Author: snezana

Arte Sumapaz – umetnička kolonija

26.06.2022 | 12 komentara
Arte Sumapaz smešten je oko sto kilometara južno od Bogote, u blizini gradića San Bernardo, u provinciji Kundinamarka. Iako razdaljina od prestonice nije velika, putovanje javnim prevozom traje skoro punih pet sati, ne računajući vreme tokom presedanja, jer treba promeniti dva autobusa. Ne znam da li je to posledica mojih promena, ili sam se već navikla na to kako stvari funkcionišu u Kolumbiji, ali nisam se nimalo nervirala kad je vozač prvog autobusa hteo da me ostavi u drugom gradu, pošto ga je mrzelo da vozi jednog putnika do krajnje stanice, ili kad sam potom čekala više od sata na vozilo koje je trebalo da krene odmah. Uglavnom, za dolazak na moje odredište otišao mi je skoro ceo jedan dan. Nisam imala pojma gde sam tačno stigla, ali okruženje mi se dopalo: usamljena kuća (uskoro ću otkriti da ih je više u kompleksu) na padini brda, u zelenilu – dovoljno izolovano da bude mirno i stvaralački podsticajno, a opet relativno blizu nekoliko manjih naselja. Dan je bio prozračan, pa se pogledom moglo dobaciti čak do vulkana Nevados u daljini. Bilo je rano popodne, i u vazduhu se osećala ona lenjost koja je tipična za topla podneblja.

U plemenu, 4. deo

19.06.2022 | 14 komentara
Ko traži, naći će; Ko kuca, otvoriće mu se; Kad je učenik spreman, učitelj se sam pojavi… mogla bih ovako nabrajati u nedogled. Nema usmene narodne tradicije ni starodrevne knjige mudrosti u kojoj taj kauzalni sled nije pomenut. Svaka od tih sentenci govori nam da je duhovni rast moguć samo iz nas samih. Mi moramo želeti promenu i ako strpljivo istrajavamo u tome, sigurno ćemo je i doživeti. Ali iako sve počinje od nas, u tom procesu nismo sami – mi smo deo Univerzuma i on je u nama. Energija koju ulažemo na putu pronalaženja sebe, svog istinskog bića i unutrašnjeg mira utiče na pozitivan rebalans energije Univerzuma, i putevi počinju sami da nam se otvaraju. Drugačije ne mogu da objasnim tolike koincidencije koje su pratile moje (i ne samo moje) duhovno buđenje.

U plemenu, 3. deo

11.06.2022 | 26 komentara
Uz veliki napor da me ne oda negativna obojenost mog glasa, pobunila sam se rekavši kako se ja ne osećam tako kako me je doživeo – naprotiv.  I da ne razumem šta je time hteo da mi kaže. „Deo vas odlično zna šta sam mislio i razume moje reči“, odgovorio mi je kratko, suvo. Ha! Tipično izvlačenje kad nemaš odgovor! Kakva fraza, jeftin trik svih šarlatana sveta kojim pokušavaju da ostave utisak kako vide nešto dalje i dublje u vama od onoga što vi sami već znate o sebi. Totalni promašaj poente! Osetila sam duboko razočarenje i prva pomisao bila mi je da već sutradan spakujem stvari i odem odatle. Ali te noći, dok sam pokušavala da se izborim sa mislima koje su nahrupile nakon vatrenog kruga i zaspim, odnekud se pojavila sumnja u sopstveni sud. A šta ako ja mašim poentu? Šta ako je Duaviko u pravu? Uvek je jednostavnije i lakše reći da neko drugi, ko nema razloga da nam ne želi dobro, nema pojma. Ništa lakše nego ne verovati i ništa teže nego biti otvoren za kritiku i promene. Možda sam zbog toga osetila onoliki otpor?  

U plemenu, 2. deo

06.06.2022 | 11 komentara
Nakon one priče o tome kako žena nakon porođaja ne radi ništa četrdeset dana, upitala sam ga i za sam porođaj, kako to izgleda. I dobila sam objašnjenje da je za Arvako ljude porođaj porodična stvar koja se odvija između bračnih saputnika. Muškarac uvek prisustvuje porođaju svoje žene i pomaže joj. Njih dvoje su sami u tome, bez babice, ili drugih osoba. Još kao veoma mladi, dečaci uče od Majke Zemlje (kako Mamosi kažu) o činu rođenja i šta treba da urade kako bi sve proteklo bezbedno za porodilju i dete. Jedino u vanrednim situacijama, recimo, ako muž iz nekog opravdanog razloga nije prisutan, ženi pomaže neko iz njegove porodice, najčešće njegov brat. Ta tradicija među Arvako domorocima datira od pamtiveka, otkako postoje. Čitala sam da se procenjuje da su na ovom tlu prisutni oko 3500 godina. I ne mogu da ne uporedim njihov običaj sa „naprednim“ Zapadom, koji je značaj prisustva oca bebe na porođaju otkrio tek krajem 20. veka.

