Author: snezana

Zar ne vidiš?

22.01.2024 | 10 komentara
Usporena sam suncem na jugu pustinje, kao na snimku koji se sporo odmotava. I ne samo pred očima, već još više unutar onog mesta u grudima za koje verujemo da je prestol duše. Dišem duboko i odmereno, prateći novi unutrašnji ritam. Možda ga podstiče i meditacija kojoj sam se ponovo vratila. Svakoga dana srećem se sa sobom, kao lutalica koja iznova nalazi svoj dom.   Radost mi donosi odgovor Univerzuma koji sa mnom direktno komunicira. Izgubila sam jednu dragu osobu, a već sutradan druga se vratila u moj život. I nju sam ranije bila izgubila, krivicom sebe tadašnje, neke "ja" koja nisam volela da budem, ali nisam imala bolju verziju da se u nju premetnem. Ovaj nedavni gubitak, pak, nije ničija krivica. Vreme je da počnem da verujem u planove Univerzuma za mene.   Pišem polako, sadeći misli kao seme osetljive biljke. Treba mnogo truda da rečenica iznikne sa smislom, tanana i graciozna, a opet jaka i otporna na sveprožimajući besmisao sveta. Kako sejem, tako ću i žnjeti, kad dođe moje vreme. Ono za polaganje računa na kraju mojih krajeva. U početku beše reč, a možda će reč biti i naposletku. Imalo bi smisla, iako smisao nije nužan. Vera ne počiva na smislenim dokazima, već niče u dubini srca. Moje sada spokojno kuca.

Havajska traženja

19.12.2023 | 12 komentara
Kanaloa daje i uzima, bez pravila i principa koji bi bio pojmljiv ljudima. Cena gladi košta života, dok život nema izbora. Kako odvajkada, tako i danas, u havajskom ruletu ribara sa talasima. U istoj igri sada i turisti, potpuno nespremni za hazarderski rizik. Smrti se broje samo među ožalošćenima, da javnost ne sazna. Turizam je otežalo vime koje hrani nezasita usta turističkih poslenika. Jedva koja zastavica pobodena u pesak kao znak upozorenja na plažama. Oprez je slab ulog za kupače u zanosu želje da se rashlade od vreline. Već je ulazak u plićak kao iskorak u bezdan gde sinovi i kćeri Kanaloe nadiru u strujama. Misliš talasić, a osetiš – ako uopšte vremena imaš za osećaj – laso oko svojih gležnjeva, i pesak kako ti se izvlači pod stopalima, i ne stigneš ni da shvatiš a već si preklopljen talasima, odvučen na pučinu, potisnut u dubinu, uvučen u podvodni vrtlog, tamo kovitlan i muljan, pa izbačen na površinu polumrtav, da bi te u završnici smrskalo o stene, uz vatromet od raspršenih kapljica vode. I ostataka tebe bivšeg. Ko zna, ne ulazi u vodu, čak ni kad nema talasa, ili pliva u osiguranim uvalama. Ostali spasavaju imidž rajskog ostrva izlažući svoje živote ćudljivom bogu okeana.

Čikago

23.10.2023 | 9 komentara
Predubeđenje o srpskom Čikagu kao „sèljani“. Preziremo, odbacujemo, pa i mrzimo na neviđeno. Sve na reč drugih, koji su se, kao, osvedočili. Bez ulaženja u motive i lične priče neuspešnih, nezadovoljnih, od svog tla otrgnutih a nikad iznova ukorenjenih. Nepodnošljiva prijemčivost negativnog. I psihološki mehanizam uzdizanja sebe kroz omalovažavanje drugih. Lažna superiornost iz duboko ukorenjenog osećaja manje vrednosti. Otvorenost kod putnika kao onaj talas koji nosi surfera. Surfujem svetom, svojom dušom i svojim mislima. Izranjam sa dna kad padnem, i ponovo uranjam. Da bi se o(p)stalo iznad vode, neophodan je dobar balans. Kad se čovek otvori za Istinu, surfovanje postaje nenadmašna igra. Na tom talasu nošena, otkrivam lepote Čikaga. Obale Mičigenskog jezera, sa besplatnim sadržajima kao najluksuznija letovališta na toplim morima. Staze, sportski tereni, igrališta, plaže, sportovi na vodi, kafei, koncerti, performansi – preobimna ponuda za kratko leto i malo slobodnog vremena posle napornog rada.

