Blog

Prema obali

26.02.2021 | 24 komentara
Posmatram izlazak sunca iza obronaka Anda. Beskrajna pustinja, ovde već sa žućkastim sitnim peskom, ogoljena brda sa retkim žbunjem i kaktusima, i magla iz koje se probija sunce. Prizor je kao iz filmova, iz uvodnih špica sa Dalekog zapada, uz koje obavezno ide Morikonijeva muzika. Pokušavam da fotografišem, ali fotografije ni približno ne dočaravaju ono što vidim, tu neobičnu lepotu praznog prostora. Pustinja odnekud uvek asocira na daljine, na putovanja i avanturu, na prašnjave pustolove koji prljavi, umorni i opaljeni suncem donose u bisagama pregršt priča i dogodovština.

Dobro došli u Atakamu

21.02.2021 | 29 komentara
Praznina u kojoj je osećaj beskraja najintezivniji na planeti. Ovde je lako zaboraviti na vreme, na vek u kome živite, na civilizaciju, na sve što ste ikad mislili da znate i razumete o životu na Planeti. I to izmiče moći našeg razumevanja. Mozak se trudi da shvati, oči pokušavaju da se naviknu, telo da se prilagodi – ali sve uglavnom bezuspešno. I ta nemogućnost, kao i sva ostala negativna određenja pustinje – mesto bez vode, bez života, bez ljudi, bez rastinja – začuđujuće je privlačna. Možda zato što je boravak u pustinji najbolja priprema za ono veliko ništa nakon smrti, ili se to tako samo meni čini.

Pisco i ostale atrakcije Elki doline

14.02.2021 | 14 komentara
Istorija kaže da je pisco stigao u Čile iz Perua, sredinom 16. veka. U to vreme, Francisko Pizaro pokorio je Peru, a španski vitez Pedro de Valdivia osvajao je nove zemlje južno od granice, vodeći sa sobom 150 sledbenika. Ušavši u Čile sa severa, probijali su se na jug, usput osnivajući gradove i sadeći grožđe i pšenicu. Iako Čileanci tvrde kako su oni prvi počeli da proizvode pisco, istina je da je to piće nastalo najpre u Peruu.

Srećni dani u Elki dolini

07.02.2021 | 15 komentara
Ne volim kad mi kažu da imam sreće. Mislim da za sve u životu moramo da se potrudimo kako bismo uspeli. Rad, istrajnost i jasna vizija – to su preduslovi za bilo koji uspeh. Ništa ne dolazi samo od sebe, osim nagrada u igrama na sreću. Na njih sam uvek gledala kao na pokazatelj udela sreće u univerzumu. Na stotine hiljade ili čak i milione uplata, bude jedan dobitnik glavne premije a najviše stotinak njih osvoji manje nagrade. Tako je i sa srećom u životu: može da vas zadesi, ali mnogo češće vas mimoiđe.

Cimeri, solarni šporet i tajna Mistične doline

31.01.2021 | 13 komentara
Nešto dalje na platou, jahač razigrava konja pod sobom. Konj je mlad i kraljevski elegantan, sa crvenom maskom na glavi. Nakon nekoliko krugova, konjanik ga potera kasom prema onom jezercu, a odatle uzbrdo, putem kojim sam došla. Na trenutak poverujem da sam u nekom filmu sa Divljeg zapada. Možda je taj osećaj izmeštenosti iz poznatog sveta zapravo ona mističnost o kojoj svi pričaju na pomen Valle Elqui.

Gde ću sad?

24.01.2021 | 14 komentara
A možda samo tako izgledaju naselja u ovoj dolini, izložena tom otvorenom nebu sa milijardama zvezda noću, dok danju odozgo prži. I kućice deluju sprženo, sa tim svojim ravnim krovovima i malim prozorima, kako bi se sprečilo da ih prašina zatrpa i da unutra prodre jara. Usred takvog jednog sela smešten je kamp u kome bi trebalo da živim u šatoru pod bambusovom nadstrešnicom, na raspolaganju gostima u svako doba dana.

Put u Mističnu dolinu

18.01.2021 | 4 komentara
Prisećam se Anapurne na Himalajima, zapravo, spusta sa tog vrha koji sam prešla biciklom. Teren je bio slično pust i peskovit kao i ovaj ovde, kada se iznenada, u nevelikoj dolini podamnom, ukazala oaza: plodna polja, precizno isparcelisana i pod pravilnim zasadima. Za razliku od himalajske, ovde je ta dolina mnogo puta duža, a parcele, s vremena na vreme, zameni džungla.

