Blog

Casa del Ciclista

19.12.2020 | 21 komentara
Dopisujem tu reč ćirilicom i latinicom, a potom na drugom zidu ispisujem svoju zahvalnicu i omiljenu rečenicu-pitanje: "Šta biste uradili kada biste znali da ne možete da ne uspete?" Preuzela sam je od jednog hrvatskog putnika, koji ju je pročitao na frižideru jedne gostionice na Novom Zelandu. U njoj je sažeta sva istina Puta: ako se usudite, ako krenete za svojim snovima i ustrajno ih sledite, ne možete da ne uspete. Jedino što to ne možete da znate dok ne krenete. I što to niko ne može da vam garantuje, iako je skoro stoprocentno izvesno. Ko se usudi i istraje, uveriće se i sam.

Jedan pingvin i tri čuda

12.12.2020 | 16 komentara
"Svake godine mi ugostimo nekog nepoznatog, jer uvek nam neko dođe u goste. I mi smo zahvalni što možemo da pomognemo tim ljudima, jer mi u njima vidimo anđele koji su došli na vrata našeg doma", kaže mi Millaray. A ja ostanem u neverici da je to zaista rekla, napisala je na španskom, pa je onlajn prevodlac preveo na engleski, a potom sam tražila da prevede i na srpski, da bih bila sigurna da je smisao upravo takav - oni su zahvalni što imaju priliku da budu dobri. Kakva jednostavna, a duboka filosofija života!  

Kod Pabla u Talki

05.12.2020 | 31 komentara
Secam se nekih avanturističkih filmova, poput kultnog "U divljini", koji su mi se u vreme pre Puta činili neverovatno naivnima. Pitala sam se kako je moguce da iskusni avanturista napravi tako glupe previde, koje najčesce plati životom. Sve dok i sama nisam počela da živim kao nomad, ali nomad-specijalac, koji da bi preživeo mora stalno da bude pribran i na oprezu. S druge pak strane, da bi njegov Put imao smisla, mora da bude i otvoren za ljude i doživljaje. Kako usaglasiti to dvoje?  

Bliski susreti sa Čileancima

30.11.2020 | 15 komentara
Tada me poziva žena iz one druge grupe. Prosetala je do mene sa porukom koju ponavlja, a ja pokusavam da je razumem. Malo me je uhvatilo pivo, a i povukla sam par dimova džointa koji je bio kružio, pa sam usporena i ne shvatam odmah najbolje sta želi. Medjutim, jasno mi je da joj je stalo da razumem poruku, pa joj nudim engleskož-spanski prevodilac za koji mi ne treba internet signal (posto je ovde 3G mreža nedostupna). I žena ukucava poruku. "Treba da odete odavde, opljačkace vas" - prevodi aplikacija. "Ma daj!", bunim se u neverici.

Dug i težak put do Mapuče sela

23.11.2020 | 25 komentara
Četvorica prilično krupnih nuskaraca - ribolovaca sa pecaljkama - dolaze mi u susret. Ne znam da li ce prolaziti kroz tunel, ili ce se zaustaviti negde pre njega, ali da su naisli dok sam bila unutra, na smrt bih se isprepadala. Na stranu sve moje putničko iskustvo, ali ne bih preživela da se u mrklom mraku sretnem sa povećim muskim prilikama koje na ramenima nose nešto nalik na oružje.

Ikalma jezero, ili o uživanju

15.11.2020 | 12 komentara
Sutradan sam krenula sa pakovanjem, bez žurbe, kao sto sve radim u poslednje vreme. Ne znam da li je to do godina, ili zbog sredine u kojoj je "tranquilo" - "opusteno, lagano" filosofija života. Ali primecujem kako sebi sve česce kažem upravo to: lagano, bez žurbe, natenane. Jer ionako cu stici sve sto treba da stignem. Svi cemo stici, bilo da hitamo, bilo da odugovlačimo. Umece življenja je da u medjuvremenu uživamo.