U plemenu, 1. deo

24.05.2022 | 19 komentara
igračke nisu dozvoljene, pošto Mamosi smatraju da deca treba da se igraju onim što nađu oko sebe i da improvizuju. Kasnije, saznaću još nekoliko zanimljivih detalja o njihovom načinu vaspitavanja. Recimo onaj, da od druge-treće godine sva deca moraju sama da peru svoju odeću. Ili da se do petnaeste godine smatraju decom, o kojoj brinu odrasli podučavajući ih, a od tog uzrasta postaju sami odgovorni za sebe. Kad je pak reč o majkama, kad se žena porodi, ne sme da se pomera četiri dana i za to vreme njen suprug mora da obavlja sve poslove u kući, uključujući i pripremu hrane. Narednih četrdeset dana nakon porođaja, žena i dalje ništa ne radi, već sve poslove obavljaju ostali ukućani. Huanova supruga deluje srećno, a njih dvoje čine se kao skladan i lep par. Takva su i njihova deca, koja se ponašaju slobodno i prirodno. Tokom mog boravka retko ću čuti da majka podigne glas, osim kad doziva neko od dece. A ona trčkaraju okolo, igraju se onim što nađu, penju se na životinje, zagledaju nas volontere i slobodno nam prilaze.

Tatakoa pustinja

17.05.2022 | 4 komentara
Pejzaži su i dalje zeleni, s tim što je vegetacija potpuno drugačija od svega što sam do sada videla u Južnoj Americi, kao i u tropima. Pošto ću „domaći zadatak“, koji podrazumeva pripremu za obilazak nečeg novog, uraditi tek po povratku u sobu, to još uvek ne znam da zapravo nije reč o pustinji, već o tropskoj suvoj šumi – kako se ovakvi predeli nazivaju. Ovaj tip šuma javlja se u nizijskim tropskim područjima sa dugim sušnim razdobljima – a u Kolumbiji pola godine pada kiša, pola godine je bez ikakvih padavina. U većini ovih šuma, kojih ima svuda u svetu u tropskim i suptropskim područjima, preovlađuje listopadno drveće. Kad je reč o Tatakoi, naziv mesta potiče od osvajača ove regije, konkvistadora Gonzala Jiméneza de Quesada koji ju je 1538. nazvao Dolinom tuge. Reč „tatakoa“ znači „mesto sa zvečarkama“, kojih ovde ima jako puno.  

San Agustin

07.05.2022 | 15 komentara
Svaka skulptura predstavljala je jednu osobu, i to obično uglednika, poput šamana, poglavice plemena i tome slično. Klesane su još za njihovog života i postavljane su uspravno, lica okrenutog ka Istoku i Suncu. Kad bi osoba za koju su pravljene preminula, bila bi sahranjena u grobnicu iza statue, a ova je potom polagana na leđa, kao poklopac. U celoj regiji nađeno je oko 530 monolita. Mene neodoljivo podsećaju na bosanske stećke, pa pronalazim na Guglu fotografije tih kamenih spomenika-grobnica, te ih pokazujem vodiču. Elvecio je iznenađen slićnošću između njih, a Serđo tvrdi da i u Meksiku postoje skoro identične figure. Nije teško zamisliti da su ljudi na različitim krajevima sveta, stigavši do istovetnog stepena razvoja, razmišljali i stvarali na sličan način. A možda su postojali i kontakti između različitih civilizacija, čak i na različitim kontinentima, o čemu mi ništa ne znamo.

Trampolina smrti

01.05.2022 | 8 komentara
Izašla sam na Google Maps i proverila – zaista se tako zvala 80 kilometara duga deonica rute 10, od Sibundoja do Mokoa. Ukucala sam u Google „Trampolina de la Muerte“ i mrežna sveznalica spremno je izbacila nekoliko sinonimnih naziva: Trampolín del Diablo (Đavolja trampolina), Adiós mi vida (Zbogom, moj živote), a put je ponekad nazivan i najdužom grobnicom na svetu zbog čestih udesa i velikog broja mrtvih u njima. Preko pet stotina ljudi poginulo je na Trampolini od vremena njene gradnje, 1930. Razlozi su brojni: uzani put na kojem se vozila teško mimoilaze, a ako je reč o teškašima, onda nema mesta ni za mimoilaženje sa biciklom; brojni vodopadi duž puta koji se u kišnoj sezoni (a ona traje šest meseci godišnje) pretvaraju u nabujale reke koje se izlivaju direktno na put, takvom silinom da povlače i najteže šlepere u ambis; odroni koji zatrpavaju put odozgo ili ga odozdo urušavaju; neprozirna magla koja je česta kako na Andima, tako i u Amazoniji – a Trampolina vodi duž granice ovih geografskih regija…  

Putovanje u nedođiju

25.04.2022 | nema komentara

Kolumbija, jug

24.04.2022 | nema komentara