Teton & Yellowstone

29.09.2023 | 15 komentara
Slavni gejzir zasluženog imena Old Faightful već dva veka istrajno eruptira u jednakim vremenskim razmacima. Dvadesetak puta dnevno, na svakih trideset pet do devedeset minuta. Na prilazima table sa satnicom očekivanih erupcija. Za sada, bez ulaznica za predstavu koja traje nekoliko minuta. Dođi na vreme i budi strpljiv, i Stari Odani gejzir neće izneveriti. Sramežljivo pljuskanje kao hvatanje zaleta, pa skok uvis četrdeset metara. WoooW!, sa svih strana. Ljudska glupost izražena u egzaltiranom aplauzu nakon što gejzir isprska svoje. Hej, moj rode! Ozbiljno si pobrkao lončiće. Nije ti ovo start-ap komičar, ni influenser u lajv prenosu, niti je erupcija cirkuska tačka. Ali kome pričati. Rendžeri povazdan u šetnji parkom, od gezjirȃ do basenȃ, pa iznova ukrug. Uvek neka budala skoči da se banja, a onda upomoć, ovo ključa, živ sam skuvan, sa opekotinama najtežeg stepena. Još je više onih što stanu pred krdo bizona ili elkova zbog selfija, kao i hranitelja medveda, u svom poslednjem uživo prenosu na društvenim mrežama. Kako bi tek izgledala erupcija supervulkana sa 5G prenosom bljuvanja lave s lica mesta, dok se budale utrkuju ko će zauzeti bolju pozu. Jednom kad ih

Zakon privlačenja

11.09.2023 | 6 komentara
Thank you for your service (to this country) – kaže se američkim veteranima, obavezno. Nacija koja poštuje svoje ratnike. Bustovani patriotizam, in God is our trust, o'er the land of the free and the home of the brave!* Ali šta kad si pripadnik naroda čiju zemlju je ta armija bombardovala? Sindi seje smrt služeći svojoj vladi, svejedno da li u Saudi Arabiji, ili nadlećući Srbiju u Migu. Možda ne ova konkretna Sindi, moja spasiteljka, major za komunikacije na Bliskom istoku, bez dana provedenog na ratištu. Ali posredno i ona. I kad nema pravne krivice, postoji moralna odgovornost pojedinca. Utičemo na celinu, koja takođe utiče na nas. Podučavala je Sindi nečemu one koji to jesu radili, nečemu važnim za vojsku, služeći na taj način svojoj zemlji. Ako moje (ne)delovanje, udruženo sa drugim takvim (ne)delovanjem dovede do smrti ljudi negde u svetu, da li ću imati grižu savesti? Pitala bih je o tome, i još, da li zaista veruje da američka vojska ratuje za mir i demokratiju. Ali nije prilika.

Neizdrž

10.08.2023 | 13 komentara
Želja za odlaskom iz grada narasla do neizdrža. Čežnja za stvarnošću u kojoj se naprosto biva, kao drvo, ili ptica. Za životom po sebi, bez svesti o svrsishodnosti. Cveta se ne tiče kome je lep i kako miriše. Treba odbaciti ego, otvoriti čula i živeti kroz osećaje. Preporoditi se za života, umirući za sebe novog, nad-osetilnog. Samo nevinim očima svet nudi istinu kao nagost bez poznavanja stida. Takav sam kakav sam i u toj takvoći jedino istinit. Uzmi, ili ostavi. Milijarde biraju drugo, veštačko, dorađeno, ulepšano. Vegas me je nažuljao i stesnio, sav iskrojen po meri ljudskih umišljaja. Đavo je u nama, kao i Bog. To smo sami sebi zavukli uz gromki aplauz iscerenih kreatura, iza naličja sopstva. Hoću u divljinu, kući. Već bolno nedostajem sebi. Predeli stariji od najstarijih živih oblika na Zemlji, isti danas kao i u vreme pre sećanja. Osim ako sećanje nije oduvek, kao i Svest. Može li Svesnost misliti prošlost ako je neprekidno samonastajuća? Ako se Svet stvara svakog časa? Prošlost kao jedna štaka kojom se um poštapa, i budućnost kao druga. Osovi se na svoje noge, ume! Odbaci pomagala i prohodaj sada, bez juče i sutra! Budi, bez vremena.