Soljipuli, ili o uspehu

09.11.2020 | 22 komentara
Dan i po pauze bio je dovoljan da se odmorim i saberem utiske od posete Nacionalnom parku Konguilo. Odavno sam naučila da moram dati vremena svim tim utiscima da se slegnu, pre nego sto krenem po nove. Ako dan za danom doživljavam snažne senzacije, onda ne stižem ni da ih izgustiram, vec nove zatrpavaju stare. To je kao da ste neprekidno priključeni na visok napon - neko vreme, možete tako da jurite od jedne do druge atrakcije, uzbudjenja, emocije. Ali vrlo brzo cete pregoreti.

U vulkanskoj regiji

31.10.2020 | 18 komentara
Poslednji sam čovek na planeti i ceo svet pretvoren je u pustinju. Ne znam kuda idem i ne očekujem da ću negde stići, ali to kretanje jedini je dokaz da sam živa, i zbog toga nastavljam. Sve je baš kako treba da bude: praznina oko mene, pepelom prekrivena zemlja, vulkan pod snegom i sunce iznad moje glave. Toj slici ništa više ne bih dodala, i kada bi to bilo u mojoj moći. Prepuna je nedostajanja koje su izmislili ljudi, a bez njih, ono je napokon dovoljno samo sebi. Mogla bih da se izgubim se u toj dovoljnosti pustinje, iako se to ne dešava.

Najzad stižem u Temuko

25.10.2020 | 19 komentara
Mrak je već pao i došlo je neko društvo sa glasnom muzikom. Prošli su tačno pored mog šatora i komentarisali su nešto, a neko od njih udario je rukom volan bicikla, u stilu 'dobra mašina'. Otišli su negde i odahnula sam, ali ne zadugo, jer su se ubrzo vratili. Ponovo prolazeći kraj mog šatora, predvodnik grupe uhvatio ga je za vrh krova i podigao ga. Nasilno, ali neshvatljivo lako, kako je moguće samo u snovima. Kako je to uradio, pod i ja na njemu ostali smo na zemlji, sada razgolićeni pred svima, a šator je visio u njegovoj ruci. I tu sam se probudila.

Od jezera do jezera

18.10.2020 | 17 komentara
Svrljam po gradu, pracena znatiželjnim pogledima. Trotoari su zakrčeni improvizovanim tezgama na kojima se uglavnom prodaje garderoba. I čini mi se da je sve secon hand i nekako mi deluje siromasno. Podseca na devedesete u Srbiji. A onda se setim da ovu regiju naseljavaju mahom Mapuče, koji pripadaju nižem drustvenom sloju. Kad obratim pažnju, otkrijem i da ispred velikih lepih kuca nema takvih tezgi, a u njihovim bastama su ne-Mapuče vlasnici koji se bave vrtlarstvom. Klasna i rasna podeljenost mi je ovde očiglednija nego bilo gde do sada u Čileu.

Najlepše čileansko jezero

12.10.2020 | 19 komentara
Opazivši me, karabinjeri se zagledaju u mene u čudu. I kroz one maske na njihovim licima jasno vidim da ne znaju šta bi trebalo da učine povodom pojave stranog turiste na biciklu. A ja im i ne ostavljam mnogo vremena da nešto smisle, nego projurim pored njih, pravo pod onu dezinfekcionu kapljičastu zavesu. Kao da sam uletela u masinu za pranje kola. Širim obe ruke puštajuci na tren volan i vrištim od sreće (veoma je toplo a ja sam zagrejana od vožnje pa mi ovo baš dobro dodje da me malo rashladi). Osećam poglede karabinjera iza svojih ledja i mislim kako je prava šteta što ne mogu da vidim njihove izraze lica. Mora da su zinuli a zatim se nasmejali i odahnuli, jer sam ih razrešila brige oko svoje moguće kontaminiranosti virusom.

Preko preče…

03.10.2020 | 16 komentara

Najpre su dva jareta, toliko mlada da su još uvek nesigurna na krivim nožicama, izvirila iza stene, gledajući me u čudu. Točkovi ne prave veliku buku, pa tako objašnjavam činjenicu da se nisu prepali od mene. Stojimo tako i gledamo se, a ja im nešto tepam, da se ne plaše i da im neću ništa. Ali nekim pokretom ih ipak uplašim, pa se povuku unazad, do, kako će se ispostaviti, mama-koze. Gospođa izranja takođe iza stene, sada me i ona proučavajući. Oni malci su već na sugurnom, na njenim vimenima i sisaju. Tada se pojavljuje jarac - crn, sa bradicom, i kritički me odmerava. A onda zaključi da to tamo, šta god da je, nije vredno njihove pažnje, te povede  porodicu dalje, niz put.

