Iskustvo vipasane
Na paliju, drevnom jeziku budizma, reč „Vipassana“ znači „videti stvari onakvima kakve one stvarno jesu“.
„Prihvatite stvarnost (svojih osećaja) onakvom kakva je ona sada, bez prosuđivanja. Prihvatite stvarnost onakvom kakva ona jeste, ne kakva biste želeli da bude, već kakva jeste.“ N.S. Goenka
*
Uplašena sam. Nikada nisam bila ni na jednom kursu meditacije, niti bilo čemu sličnom. Nikada nisam meditirala duže od dva sata, a sada ću deset dana to raditi po jedanaest sati dnevno. Od radnih akcija u mojim osnovnoškolskim danima nisam provela toliko vremena živeći sa velikom grupom ljudi na malom prostoru i deleći sa njima sve sate tokom budnog stanja. Doduše, ove, 2022. koja je na izmaku, malo sam se socijalizovala, provevši najpre šest dana na grupnoj turu u ekvadorskoj Amazoniji, a potom tri nedelje sa desetak stranaca među Arvakosima u Kolumbiji. Nije mnogo, ali primetila sam napredak u sposobnosti suživota sa nepoznatim ljudima.
Ne razmišljam o neuspehu, ali ni o uspehu. Rešena sam da se pomučim koliko budem mogla da bih izdržala tih deset dana. Motivisana sam dodatno i željom da pronađem odgovarajući duhovni put za sebe. Od boravka sa Arvakosima, utvrdila sam da uzalud pokušavam da pratim nekoliko Učitelja i njihove metode, kako bih se opredelila za jednog od njih. Ne bi bilo pošteno kritikovati bilo koga od njih, pogotovu zbog toga što odnos poverenja nije nikad do drugih, već do nas. Ja ne mogu da poverujem nikom od njih do kraja, iz ovog ili onog razloga, koji, na kraju krajeva, nisu ni bitni. Bitno je da ne mogu nikog od njih da sledim punim srcem, bez sumnji. Ne zbog njih, već zbog toga što sam utvrdila – mada sam to oduvek i znala – da nema te vere ni učenja, niti bilo čega, zbog čega bih se odrekla sebe stapajući se sa nekim, makar taj neko imao i božanske atribute. Stoga je ova meditacija trebalo da mi donese odgovor i na to pitanje: da li je moguće stići od oslobođenja od patnje i bola samo iz sebe i kroz meditaciju, bez predavanja nekom Učitelju ili Guruu.
Takođe, nadala sam se da ću dobiti jasniju sliku o tome šta želim dalje: da nastavim moje nomadisanje, sa uključivanjem mnogo više vremena za meditaciju, ili ću pak odlučiti da se zaustavim negde i okrenem samo svom unutrašnjem biću.
(Izvor: Internet)
*
Pretpostavite da imate priliku da se oslobodite svih svetovnih obaveza i da deset dana živite na tihom i usamljenom mestu, zaštićeni od bilo kakvog uznemiravanja. Na tom mestu obezbeđeni su vam osnovni uslovi u pogledu smeštaja i ishrane, a prisutni su i pomagači koji će nastojati da imate odgovarajuću udobnost. Zauzvrat, od vas se očekuje samo da izbegavate svaki kontakt sa drugima i da, osim neophodnih aktivnosti, sve budne časove provedete zatvorenih očiju, držeći um vezan za izabran objekat pažnje. Da li biste prihvatili ovakvu ponudu?
Tako počinje knjiga Umetnost življenja S.N. Goenke, Učitelja Vipassana meditacije. Veruje se da ta metoda potiče od Gotama Bude, da je upravo to način na koji je on meditirao i kojem je podučavao ljude širom Indije. Preko nekoliko generacija sledbenika, potom preko zabeleženih opisa metode, nekim čudom sačuvana je u burmanskim hramovima. S vremena na vreme, izlazila je iz zatvorenih monaških zajednica među narod, ali zbog različitih sticaja okolnosti, svaki put dešavalo se da se vrlo brzo pretvori u sektu zbog ljudi koji su tvrdili da znaju istinu i da je jedino oni podučavaju na pravi način. Dve i po hiljade godina nakon Budinog prosvetljenja, spletom neobičnih okolnosti hinduistički biznismen Goenka bio je uveden u ovu metodu. Nakon prvobitnog otpora i straha da će to škoditi njegovoj izvornoj veri, utvrdio je istinu da metoda vipassane nema veze ni sa jednom religijom, da je mogu praktikovati i Judaisti, i hrišćani, i muslimani, i hinudisti, a da i dalje ostanu dobri vernici. Spontano, počeo je da onome što je naučio od burmanskih monaha podučava najpre svoje prijatelje, a potom i nepoznate ljude koji su sami dolazili tražeći da budu podučeni Budinoj metodi. S vremenom, konstituisali su se zvanični vipassana centri, kao i nezvanični, koji svi rade po jedinstvenim principima.
Prvi i najbitniji odnosi se na plemenito ćutanje, potpunu tišinu koju studenti moraju da poštuju tokom devet od deset dana meditacije. Ona je neophodna kako bi student bio okrenut samo sebi i onome što doživljava tokom kursa. Takođe, to pravilo uvedeno je kako bi se izbeglo poređenje između meditanata. Ako bi razmenjivali iskustva, uvek bi neko bio demoralisan tuđim „boljim“ i „jačim“ iskustvom i bio bi poljuljan ili čak obeshrabren u nameri da završi kurs.
Drugi princip vezan je za dostupnost kurseva svima – besplatni su i samo studenti koji uspešno završe kurs mogu da doniraju sredstva za buduće studente, ili da se prijave da služe na nekom kursu nove polaznike, ali nijedno od toga nije obavezno, niti postoji očekivani iznos koji bi trebalo donirati. Donira se prema sopstvenoj želji i mogućnostima, a shodno osećaju o tome šta ste dobili na kursu i koliko je to važno za vaš život. Donacijama se obezbeđuje da polaznici žive kao monasi i monahinje deset dana od tuđe milosti, iako ne idu da prose za hranu. To u samom početku utiče dobro na ego, jer svi bivaju izjednačeni u primanju milosti u vidu besplatnog smeštaja, hrane, brige o svim potrebama koje se pojave tokom trajanja kursa.
Treće pravilo propisuje da su žene i muškarci odvojeni fizički u razdvojenim spavaonicama, da obeduju odvojeno, ne videći jedni druge, da meditiraju odojeno, iako u istoj prostoriji, ali strogo odeljeni, dok ni između svoje rodne grupe nemaju nikakvih fizičkih kontakata, čak izbegavaju i da ukrste poglede ili da komuniciraju pantomimom.
*
Postoji dugačak spisak pravila koja se strogo primenjuju tokom trajanja kursa. Najbitnija stavka koja će nam biti ponovljena mnogo puta u Učiteljevim obraćanjima i u Goenkinim snimljenim predavanjima odnosi se disciplinski kodeks, koji čine tri neodvojiva principa:
Šila (Sīla) – moralni kodeks. Tokom trajanja kursa, studenti se obavezuju da će se uzdržavati od ubijanja bilo kojeg živog bića, od krađe, od seksualnih aktivnosti, od laži i svih vrsta opojnih sredstava.