Las Vegas i oko njega

09.07.2023 | 25 komentara
Napolju bučno, a unutra zaglušujuće. Hoteli u nizu, sa kockarnicama u prizemlju, i još kockarnica na spratovima. Iz jedne u drugu, bez jasnih ulaza i izlaza, bez prozora i svetla dana, a nema ni satova, jer vreme se ne meri u kraljevstvu greha, u kome je čak i prostor relativna kategorija. Svugde si, a ne ideš nikuda. Napad na sva čula. Nadražaji na maksimalnoj jačini. Zaglušeni, obnevideli, naježenih očekivanja, kockari ispijaju koktele na račun kuće, gratis za sve za stolovima dok igra traje. A traje 24/7, maraton bez kraja, diskretni krupijei u smenama, a gosti prikovani na stolicama. Nevidljivi konobari, kao štimeri raspoloženja, dolivaju pića pre nego što duh padne ispod granice optimizma. Čaše nikad poluprazne i dno se ne nazire, kao što igra nikad ne prestaje dok se dodaje ulog. Suptilne poruke kao kodovi za programiranje podsvesti i volja ukleštena u zamci strasti. Privid slobode kad se istrči napolje. Time-break od agonije. Nebo je vazda isto, samo se svet nepovratno izmenio.

Crvena zemlja

16.06.2023 | 29 komentara
Crvena zemlja starosedelaca crvenokožaca. Nju su im oteli pa vratili, ali milione pobijenih neće izbrisati iz kolektivnog sećanja. Potomci preživelih proziru – i preziru – pokušaje belog čoveka da opere krvave ruke u pravdi koja kasni vekovima. Krv se skorela, uvukla se u svaku poru društva koje ne bi da pamti predugo ni da se bavi preduboko, već ako može instant, puj pike ne važi, izvinjavamo se ali nismo hteli, da se jednostavno zaboravi i popravi po kojoj god ceni, i sve to dok si dlanom o dlan. A kada ne može, onda se duri, ljuti se i negoduje, proglašavajući potomke za unfriendly i rude, što je laka osuda, i lako prijemčiva za populus, a posebno pojedince došavše iz naroda sa tradicijom nad-rasnih teorija. Amerikanci su najbolji na svetu. Ako je neko neljubazan, budi sigurna da je Indijanac – otkucala mi je u poruci Heike, Nemica koja pedala oko sveta već duže od decenije. Žulja me ta tvrdnja, muči me kao nacistička svastika i žuta traka oko mišica Jevreja. I to od koga stiže! Čemu sva ta putovanja, ako robuješ presvučenim rasnim teorijama.

Skvo Koja Luta

28.05.2023 | 17 komentara
Grad se zove Kingman, kraljevski grad na Ruti 66. Upala sam u bajku Kraljević i prosjak. Presvlačim ulogu na ulazu u naselje, iza pogleda vozača i putnika u vozilima. Čista košulja i bermude kao kraljevska odežda. Ali Amerika ne pita za juče i odakle. Danas i ovde mogu da budem ko god poželim. Sve dok plaćam, ili dok to neko drugi čini za mene. Francuz Etijan nije te sreće. Amerika je sumnjičava prema tamnoputim muškarcima sa bradama. Sumnja je eufemizam za rasizam i strah od beskućnika. Prvi se krije, dok nevoljnike nacija otvoreno prezire. Gubitništvo je Damoklov mač nad glavama Amerikanaca. Presečene karijere i životi premnogo puta po glavi stanovnika. Svako zna neku žrtvu i zato ne želi da ga podsećaju. Najbolje je da nestanu, čim prestanu da budu. Etijan i ja stojimo ispod džinovske kopije saobraćajnog znaka za obeležavanje puteva. Na vrhu kruna, a u njoj broj 66. Dovršite niz, dođavola. Etijan neće da se slika, ali hoće da bude moj fotograf. Prvi drug po pedalama kog srećem na američkim putevima. Eksiramo naprstak razgovora s nogu, u prolazu.

Američki zagrljaj

02.05.2023 | 11 komentara
I sami se žale na skupoću. Na politiku Bajdenove vlade. Na nepravdu koja je učinjena Trampu, a on je toliko toga dobrog uradio i za Ameriku i svet. Nije pokrenuo nijedan rat. Rukovao se sa svakim predsednikom, čak i onim ludakom u Koreji. Hteo je da zaštiti Ameriku i skoro je bio završio zid prema Meksiku koji su sad uništili. Sada izbeglice slobodno prelaze granicu, a Tamarisk nije daleko od nje. Boje se Kine, ali ne kao ekonomske sile, već zbog njenog komunizma. Na pomen te reči, pada mi na pamet prva rečenica iz Marksovog Manifesta Komunističke partije: „Bauk kruži svetom, bauk komunizma“. Jasno mi je da su njih dvoje prosečni Amerikanci iz više ili visoke srednje klase i da dobar deo njihovih sunarodnika deli ista osećanja. Pomalo mi je i smešno koliko se boje toga, kao da govore o nekoj smrtnoj epidemiji. Sa te teme, skačemo na NLO. Ne znam da li postoji narod koji više priča o vanzemaljcima od Amerikanaca. Ovo dvoje su, sasvim predvidljivo, videli leteće tanjire iznad pustinje.