Biciklom oko sveta

„Čovek je nomad po srcu svom, po misli svojoj, po idealima svojim. Davnašnja i današnja strast da se leti, putuje bez putanja i stanica i granica, to je proboj nomadstva čovečje prirode. Volja božija: to su staze i reke, putovanja i sretanja i nizovi života i drugova.“  

 

Isidora Sekulić

Postani član!

Pretplatite se na blog za samo 1 € mesečno i na taj način podržite najveću avanturu jedne žene sa Balkana….   Postani član

knjige

Planeta Japan(aca)

Putopis govori o mom šestomesečnom putovanju biciklom od najsevernije do najjužnije tačke Japana. To je zaista zasebna planeta.

Članovi: 1200 rsd (10 €)

Ostali: 1400 rsd (12 €)

Poruči

Svedočenja o Zemljanima

"Svedočenja o Zemljanima" je zbirka priča o četrdesetak neobičnih, dirljivih, zabavnih, dobrih i retko kad neprijatnih susreta sa ljudima tokom mog sedmogodišnjeg kotrljanja i pešačenja kroz Evropu i Aziju.

Srbija: 1000 rsd

Inostranstvo: 10 €

Poruči

Nomad

Ostavši sama u Turskoj, odlučila sam da ipak nastavim dalje i ubrzo sam otkrila da je putovanje postalo moj način života.

Srbija: 1000 rsd

Inostranstvo: 10 €

Poruči
Zakotrljaj me oko sveta

Zakotrljaj me oko sveta

Kada sam 24. jula 2011. krenula na put oko sveta biciklom, verovala sam da imam ljubavnu bajku i ostvarenje svog sna.

Srbija: 999 rsd

Inostranstvo: 7.7 €

Poruči

Severna Koreja – putovanje po zemlji Kim Džong Una

ELEKTRONSKO IZDANJE Obiman putopis na 300 strana, sa 400 fotografija u boji.

Srbija: 900 rsd

Inostranstvo: 7,5 €

Poruči

Blog

Povratak u Limu

11.10.2021 | 5 komentara
Godine 1535, 18. januara, španski konkvistador Francisko Pizaro osnovao je grad Limu. Prema Postupcima za stvaranje gradova u Novom svetu, koje je propisao tadašnji kralj Čarl I, Pizaro je najpre odredio mesto za budući glavni gradski trg – Plazu del Armas, oko koga će biti sagrađene najbitnije građevine novouspostavljene kolonije. Kasnije su Pizaro i Nikolas de Rivera, prvi gradonačelnik grada, obišli lokaciju i podelili parcele između sebe i najzaslužnijih konkvistadora. (…) Dugo vremena na Trgu se nalazila glavna gradska arena, a moćnici su sa prozora okolnih zgrada posmatrali borbe bikova. Na njemu je 1573. osuđen i potom pogubljen prvi jeretik u Novom svetu, a je Trg postao mesto na kome je inkvizicija vešala i spaljivala protivnike Crkve. U neka mirnija vremena, Trg je pretvoren u gradsku pijacu, a od sticanja peruanske nezavisnosti 1821, tu se nalazi park.

Drama na drumu

30.09.2021 | 15 komentara
Nekoliko stotina metara dalje, nasred puta, ugledam gomilu meštana u jednoj od onih zajedničkih moba. Svi su mahom stariji ljudi, preko šezdeset, rekla bih. I svi lopataju, ili drže neke slične, opasne alatke, kojima će pokušati da mi prepreče prolaz. Otvoreno neprijateljstvo, dobacivanje, gunđanje i ispitivanje. A ja guram, jer je jako strmo, i suočavam se ponaosob sa svakim od njih. Kao u nekoj noćnoj mori, u kojoj prolazim kroz špalir razgoropađenih ljudi. „Samo prolazim!“ ponavljam. Preskačem metalnu šipku kojom mi jedan meštanin nesigurno zagrađuje put. Koristim njegovu neodlučnost, osvajajući nove metre puta. Kockarski blefiram, jer za razliku od ovih ovde ljudi, usredsređena sam samo na cilj – da prođem. Dok oni nisu načisto s tim šta bi trebalo da urade sa nekom strankinjom koja prolazi njihovim selom uprkos zabrani.

Spektakularni Učko

22.09.2021 | 13 komentara
Ima tako nekih mesta na planeti koja vam izbiju dah i ujedno se oduzmete od straha. Spoj lepote i jeze za koju ne znate odakle dolazi. Da nema huka vode, bilo bi sablasno i klaustrofobično. Visoke stene koje su se u ko zna koliko davnoj prošlosti rascepile, praveći korito buduće reke, iako već uglačanih ivica od kiša, vetrova i vremena, kao da i dalje odbijaju da ostanu tako razdvojene. Čini se kao da će se svaki čas ponovo sklopiti, poput šaka sa isprepletanim prstima, i zatvarajući se, da će smožditi sve što se u tom času bude zateklo u tom nasilno probijenom prolazu sa začuđujuće dobrim asfaltnim, premda uzanim putem.Ovde su česti odroni, sudeći po kamenju duž njega. Šta ako se neki baš sad odlomi? Želim da ubrzam i projurim što pre kroz taj procep, ali drugi deo mene zadivljen je time što gleda. Ovo je spektakularno – to je prava reč za prizor koji izaziva toliko pomešana osećanja. I nestvarno.