Samadhi (samādhi) – odnosi se na koncentraciju uma koja je moguća tek ako ispunimo zahtev Šile.
Panja (paññā) – mudrost uvida do kojeg se stiže pročišćavanjem uma.
Šila, Samadhi, Panja; Šila, Samadhi, Panja; Šila, Samdhi, Panja… put do potpunog oslobođenja.
Za razliku od ostalih duhovnih učenja, u vipassani nema vizualizacije, nema čantranja, nema brojanja daha, nema vezivanja za bilo kakvu senzaciju, nema zamišljanja lika Učitelja, Boga ili simbola, nema rituala, a cilj nije sama meditacija, već je ona uvod u ono što predstavlja vipassana tehniku.
Ali, proći će dani dok to budem shvatila.
*
U Vahaki ne postoji zvaničan vipassana centar, nego smo smešteni u ženskom manastiru u kome je iznajmljeno tridesetak kelija za potrebe održavanja ovog kursa. Sobe su dvokrevetne i sasvim pristojne u smislu prostranosti i komfora. U svakoj se nalazi čak i radni sto sa po dve stolice, iako je tokom kursa zabranjeno pisanje, čitanje, telefoni su nam oduzeti prilikom prijavljivanja, laptopi takođe, sve što ima veze sa spoljašnjim svetom i što bi nas moglo ometati da se potpuno okrenemo sebi, ka svom unutrašnjem biću.
Dobila sam sobu broj 13, krevet na levoj strani, a bicikl sam ostavila u zasebnoj prostoriji koja se koristi kao skladište. Tek što sam se raspremila, a u keliju je banula oniža ženica približno mojih godina. Čitala sam da se sustanarstvo određuje unapred, prilikom apliciranja za kurs, na osnovu godina. Plemenita tišina još uvek nije bila zvanično otpočela, tako da smo mogle da pričamo. Žena mi se predstavila kao Rebeka, Jevrejka iz Britanije, koja ima plantaže kakaoa, šaman je i pisac. Ovo joj je ko zna koji po redu kurs vipassane, a na duhovnoj stazi je već skoro trideset godina. Probala je razne biljke, poput ajahuaske, pečuraka i kaktusa, razne metode meditacije, sledila više duhovnih učitelja, bila u indijskom ašramu za života Sai-Babe, u Burmi pohađala vipassana kurs direktno kod Goenke i tokom prvog dana kursa doživela uvid u svoju prethodnu reinkarnaciju – život u kome je stradala u holokaustu. Nabraja mi još tri druge reinkarnacije kojih se setila tokom različitih rituala. Putovala je svuda po svetu, a sad je doletela direktno iz Londona samo zbog ovog kursa. Pitam je zar nema kurseva u Britaniji, a Rebeka odgovara da je tamo već bila i da je svaki drugačiji, drugačija je energija, učitelji su drugačiji, iako su pravila i sama metoda svugde u potpunosti istovetni.
Nisam znala šta da mislim o njoj. Za moje pojmove, neko ko je toliko dugo na duhovnom putu i ko je stigao do uvida koje je pominjala morao bi da deluje dosta staloženije, dok je Rebeka bila za nijansu prenaglašeno energična u ispoljavanju sebe. Ne mogu da kažem da je bila nervozna, ali nije se činila ni smirenom, kako bih zamišljala nekog poput nje. No onda sam se setila da je letela jedanaest sati, presedajući na jednom aerodromu, a da se nije čak ni požalila na toliki napor, niti na posledice promene vremenske zone. Svidelo mi se kada mi je obznanila da se rigidno pridržava svih pravila i da je tokom kursa potpuno posvećena svakoj stavki u našim aktivnostima. Upravo mi je bio potreban neko takav na koga ću se ugledati i ko će mi biti živi primer kako treba raditi.
*
Kada sam prvi put videla dnevni raspored na kursu, prepala sam se. Da li su oni normalni? Ko ovo može da izdrži? Prenosim satnicu aktivnosti u celosti:
04.00 – buđenje zvukom gonga
04.30-06.30 – meditacija u sali ili u sobama
06.30-08.00 – doručak i odmor posle doručka
08.00-09.00 – zajednička meditacija sa Učiteljem u Sali
09.00-11-00 – nastavak meditacije u Sali sa Učiteljem ili po sobama, shodno Učiteljevim instrukcijama
11.00-13.00 – Ručak i odmor posle ručka ili razgovori i pitanja sa Učiteljem
13.00-14.30 – meditacija u sali ili po sobama
14.30-15.30 – Zajednička meditacija sa Učiteljem u Sali
15.30-17.00 – meditacija u Sali ili u sobama prema Učiteljevim instrukcijama
17.00-18.00 – večera (čaj za stare studente, a voće za nove)
18.00-19.00 – Zajednička meditacija u Sali sa Učiteljem
19.00-20.15 – Video ili audio predavanje Goenke na temu današnje meditacije
20.15-21.00 – Meditacija u Sali sa Učiteljem
21.00-21.30 – odlazak na spavanje, ili razgovori i pitanja
22.00 – Gašenje svetla
*
Ujutru nisam čula gong i prespavala sam prvu meditaciju. Probudila sam se tek kad je Rebeka zalupila vratima odlazeći na doručak. Bunovna, na brzinu sam se obukla i odjurila za njom u zajedničku trpezariju. Tamo sam odahnula: posluživanje je tek počelo. Red polaznica kursa napravio se ispred stolova na kojima je bio postavljen doručak, po principu buffeta. Osnovu su činile ovsene pahuljice, a uz njih semenke, razni koštunjavi plodovi, slatki i obični jogurt, pirinčano i sojino mleko, biljni margarin, veganska čokolada, med, a od pića kafa i bogat izbor čajeva. Do kraja kursa doručak će ostati nepromenjen, jedino će mu biti pridodat krem od badema sa margarinom i medom, koji je stigao u ogromnim količinama kao donacija nekog bivšeg studenta. Ručak će uvek biti veganski, takođe veoma bogat, dok ćemo umesto večere dobivati voće, a stari studenti samo čaj.
Jeli smo sedeći za velikim ovalnim stolovima, u potpunoj tišini, pogleda prikovanih za tanjire ili odsutno zagledani negde ispred sebe. Improvizovani paravan od čaršava koji su prebačeni preko kanapa razapetog između dva zida odvajao nas je od muških meditanata. Čuli smo samo povremeno zveckanje posuđa sa druge strane ili kada bi se neko zakašljao. Volonteri zaposleni u kuhinji, koji su zapravo stari studenti, vrlo često dolazili su da provere da li imamo svega dovoljno i da li treba nešto dodati ili dopuniti. Sve je izgledalo kao u nekom filmu bez tona, ali nije mi ni najmanje smetalo. Naprotiv. Moja gotovo opsesivna potreba za tišinom, napokon je bila zadovoljena. I pre nego što sam došla ovde znala sam da će mi taj deo tokom kursa zapravo najviše prijati. Kada bismo završili sa doručkom, prali smo sami posuđe u dva ogromna lavora – prvo smo ga potapali u onaj sa sapunicom čisteći ga četkama, a zatim u drugi sa vodom kojoj je dodat hlor, odakle smo ga slagali na plastične držače.
