. Inkarnacija boginje je ona devojčica koja ostane smirena i pribrana. Moraće da prođe još neke budističko-hinudističke rituale nakon kojih će neosporno biti uvtrđeno da je reinkarnacija Kali.
– A zašto mora da napusti palatu kada uđe u pubertet? – čujem sebe kako ga pitam.
– Nepalci veruju da se sa prvom menstruacijom živa boginja pretvara u ženu, da gubi svoja božanska obeležja. Čak bilo koja bezazlena povreda tokom njenog života u palati, rana iz koje potoče krv, znači da je izgubila božanska obeležje i tad počinje potraga za novom boginjom.
– O! – uskliknem. I zaustim da ga upitam još nešto o Kali, ali se prisetn da ja ne želim vodiča. Ne mogu da ga platim.
– Hvala na priči. Ali zaista ne mogu sebi da priuštim vodiča – izvinim mu se u nameri da se udaljim.
Pogrešno! Najpogrešnije moguće za Nepalce. Nikad im ne treba pokazati da vam je žao, jer to znači da su vas emotivno dotakli – i više vas neće pustiti.
– Madam, ne morate da mi platite punu cenu. Sami ćete na kraju odlučiti koliko ćete mi dati. Važno je da budete zadovoljni i srećni.
– Ne, zaista vam hvala, ali…
– Sigurno ne možete da pročitate u štampanom vodiču sve priče koje ja znam. Recimo, o tome šta biva sa devojčicom koju je napustilo božanstvo.
– Šta? – pitam mahinalno. Slaba sam na legende, mitove, bajke, i to mu je očigledno jasno.
Mladić duboko uzdahne.

– Ranije bi je samo izbacili napolje i nikoga više nije bilo briga šta će se desiti sa njom. Iako je iz visoke kaste, to ne znači da je njena porodica imućna. Neke od njih su završavale čak i kao prosjakinje. Mnoge bi poludele jer su, navodno, u palati bile svakodnevno drogirane. No poslednjih godina vlada je počela da se stara o tim devojčicama. Tako sadašnja Kali, kojoj je osam godina, ima privatne učitelje a obučava se i u nekim ženskim veštinama. Kad bude napustila palatu, biće spremna da zarađuje za život ili da nastavi školovanje – šta god da izabere.
Nakon kratke pauze koju mi ostavlja da prihvatim sve te informacije, mladić kaže:
– Da li ste zadovoljni ovom pričom?
Nasmejem se i klimnem glavom potvrdno.
– Onda da krenemo do onog hrama da vam ispričam podjednako zanimljive priče i o njemu. Prethodno ćemo samo da ostavimo vaš bicikl na sigurno mesto…
I krećem za njim poslušno, nemoćna da mu se oduprem, preslaba da ga odbijem kad je tako… ne znam pravu reč za to. Leporek?

*
Nekada davno, kada sam bila u uzrastu u kome boginja Kali gubi svoju božansku prirodu, dopala mi je ruku knjiga „Katmandu“ Stevana Pešića. U to vreme nisam maštala o putovanjima po drugim zemljama, jer su me mnogo više zanimala ona druga putovanja – duhovna – i saznanja do kojih se dolazi čitanjem psiholoških, filozofskih i književnih dela. „Katmandu“ se nije previše uklapao u žanrove koji me zanimaju, ali nisam mogla da ga ispustim iz ruku dok nisam stigla do kraja knjige. Magija Pešićevih slika nastalih pod dejstvom marihuane i hašiša, egzotika tog Katmandua tamo negde u podnožju Krova sveta, deca cveća, osmesi, ljubav… – sve me je to toliko ponelo da sam koliko sutradan obukla najiscepanije farmerke koje sam imala a koje su do tada služile samo za nošenje po kući, iz ormana sam iskopala neku staru sestrinu košulju od indijskog platna i okitila se svim ogrlicama od školjki i perlica koje smo godinama donosili kao bespotrebne suvenire s mora. Zbog Pešićeve knjige, odlučila sam da postanem hipik i da jednog dana odem u Katmandu – da hodočastim zapravo, jer je od tog momenta nepalska prestonica za mene postala simbol svetog mesta jednog supkulturnog pokreta koji je na zapadu počeo da se gasi otprilike u vreme mog rođenja, no koji je na istoku našao svoju večitu Meku.
I skoro tri decenije kasnije, evo me najzad na tom trgu, na kome je kanabisom omamljeni Pešić gledao hipije sa baštama u kosama, slavuje koji izleću iz čaša vina i pastrmke koje pričaju nemački, te srkao supu od perja iz anđeoskih krila.

