Blog

Arte Sumapaz – umetnička kolonija

26.06.2022 | 12 komentara
Arte Sumapaz smešten je oko sto kilometara južno od Bogote, u blizini gradića San Bernardo, u provinciji Kundinamarka. Iako razdaljina od prestonice nije velika, putovanje javnim prevozom traje skoro punih pet sati, ne računajući vreme tokom presedanja, jer treba promeniti dva autobusa. Ne znam da li je to posledica mojih promena, ili sam se već navikla na to kako stvari funkcionišu u Kolumbiji, ali nisam se nimalo nervirala kad je vozač prvog autobusa hteo da me ostavi u drugom gradu, pošto ga je mrzelo da vozi jednog putnika do krajnje stanice, ili kad sam potom čekala više od sata na vozilo koje je trebalo da krene odmah. Uglavnom, za dolazak na moje odredište otišao mi je skoro ceo jedan dan. Nisam imala pojma gde sam tačno stigla, ali okruženje mi se dopalo: usamljena kuća (uskoro ću otkriti da ih je više u kompleksu) na padini brda, u zelenilu – dovoljno izolovano da bude mirno i stvaralački podsticajno, a opet relativno blizu nekoliko manjih naselja. Dan je bio prozračan, pa se pogledom moglo dobaciti čak do vulkana Nevados u daljini. Bilo je rano popodne, i u vazduhu se osećala ona lenjost koja je tipična za topla podneblja.

U plemenu, 4. deo

19.06.2022 | 14 komentara
Ko traži, naći će; Ko kuca, otvoriće mu se; Kad je učenik spreman, učitelj se sam pojavi… mogla bih ovako nabrajati u nedogled. Nema usmene narodne tradicije ni starodrevne knjige mudrosti u kojoj taj kauzalni sled nije pomenut. Svaka od tih sentenci govori nam da je duhovni rast moguć samo iz nas samih. Mi moramo želeti promenu i ako strpljivo istrajavamo u tome, sigurno ćemo je i doživeti. Ali iako sve počinje od nas, u tom procesu nismo sami – mi smo deo Univerzuma i on je u nama. Energija koju ulažemo na putu pronalaženja sebe, svog istinskog bića i unutrašnjeg mira utiče na pozitivan rebalans energije Univerzuma, i putevi počinju sami da nam se otvaraju. Drugačije ne mogu da objasnim tolike koincidencije koje su pratile moje (i ne samo moje) duhovno buđenje.

U plemenu, 3. deo

11.06.2022 | 26 komentara
Uz veliki napor da me ne oda negativna obojenost mog glasa, pobunila sam se rekavši kako se ja ne osećam tako kako me je doživeo – naprotiv.  I da ne razumem šta je time hteo da mi kaže. „Deo vas odlično zna šta sam mislio i razume moje reči“, odgovorio mi je kratko, suvo. Ha! Tipično izvlačenje kad nemaš odgovor! Kakva fraza, jeftin trik svih šarlatana sveta kojim pokušavaju da ostave utisak kako vide nešto dalje i dublje u vama od onoga što vi sami već znate o sebi. Totalni promašaj poente! Osetila sam duboko razočarenje i prva pomisao bila mi je da već sutradan spakujem stvari i odem odatle. Ali te noći, dok sam pokušavala da se izborim sa mislima koje su nahrupile nakon vatrenog kruga i zaspim, odnekud se pojavila sumnja u sopstveni sud. A šta ako ja mašim poentu? Šta ako je Duaviko u pravu? Uvek je jednostavnije i lakše reći da neko drugi, ko nema razloga da nam ne želi dobro, nema pojma. Ništa lakše nego ne verovati i ništa teže nego biti otvoren za kritiku i promene. Možda sam zbog toga osetila onoliki otpor?  