Vreme do prve zajedničke meditacije neki su proveli u vrtu koji je takođe bio podeljen na ženski i muški deo, samo ne čaršavima, nego razapetim kanapima, tako da smo mogli da vidimo jedni druge. Pre nego što je prethodne večeri zvanično počeo period plemenite tišine, Rebeka mi je rekla da muškarci uvek, na svim kursevima vipassane na kojima je bila dobijaju bolje sobe. Ovde su imali izlaz na vrt, udobne fotelje ispred svojih soba, kao i krovnu terasu na koji su mogli da izađu. Ženskom delu studenata ostavljeno je dosadno unutrašnje dvorište sa tri majušna drvca. Srećom, ispostaviće se da na ovom kursu ne poštuju izričito sva pravila, tako da nas niko nije opominjao kada bismo se i mi šetale baštom ili izležavale na klupama na suncu, dok su iza kanapa muški studenti radili isto to u svom delu.
*
Ime naše učiteljice vipassane je Sonia i Kolumbijka je, što ću saznati u prvom razgovoru sa njom. Takođe ću uskoro shvatiti da su jedino ove zajedničke meditacije presudno bitne i neprikosnovene. Nije moguće izostati sa njih, a tokom tog jednog sata koliko traju, tri puta dnevno, nema ustajanja, odlaženja u toalet, rastezanja, šetnje i svega ostalog što je dopušteno tokom onih meditacija od sat i po u sobama ili u Sali kad Sonia nije prisutna.
Većina studenata sedi na podu, a raspored sedenja unapred je određen. Svako od nas zatekao je svoje ime pored jednog jastuka i do kraja kursa moraće da sedi na istom tom mestu. Neka manja odstupanja i izmene ipak su dopušteni. Tako je meni dozvoljeno da zbog mojih problema sa kičmom i kolenom koje sam nedavno povredila prilikom pada sa bicikla, zbog čega još uvek ne mogu da ga savijem, sedim na stolici, što će s vremenom još nekoliko studenata izabrati kao mogućnost. Naravno, naša mesta nalaze se u poslednjem redu, uza sam zid. Sala je vizuelno odvojena na muški i ženski deo, sa širokim prolazom između. Izbrojala sam 15 muškaraca i pet muških volontera, dok žena ima 25, uz takođe pet ženskih volontera. Na kraju onog središnjeg prolaza, uza naspramni zid u odnosu na onaj na koji se ja oslanjam, na uzdignutom postolju sedi Učiteljica Sonia. Majušna, sitna ženica sede kratke kose, kojoj ne mogu da procenim godine budući da sve vreme nosi masku zbog Kovida, ali rekla bih da je u pedesetima. Deluje tiho i smireno, gotovo neprimetno, pa ipak, uliva poštovanje. Posebno kad neko od studenata okasni, pa ga Sonia čeka da se pojavi u Sali, već u meditacionoj pozi, sa prebačenim belim ogrtačem preko ramena i krila. Iako do kraja kursa neće izgovoriti nijednu suvišnu reč, niti će uputiti bilo kakav komentar u vezi sa bilo čime glasno – za sitne neregularnosti postoje muški i ženski menadžeri, stari studenti volonteri, koji sede najbliže njoj, pa im šapatom saopšti poruku, a oni poslušno izvrše šta je već potrebno – iako se, dakle, nikada neće oglasiti povodom bilo čega što nije u vezi sa samom meditacijom ili što nije instrukcija za sve studente, njeno ćutanje dok čekamo te što ne poštuju pravilo o nekašnjenju uvek je veoma rečito. Ne bih ga nazvala prekornim, već možda pre nemo opominjućim. Evo, mi sedimo savršeno staloženo spremni za posao koji nam je najbitniji na svetu i zbog kojeg smo ovde, ali ne možemo da ga započnemo dok vi ne zauzmete svoja mesta – otprilike tako ga razumem. Nažalost, neki i muški i ženski polaznici kursa neće to razumeti do samog kraja, nego ćemo uvek morati da ih čekamo. No, i to je, pretpostavljam, jedna od očiglednih lekcija koju svi treba da naučimo.
Kada smo napokon svi na svojim mestima, Učitelj pušta govor S. N. Goenke sa svog telefona, koji je povezan sa spikerfonom. Goenka govori na engleskom, sa jakim burmanskim akcentom, pa nije uvek najrazumljiviji ali instrukcije su, srećom, jednostavne, pa uvek shvatim osnovni smisao. Potom to isto slušamo u prevodu na španski, za polaznike sa španskog govornog područja. To su jedine instrukcije koje dobijamo. Pravilima vipassana učenja nijedna druga osoba ne može dati nikakvu drugu instrukciju, bilo uživo, bilo preko snimka tokom trajanja sesije. Na taj način, koji će se ispostaviti kao svakodnevna praksa za svaki novi korak i lekciju, omogućeno je da polaznici bilo gde na svetu dobiju identična uputstva i tumačenja, bez ovakvih ili onakvih interpretacija Učitelja ili asistenata. Jer ovde nije reč o učenju, već o tehnici. Mi učimo tehniku i tu nema mesta proizvoljnostima.
Nakon tih uputstava meditacija počinje.
*
Anapana je prvi korak u praksi vipassana meditacije. Anapana znači promatranje prirodnog, normalnog disanja, odnosno promatranje kako naš dah ulazi i izlazi kroz nozdrve. Sasvim je lako usredsrediti se na njega, kao jedinu konstantu za koju možemo da vežemo našu koncentraciju. Posmatranje sopstvenog daha je i inače zastupljeno kao tehnika u različitim tipovima meditacije.
Tokom celog dana vežbamo Anapanu, ali ja uspevam da se koncentrišem tek u trećoj zajedničkoj meditaciji i da usredsredim svu svoju pažnju samo na dah.
Drugog dana fokus se pomera na vrh nozdrva a trećeg na sasvim uzani trougao između otvora nozdrva i gornje usne. Cilj je da osetimo sopstveni dah na tom malom delu kože. Što uži predmet pažnje, to oštriji um.
Ali zbog mojih hroničnih problema sa sinusima, a to znači i sa nosom, nisam baš uspešna u Anapani. Takođe, navikla sam da meditiram sa silikonskim čepićima za uši, kako bih smanjila spoljašnje ometače. Ali to se ispostavlja kao jako loša navika jer umesto koncentracije na dodir daha na nausnici, ja slušam unutrašnji zvuk vazduha koji prolazi kroz moje nosnice.
