Biciklom oko sveta

„Čovek je nomad po srcu svom, po misli svojoj, po idealima svojim. Davnašnja i današnja strast da se leti, putuje bez putanja i stanica i granica, to je proboj nomadstva čovečje prirode. Volja božija: to su staze i reke, putovanja i sretanja i nizovi života i drugova.“  

 

Isidora Sekulić

Postani član!

Pretplatite se na blog za samo 1 € mesečno i na taj način podržite najveću avanturu jedne žene sa Balkana….   Postani član

knjige

Planeta Japan(aca)

Putopis govori o mom šestomesečnom putovanju biciklom od najsevernije do najjužnije tačke Japana. To je zaista zasebna planeta.

Članovi: 1200 rsd (10 €)

Ostali: 1400 rsd (12 €)

Poruči

Svedočenja o Zemljanima

"Svedočenja o Zemljanima" je zbirka priča o četrdesetak neobičnih, dirljivih, zabavnih, dobrih i retko kad neprijatnih susreta sa ljudima tokom mog sedmogodišnjeg kotrljanja i pešačenja kroz Evropu i Aziju.

Članovi: 1200 rsd (10 €)

Ostali: 1400 rsd (12 €)

Poruči

Nomad

Ostavši sama u Turskoj, odlučila sam da ipak nastavim dalje i ubrzo sam otkrila da je putovanje postalo moj način života.

Srbija: 1000 rsd

Inostranstvo: 10 €

Poruči
Zakotrljaj me oko sveta

Zakotrljaj me oko sveta

Kada sam 24. jula 2011. krenula na put oko sveta biciklom, verovala sam da imam ljubavnu bajku i ostvarenje svog sna.

Srbija: 999 rsd

Inostranstvo: 7.7 €

Poruči

Severna Koreja – putovanje po zemlji Kim Džong Una

ELEKTRONSKO IZDANJE Obiman putopis na 300 strana, sa 400 fotografija u boji.

Srbija: 900 rsd

Inostranstvo: 7,5 €

Poruči

Blog

Buka i zagrljaji

22.09.2022 | 6 komentara
Možemo samo da nagađamo kako su starosedeoci Tahami, koji su prvobitno naseljavali ovu teritoriju, doživljavali granitnu stenu, tešku oko deset miliona tona, koja danas štrči dve stotine metara iznad svog podnožja. Geolozi tvrde da je stara 65 miliona godina i da je ostatak mnogo veće formacije koja se urušila usled atmosferskih uticaja i erozije. Tahami su je obožavali, istovremeno zbunjeni i udivljeni, ispunjeni strahopoštovanjem prema njoj kao i prema svemu u Prirodi što nisu umeli da objasne. Možda su razvili i idolopoklonički odnos, plešući oko tog kamena kao u Kjubrikovoj viziji, ili mu prinoseći darove i žrtve. Moguće je zamisliti najrazličitije scenarije, osim jednog: da su pokušali da se ikad popnu na nju. O tome nam pouzdano svedoči još uvek živa tradicija himalajskih naroda, u kojima je, sve do zapadnjačkih penjačkih invazija na Krov sveta, bilo nezamislivo da se duhovi planina uznemiruju radi sitnih ljudskih sujeta. Verovatno nikad nikome tako nešto nije ni palo na pamet.

Iskušenja na Ruti Sunca

12.09.2022 | 14 komentara
Kolumbijci su pričljiv svet i očas sa njima uđete u razgovor: odakle ste, šta radite, kuda idete. I uglavnom su prijateljski nastrojeni, pa buca čije ime nisam uspela da upamtim, odmah pokazuje volju da mi pomogne. Kaže mi da uveče pušta tako glasnu muziku da bi bio glasniji od kafea i restorana kojima je okružen, jer ne voli njih da sluša.Aha, razumem (kobajagi). Ali sad je sve tiho, nijedan drugi objekat ne radi, pa nema šta da ga nervira, zar ne.Buca spremno potvrđuje i ulazi unutra te potpuno utišava muziku. Vraća se sa dva piva u rukama, nudeći jedno meni. Kasnije popodne, obećavam, sad je prerano, a moram i da radim, treba da završim posao.Čovek klimne glavom sa razumevanjem, pa se pozdravimo stisnutim pesnicama uz dogovor da se vidimo predveče.Eto tako, sasvim jednostavno – kažem sebi, smejući se u odlasku. A vrištala bih od sreće što sam, zahvaljujući meditaciji i duhovnom radu, postala mirotvorac.