U plemenu, 2. deo

06.06.2022 | 11 komentara
Nakon one priče o tome kako žena nakon porođaja ne radi ništa četrdeset dana, upitala sam ga i za sam porođaj, kako to izgleda. I dobila sam objašnjenje da je za Arvako ljude porođaj porodična stvar koja se odvija između bračnih saputnika. Muškarac uvek prisustvuje porođaju svoje žene i pomaže joj. Njih dvoje su sami u tome, bez babice, ili drugih osoba. Još kao veoma mladi, dečaci uče od Majke Zemlje (kako Mamosi kažu) o činu rođenja i šta treba da urade kako bi sve proteklo bezbedno za porodilju i dete. Jedino u vanrednim situacijama, recimo, ako muž iz nekog opravdanog razloga nije prisutan, ženi pomaže neko iz njegove porodice, najčešće njegov brat. Ta tradicija među Arvako domorocima datira od pamtiveka, otkako postoje. Čitala sam da se procenjuje da su na ovom tlu prisutni oko 3500 godina. I ne mogu da ne uporedim njihov običaj sa „naprednim“ Zapadom, koji je značaj prisustva oca bebe na porođaju otkrio tek krajem 20. veka.

U plemenu, 1. deo

24.05.2022 | 19 komentara
igračke nisu dozvoljene, pošto Mamosi smatraju da deca treba da se igraju onim što nađu oko sebe i da improvizuju. Kasnije, saznaću još nekoliko zanimljivih detalja o njihovom načinu vaspitavanja. Recimo onaj, da od druge-treće godine sva deca moraju sama da peru svoju odeću. Ili da se do petnaeste godine smatraju decom, o kojoj brinu odrasli podučavajući ih, a od tog uzrasta postaju sami odgovorni za sebe. Kad je pak reč o majkama, kad se žena porodi, ne sme da se pomera četiri dana i za to vreme njen suprug mora da obavlja sve poslove u kući, uključujući i pripremu hrane. Narednih četrdeset dana nakon porođaja, žena i dalje ništa ne radi, već sve poslove obavljaju ostali ukućani. Huanova supruga deluje srećno, a njih dvoje čine se kao skladan i lep par. Takva su i njihova deca, koja se ponašaju slobodno i prirodno. Tokom mog boravka retko ću čuti da majka podigne glas, osim kad doziva neko od dece. A ona trčkaraju okolo, igraju se onim što nađu, penju se na životinje, zagledaju nas volontere i slobodno nam prilaze.

Tatakoa pustinja

17.05.2022 | 4 komentara
Pejzaži su i dalje zeleni, s tim što je vegetacija potpuno drugačija od svega što sam do sada videla u Južnoj Americi, kao i u tropima. Pošto ću „domaći zadatak“, koji podrazumeva pripremu za obilazak nečeg novog, uraditi tek po povratku u sobu, to još uvek ne znam da zapravo nije reč o pustinji, već o tropskoj suvoj šumi – kako se ovakvi predeli nazivaju. Ovaj tip šuma javlja se u nizijskim tropskim područjima sa dugim sušnim razdobljima – a u Kolumbiji pola godine pada kiša, pola godine je bez ikakvih padavina. U većini ovih šuma, kojih ima svuda u svetu u tropskim i suptropskim područjima, preovlađuje listopadno drveće. Kad je reč o Tatakoi, naziv mesta potiče od osvajača ove regije, konkvistadora Gonzala Jiméneza de Quesada koji ju je 1538. nazvao Dolinom tuge. Reč „tatakoa“ znači „mesto sa zvečarkama“, kojih ovde ima jako puno.  

San Agustin

07.05.2022 | 15 komentara
Svaka skulptura predstavljala je jednu osobu, i to obično uglednika, poput šamana, poglavice plemena i tome slično. Klesane su još za njihovog života i postavljane su uspravno, lica okrenutog ka Istoku i Suncu. Kad bi osoba za koju su pravljene preminula, bila bi sahranjena u grobnicu iza statue, a ova je potom polagana na leđa, kao poklopac. U celoj regiji nađeno je oko 530 monolita. Mene neodoljivo podsećaju na bosanske stećke, pa pronalazim na Guglu fotografije tih kamenih spomenika-grobnica, te ih pokazujem vodiču. Elvecio je iznenađen slićnošću između njih, a Serđo tvrdi da i u Meksiku postoje skoro identične figure. Nije teško zamisliti da su ljudi na različitim krajevima sveta, stigavši do istovetnog stepena razvoja, razmišljali i stvarali na sličan način. A možda su postojali i kontakti između različitih civilizacija, čak i na različitim kontinentima, o čemu mi ništa ne znamo.