Nova godina kod Tonija

08.01.2021 | 15 komentara
Svetoslav, koga su još prilikom prijavljivanja u imigraciono prekrstili u "Santos" (sveti), pokazao je pravi preduzetnički duh: skupljao je te zalihe i čim ih je nakupio dovoljno, otvorio je malu prodavnicu. To je i početak priče o njegovom usponu. Santos će s vremenom otvoriti prvi supermarket u Ovalijeu, u kome će upoznati i svoju suprugu, takođe Dalmatinku, emigrantkinju. Tu će se i preseliti, a ovu kuću u Tongoyu kupiće za brojnu porodicu, koja će tu provoditi leta i blagdane.

Kod Maje i Čavija

03.01.2021 | 7 komentara
Na moj Tviter nalog javlja mi se Danijel, koji me odnedavno prati. Piše mi privatno, pirtajući me od kada sam u Čileu i tome slično. Obično me mrzi da odgovaram na takva pitanja - jer aktivno vodim četiri društvene mreže i pet naloga na njima, ali Danijel je svojevremeno živeo i radio u Čileu, te ima šta da kaže i predloži mi. Jedan od tih predloga je da se čujem sa Tonijem i Majom koja živi u Valparaisu. Obećam da hoću, mada nisam sigurna da ću održati obećanje.  

Lik iz priče u gradu murala

25.12.2020 | 16 komentara
I gledajući sve te gusto zbijene kuće - koje rastu na sprat dokle slabi temelji njihovih drvenih konstrukcija mogu da izdrže, šarenilo njihovih fasada, krhke limene krovove udžerića koje niču bez dozvola i plana, stepenice što vode uvis, do neba, čini se - tek odavde ukazuje mi se pravo lice ovog grada. Dole uz obalu bulevar je širok, sa palminim drvoredima ispred novih bogatih višespratnica sa terasama okrenutim prema pučini, i parkovima i bazenima na krovovima.

Casa del Ciclista

19.12.2020 | 21 komentara
Dopisujem tu reč ćirilicom i latinicom, a potom na drugom zidu ispisujem svoju zahvalnicu i omiljenu rečenicu-pitanje: "Šta biste uradili kada biste znali da ne možete da ne uspete?" Preuzela sam je od jednog hrvatskog putnika, koji ju je pročitao na frižideru jedne gostionice na Novom Zelandu. U njoj je sažeta sva istina Puta: ako se usudite, ako krenete za svojim snovima i ustrajno ih sledite, ne možete da ne uspete. Jedino što to ne možete da znate dok ne krenete. I što to niko ne može da vam garantuje, iako je skoro stoprocentno izvesno. Ko se usudi i istraje, uveriće se i sam.

Jedan pingvin i tri čuda

12.12.2020 | 16 komentara
"Svake godine mi ugostimo nekog nepoznatog, jer uvek nam neko dođe u goste. I mi smo zahvalni što možemo da pomognemo tim ljudima, jer mi u njima vidimo anđele koji su došli na vrata našeg doma", kaže mi Millaray. A ja ostanem u neverici da je to zaista rekla, napisala je na španskom, pa je onlajn prevodlac preveo na engleski, a potom sam tražila da prevede i na srpski, da bih bila sigurna da je smisao upravo takav - oni su zahvalni što imaju priliku da budu dobri. Kakva jednostavna, a duboka filosofija života!  

Kod Pabla u Talki

05.12.2020 | 31 komentara
Secam se nekih avanturističkih filmova, poput kultnog "U divljini", koji su mi se u vreme pre Puta činili neverovatno naivnima. Pitala sam se kako je moguce da iskusni avanturista napravi tako glupe previde, koje najčesce plati životom. Sve dok i sama nisam počela da živim kao nomad, ali nomad-specijalac, koji da bi preživeo mora stalno da bude pribran i na oprezu. S druge pak strane, da bi njegov Put imao smisla, mora da bude i otvoren za ljude i doživljaje. Kako usaglasiti to dvoje?  

Bliski susreti sa Čileancima

30.11.2020 | 15 komentara
Tada me poziva žena iz one druge grupe. Prosetala je do mene sa porukom koju ponavlja, a ja pokusavam da je razumem. Malo me je uhvatilo pivo, a i povukla sam par dimova džointa koji je bio kružio, pa sam usporena i ne shvatam odmah najbolje sta želi. Medjutim, jasno mi je da joj je stalo da razumem poruku, pa joj nudim engleskož-spanski prevodilac za koji mi ne treba internet signal (posto je ovde 3G mreža nedostupna). I žena ukucava poruku. "Treba da odete odavde, opljačkace vas" - prevodi aplikacija. "Ma daj!", bunim se u neverici.