Lekcija o rečima

04.09.2022 | 12 komentara
A Bernard me vodi svojoj kući, gde svojoj supruzi prepričava kako se sve završilo. Gledajući sa strane, razumem mnogo više nego dok se obraćao direktno meni. I tek sad mi je jasno da zaista jeste mislio kako sam to uradila sa lošom namerom, ne ja kao Snežana, već kao bezdušna gringa. Ponavlja da Kolumbijci imaju srce, ali da je sad shvatio da ga imamo i mi belci. Nije ni svestan koliko je strašno to što je čitava jedna rasa u kolektivnoj svesti njegovog naroda i dalje njihov nepomirljiv neprijatelj, bez nade da će se to ikada promeniti. Poražavajuće saznanje, iako je zasluženo viševekovnim zlom koje su belci ovde činili. Ali tu ne mogu ništa da promenim, niti to iko više može. *** Nakon svega, jasno mi je da je ovo bila očigledna lekcija. Dato mi je da uvidim kolika je snaga reči i kakve posledice mogu da izazovu ako se rasipaju nepromišljeno. Tokom te drame, delićem svesti znala sam da je reč o „primenjenoj nastavi“. I duboko sam zahvalna na tom iskustvu. Sada je na meni da više takvu grešku ne ponovim.

Starim, pa novim stazama

21.08.2022 | 12 komentara
Žena je stisnula amajliju u svojoj šaci, načas je zažmurila, pa otvorila oči i onda je počela da mi govori kao u transu: „Ovo je izuzetno moćna amajlija, ima ogromnu snagu, ovo se daje samo posebnim ljudima, vi ste posebna žena, neverovatno ste jaki, imate ogromnu energiju ovde i ovde“, pričala je prislanjajući šaku na moje čelo a potom na grudi iznad srca. Pokazivala je rukama moju auru, govoreći kako sija i kako ona to može da vidi i oseti. Ponavljala mi je da sam u velikoj milosti, neprekidno dotičući moje čelo i mesto na grudima iznad srca. Pitala me je za dozvolu da me zagrli, pa me je grlila i opet doticala ona dva mesta na mom telu, ne ispuštajući moju amajliju. „Vi ste tigar, a čovek koji vam je ovo dao je vatra. Ovo je izradila jedna moćna žena a kamenčić je stavio moćan muškarac. Nosite ovo uvek uza sebe!“

Ponovo među Mamosima

08.08.2022 | 15 komentara
Nisam bila uverena da će mi retreat posebno pomoći, ali zašto da ne probam kad sam već tu? Možda ni to nije slučajnost što se organizuje sad kad sam ja došla. Prethodni je bio još u maju, a vodio ga je Huan, dok će ga sada održati Duaviko. Naposletku, mislila sam, Arvakosi rade sa prirodnim elementima: vodom, vatrom, vazduhom, zemljom, što je sve meni blisko. Možda, možda mi to pomogne i možda doživim veliko čišćenje od emocionalnih balasta iz prošlosti. To je ono što nam svima treba i što nas dovodi do oslobađanja. Emotivna vezanost za prošle događaje znači da smo ostali zarobljeni u prošlosti, dok vreme ide napred, svojim tokom. Zbog te neusklađenosti sa njim, podnosimo dodatnu bol. I moje buđenje pre nekoliko meseci desilo se nakon što sam javno podelila moja najtraumatičnija sećanja iz detinjstva. Sećanja treba zadržati, jer ona su deo naše lične istorije, ali bez emotivne obojenosti koja nas drži vezanima za nešto što odavno ne postoji.

Džunglatorijum

20.07.2022 | 2 komentara
U Dijani sam prepoznala nekadašnju sebe. Isto sam tako gutala knjige, ne izbijajući iz male biblioteke preko puta moje zgrade. Zbog toga sam, čuvši priču o ovoj devojčici, poželela da joj kupim neku knjigu na poklon. Pitala sam je šta bi želela da pročita. Gospodar prstenova, odgovorila je sramežljivo, gledajući u pod. Zamolila sam Mici za pomoć u pronalaženju te knjige na španskom na internetu, kako bih mogla da je naručim. Međutim, onlajn kupovine u Kolumbiji obavljaju se preko lokalne posredničke banke, koja ne prihvata inostrane platne kartice. Tako sam tu akciju odložila do daljnjeg, dok ne budem otišla odavde u neki veći grad, u kome ću tu knjigu moći da kupim u knjižari i onda da je pošaljem u poštu u Palominu, budući da se u Slevatorijum ništa ne dostavlja. Poslednje nedelje mog volontiranja ispričala sam Dijaninu storiju na moj Fejsbuku i Tviteru, pozvavši ljude koji su u mogućnosti da ako žele doniraju sredstva za kupovinu još više knjiga za selvatorijumsku biblioteku.