Pre dolaska u Katmandu, zaslugom mog onlajn prijatelja Miće, knjiga „Katmandu“ je u elektronskoj kopiji ponovo došla do mene. No, kada sam počela da je čitam, ni približno nije imala slično dejstvo kao nekada. Nestalo je njene magije. No zato sam pronašla mnogo korisnih informacija o znamenitostima grada. I kada me je Bikas poveo do hrama Kastamandap, več sam znala da je reč o najstarijem svetištu u gradu, koje potiče iz dvanaestog veka.
Od Bikasa saznajem da Nepalci veruju kako je cela građevina – a ona je ogromna, na tri sprata – napravljena od jednog jedinog tikovog drveta. U neverici, obilazim hram spolja, pa iznutra, zagledam, i nikako da se dosetim da je reč samo o legendi. Ili je ovo mesto gde pravila formalne logike i zaključivanja nemaju konekciju sa sivim ćelijama posetioca, pa mitovi postaju istinite priče u koje se veruje bez racionalne zdrške.
Šezdesetih godina, priča dalje Bikas, prvi turisti, hipiji, počeli su da dolaze u Katmandu. Tada u gradu još uvek nije bilo jeftinih hostela, pa su spavali u ovom hramu i u kući preko puta – takođe drvenoj građevini, samo profanoj i na jedan sprat. Sedamdesetih ih je bilo toliko da su noću ličili na poslagane sardine u konzervi. Ali nikada nije zabeležena nijedna zađevica, niti krađa ili prestup.
– Ovo je moćan hram. Usotalom, po njemu je grad dobio ime – kaže mi Bikas.
Da, toga se takođe sećam, ali iz mog vodiča. Reč Kastamandap je došla iz sanskrta: “Kasta” znači “drvo”, a “mandhpa” – “pokriveno sklonište”, tako da Katmandu u doslovnom prevodu znači: “drveno pokirveno sklonište”. Lep naziv za jedan grad.

*
Najdominantija građevina na Trgu Durbar je hinudistički hram Maju Dega. Sagrađen je krajem 17. veka i ima devet visokih stepenika. Od sedamdesetih godina zaposeli su ga hipici, pa je tada nazvan i Hipi hram. Živeli su na tim stepenicama, pušili hašiš i marihuanu, pevali, tu su spavali. Krajem devedesetih su počeli da koriste jake droge – poput heroina – i da se fiksaju nasred trga, pa je vlada rešila da ih protera. Danas se samo turisti penju na ovaj hram a lokalni beskućnici tu dremaju i noću spavaju.
Penjemo se stpenicama. Na ulazu na drvenu terasu, preskačemo jednog dečaka, beskućnika, koji čvrsto spava. Dosta je strmo pa se pridržavamo za vertikalne grede.
Odozgo se pruža pogled na ceo trg. Sedamo i posmataramo ljude koji zaobilaze rikše i automobile, ili odskaču u stranu praveći im prolaz, hiljade golubova ispred Jaganat hrama, zvanog još i Hram seksa jer su u drvenim gredama koje nose krov izrezbarene scene iz Kamasutre; na ogromni reljef Kal Bairaba, jedne od Šivinih pojavnosti, koji oličava destrukciju i zlo, pred koji vlasti dovode prekršioci zakona kao i osumnjičeni za prestupe da se zakunu kako će govoriti samo istinu, dok mu se obični ljudi klanjaju kako bi se zaštitili od laži i zla; na Nepalce koji kreče stepenice ovog i ostalih hramova kako bi sve izgledalo novo i čisto na dan početka festivala, na prosjake i svete ljude sadije (sadhi) u jarko-žutim ili oranž tunikama, oslikanih lica, koji poziraju turistima za novac, na jednog lažnog budističkog monaha koji stoji sa činijom na istom uglu po ceo dan, a što znam jer sam ga videla i juče i kao da se nije ni pomerio sa svog mesta; na statuu Hanumana na visokom pijedestalu, jer ovaj bog u obličju majmuna ne želi da se prikaže licem ljudima, pa je zato uvek postavljen visoko a ima i maramu preko očiju, na ogromnu belu građevinu u engleskom stilu koja je sagrađena u devetnaestom veku, po povratku tadašnjeg kralja iz Britanije, u koju se zaljubio… Bikas mi priča, a ja pokušavam da sve upamtim.