Dug i težak put do Mapuče sela

23.11.2020 | 25 komentara
Četvorica prilično krupnih nuskaraca - ribolovaca sa pecaljkama - dolaze mi u susret. Ne znam da li ce prolaziti kroz tunel, ili ce se zaustaviti negde pre njega, ali da su naisli dok sam bila unutra, na smrt bih se isprepadala. Na stranu sve moje putničko iskustvo, ali ne bih preživela da se u mrklom mraku sretnem sa povećim muskim prilikama koje na ramenima nose nešto nalik na oružje.

Ikalma jezero, ili o uživanju

15.11.2020 | 12 komentara
Sutradan sam krenula sa pakovanjem, bez žurbe, kao sto sve radim u poslednje vreme. Ne znam da li je to do godina, ili zbog sredine u kojoj je "tranquilo" - "opusteno, lagano" filosofija života. Ali primecujem kako sebi sve česce kažem upravo to: lagano, bez žurbe, natenane. Jer ionako cu stici sve sto treba da stignem. Svi cemo stici, bilo da hitamo, bilo da odugovlačimo. Umece življenja je da u medjuvremenu uživamo.

Soljipuli, ili o uspehu

09.11.2020 | 22 komentara
Dan i po pauze bio je dovoljan da se odmorim i saberem utiske od posete Nacionalnom parku Konguilo. Odavno sam naučila da moram dati vremena svim tim utiscima da se slegnu, pre nego sto krenem po nove. Ako dan za danom doživljavam snažne senzacije, onda ne stižem ni da ih izgustiram, vec nove zatrpavaju stare. To je kao da ste neprekidno priključeni na visok napon - neko vreme, možete tako da jurite od jedne do druge atrakcije, uzbudjenja, emocije. Ali vrlo brzo cete pregoreti.

U vulkanskoj regiji

31.10.2020 | 18 komentara
Poslednji sam čovek na planeti i ceo svet pretvoren je u pustinju. Ne znam kuda idem i ne očekujem da ću negde stići, ali to kretanje jedini je dokaz da sam živa, i zbog toga nastavljam. Sve je baš kako treba da bude: praznina oko mene, pepelom prekrivena zemlja, vulkan pod snegom i sunce iznad moje glave. Toj slici ništa više ne bih dodala, i kada bi to bilo u mojoj moći. Prepuna je nedostajanja koje su izmislili ljudi, a bez njih, ono je napokon dovoljno samo sebi. Mogla bih da se izgubim se u toj dovoljnosti pustinje, iako se to ne dešava.

Najzad stižem u Temuko

25.10.2020 | 19 komentara
Mrak je već pao i došlo je neko društvo sa glasnom muzikom. Prošli su tačno pored mog šatora i komentarisali su nešto, a neko od njih udario je rukom volan bicikla, u stilu 'dobra mašina'. Otišli su negde i odahnula sam, ali ne zadugo, jer su se ubrzo vratili. Ponovo prolazeći kraj mog šatora, predvodnik grupe uhvatio ga je za vrh krova i podigao ga. Nasilno, ali neshvatljivo lako, kako je moguće samo u snovima. Kako je to uradio, pod i ja na njemu ostali smo na zemlji, sada razgolićeni pred svima, a šator je visio u njegovoj ruci. I tu sam se probudila.

Od jezera do jezera

18.10.2020 | 17 komentara
Svrljam po gradu, pracena znatiželjnim pogledima. Trotoari su zakrčeni improvizovanim tezgama na kojima se uglavnom prodaje garderoba. I čini mi se da je sve secon hand i nekako mi deluje siromasno. Podseca na devedesete u Srbiji. A onda se setim da ovu regiju naseljavaju mahom Mapuče, koji pripadaju nižem drustvenom sloju. Kad obratim pažnju, otkrijem i da ispred velikih lepih kuca nema takvih tezgi, a u njihovim bastama su ne-Mapuče vlasnici koji se bave vrtlarstvom. Klasna i rasna podeljenost mi je ovde očiglednija nego bilo gde do sada u Čileu.
0
Would love your thoughts, please comment.x
()
x