Na Karipskoj obali

07.07.2022 | 5 komentara
Ovaj deo obale dosta je zanimljiviji, prvenstveno zbog velikog broja ljudi koji ovuda šetaju i zabavljaju se. Iako je to uobičajeno u celoj Južnoj Americi, nekako je u Kolumbiji najizraženiji običaj kolektivnog sedenja napolju u hladovini, i to po ceo bogovetni dan. Ljudi ovde vole da se druže i da budu zajedno, a vole i glasnu muziku, te sa svih strana, iz svake male grupe, ispred svakog improvizovanog kafea ili kioska, trešti latino muzika. I niko se ne žali, niti jedni drugi smetaju. Tolerancija mnogobrojnih naroda koja se ustanovila u najdavnijoj prošlosti i od tada se neguje kao najsigurniji garant mirnog suživota sa drugima. Moje najveće otkriće o ovdašnjim kulturama vezano je upravo za tu njihovu pomirljivost kada su drugi ljudi u pitanju, što je u potpunoj suprotnosti sa stereotipom o temperamentim Latinosima koji sam imala. Tačno je da su (pre)bučni, ali nije tačno da su nervozni i preki.

Arte Sumapaz – umetnička kolonija

26.06.2022 | 12 komentara
Arte Sumapaz smešten je oko sto kilometara južno od Bogote, u blizini gradića San Bernardo, u provinciji Kundinamarka. Iako razdaljina od prestonice nije velika, putovanje javnim prevozom traje skoro punih pet sati, ne računajući vreme tokom presedanja, jer treba promeniti dva autobusa. Ne znam da li je to posledica mojih promena, ili sam se već navikla na to kako stvari funkcionišu u Kolumbiji, ali nisam se nimalo nervirala kad je vozač prvog autobusa hteo da me ostavi u drugom gradu, pošto ga je mrzelo da vozi jednog putnika do krajnje stanice, ili kad sam potom čekala više od sata na vozilo koje je trebalo da krene odmah. Uglavnom, za dolazak na moje odredište otišao mi je skoro ceo jedan dan. Nisam imala pojma gde sam tačno stigla, ali okruženje mi se dopalo: usamljena kuća (uskoro ću otkriti da ih je više u kompleksu) na padini brda, u zelenilu – dovoljno izolovano da bude mirno i stvaralački podsticajno, a opet relativno blizu nekoliko manjih naselja. Dan je bio prozračan, pa se pogledom moglo dobaciti čak do vulkana Nevados u daljini. Bilo je rano popodne, i u vazduhu se osećala ona lenjost koja je tipična za topla podneblja.

U plemenu, 4. deo

19.06.2022 | 14 komentara
Ko traži, naći će; Ko kuca, otvoriće mu se; Kad je učenik spreman, učitelj se sam pojavi… mogla bih ovako nabrajati u nedogled. Nema usmene narodne tradicije ni starodrevne knjige mudrosti u kojoj taj kauzalni sled nije pomenut. Svaka od tih sentenci govori nam da je duhovni rast moguć samo iz nas samih. Mi moramo želeti promenu i ako strpljivo istrajavamo u tome, sigurno ćemo je i doživeti. Ali iako sve počinje od nas, u tom procesu nismo sami – mi smo deo Univerzuma i on je u nama. Energija koju ulažemo na putu pronalaženja sebe, svog istinskog bića i unutrašnjeg mira utiče na pozitivan rebalans energije Univerzuma, i putevi počinju sami da nam se otvaraju. Drugačije ne mogu da objasnim tolike koincidencije koje su pratile moje (i ne samo moje) duhovno buđenje.