Trampolina smrti

01.05.2022 | 8 komentara
Izašla sam na Google Maps i proverila – zaista se tako zvala 80 kilometara duga deonica rute 10, od Sibundoja do Mokoa. Ukucala sam u Google „Trampolina de la Muerte“ i mrežna sveznalica spremno je izbacila nekoliko sinonimnih naziva: Trampolín del Diablo (Đavolja trampolina), Adiós mi vida (Zbogom, moj živote), a put je ponekad nazivan i najdužom grobnicom na svetu zbog čestih udesa i velikog broja mrtvih u njima. Preko pet stotina ljudi poginulo je na Trampolini od vremena njene gradnje, 1930. Razlozi su brojni: uzani put na kojem se vozila teško mimoilaze, a ako je reč o teškašima, onda nema mesta ni za mimoilaženje sa biciklom; brojni vodopadi duž puta koji se u kišnoj sezoni (a ona traje šest meseci godišnje) pretvaraju u nabujale reke koje se izlivaju direktno na put, takvom silinom da povlače i najteže šlepere u ambis; odroni koji zatrpavaju put odozgo ili ga odozdo urušavaju; neprozirna magla koja je česta kako na Andima, tako i u Amazoniji – a Trampolina vodi duž granice ovih geografskih regija…  

Predah u kolumbijskoj nedođiji

24.04.2022 | 13 komentara
Nikad nisam imala priliku da se zaista i oprobam u takvom načinu života. Sve dok se nisam našla potpuno sama u ovoj nepoznatoj zemlji, na vrhu neke planine, bez struje i vode, često bez neta kao jedinog kontakta sa svetom, u nedovršenoj kući u kojoj nema ničega i bez žive duše u okruženju od nekoliko kilometara. To je zaista avantura.Da li sam se bojala? Nisam. Da li mi je bilo neobično? Jeste. Da li bih mogla ovako da živim u nekoj sličnoj nedođiji, kao što sam nekad maštala? I dalje ne znam. Ali sećam se kada sam 2011, sa mojim tadašnjim saputnikom i partnerom gostovala u emisiji kod Mire Adanje Polak, ona me je pitala da li bih mogla da zamislim da putujem sama oko sveta. Moj odgovor bio je odlučno: "Neee, nikad to ne bih mogla!" A evo me već deset godina kako to radim bez problema.Tako je i u vezi sa mojim pomenutim snom o životu na planini, a tako je i sa svim drugim snovima. Mi zapravo i ne znamo šta sve možemo dok ne pokušamo ili dok se u tome ne nađemo.

Kolumbija, prvi utisci

16.04.2022 | 7 komentara
Čekala sam na semaforu, već na pešačkom, kada je lik na motoru u prolazu pored mene pokušao da mi otrgne torbicu koju nosim oko ramena. Srećom, kvalitetna je, pa nije uspeo da je pokida. A i ne bi se ovajdio jer u njoj sam imala samo novčanik sa 5-6$. Telefon uvek nosim u prednjem džepu pantalona, a pasoš i kartice u torbici oko struka, u kaišu. Na te kradljivce sa motora bila sam upozorena mnogo puta u Kitu, a i ovde čim sam došla. Znala sam da se to dešava, ali opet sam bila iznenađena, osećajući se vrlo neprijatno. Budući da sam visoka, svetlokosa i bledolika - iz aviona sam označena kao gringa, tj. žrtva za sve moguće prevare. Počev od duplo većih cena u restoranima, preko dobacivanja na ulici, do ovog sad. Mogli su isto tako i da me sruše i opljačkaju, osetila sam (kao i onog dana na granici) da niko ni prstom ne bi mrdnuo da mi pomogne.

U srcu Amazonije

11.04.2022 | 5 komentara
Iako je ovo organizovana turistička poseta i prilično je bezbedno – koliko se o bezbednosti može govoriti u divljini – setila sam se svih dokumentaraca i igranih filmova o negostoljubivim amazonskim plemenima, koja su strance na čamcima gađala otrovnim lukovima i strelama iz džungle. I nije to bilo toliko davno – to se dešavalo pre samo pedesetak godina. Svi učesnici naše ture potpisali su da dolaze na sopstvenu odgovornost, što je način da se organizator osigura ukoliko se desi bilo šta neočekivano. Na primer, čamac bi mogao da se prevrne i da nesrećni turista bude plen nekog ljutitog kajmana. Voda je puna anakondi, kojih ima i svuda po žbunju i drveću uz vodu. U džungli žive i jaguari. No verovatno su najopasniji razni otrovni insekti, poput tarantula i drugih paukova, a tu su i otrovne škorpije. Čak i biljke, razni otrovni cvetovi i drveće sa bodljama mogu da vas ozbiljno povrede i da vam ugroze život.