Nakon pauze za ručak, od 12 h do 13 h studenti mogu da se prijave za razgovor sa Učiteljem u vezi sa nejasnoćama, problemima, pitanjima o tehnici koju smo učili. Što ja činim već drugog dana, ispričavši Učiteljici da meditiram odnedavno, otkako sam doživela duhovno buđenje u Kolumbiji. Tada i saznajem da je Sonia zapravo Kolumbijka i da, naravno, zna za Arvakose, Kogije i ostale starosedeoce i njihovu spiritualnu praksu. Jasno mi je da ceni to što sam provela tri nedelje sa prvima. Kažem joj i ukratko da živim na drumu i da meditiram u šatoru, da sam svaki dan na drugom mestu i da sam zbog toga navikla da koristim čepiće za uši, kako bih sebi obezbedila koliko-toliko mirne uslove. Učiteljičin odgovor je da je to pogrešno. Mi ovde upravo učimo da se usredsredimo na dah uprkos svim spoljašnjim ometačima. Zapušiti uši je veštačko stvaranje tišine, a suština je da, i kad nje nema, uspemo da je nađemo u sebi.
Nerado prihvatam da pokušam da se oslobodim te navike.
(Sonia, učiteljica Vipassane, po završetku kursa)
*
Prilikom onlajn prijavljivanja za kurs, kao i kada smo stigli u privremeni vipassana centar, popunili smo upitnike u kojima je, između ostalog, trebalo da potpišemo da prihvatamo određena pravila kad je reč o samoj tehnici. Od nas se tražilo da tokom tih deset dana zaboravimo na sve druge tehnike i učenja i učitelje, isključivo se prepuštajući onome čemu S. N. Goenka ima da nas poduči. Da vipassana tehnici damo šansu tokom tih deset dana ne mešajući je ni sa čim drugim. A onda ćemo moći sami da odlučimo prema rezultatu koji budemo postigli da li ćemo nastaviti da je praktikujemo ili ćemo je odbaciti i vratiti se ranijoj praksi, ili, pak, tražiti neki treći duhovni put za nas. Fer enough, što bi rekli Englezi, a mi preveli sa „pošteno“.
Ipak, i nesvesno, usred meditacije drugog dana „prebacila“ sam se na staru tehniku, na nastojanje da što dublje uronim u sebe.
I tamo na dnu sačekala me je četrnaestogodišnja Snežana sa dugom kosom koja joj sakriva celo lice osim nosa, sa skoro devedeset kilograma na visinu od 176 koju sam već tad dostigla. Zapravo vidim sebe na fotografiji iz tog vremena, na kojoj sedim do moje najbolje drugarice, jedine više devojčice u razredu, ali sasvim vitke, zbog čega ja izgledam još deblja, kao kakva razbijačica iz onih američkih ragbi timova. Boli me ta slika koja oživljava u meni, ali ne toliko zbog ogromnog viška kilograma koje ću za nekoliko godina uspešno zauvek izgubiti, koliko zbog ljutnje koju nosim u sebi. Gnevno NEĆU određuje tu nesrećnu devojčicu. NEĆU koje je stameno kao monolit iz Odiseje 2001. Nema te sile koja može da ga promeni. Ta devojčica ljuta je na roditelje, na drugare iz razreda, nastavnike, na ceo svet. I kad nešto odluči da NEĆE, onda NEĆE.
Sedam do nje i izvinjavam joj se što sam je odbacivala svih ovih godina. Što sam zaboravila na nju, stideći je se. Što je nikada nisam pitala zašto NEĆE, niti sam pokušala da razumem taj otpor. I dalje ga ne razumem, i dalje mi je nepoznanica zbog čega se javljao ni šta je moglo da ga promeni. A potrebno mi je da shvatim. Kako da stignem do sebe sadašnje ako ne razumem ono dete u meni?
Ta stamena devojčica u teget dusku i leviskama pratila me je dva dana na svim mojim meditacijama. Sedela je do mene, protiv njene volje, ali zbog nečega me nije ostavljala. Nije mi javno pokazivala, ali znala sam da prezire to što radim na vipassana kursu, kao što bi prezirala da radim bilo šta drugo. Ona ne voli nikoga, jer ne voli sebe. I na svoj ponekad inadžijsko nemušti, a ponekad svesno drski način povređuje svakoga ko pokuša da joj se približi. U stvari, povređuje sebe. Ne znam šta da radim sa njom. Nisam na Geštalt psihoterapiji i nemam pojma kako se postupa u ovakvim situacijama. Nije da mi njeno „prisustvo“ smeta, samo ne znam kako da joj pomognem. Kako da pomognem sebi.
Trećeg dana dolazi mi na pamet savet Mamosa u vezi sa jednom drugom mojom ispovešću, koji sada nadograđujem pretpostavkom šta bi mi rekao kada bih u krugu vatre ispričala o ovoj četrnaestogodišnjakinji koja hoda uz mene: samo to otpusti, to je davna prošlost, ti si odavno velika i to NEĆU odavno si zamenila sa HELLO prema svetu i ljudima. Prema sebi. Devojčica kojoj je bilo toliko teško propatila je svoje i to je odavno iza tebe. Nema svrhe ostati vezan za patnju koja je prošla, umnožavajući je i dalje.
Nakon tih „reči“ utonula sam u potpunu prazninu. Unutra je bila ogromna snaga, stabilnost i spokoj, a ja sam lebdela u beskrajnom bestežinskom kosmosu.
*
Četvrtog dana vipassana kursa počinje ono glavno, ono zbog čega smo tu i došli: učimo kako da umom osećamo senzacije svog tela. Krećemo od temena glave, lagano se spuštajući sve do prstiju na stopalima. “Skeniramo” centimetar po centimetar na površini tela, nastojeći da osetimo senzacije, da bismo ih zatim samo nepristrasno posmatrali, ne vezujući se za njih bilo da su prijatne, bilo da su neprijatne. Svaka žudnja kao i odbijanje stvaraju novu sankaru – novu mentalnu formaciju koja izaziva patnju. Jer patnja je ako žudimo za nekim prijatnim osećajem, kao što je patnja i ako odbijamo negativan osećaj. Ono što kroz ovo samoposmatranje osećaja treba da shvatimo, ne intelektom, već kao iskustvo zove se annicha – sve nastaje, prolazi i nestaje. Zbog toga nema svrhe vezivati se za bilo šta, već sve osećaje treba posmatrati objektivno, kao odvojena dešavanja, a ne kao deo nas, što i nesvesno činimo. Ja nisam moja ljutnja, jer ljutnja je annicha – nešto ju je izazvalo, traje neko vreme i zatim nestaje.