U plemenu, 3. deo

11.06.2022 | 33 komentara
Uz veliki napor da me ne oda negativna obojenost mog glasa, pobunila sam se rekavši kako se ja ne osećam tako kako me je doživeo – naprotiv.  I da ne razumem šta je time hteo da mi kaže. „Deo vas odlično zna šta sam mislio i razume moje reči“, odgovorio mi je kratko, suvo. Ha! Tipično izvlačenje kad nemaš odgovor! Kakva fraza, jeftin trik svih šarlatana sveta kojim pokušavaju da ostave utisak kako vide nešto dalje i dublje u vama od onoga što vi sami već znate o sebi. Totalni promašaj poente! Osetila sam duboko razočarenje i prva pomisao bila mi je da već sutradan spakujem stvari i odem odatle. Ali te noći, dok sam pokušavala da se izborim sa mislima koje su nahrupile nakon vatrenog kruga i zaspim, odnekud se pojavila sumnja u sopstveni sud. A šta ako ja mašim poentu? Šta ako je Duaviko u pravu? Uvek je jednostavnije i lakše reći da neko drugi, ko nema razloga da nam ne želi dobro, nema pojma. Ništa lakše nego ne verovati i ništa teže nego biti otvoren za kritiku i promene. Možda sam zbog toga osetila onoliki otpor?  

U plemenu, 2. deo

06.06.2022 | 11 komentara
Nakon one priče o tome kako žena nakon porođaja ne radi ništa četrdeset dana, upitala sam ga i za sam porođaj, kako to izgleda. I dobila sam objašnjenje da je za Arvako ljude porođaj porodična stvar koja se odvija između bračnih saputnika. Muškarac uvek prisustvuje porođaju svoje žene i pomaže joj. Njih dvoje su sami u tome, bez babice, ili drugih osoba. Još kao veoma mladi, dečaci uče od Majke Zemlje (kako Mamosi kažu) o činu rođenja i šta treba da urade kako bi sve proteklo bezbedno za porodilju i dete. Jedino u vanrednim situacijama, recimo, ako muž iz nekog opravdanog razloga nije prisutan, ženi pomaže neko iz njegove porodice, najčešće njegov brat. Ta tradicija među Arvako domorocima datira od pamtiveka, otkako postoje. Čitala sam da se procenjuje da su na ovom tlu prisutni oko 3500 godina. I ne mogu da ne uporedim njihov običaj sa „naprednim“ Zapadom, koji je značaj prisustva oca bebe na porođaju otkrio tek krajem 20. veka.

U plemenu, 1. deo

24.05.2022 | 19 komentara
igračke nisu dozvoljene, pošto Mamosi smatraju da deca treba da se igraju onim što nađu oko sebe i da improvizuju. Kasnije, saznaću još nekoliko zanimljivih detalja o njihovom načinu vaspitavanja. Recimo onaj, da od druge-treće godine sva deca moraju sama da peru svoju odeću. Ili da se do petnaeste godine smatraju decom, o kojoj brinu odrasli podučavajući ih, a od tog uzrasta postaju sami odgovorni za sebe. Kad je pak reč o majkama, kad se žena porodi, ne sme da se pomera četiri dana i za to vreme njen suprug mora da obavlja sve poslove u kući, uključujući i pripremu hrane. Narednih četrdeset dana nakon porođaja, žena i dalje ništa ne radi, već sve poslove obavljaju ostali ukućani. Huanova supruga deluje srećno, a njih dvoje čine se kao skladan i lep par. Takva su i njihova deca, koja se ponašaju slobodno i prirodno. Tokom mog boravka retko ću čuti da majka podigne glas, osim kad doziva neko od dece. A ona trčkaraju okolo, igraju se onim što nađu, penju se na životinje, zagledaju nas volontere i slobodno nam prilaze.

Tatakoa pustinja

17.05.2022 | 4 komentara
Pejzaži su i dalje zeleni, s tim što je vegetacija potpuno drugačija od svega što sam do sada videla u Južnoj Americi, kao i u tropima. Pošto ću „domaći zadatak“, koji podrazumeva pripremu za obilazak nečeg novog, uraditi tek po povratku u sobu, to još uvek ne znam da zapravo nije reč o pustinji, već o tropskoj suvoj šumi – kako se ovakvi predeli nazivaju. Ovaj tip šuma javlja se u nizijskim tropskim područjima sa dugim sušnim razdobljima – a u Kolumbiji pola godine pada kiša, pola godine je bez ikakvih padavina. U većini ovih šuma, kojih ima svuda u svetu u tropskim i suptropskim područjima, preovlađuje listopadno drveće. Kad je reč o Tatakoi, naziv mesta potiče od osvajača ove regije, konkvistadora Gonzala Jiméneza de Quesada koji ju je 1538. nazvao Dolinom tuge. Reč „tatakoa“ znači „mesto sa zvečarkama“, kojih ovde ima jako puno.  