Galapagos, 2. deo

02.04.2022 | 5 komentara
Ne zna se tačno ko je prvi u lokalnoj What’sUp grupi ponudio poljoprivredne proizvode u zamenu za časove engleskog, sveže ulovljenu ribu u zamenu za banane ili kafu, jaja u zamenu za kurs ronjenja… Uglavnom, za samo nekoliko dana na ostrvu Santa Kruz zaživela je naturalna razmena. Novac je sasvim izbačen iz upotrebe. Čuvali su ga samo za kupovinu goriva i proizvoda sa kopna. „Živeli smo kao u stara vremena, pre pojave masovnog turizma. Meni je baka pričala o tome kako su tada svi na ostrvu znali jedni druge i pomagali se kao da su svi jedna velika porodica“, rekao mi je Brajan sa primetnom setom. „Više ti se dopada tako, nego pre i posle kovida, sa svima nama turistima?“, upitala sam ga. Namrštio se, razmišljajući. „Pa ne znam“, odgovorio je na kraju. „Mi svi živimo od turizma i tih kornjača, i dobro zarađujemo, ali ono tokom lockdown-a bilo je idilično vreme. Kao da smo se vratili u prošlost. Bilo je sve nekako tiho, bez stresa i žurbe, bez stranaca, samo mi, domaće stanovništvo…“

Galapagos, 1. deo

27.03.2022 | 11 komentara
Džordž se toliko zbližio sa Faustom, da bi mu svaki put pošao u susret, izvijajući visoko glavu prema njemu. Bilo je dovoljno da ga rendžer pozove po imenu i da se kornjača propne na stražnje noge kako bi bila iste visine kao i njen hranitelj, pozdravljajući ga „licem u lice“. Fausto je Džordžu uvek donosio i neku poslasticu u vidu žutog voća. Njihovo prijateljstvo trajalo je četrdeset godina, dok 2012. Džordž nije uginuo. Pronašao ga je upravo Fausto, duboko se potresavši zbog njegove smrti. U trenutku smrti, Džordžu je bilo 120-130 godina i, u odnosu na prosečan životni vek kornjača, bio je još uvek mlad. Nije bolovao ni od kakve bolesti, niti su nađeni tragovi bilo čega što bi ukazivalo na spoljašnji uzrok smrti. Rendžeri misle, i svi do jednog veruju u to, da je Džordž umro od tuge. Osamdeset godina živeo je potpuno sam na svom ostrvu, imajući veliko prostranstvo samo za sebe. I potpuni mir. A onda je preko noći preseljen i stavljen u mali ograđeni prostor, sa drugim kornjačama sa kojima su pokušavali da ga nateraju na parenje. Bilo je to previše stresno za njega. Nikada se nije prilagodio na zajednički život sa drugim reptilima. Nikad nije bio srećan što je tu. I zato je umro mnogo pre vremena. A sa njim, ugasila se i njegova vrsta.