Vipassana tehnika radi sa najdubljim korenima naših sankara na sledeći način: ako prestanemo da umnožavamo sankare, ako svesno i smireno posmatramo osećaje koji se rađaju i nestaju, naše sankare počinju da blede dok na kraju ne iščeznu. Tehnika izoštrenog uma, do kojeg se stiže vežbanjem Anapane, fokusiranja disanja na sasvim malu površinu ispod nosnica, dovodi s vremenom do toga da prepoznajemo najfinije senzacije na svakom deliću tela. I budući da smo svesni da nastaju, smireno upravljamo našom reakcijom, odnosno, izostankom reakcije. Umesto pređašnje ljutnje, stvaramo novu sankaru – osmehnemo se, bez potrebe da odgovorimo gnevno, da kažemo NEĆU, da se ljutimo, ili da se oduševimo i vrisnemo od sreće. Jednostavnije objašnjeno: korenita promena moguća je samo na subatomskom nivou. Zbog toga učimo kako da osetimo najfinije senzacije na nivou najsitnijih čestica. Ne reagujemo na njih i samim tim prekidamo začarani krug negativnih sankara. Naše subatomske čestice su “dekodirane”, upisali smo u njih novi kod koji se zove staloženost i samosvest.
Nisam odmah shvatila, ali ona NEĆU sankara četrnaestogodišnje mene s godinama na putu preobrazila se u novu, dobru sankaru, koju često i verbalizujem glasno, kroz rečenicu: „videćemo, što da ne“. Ipak, koren one negativnosti nije istrgnut, zbog čega sam i pored opšte pozitivnosti imala ispade, trenutke neočekivanog gneva, pa i agresivnog ponašanja. Zbog toga se moje unutrašnje dete sada i pojavilo, prizvano iz dubine sećanja, sa dna najbolnijih osećanja. Bilo je vreme da sve to napokon iščupam iz sebe, ili da makar naučim način na koji ću to moći da uradim.
*
Ali nisam to odmah shvatila. Uopšte nisam shvatila zbog čega treba da sedimo koncentrisani na dah i skeniramo osećaje na telu. I to već četvrti dan zaredom, ne računajući ona prva tri kada smo učili anapanu. A po vipassana učenju, sve je osećaj: i svrabež, i trnci, i toplina, i hladnoća, i žiganje, i bol, i težina, svaka i najsitnija senzacija je osećaj i svakoj valja posvetiti pažnju. Treba je posmatrati sa svesnošću i strpljenjem, čekajući dok ne nestane. To je jedna od prvih stvari koju vas svaki učitelj meditacije nauči: kad počnete da meditirate i osetite da vas, recimo, svrbi nos, nemojte se počešati. Posmatrajte taj osećaj kao da se dešava nekome izvan vas i videćete da će ubrzo proći.
Ponovo sam tražila da razgovaram sa Učiteljicom Soniom.
Ako sam dobro razumela, cilj ove vežbe je da naučimo da primenjujemo samoposmatranje u svakodnevnom životu, da na vreme prepoznajemo senzacije svog tela, kako bismo izbegli reakcije i stvaranje novih sankara?, upitala sam je, a menadžerka je prevela.
Sonia je klimnula glavom.
Moram da vam objasnim da ja vodim veoma specifičan način života. Izložena sam stalnom fizičkom naporu, često ekstremnim naporima, i senzacije koje osećam na telu su veoma jake. To je čitav spektar snažnih senzacija: grčevi, bol, svrab, hladnoća, toplota… U odnosu na to, dok sedim ovde u udobnoj stolici i ne radim ništa, jedva da osećam bilo šta na telu. Da li ima neka snažnija vežba od te?
Sonia je odgovorila da nije bitno koliko su snažni osećaji, već da ostanem usredsređena na sve što se dešava sa mojim telom, da sam prisutna u sadašnjem trenutku, da osećam sebe. S vremenom, finoća tog osećaja će se pojačati.
Nije me uverila u to, ali osetila sam potrebu da kažem i nešto pohvalno o samoj metodi. Pre mesec i po pala sam sa bicikla i povredila koleno. Zbog toga, između ostalog, ne mogu da savijem nogu i da sedim u lotus položaju. Danas, tokom zajedničke meditacije postavila sam nogu u takav položaj da me samo malo boli. I primenila metodu samoposmatranja senzacija, odnosno anniche. I bol je zaista uskoro prošao.
Sonia je naglasila da je važno zauzeti udoban i bezbolan položaj, ali da je moj eksperiment u redu. I time smo završile naš razgovor.
Te večeri slušala sam sedmo po redu audio predavanje Goenke. I tek iz njega shvatila sam povezanost između anapane i annicha-e, kao i kako se stvaraju sankare i kako se uz pomoć vipassana tehnike mogu iščupati iz korena. Za to je, naravno, potrebno vreme i praksa. Sve mi je najedanput bilo jasno.
Nakon treće grupne meditacije, kada Učitelj takođe ima pola sata za pitanja studenata, zatražila sam novi razgovor.
Odslušala sam sedmo predavanje i tek iz njega povezala sam šta radimo i zbog čega. Kako sam bila glupa!
Sonia je, naravno, negirala moju samokritiku, ali ja sam nastavila.
Danas je iz mene govorio moj ego, ali sada sam prezahvalna šro sam shvatila koliko sam bila umišljena. Sad kad sam razumela šta se dešava sa nama radeći vipassanu, ova thenika čini mi se najsmislenijom od svih metoda za koje sam do sad čula istražujući različite duhovne puteve. Eto, samo sam to htela da vam kažem.
(Muški i ženski menadžer sa Soniom)
*
Već nekoliko dana unazad od nas se traži da tokom zajedničkih jednočasovnih meditacija ostanemo potpuno nepokretni: ne smemo da promenimo položaj nogu, ruku ili da otvorimo oči. Koliko god udoban položaj da zauzmem, posle nekog vremena negde počinje da me žulja ili mi neki deo tela utrne. Znam da je tako svima, Goenka priča o tome u svom predavanju. I šali se kako nikada da prođu tih sat vremena, minuti se čine kao večnost. Upravo ono što i sama osećam. Ponekad pomislim da Sonia planira da nas iskuša i da je podesila da meditacija traje duže od sata, jer nemoguće je da to vreme još nije prošlo i da još treba da žmurimo i skeniramo telo doživljavajući annicha-e. U nekoliko navrata osetim kako mi se u stomaku budi nervoza, ali umesto da joj se prepustim, primenim metodu koju sam naučila: posmatram šta se dešava kao da nije reč o meni, već o nekoj objektivnoj nervozi koja mi ne pripada. I tada prođe.
Jasno mi je da je to veliki korak, da sam napredovala već samim tim što mogu da primetim začinjanje određenog osećaja i da ga odvojim od sebe ne reagujući na njega, pre nego što me obuzme i zagospodari mnome.
U stvari je zabavno proveravati centimetar po centimetar svog tela, zaustavljajući se na mestima na kojima osetim bilo kakvu senzaciju. Nekad je to jedva osetno podrhtavanje pod kožom, nekad svrab koji ume da bude i snažan, nekad bol… ali sve je prolazno, i koliko god puta prelazila od temena do nožnih prstiju i obratno, primećujući različite senzacije, svaka pre ili kasnije prođe. Kao što i u životu sve prođe. Mi se ovde zapravo treniramo za to da na najdubljem nivou svesti usvojimo to iskustvo, kako bismo ga u realnosti primenjivali potpuno nesvesno, automatski, umesto emotivnog reagovanja na koje smo navikli.
