Žilina
Zahvaljujući našem domaćinu preko hospitality cluba — Michael-u, u ovom gradu odmaramo se dva dana. Miša, kako ga zove njegova devojka Lenka sa kojom živi, ima trideset godina i radi u kompaniji koja se bavi sigurnosnim softverima. Lenka je student defektologije, ima dvadeset tri godine i neodoljivo liči na Pipi Dugu čarapu.
Michal ne samo što potvrđuje nego i mnogostruko nadmašuje sve naše pozitivne utiske o gostoljubivosti Slovaka. Prve večeri po našem dolasku izveo nas je u restoran, a sutradan je bezmalo ceo dan odsustvovao s posla kako bi nam bio vodič. A u tome je dobar, pošto govori solidan engleski i dosta zna o istoriji svog grada i naroda. Povremeno u razgovor ubacimo neke srpske i slovačke reči, najviše zbog Lenke koja ne govori nijedan jezik sem maternjeg.
Žilina je grad sa stotinak hiljada žitelja, koji se nalazi na tromeđi Slovačke, Češke i Poljske — do granica ima dvadeset pet, odnosno trideset kilometara, i to je Žilinu umnogome odredilo kroz istoriju, jer je oduvek bila značajna tranzitna tačka na putu između severne i južne Evrope. U novijoj istoriji, grad je važan kao čvorište drumskih i železničkih puteva, i kroz njega prolaze dva panevropska drumska koridora.
Obilazimo gradsko jezgro, gde se više-manje nalaze svi značajni turistički objekti grada: skver Andreja Hlinke, koga zovu ocem slovačke nacije mada je pobio više svojih sunarodnika nego Rusi i Nemci zajedno (zvuči poznato, zar ne?); crkvu Farsky koja dominira na zaista lepo uređenom gradskom trgu sa brojnim fontanama u kojima se igraju deca; park sa spomenikom Crvenoarmejcima, zvaničnim oslobodiocima posle Drugog svetskog rata a zapravo okupatorima budući da je Slovačka bila saveznica Nemačke (po nezvaničnoj istoriji); malu Rosenfeld kopiju Belvedere palate u Beču; kuću u kojoj je rođen i živeo lični lekar Lava Tolstoja, koji mu je više puta tokom života navraćao ovde u posetu; ulicu gde je sredinom osamdesetih počela revolucija i balkon s koga je pokrenuta; kuću u kojoj se i danas knjige ručno koriče…
U Žilini ima dosta zelenila, parkova i cveća, ali mnogi su uništeni da bi se na mestu njih podigli grdni megašopovi. S terase jednog od njih pravimo fotografije krova onog susednog šoping centra, na kome je bazen.
Uveče, Mickal i Lenka nam spremaju tradicionalno slovačko jelo bryndzove halusky. To je zapravo nekada bila sirotinjska hrana, a sada je poslastica poput srpskog kačamaka ili popare. Krompir ovde rađa kao kukuruz u Srbiji, pa je oduvek činio osnovu ishrane siromašnijeg sloja naroda. Bryndzove halusky se sprema sa ovčijim sirom koji mu daje specifičan miris i ukus, tako što se krompir najpre usitni u blenderu ili se izrenda, pa se smesi dodaju sir, jaja i ulje. Oblikuje se potiskivanjem kroz modlu sa sitnim otvorima, da se naprave sitne kuglice, koje se zatim prže u debelom sloju ulja. Na kraju se preko svega doda sitno iseckana slanina. Može se zalivati acidkom biele (koji odgovara miksu našeg kefira i jogurta) ili pak češkim pivom, a kao aperitiv najbolje je borovička — rakija od borovih bobica, koja je slovački specijalitet.
Živeli i prijatno!
.
(Fotografije iz Žiline nalaze se ovde.)
Htedoh da vidim sličice, ali njih nema na datom linku. Šta se dogodilo?