Zdravlje na putu, ili o Kovidu i ostalim bolestima

05.03.2022 | 17 komentara
Osnovno pravilo koje se samo po sebi ustanovilo je da ne preterujem sa fizičkim naporima ako ne moram. Nikad ne vozim preko granice prvog umora. Ne iznurujem se. Kada planinarim, pratim svoj ritam i dajem sebi dovoljno vremena za odmor nakon svakih nekoliko stotina metara – zbog toga i volim da vozim i pešačim sama, kako me niko ne bi požurivao. Od dolaska u Južnu Ameriku, uspostavila sam savršeni balans između fizičke aktivnosti i perioda rada na blogu, videu i fotografijama: vozim ili pešačim nekoliko dana, a onda se nekoliko dana fizički odmaram dok pišem i montiram snimke. Između „morala bih da krenem dalje“ i „treba mi još jedan dan“, uvek biram ovo drugo. Vodim računa o ishrani, o dobrom i kvalitetnom snu, i čim me nešto zaboli ili na nešto posumnjam, ne nagađam i ne zavaravam sebe dijagnozama sa interneta, nego bez odlaganja idem lekaru. Radim i rutinske preglede koji se preporučuju u mojim godinama i one za koje znam da su mi neophodni, s obzirom na genetiku koju nosim. Na počecima putovanja to nije bilo lako, prvenstveno zbog toga što nisam imala dovoljno sredstava za specijalističke preglede, ali od 2014, kada sam objavila prvu knjigu sa putovanja i počela da živim od pisanja, to je postalo mnogo lakše. Sada imam malu ušteđevinu za neplanirane troškove i spremna sam da se odreknem svega drugog, da promenim planove, da preskočim ovu ili onu destinaciju ili zemlju, da ostanem duže ili da naprasno prekinem sa putovanjem… da bih platila pregled i uverila se da sam zdrava.

Na vulkanskom krateru

21.02.2022 | 16 komentara
Vekovima je mirovao Kilotoa, čitavih četrnaest hiljada godina nije se oglašavao, da bi 1280. iznenada eksplodirao u katastrofalnoj vezuvskoj erupciji. Tim imenom nazivaju se najsnažnije erupcije, sa razornom moći sličnom onoj koja je 79. g.n.e. uništila drevne gradove Herkulaneum i Pompeju. Kilotoa je danima izbacivao krhotine i vrela plinska isparenja visoko u stratosferu, drugi sloj Zemljine atmosfere; lava koja se kretala brzinom od 100 km/h stigla je čak do Pacifika; a količina izbačene magme bila je toliko velika da je uzrokovala kolaps vrha vulkana i njegovo urušavanje, što je dovelo do nastanka jezera u krateru. U narednih 850 godina, ono je naraslo do dubine od 250 metara, dok je u prečniku široko tri kilometra. Njegova zelenkasta boja rezultat je otopljenih minerala. Znam da je ideja više u domenu mašte nego stvarnosti, ali neminovno, pitam se a šta ako vulkan baš sad proradi? Bez prethodne najave, bez onih upozorenja u vidu pućkanja dima i podrhtavanja duboko u tlu, koja ljudima što tu žive omogućavaju da se na vreme evakuišu. Neko vreme, mozgam o tome. A onda fatalistički zaključim kako se od nečeg mora umreti, što je jedino izvesno u našim životima. Stoga, ne vredi razbijati glavu oko toga. Biće šta mora biti.

Banjos

13.02.2022 | 9 komentara
Dok se majem po kuhinji, Fabricio menja muziku koju pušta iz svoje sobe, preko velikih zvučnika u trpezariji. Kad sam popodne stigla ovde, slušao je Doorse, a u povratku sa pijace dočekao me je neki smooth jazz. Sada, na moje iznenađenje, začujem neku modernu obradu tradicionalnog srpskog ženskog pojanja, praćenog frulama. Fabricijeva glava proviruje kroz prozor koji povezuje njegovu sobu sa trpezarijom. Široki osmeh i izjava da mu se dopada, jer voli etno muziku. Priznajem mu da nikad nisam čula tu obradu, niti znam o kom izvođaču je reč, ali sam je, naravno, prepoznala. U pesmi se pominje Kosovo i otadžbina, a ženski vokali, kao i zvuk frula, na prijatan način su setni, možda i pomalo tužni. U svakom slučaju, neodoljivo prijaju uhu, na sličan način na koji mu prija ona osobena melodija portugalskog fadoa. I tu osetim da sam ponosna na srpsku tradiciju i to što će taj Ekvadorac, koji verovatno ne zna ni gde se nalazi moja zemlja, imati lepu sliku o njoj, zahvaljujući tim predivnim melodijama. U trenu, postanem svesna važnosti prezentovanja svetu bogatstva koje baštinimo. I osetih kako mi je toplo oko srca.

Sve, sve, ali lopta!