*
Posmatram desetak volontera, starih studenata koji su ovde došli da bi nama pomogli da se osećamo što bolje. Brinu se o našim potrebama, kako bismo mi mogli da se potpuno posvetimo samo poslu zbog kojeg smo tu – savladavanju vipassana tehnike. Dirnuta sam ljubavlju koju šire, njihovom brigom, skromnošću, posvećenošću. Pre dolaska na kurs, poslala sam prijavu da i sama volontiram u vipassana centru pored Meksiko Sitija, krajem januara, kada bih tamo mogla da stignem. Ali posmatrajući ove žene i muškarce i njihov način, pitam se da li bih bila kao oni. Da li bih mogla toliko da se posvetim drugima zaboravljajući na svoj ego? I čini mi se da ne bih, da nisam još uvek stigla do tog nivoa.
Na drugoj strani, posmatram i svoju cimerku Rebeku, koja uvek prva odlazi na meditacije u salu, još pre nego što udarac u gong objavi njihov početak, a poslednja je napušta. Hoda sve vreme bosa, iako su večeri i jutra prilično hladni. I znam da to radi kako bi osetila bolju vezu sa Majkom Zemljom. Još nekoliko studentkinja čini isto, ali ne znam da li su u tome toliko dosledni kao Rebeka. Kao što ne znam ni koliko su drugi istrajni i strogi u zavetu ćutanja. Što se nas dve tiče, nismo progovorile ni reč. Rebeka je čak izbegavala i da nam se pogledi susretnu ili bilo kakvu vrstu male usluge koju bismo mogle da učinimo jedna drugoj, poput davanja prvenstva onoj drugoj kad se sudarimo na vratima, ili kada sam joj gestovima ponudila da slobodno koristi vrelu vodu za čaj iz mog termosa, budući da ona nije imala svoj.
Ipak, u dva navrata ostvarile smo neverbalni kontakt. Pošto nikako nisam uspevala da se probudim u 04.00 h, zamolila sam menadžerku da mi nekako pomognu. S obzirom na pravilo da nema ličnog kontakta i da jedino smemo da pričamo sa menadžerkom ili Učiteljicom, a i sa ovom potonjom preko prve, niko nije mogao da dođe na moja vrata da me pozove ili prodrma da bi me probudio. Ali uspeli su da nađu digitalni alarm za mene. Jedna volonterka podesila ga je ostavivši ga na stolu u sobi, okrenutog ka mom krevetu. Jedino pored stola postojala je utičnica. Alarm je imao velike crvene brojke na ekranu.
Bila sam u šetnji i po povratku u sobu, u koju je u međuvremenu ulazila Rebeka, pronašla sam alarm na stolici, pokriven jastukom.
Kog đavola?! Nije valjda da je alergična na sat? I ako joj smeta to malo svetlo koje dolazi sa ekrana, zašto ne nosi masku za spavanje kao ja?
Sklonila sam jastuk, okrenuvši brojčanik prema suprotnom zidu, tako da joj ne smeta. Ali kada sam sledeći put ušla u sobu, stolica je bila pomerena tik do mog kreveta. Tek tada sam shvatila da Rebeki smeta i odsjaj crvenog svetla brojčanika na metalnom ramu stolice. Prekrila sam naslon peškirom i vratila je na mesto. Napokon, problem sa svetlom sa časovnika bio je rešen.
Drugom prilikom, desilo se da sam zaboravila da ugasim svetlo u sobi odlazeći na jednoipočasovnu meditaciju. Tog jutra uspela sam da čujem gong i ustanem na vreme, ali osećala sam se kao zombi. U glavi mi je sve bilo mutno i jedva da sam znala gde se nalazim. Po povratku u sobu, na stolu sam zatekla pisanu Rebekinu poruku. Molila me je da gasim svetlo, kako bih, smanjujući svetlosno zagađenje, pomogla Majci Zemlji. Mislim da mi se nije ranije desilo da ostavim upaljeno svetlo, zbog čega sam tu poruku smatrala malo preteranom. Rebeka sigurno nije išla za mnom i isključivala prekidače. No u skladu sa rigidnim karakterom, kakav je očito imala, njena opomena bila je na mestu. Zbog toga sam joj ljubazno otpisala, objasnivši svoje stanje tog jutra i zbog čega sam napravila taj propust.
Više nismo imale kontakte sve do devetog dana, kada je plemenita tišina prestala, kao priprema za sutrašnji završetak kursa i povratak u realni svet.
(Rebeka čuči prva zdesna)
*
Najedanput glasovi, smeh, opšta graja. Svi studenti kao da su jedva dočekali ukidanje ćutanja i priliku da govore, smeju se, pa čak i viknu nešto u zanosu. Kakav atak na moje uši. Nekoliko studentkinja ljubazno me pita kako sam, a ja im svima odgovorim da još uvek nisam u stanju da razgovaram, da mi treba malo vremena. Zapravo mi se čini da bih bila najsrećnija kada bih ostala zauvek ćuteći i progovarajući samo kada mi je nešto potrebno. I Rebeka je u istovetnom raspoloženju – nas dve smo jedine koje se nismo uključile u razgovore sa drugima, niti jedna sa drugom. Upitala sam je kratko kako je, odgovorila je da je odlično, pa sam joj saopštila kako nisam spremna za razgovore, na šta je ona potvrdila da oseća isto, te smo ponovo zaćutale. Bilo je vreme ručku i obe smo izašle napolje sa našim porcijama, smestivši se u baštu. Tamo smo obedovale u potpunoj tišini, pošto su svi ostali, sada već stari studenti, sedeli u trpezariji galameći.
Prošlo je sigurno dva sata pre nego što sam bila u stanju da pričam. Prva sa kojom sam razgovarala bila je Svetlana, Ruskinja koja živi u Nemačkoj, a koja je već godinu dana na samostalnom putovanju po Južnoj i Centralnoj Americi. S njom sam i tokom seminara imala „kontakt“, budući da smo večernja Goenkina predavanja slušale odvojene od ostalih, svaka na svom maternjem jeziku, preko aplikacije sa telefona koje su nam pozajmljivali volonteri. Prva tri dana pokušala sam da slušam sa ljudima sa engleskog govornog područja, ali Goenkin engleski bio je često nerazumljiv, a kasnije ću od izvornih engleskih govornika saznati da ga ni oni povremeno nisu razumeli, budući da je koristio i indijsko-engleski sleng. Srećom, postojali su i takozvani TTS (text to sound) prevodi – kada robot prevodi tekst u zvučni format, a među njima se nalazio i „srpsko-hrvatski“ (doslovno tako je pisalo na aplikaciji).