Potom se spuštamo dole, šetamo još malo, ali više ne mogu da primam nove informacije. Na tako malom prostoru, sabralo se toliko toga, sa pričama koje su započete još u antička vremena a koje do danas nisu dobile konačne završetke, jer ovde se čuda i dalje dešavaju a bogovi su živi i, uz malo sreće, mogu se videti.
*
– Da li ste zadovoljni, madam? – pita me Bikas na kraju obilaska, kada odemo u unutrašnje dvorište zgrada pored Kumali palate boginje Kali, u kome smo ostavili moj bicikl.
– Jesam, zaista je bilo korisno – odgovaram.
Vadim hiljadu i po nepalskih rupija, što odgovara protivvrednosti od petnaest američkih dolara. Za manje od jednog sata, to je orgomna zarada. U ovoj zemlji, prosečna dnevna zarada po glavi stanovnika iznosi oko pet dolara.
– Madam, vi niste srećni – kaže Bikas.
– Zašto to mislite?

– Moja puna cena je dve hiljade i petsto, ali rekao sam vam da ćete sami odlučiti da li ste zadovoljni i koliko ćete mi platiti. Ako ste srećni posle našeg obilaska, verujem da ćete mi dati najmanje još petso rupija. Smatrao bih da je to u redu iako nije puna cena.
Osećam se neprijatno iako nema nimalo agresivnosti ili osude u tonu njegovog glasa ili u držanju tela. Priča sasvim mirno, kao neku od onih legendi maločas.
– Ali Bikas, nismo imali pun sat obilazaka. Preskočili smo Kraljevski muzej u kojem sam juče bila, što je našu turu skratilo za dvadeset minuta. Mislim da je hiljadu i petsto korektno. Na kraju krajeva, zaista ne mogu da vam dam više.
Nepalčev izraz lica nimalo se ne menja. Ne mogu ni da naslutim da li je razočaran, uvređen, ljut, ili pak nije ništa od toga. Ne sumnjam da mu je pogađanje oko cene svakodnevna rutina i da je u tome izvežban do savršenstva, ali nikada mi kao sada nije bilo neprijatno što se cenkam. Iako znam da sam u pravu, osećam se krivom, kao da sam ga zaista zakinula i uskratila mu nešto što mu neosporno pripada.
No jednostavno — nemam toliko novca. Da imam, sigurna sam da bih mu dala. Ovako, odlazim od njega pognute glave kao krivac.
Na putu do hostela, prisećam se razmene utisaka sa drugim turistima o ovdašnjim ljudima. I zaključujem kako bi za mene, a verujem i većinu prosečnih zapadnjaka, bilo pogubno imati ljubavnu relaciju sa nekim Nepalcem — u njih treba ostati zaljubljen samo sa sigurne udaljenosti.

Subscribe
Notify of
guest
14 Comments
most voted
newest oldest
Inline Feedbacks
View all comments
Marica
7 years ago

Sviđa mi se zaključak o ljubavi sa bezbedne udaljenosti. I zaista deluješ zaljubljeno, do te mere da ih idealizuješ. Bar mi tako deluje zbog ove avanture sa vodičem.
Čini mi se, ovako sa strane, da je vodič vrlo namazan lik, vrhunski prevarant. Prosto me fascinira da si mu dala 15 dolara i da je on uspeo da ti izazove grižu savest jer ga nisi platila dovoljno.
No svaka ljubav je slepa, zato je i toliko zabavno u ljubavi, da sve vidimo i osećamo realno toliko uzbuđenje ne bi ni osećali 🙂

Snezana
7 years ago

O da, u pravu si potpuno. Bilo je to početno stanje. U međuvremenu sam ih prozrela i smanjila doživljaj, pa sam se već i zasitila tog lica Katmandua. Ali ono je samo u turističkim rejonima i u toj ulici Tamel, u drugim delovima grada sasvim je druga priča.