San Agustin

07.05.2022 | 15 komentara
Svaka skulptura predstavljala je jednu osobu, i to obično uglednika, poput šamana, poglavice plemena i tome slično. Klesane su još za njihovog života i postavljane su uspravno, lica okrenutog ka Istoku i Suncu. Kad bi osoba za koju su pravljene preminula, bila bi sahranjena u grobnicu iza statue, a ova je potom polagana na leđa, kao poklopac. U celoj regiji nađeno je oko 530 monolita. Mene neodoljivo podsećaju na bosanske stećke, pa pronalazim na Guglu fotografije tih kamenih spomenika-grobnica, te ih pokazujem vodiču. Elvecio je iznenađen slićnošću između njih, a Serđo tvrdi da i u Meksiku postoje skoro identične figure. Nije teško zamisliti da su ljudi na različitim krajevima sveta, stigavši do istovetnog stepena razvoja, razmišljali i stvarali na sličan način. A možda su postojali i kontakti između različitih civilizacija, čak i na različitim kontinentima, o čemu mi ništa ne znamo.

Trampolina smrti

01.05.2022 | 8 komentara
Izašla sam na Google Maps i proverila – zaista se tako zvala 80 kilometara duga deonica rute 10, od Sibundoja do Mokoa. Ukucala sam u Google „Trampolina de la Muerte“ i mrežna sveznalica spremno je izbacila nekoliko sinonimnih naziva: Trampolín del Diablo (Đavolja trampolina), Adiós mi vida (Zbogom, moj živote), a put je ponekad nazivan i najdužom grobnicom na svetu zbog čestih udesa i velikog broja mrtvih u njima. Preko pet stotina ljudi poginulo je na Trampolini od vremena njene gradnje, 1930. Razlozi su brojni: uzani put na kojem se vozila teško mimoilaze, a ako je reč o teškašima, onda nema mesta ni za mimoilaženje sa biciklom; brojni vodopadi duž puta koji se u kišnoj sezoni (a ona traje šest meseci godišnje) pretvaraju u nabujale reke koje se izlivaju direktno na put, takvom silinom da povlače i najteže šlepere u ambis; odroni koji zatrpavaju put odozgo ili ga odozdo urušavaju; neprozirna magla koja je česta kako na Andima, tako i u Amazoniji – a Trampolina vodi duž granice ovih geografskih regija…  

Predah u kolumbijskoj nedođiji

24.04.2022 | 13 komentara
Nikad nisam imala priliku da se zaista i oprobam u takvom načinu života. Sve dok se nisam našla potpuno sama u ovoj nepoznatoj zemlji, na vrhu neke planine, bez struje i vode, često bez neta kao jedinog kontakta sa svetom, u nedovršenoj kući u kojoj nema ničega i bez žive duše u okruženju od nekoliko kilometara. To je zaista avantura.Da li sam se bojala? Nisam. Da li mi je bilo neobično? Jeste. Da li bih mogla ovako da živim u nekoj sličnoj nedođiji, kao što sam nekad maštala? I dalje ne znam. Ali sećam se kada sam 2011, sa mojim tadašnjim saputnikom i partnerom gostovala u emisiji kod Mire Adanje Polak, ona me je pitala da li bih mogla da zamislim da putujem sama oko sveta. Moj odgovor bio je odlučno: "Neee, nikad to ne bih mogla!" A evo me već deset godina kako to radim bez problema.Tako je i u vezi sa mojim pomenutim snom o životu na planini, a tako je i sa svim drugim snovima. Mi zapravo i ne znamo šta sve možemo dok ne pokušamo ili dok se u tome ne nađemo.

Kolumbija, prvi utisci

16.04.2022 | 7 komentara
Čekala sam na semaforu, već na pešačkom, kada je lik na motoru u prolazu pored mene pokušao da mi otrgne torbicu koju nosim oko ramena. Srećom, kvalitetna je, pa nije uspeo da je pokida. A i ne bi se ovajdio jer u njoj sam imala samo novčanik sa 5-6$. Telefon uvek nosim u prednjem džepu pantalona, a pasoš i kartice u torbici oko struka, u kaišu. Na te kradljivce sa motora bila sam upozorena mnogo puta u Kitu, a i ovde čim sam došla. Znala sam da se to dešava, ali opet sam bila iznenađena, osećajući se vrlo neprijatno. Budući da sam visoka, svetlokosa i bledolika - iz aviona sam označena kao gringa, tj. žrtva za sve moguće prevare. Počev od duplo većih cena u restoranima, preko dobacivanja na ulici, do ovog sad. Mogli su isto tako i da me sruše i opljačkaju, osetila sam (kao i onog dana na granici) da niko ni prstom ne bi mrdnuo da mi pomogne.