Sa svojom sustanarkom imala sam priliku da razgovaram tek kasno uveče – te poslednje večeri svi su ostali budni, u razgovorima napolju do jedanaest – kada smo se spremale za spavanje. Želela je da sazna moje utiske i koliko sam usvojila vipassana metodu. Prve večeri pre početka plemenite tišine priznala sam joj da sumnjam da li ću izdržati ceo kurs, jer nikada nisam meditirala toliko dugo, a režim je jako strog i seminar je objektivno veoma težak. Tada mi je Rebeka rekla da najviše polaznika odustaje drugog i šestog dana.
Ali tog kritičnog drugog dana ja sam zapravo shvatila da ću ostati do kraja kursa, ne toliko što sam bila oduševljena tehnikom disanja koju smo tek učili, koliko zbog rečenice iz Goenkinog obraćanja novim polaznicima: „Dajte šansu ovoj metodi deset dana, a onda odlučite da li želite da je prihvatite ili odbacite.“ I kada sam usvojila taj savet, najedanput mi se sve učinilo mnogo lakšim nego što je na prvi pogled izgledalo. I sada, na izmaku devetog dana, mogla sam da kažem da kurs nije lak, ali nije bio ni toliko težak koliko mi je u početku izgledao. Najveći problem predstavljalo mi je opuštanje mišića kičme, zbog moje diskus hernije. Koristila sam svaku pauzu da radim vežbe kliničke somatike, što mi je pomagalo, ali nedovoljno. Sve dok se nisam setila metode koja se praktikuje u Kini: hodanja unatraške. Kineski parkovi puni su ljudi koji hodaju unazad, što je odlično za mišiće u donjem delu kičmenog stuba. Ta tehnika najviše mi je pomogla tokom prethodnih dana.
Rebeka je imala zanimljivu opasku o meni i istrajnosti.
„Ja sam mislila da si ti prva koja bi mogla da odustane ukoliko ne pronađeš odmah smisao u vipassani. Ovi Meksikanci (jer većina polaznika bili su odavde) drugačijeg su mentaliteta, oni bi ostali čak i ako im ništa ne odgovara, samo da se ne bi razlikovali i izdvojili. Ali ti si samosvojna i ne bi marila ni da uradiš nešto protiv celog sveta“, otprilike tako mi je rekla.
Pomislila je to još tog prvog dana, ali, naravno, nije želela da me obeshrabri ili pokoleba.
Nasmejala sam se na njenu poslednju primedbu – odlično me je opisala. Sa svoje strane, izrazila sam divljenje prema njenoj upornosti i posvećenosti. Zaista mi je puno pomoglo to što smo bile zajedno u sobi i što sam mogla da se ugledam na nju. Njeno mesto za meditaciju bilo je odmah ispred Sonia-e dok sam se ja nalazila u šestom redu, u drugoj koloni u odnosu na Rebeku, te sam svaki put kad bih otvorila oči mogla da je vidim. I svaki put bila je tamo nepokretna kao kip. Nijednom nisam primetila da se pomerila, ili makar počešala. Neverovatna koncentracija i disciplina.
Verovatno su zbog tog uticaja i smestili zajedno stare i nove polaznike po sobama. Da sam bila sa nekom novom nesigurnom studentkinjom, koja bi pokazivala koliko joj je teško, to bi sigurno uticalo i na mene. Ovako sam imala uzor, nepokolebljivo NEĆU, jako koliko i ono moje nekadašnje, ali sa presudno bitnom razlikom u tome što se ovo Rebekino odnosilo na pravila i odstupanje od njih. NEĆU odstupiti ni od jednog jedinog najsitnijeg zahteva, koliko god me to stajalo napora ili bola – Rebeka je to odašiljala svojim načinom, kompletnim svojim bićem sve vreme trajanja kursa. Zbog toga sam joj bila neizmerno zahvalna.
*
Deseti, oproštajni dan. Završno jutarnje predavanje, a zatim zajednički doručak bez odvajanja na muškarce i žene. Dobili smo svoje telefone i kamere nazad, pa se fotografišemo, snimamo sobe, baštu, salu za meditaciju. Sinoć smo imali sastanak sa menadžerima radi organizacije oko sređivanja ovog mesta. Prijavili smo se neko za čišćenje kuhinje, ili toaleta, neko za sređivanje sale, ili soba… jer obaveza studenata je da sve dovedu u red. Još juče po prestanku plemenitog ćutanja počeli smo i sa donacijama. Organizatori su javno objavili troškove zakupa ovog prostora, hrane i komunalija tokom trajanja seminara – učitelj i volonteri nisu ništa uzimali za sebe – kako bismo imali predstavu o tome šta smo dobili besplatno osim znanja tehnike za oslobođenje naših bića od patnje i bola u životu, koja se ničim ne može platiti. No ove tehničke troškove mogli smo da pokrijemo svojim prilozima. I iskreno se nadam da je svako dao koliko je mogao i da smo obezbedili dovoljno sredstava za neke nove polaznike, kao što je ovaj kurs nama bio omogućen zahvaljujući pređašnjim studentima.
Ljudi su polako odlazili. Rebeka je imala let za Meksiko Siti popodne, a prostor smo morali da napustimo do deset. Stvari su mogle da ostanu do 17 h, što smo iskoristile da odemo na ručak. Sa nama je pošla i Svetlana, koja je imala rezervisana dva dana u hostelu u Vahaki, tako da smo nas dve zapravo pravile društvo Rebeki do njenog leta. Velikodušno, Britanka je rekla da će nas častiti ručkom, jer želi i može to sebi da priušti. I tu, na krovnoj terasi nekog vahaskog restorana u centru ispričala nam je šta je doživela devetog jutra tokom zajedničke meditacije.
Celo telo počelo je da joj vibrira, svaki centimetar kože rastakao se kao da je gubila fizičko obličje, a sve negativno u najdubljem dnu njenog Bića bilo je potisnuto nadole do nožnih prstiju da bi zatim osetila kako je izašlo iz nje kroz palčeve. O tom vibriranju na subatomskom nivou, jer sve što postoji sastavljeno je od subatomskih čestica i sve vibrira, govorio je i Goenka u jednom od svojih predavanja. Ali bilo je jedno čuti to sa audio trake od njega, a sasvim drugo od žive osobe pored mene, koja je decenijama uporno tragala za oslobođenjem i prosvetljenjem. Prvo je napokon postigla, a drugo je sad zavisilo samo od nje, od njene želje i istrajnosti. U koje, uverila sam se, ne treba sumnjati.
Što se mene tiče, svaki put kad budem pomislila da odustanem, jer ne mogu da izdržim da sedim tih sat vremena nepomično, znam da ću pomisliti na Rebeku tamo u prvom redu ispred Sonie i da ću naći snagu da odsedim do poslednje sekunde meditacije. Kao i da ću uvek imati na umu Goenkine reči koje su zauvek urezane u pamćenje svakom polazniku Vipassana kursa: “A onda opet počni ispočetka, počni iznova, smirenog i tihog uma, radi marljivo, strpljivo, ustrajno…”
Izuzetno zanimljivo iskustvo koje si nam tako detaljno opisala. Hvala ti na tome i sa srećom dalje!
Hvala, Vojo!