Voja
Voja
7 years ago

Сваки пут кад читам твоје постове имам утисак као да сам на лицу места.
Бикас се на фин, скоро неприметан начин “подвукао под кожу”. Интересантно како није био навалентан да извуче жељени износ. Баш си га супер описала, као и свој осећај непријатности због цењкања. 🙂

Snezana
7 years ago
Reply to  Voja

Vojo, ti si moj verni pratilac na ovom putovanju. Hvala ti an tome! 🙂

Филип
Филип
7 years ago

ХТвој водич ми се чини као велики преварант.Толико си добро описала и њега и твој доживљај да сам се и ја сажалио над њим иако је он у овој причи одлично прошао.

Snezana
7 years ago
Reply to  Филип

Pa i jeste prevarant. No svi vrhunski prevaranti po defoultu moraju da imaju šarma i stila inače ne bi bili vrhunski. Tako i ovaj Bikas 🙂

Филип
Филип
7 years ago
Reply to  Snezana

У праву си.Прочитао сам на фејсбуку ону објаву која се тиче пасоша-изгледа да су Непалци стварнодиван народ,неочекиван и занимљив.Само напред,срећно! 🙂

Snezana
7 years ago
Reply to  Филип

Opušteniji su od svih naroda koje sam do sada upoznala. Naravno, imaju i svoje negativne strane. Dobro je što će za ‘moj slučaj’ biti presudne njihove vrline i ta opuštenost 🙂

Anonymous
Anonymous
7 years ago

Svaka ti cast, hrabra devojko.. Tvorac si svoje srece i iskreno se nadam da ce tako biti i dalje.. Hvala ti sto na momente osecam kao da sam i ja tamo..

Snezana
7 years ago
Reply to  Anonymous

Hvala tebi na čitanju i na ovoj pohvali 🙂

Mix
Mix
7 years ago

Ovaj tvoj kao naši popovi, daj koliko hoćeš ali je red i običaj da se da 300-500€…

Snezana
7 years ago
Reply to  Mix

Haha, tačno tako!

Zoran Banker
Zoran Banker
7 years ago

Duboko poštovanje Snežana, Ja sam benevolent, preko bloga b92 smo par puta komunicirali, a ja redovno pratim tvoje putopise, refleksije i naravno, fotografije. Sada sam otkrio tvoj blog, pa mi se čini prikladno da ti čestitam, makar i u pluskvamperfektu na dvogodišnjici tvog odvažnog poduhvata. Molim te, želeo bih da sa svoje strane promovišem tvoj plemeniti i neobično hrabar podvig, pa te molim da mi saopštiš na kom si km danas i naznačiš neku fotku, po mogućstvu sa kompletnom opremom u tom trenutku.. Znam da to nije bitno, ali bih hteo u nekoliko reči da navedem moje prijatelje da se… Read more »

Snezana
7 years ago
Reply to  Zoran Banker

Zorane zdravo,
Hvala na čestitkama, nema veze što su sa zakašnjenjem.
Trenutno ne vozim, doletela sam u Katmandu i čekam neke informacije za vize za dalje. Inače sam na 27.000 km.
Tako da će to morati malo da pričeka. Uzgred, ovde će biti teško naći net kad krenem (u ponedeljak, nadam se) iz Katmandua, a i ovde je očajno loš pa ne mogu da kačim fotke. Takođe, pošto vozim sama, vrlo mi je teško da napravim fotografiju kakvu si opisao. Stoga mislim da bi mogao da uzmeš neku odavde: http://www.picasaweb.com/snezana011 iz albuma Hiljada po hiljada.
Pozdrav iz Katmandua!

14
0
Would love your thoughts, please comment.x
()
x