Uopšte, ima mnogo prinova ovog proleća - na svakom pašnjaku vidim ždrebad, telad, jagnjad, prasiće... Život se obnavlja.

Ljudi ‘nove stvarnosti’

30.09.2020 | 22 komentara
Razmišljam o dobrim ljudima koji mi se dešavaju ovih dana. Dešavali su se oni sve vreme mog Puta, ali sada to posebno dolazi do izražaja iz nekoliko razloga. Prvi je taj što skoro da nema putnika. Postali smo retka i ugrožena vrsta, kao poslednji Mohikanci koji su zalutali u prostoru i vremenu, zaglavljeni u 'novoj stvarnosti' koju ne želimo da prihvatimo. Stoga smo vidljivi nadaleko i prepoznatljivi. Lokalcima koji su živeli od turizma, kao i svima uostalom, preko glave je korone i zabrana i sveg tog straha i prisile koju vlasti temelje na njemu. Zato se nama, putnicima, raduju kao zračku nade, kao jedinom dokazu da je postojao i da još uvek postoji poznati haotičan, ali razumljiv i koliko-toliko slobodan poredak (posebo gledano retrospekitvo, sa onim što sada znamo o tom pređašnjem svetu i načinu života).  

Ponovo na Putu

26.09.2020 | 9 komentara
Službenica proverava raspored na internetu a potom pita vozača autobusa kojim danima vozi. Pošto se uveri da je sve kako sam rekla, poziva nekog šefa. U međuvremenu, ja sam pokušala da ih umolim da me puste da prođem, čak sam i zaplakala, ali i ona i njen kolega slegnuli su ramenima. Sve što sam postigla time je taj poziv nekom šefu. Slušam službenicu kako mu objašnjava moju situaciju. Dva-tri minuta kao čekanje životne presude. I onda potvrdno 'si, si' tom sa druge strane veze, a prema meni podignut palac. Odobren mi je prolazak. Doviđenja, Ajsenu, a dobar dan, Los Lagosu! Kasnije te večeri saznaću da se situacija u Ajsenu jako pogoršala i da se u Kojaikeu uvodi karantin. Da sam čekala još jednu nedelju za polazak, kako sam bila planirala, više ne bih mogla da se izvučem.  

Mir, pa navrat-nanos

16.09.2020 | 26 komentara
Počinju uzbrdice. Toliko su strme i ja sam toliko natovarena, da moram da guram. Hladno je, minus četiri. Ovo je jedna od najhladnijih noći u poslednje vreme. Pada i ledena kiša. Uza sve, duva i čeoni vetar, onaj razbijački, patagonijski. Nema nigde nikoga. Moje prednje svetlo je jako, pa dobacuje do nekih očiju koje svetlucaju u mraku. Gledaju me, pored puta. Ovo je teritorija nacionalnog parka i svašta može da se spusti dovde, kad nema vozila ni ljudi. Oči mi se približavaju a onda šmugnu pored mene. Lisica. Druga me čeka nešto dalje, stojeći nasred puta. Mrtva hladna stoji i gleda me. Proučava šta sam, kakvo sam to stvorenje.

Kulturološki šok, vs. prihvatanje

28.08.2020 | 17 komentara
Već na manje od hiljadu-dve hiljade kilometara udaljenosti od nas, žive narodi čiji su nam običaji potpuno nepoznati i, često, nerazumljivi. Najlakše je da se užasnemo, otkrivši ih. Da se zgrozimo, kao što se malograđani zgražavaju nad ponašanjem neke 'slobodnije' devojke, ili zbog toga što je neko gej, ili što neko radi nešto izvan konvencija i šablona kojih se mi sami pridržavamo. Pri tom, ne mora uopšte da bude loš taj malogađanin, niti je nužno glup, a još manje neobrazovan, samo je – uplašen.