U srcu Amazonije

11.04.2022 | 5 komentara
Iako je ovo organizovana turistička poseta i prilično je bezbedno – koliko se o bezbednosti može govoriti u divljini – setila sam se svih dokumentaraca i igranih filmova o negostoljubivim amazonskim plemenima, koja su strance na čamcima gađala otrovnim lukovima i strelama iz džungle. I nije to bilo toliko davno – to se dešavalo pre samo pedesetak godina. Svi učesnici naše ture potpisali su da dolaze na sopstvenu odgovornost, što je način da se organizator osigura ukoliko se desi bilo šta neočekivano. Na primer, čamac bi mogao da se prevrne i da nesrećni turista bude plen nekog ljutitog kajmana. Voda je puna anakondi, kojih ima i svuda po žbunju i drveću uz vodu. U džungli žive i jaguari. No verovatno su najopasniji razni otrovni insekti, poput tarantula i drugih paukova, a tu su i otrovne škorpije. Čak i biljke, razni otrovni cvetovi i drveće sa bodljama mogu da vas ozbiljno povrede i da vam ugroze život.

Galapagos, 2. deo

02.04.2022 | 5 komentara
Ne zna se tačno ko je prvi u lokalnoj What’sUp grupi ponudio poljoprivredne proizvode u zamenu za časove engleskog, sveže ulovljenu ribu u zamenu za banane ili kafu, jaja u zamenu za kurs ronjenja… Uglavnom, za samo nekoliko dana na ostrvu Santa Kruz zaživela je naturalna razmena. Novac je sasvim izbačen iz upotrebe. Čuvali su ga samo za kupovinu goriva i proizvoda sa kopna. „Živeli smo kao u stara vremena, pre pojave masovnog turizma. Meni je baka pričala o tome kako su tada svi na ostrvu znali jedni druge i pomagali se kao da su svi jedna velika porodica“, rekao mi je Brajan sa primetnom setom. „Više ti se dopada tako, nego pre i posle kovida, sa svima nama turistima?“, upitala sam ga. Namrštio se, razmišljajući. „Pa ne znam“, odgovorio je na kraju. „Mi svi živimo od turizma i tih kornjača, i dobro zarađujemo, ali ono tokom lockdown-a bilo je idilično vreme. Kao da smo se vratili u prošlost. Bilo je sve nekako tiho, bez stresa i žurbe, bez stranaca, samo mi, domaće stanovništvo…“

Galapagos, 1. deo

27.03.2022 | 11 komentara
Džordž se toliko zbližio sa Faustom, da bi mu svaki put pošao u susret, izvijajući visoko glavu prema njemu. Bilo je dovoljno da ga rendžer pozove po imenu i da se kornjača propne na stražnje noge kako bi bila iste visine kao i njen hranitelj, pozdravljajući ga „licem u lice“. Fausto je Džordžu uvek donosio i neku poslasticu u vidu žutog voća. Njihovo prijateljstvo trajalo je četrdeset godina, dok 2012. Džordž nije uginuo. Pronašao ga je upravo Fausto, duboko se potresavši zbog njegove smrti. U trenutku smrti, Džordžu je bilo 120-130 godina i, u odnosu na prosečan životni vek kornjača, bio je još uvek mlad. Nije bolovao ni od kakve bolesti, niti su nađeni tragovi bilo čega što bi ukazivalo na spoljašnji uzrok smrti. Rendžeri misle, i svi do jednog veruju u to, da je Džordž umro od tuge. Osamdeset godina živeo je potpuno sam na svom ostrvu, imajući veliko prostranstvo samo za sebe. I potpuni mir. A onda je preko noći preseljen i stavljen u mali ograđeni prostor, sa drugim kornjačama sa kojima su pokušavali da ga nateraju na parenje. Bilo je to previše stresno za njega. Nikada se nije prilagodio na zajednički život sa drugim reptilima. Nikad nije bio srećan što je tu. I zato je umro mnogo pre vremena. A sa njim, ugasila se i njegova vrsta.