Vipassana sa psihom umije …al’ kol’ko je prijemčljiva…nama iz Srbije
U kom smislu, dragi Čerevićan? Tehnika kojom se um trenira da opaža najfinije osećaje u telu nema nikakva ograničenja ni po religijskom, ni rasnom, ni etničkom, ni starosnom, ni rodnom, ni intelektualnom… kriterijumu. Svi imamo um i svi imamo telo, dakle, svako može da nauči kako da izoštri um posmatrajući senzacije u svom telu do onih najsitnijih na nivou subatoma o kojima su budisti govorili pre 25 vekova. Treba samo da nauči tehniku i da je strpljivo i svesno primenjuje, da meditira svakog dana dok ne izoštri svoj um i ne oslobodi se loših sankara, kada će biti oslobođen privida… Read more »
Hvala sto si sa nama podelila ovo iskustvo. Jako interesanto!
Super ako je interesantno 🙂
Neverovatno koliko podudarnosti, ali i izvesnih razlika, recimo 80:20,u odnosu na moje iskustvo, jer i sama sam zavrsila prvi kurs Vipassana pre 2 meseca. Hvala sto si podelila, Dhamma sister!
To je zanimljivo, jer kažu da su iskustva uvek dosta različita. Da li razmišljaš o drugom kursu? Pošto ja nekako imam osećaj da mi tek drugi u nekoj bližoj perspektivi bio ono pravo. Sporo kapiram, hahah, postala sam svesna šta radimo tek osmog dana i sad mi nedostaju oni prethodni dani. Verujem da znaš za app dhamma.org na kojoj su i sva večernja Goenkina predavanja? Ja ponovo preslušavam i baš mi znači.
Ja sam 2 dana posle Vipassana otputovala u Indiju, tako da sam skroz ispustila kontinuitet prakse. Sad se vracam, ali htela bih da ponovim kurs jer sam jednostavno uzivala u svakoj sekundi, bez obzira na teskoce. Dobro je da ste imali textualni prevod Goeankajijevih predavanja, ja sam slusala na engleskom i velika je razlika u odnosu na simultane prevode drugih jezika. Vipassana je sama srz Budizma i ko se iole bavi duhovnim stvarima, yogom i meditacijom, trebalo bi da prodje kurs, puno toga postavi na svoje mesto.
Ja sam prvo slušala na emgleskom bez titlova i bilo ga je jako zeško razumeti. No osim srpskog prevoda, ranije sam slušala njegovu audio knjigu Umetnost življenja, u kojoj su zapravo sabrana sva predavanja u dormi pitanja i odgovora, pa mi je fosta toga bilo poznato. Ali na en gg leskom ne bih usprla da sve skapiram, baš je često nerazumljiv.
Nisam ni malo sumnjala u tebe znala sam da ces uspeti . uzdignuti se na novi nivo samospoznaje , divno iskustvo i prica koja se cita vise puta …cimerka po meri , zenska energija za bolji protok i uzivanje u tisini ….to je divan pocetak godine … spremna , prociscena za nastaval predivnog putovanja …zivot je lep
Meni je takođe baš bilo simbolično i bitno da godinu otpočnem sa tim mirom u sebi.
Jako interesantno iskustvo u suštini posvećeno uglavnom vanjskom i praktičnom dijelu meditacije. Moram da priznam da sam se nadala većem opisu unutrašnjeg putovanja koje si vjerovatno doživjela. Moguce da si namjerno bila suzdržana po tom pitanju iz svojih razloga a meni je taj dio eto najinteresantniji.. Šta bi na kraju bi sa djevojčicom? Nekako imam osjećaj da to nije sve i da ima još puno toga u pozadini sto ili nije još izronilo ili nisi pisala o tome. U svakom slučaju veliko Hvala za ovo sto si podijelila s nama. Svakako inspirativno, nadam se da ću i ja jednog dana… Read more »
Prenela sam sve što sam doživela, a čega se srćam. O doživljajima tokom meditacija nemoguće je pisati, nemoguće ih je preneti što znaš ako meditiraš, jer to samo proleće i ne možeš da upamtiš. Pogotovu što ovde nije bilo dopušteno ni pisati, a pamtiti te stvari fanima je nemoguće. Ne znam šta je bilo, nestala je kad sam primenila Mamosov savet da sve to samo otpustim.
Interesantno kako ljudi imaju drugačija iskustva u meditaciji mada kad bolje razmislim možda i nije tako čudno jer svi imamo drugačija iskustva u životu. Ja sam na primjer imala intenzivne meditacije gdje sam tako jako doživjela stvari koje su se vjerovatno i desile u ovoj ili nekoj drugoj dimenziji. Od sjećanja iz prošlog života do susreta sa univerzalnim izvorom ( ili ti svevivsnjem) kako ga neki zovu koji mi je dao jasnu poruku koja mi je trebala, do saznanja koja su me kompletno oslobodila straha od smrti, božjeg poljubca koji ti prenese ljubav do najmanje nino čestice u organizmu i… Read more »
Vipassana nije taj tip meditacije, upravo je suprotno od toga, jer je akcenat na umu koji se precizno fokusira na osećaje u telu, dakle na svesno opažanje sebe. Nema nikakvog uznošenja u bilo kakve visine niti može da dovede do transecedentalnih iskustava. Ali ta tehnika dovela je Budu do oslobođenja od bola i patnje i prosvetljenja. Nema ničeg mističnog u njoj, krajnje je naučno zasnovana (iz današnje perspektive). Kroz nju učiš kako da prihvataš stvarnost u sebi bez stvaranja želje ili odbijanja, jer i jedno i drugo izazivaju patnju i bol. Vežbajući to u sebi, menjaš obrasce emotivnog reagovanja i… Read more »
Draga Snežana,
Hvala ti za podeljeno iskustvo i informacije. Nikada tako detaljno nisam pročitala i doživela nekog i negde sam tek sad otprilike shvatila šta je zapravo Vipassana.
Zanimljivo je bilo čitati o tvom izuzetno vrednom iskustvu
Drago mi je, hvala!
Uh. Ti si PISAC/SPISATELJICA, znam da znas, ali eto – da stoji i ovde. Sjajno si prenela ovo iskustvo (meditiram, puno sam meditativnih nedelja prosla i… ne znam u stvari sta bih rekla osim da te razumem). I hvala _.
Hvala, Ranka 😘🤗
Hvala na ovom prikazu! Odavno sam čula za vipasanu ali mi je delovalo nekako ekstremno u poređenju sa drugim vrstama meditacije. Lepo ste sve približili i evo me, već koji dan tragam za nekim centrom. Naći ću ga u pravo vreme, verujem. Puno sreće u daljim avanturama Vam želim. Veliki pozdrav iz Francuske <3
U neku ruku jeste, jer je reč o praktičnoj tehnici, koja stoji iza svih drugih načina meditacije, svi drugi načini potekli su iz nje. Ali suštinski nije teška.
Hvala ti ….na ovom divnom tekstu koji je tako verno preneo svako tvoj i najintimniji dozivljaj….
Hvala na čitanju 🙂