07.02.2022 | 2 komentara
Iz jednog dvorišta čujem dečiju graju. Primakavši se, ugledam školsko igralište sa sigurno dvadesetoro dece koja jurcaju po travnatom terenu između dva mini-gola. Ali umesto lopte, dobacuju jedni drugima umotani crveni džemper. Ta igra krpenjačom liči na sve drugo samo ne na fudbal, jer se onaj džemper odmotava, pa deca mašu njime kao zastavom pokušavajući da udare njime drugo dete, ili sakrivaju tu loptu pod majice, da je oni iz drugog tima ne bi videli – rečju, važe sva moguća pravila koja izmišljaju tu, na tom mestu, kako kome padne na pamet. Najlepše od svega je što to nikome ne smeta, nijedno dete se ne buni, niti se ljuti, već su svi razdragani i ustrajno jure tamo-vamo, ne odsutajući od patrage za crvenim džemperom. Snimam ih, dirnuta koliko njihovim siromaštvom, toliko nepresušnom dečijom maštom koja im nadomešćuje sva nemanja. Pomislim kako bih najviše na svetu želela da im poklonim loptu, pravu fudbalsku loptu, ali tu, u tom selu, kao ni u ostalim mestima, nema prodavnica, sve do grada. I onda mi pane na pamet da se vratim ovde kad se budem smestila u nekom hostelu u Riobambi. Mogu da dođem autobusom i donesem im loptu.

Neobični ljudi i bajkoviti predeli

30.01.2022 | 14 komentara
Ali oni retki trenuci kada se iznad vas razvedri nalik su na bleskove svetlosti od gotovo bajkovitih prizora. Iako se sve vreme krećete iznad 2000 m, imate utisak da ste se nekom magijom ponovo obreli usred zatalasane Šumadije. Linije su oble i meke, od boja dominira prezasićena zelena, dok su kuće razbacane na sve strane, kao da se neko dete zanelo crtajući na času likovnog, a nije nerazumno zamisliti ni božiju ruku koja ih je pobacala nasumice po toj naboranoj čoji, igrajući se nekog božanskog jamba. I onda zurite u te pejzaže, u igru oblaka koji se spuštaju na kotline i prevlače preko brežuljaka, pa nagrnu na vas, dok vas ne obaviju celog i svet oko vas ne nestane u zgusnutom belilu. To potraje neko vreme, taman dok pomislite da se desila greška sa tim nebeskim stvarima, ili da je ipak do vas i da ste se zagubili, a onda svet ponovo počne da se pojavljuje pred vašim očima. Čist, opran i pun čuda.

Maleri, problemi i ljudine

21.01.2022 | 13 komentara
Kad stvari krenu loše, najgore što možete da uradite je da podlegnete pritisku negativnog i dopustite da vas ta loša energija povuče. Naravno, nije lako odupreti se negativnim mislima, nervozi, ljutnji na sebe što smo dopustili da nam se to dogodi. Ali jedino što ima smisla jeste da učinite nešto lepo i pozitivno za sebe, kako biste taj niz neprijatnosti prekinuli, ne toliko samim delovanjem, koliko svojim mentalnim i psihičkim stanjem. Drugim rečima, dokle god vidite samo crno oko sebe, oko vas će i biti crno. Treba to prekinuti. Zato u subotu odlazim da kupim novi telefon. Pomirila sam se. Što je otišlo, otišlo je, nema više žaljenja za tim. Moram da razmišljam pozitivno i da afirmativno delam.

Ekvadorska dobrodošlica

10.01.2022 | 9 komentara
Usred parka postoji jezerce, u kome osim džinovskih riba, plivaju i male kornjače. Jedno kameno ostrvce u tom jezeru pretrpano je kornjačinim oklopima, pa se jedva razaznaje šta je kamen a šta su kućice tih životinja. Nekoliko iguana sunča se duž oboda basena, ne pokazujući želju za kupanjem. Nalazim i par povećih primeraka, od sigurno tridesetak kilograma. A na drugoj strani, desetine iguana bacilo se na ručak – zelenu salatu koju su im doneli iz uprave parka. Halapljivo je proždiru, gurajući jedne druge i penjući se jedne po drugima. Poneka se dočepa povećeg lista salate pa utekne sa njim dalje od ostalih. Neke pobegnu i na drvo, gde na miru grickaju svoj obrok. A ja se smejem, jer sve mi je to neobično zanimljivo.
0
Would love your thoughts, please comment.x
()
x