Planeta Japan(aca)

25.08.2020 | 4 komentara
Putopis govori o mom šestomesečnom putovanju biciklom od najsevernije do najjužnije tačke Japana, ili od Hokaida do Okinave. Tokom tih šest meseci kampovala sam u parkovima i šintoističkim hramovima, spavala u autobuskim stajalištima i kapsula hostelima, upoznavala neke (ne)obične Japance, bila gost u kućama ljudi koji su me sa ulice svraćali na noćenje, prisustvovala ceremoniji čaja, degustirala originalni japanski suši, okonomijaki i remen, ušla u autentična samurajska sela i čuvene zen vrtove, pila sake i gledala kako se proizvodi, videla neke od najvećih prirodnih lepota i kulturnoistorijskih znamenitosti Japana, posetila Hirošimu i pričala sa svedocima koji su preživeli eksploziju A-bombe, bila sprovedena policijskim kombijem u Nagasaki, gledala sakuru na Okinavi, vozila se monorejlom i podvodnim tunelima između ostrva...

Pet najpozitivnijih iskustava i događaja

12.08.2020 | 18 komentara
Na to kad mi žena u Gruziji ujutru iznese kafu i slatko na plažu gde kampujem. Kad biciklista u Rusiji nakon pola sata poznanstva kupi sto kilometara mog puta. Kad mi čuvar vatrogasnog doma u nekom kazaškom gradu ponudi da tamo prenoćim da ne bih ostala na ulici. Kad mi vlasnik biciklističke radnje u Indoneziji pokloni komade opreme koja mi nedostaje. Kad mi menadžer tuskog hotela da besplatnu sobu da bih bila na sigurnom i u toplom. Kad me Japanac vidi kako doručkujem ispred prodavnice, pa uđe unutra i kupi mi dupli obrok. Kad tajlandski ratar ostavi uzanu stazu na svojoj preoranoj njivi, kako bih se njome iskobeljala sa mesta gde sam kampovala na najvećem pljusku... Mogla bih danima da nabrajam.

Pet najnegativnijih iskustava i događaja

29.07.2020 | 34 komentara
... dok gledam tu nekadašnju sebe, devet godina mlađu i za devet života neiskusniju od mene sadašnje, neminovno se pitam šta bi bilo da sam izašla iz autobusa. Da sam se pokolebala. Da me je obeshrabrilo vozačevo: „Ne, bicikl ne može unutra.“ Umesto što sam mu odgovorila: „Ovaj bicikl ide sa mnom u Bratislavu, jer me tamo čeka dečko sa kojim krećem na put oko sveta. I tako će biti, makar ja morala da ga vozim vezanog za branik pozadi!“, umesto tog toliko samouverenog odgovora, mogla sam da neodlučno zastanem, da upitam vozača: „I šta sad da radim?“ Tada ne bi ustuknuo pred mojom odlučnošću, nego bi nezainteresovano slegnuo ramenima, istovarujući i bicikl i prtljag i mene. I to moje mirenje odlučilo bi tada o mom daljem životu.

Spasioci konja

14.07.2020 | 49 komentara
„Tvrdite da bi iz Buenos Ajresa moglo da se stigne na Menhetn jašući jednu od ovih životinja?“, upitao je doktora. „Smeo bih se opkladiti u to“, odgovorio je doktor Solanet. „Ali najmanje dva konja bila bi neophodna za takav pohod.“ Sve ostalo je istorija. Tschiffelyja nije brinulo to što je tek naučio da jaše, kao ni to što su njegovi konji bili poludivlji. Ostala je zabeležena njegova izjava u kojoj sažima iskustvo svih prošlih i budućih avanturista, pri čemu pod avanturistima mislimo i na sve one koji se usude da krenu u ostvarenje svog sna: Na kraju je trebalo učiniti samo jedno: skupiti hrabrost, zapaliti sve mostove iza sebe i započeti novi život, bez obzira kuda bi to moglo da me odvede. Uveren sam da onaj ko nije živeo opasno, nikada nije probao so života – jednoga dana odlučio sam da se upustim, reči su koje potpisuje i vaš pripovedač.
0
Would love your thoughts, please comment.x
()
x