Iskušenja duž Anda

15.09.2021 | 7 komentara
Ovaj hostel građen je megalomanski, sa bespotrebno velikim ulaznim holom u koji bi se mogao smestiti omanji vozni park, sa nepraktično uzanim i strmim stepenicama, te klimavim mostovima koji vode oko kružnog otvora, kao kružni tok sa kojeg su odvajanja - ulazi u sobe. Jedna od osobenosti peruanske arhitekture je da sobe skoro nikad nemaju spoljašnje prozore. Možda je to uslovljeno onom činjenicom da nema grejanja i da je uglavnom hladno, a možda i nije, ali je prava retkost naći sobu koja gleda napolje. Sve imaju prozore ka unutrašnjim hodnicima građevine. A mene možete smestiti i u mišju rupu, samo da imam makar prozorčić kroz koji dopire dnevna svetlost. I uvek se začude kad im tražim takvu sobu. Nudeći najbolje i najskuplje, ne shvataju zašto bi neko želeo nešto manje dobro, što gleda napolje. Tako sada molim recepcionara da mi, i pored svih njegovih uveravanja da će mi biti bolje u nekoj od „normalnih“ soba, da onu jedinu čiji prozori gledaju na prugu i kuće preko puta.

Nazad na Ande

08.09.2021 | 16 komentara
Ne umem sebi da objasnim psihološki proces koji me je za manje od sata preobrazio od bezvoljne i, zbog te bezvoljnosti, pogubljene putnice u onu staru avanturistkinju kakvu poznajem i u čijoj koži se najbolje osećam. Ali znam da su za to zaslužni meštani tog malog sela. Na izlazu iz Tambiljosa, prestigla sam neku ženu koja nije bila među onima što su me dočekale. U prolazu, poželela sam joj dobar dan na španskom, na šta mi je ona odgovorila sa „good morning“. Jutro je već odavno bilo prošlo, ali ta njena želja da me pozdravi na „mom“ jeziku, da se možda malo i pohvali kako „zna“ engleski razvukli su mi široki osmeh. „Good morning! Good morning!“, ponovila sam više puta, a ženino lice, zbog stalne izloženosti suncu ionako crveno, sada se još više zarumenelo. Kako je samo bila ponosna! A imala je i svedoka te male scene, u liku svoje komšinice ispred čijih vrata smo se srele. Nešto joj je rekla zastajući, pa su se obe glasno nasmejale, a ja sam im mahnula, požurivši uzbrdo. Opet sam morala da guram, ali ona psihološka kriza je prošla.

Pustinje, dine i oaze

27.08.2021 | 14 komentara
Stojim na vrhu prve dine, a oko mene se talasaju manja i veća peščana brda. Pesak ima ispranu oker boju, koja se, zavisno od sunca, presijava žućkasto ili crvenkasto. U oba slučaja, oku je prijatno zbog tih pastelnih tonova i mekih linija. Tamo gde se gube dine, počinju planinski ogoljeni vrhovi. Mrki, smežurani šiljci, gusto zbijeni jedan do drugog, pružaju se u nedogled. Mesto sa kog ih posmatram nalazi se na većoj nadmorskoj visini od njih i osećaj je neobičan. Slika krije zamku za um, kome deluje nelogično da su planine niže od pustinjske dine. Solidno znanje geografije i dugogodišnje putničko iskustvo negiraju takvu mogućnost. Ali ona je stvarna i mozgu treba vremena da usvoji i tu sliku stvarnosti. Slično kao u prvom susretu sa obalom ispod nivoa mora. Ali srce baš i ne haje za logiku, već uveliko skače od sreće: Prvi put na dinama! Sama u svom tom pesku oko mene, na nekom vrhu iznad planina! Kakav doživljaj!

Naska nekropole, piramide i akvadukti

15.08.2021 | 6 komentara
Sve piramide bile su povezane i identične, kao odrazi u ogledalu. Prolazi i tuneli za procesije bili su dubine i do četiri metara ispod zemlje i njima se sa raznih strana narod kretao prema glavnim trgovima svake piramide. Posred trga bi, u jednom trenutku, ispod zemlje izronio vrhovni sveštenik, nadnet nad oltarom ili žrtvenikom. Ta osoba živela je u hramu i poznavala je sve njegove tajne. Jedna od njih bila je i odlična akustika prostora, što je vešto korišćeno za manipulaciju vernicima, ali i za njihovo prisluškivanje. Dok bi izgovarao molitve, sveštenika bi pratili muzičari koji su se nalazili oko celog trga, u tim prolazima. Svirali su najrazličitije instrumente: bubnjeve, frule, drombulje, siringe i različite udaraljke, čiji ostaci su pronađeni u tim tunelima. Ne treba imati posebno bujnu maštu pa zamisliti kako je to bio moćan efekat kad bi iz četrdesetak hramova, iz dubine njihovih podzemnih otvorenih prolaza, zagrmelo stotine muzičara. Masa je morala biti opčinjena. Dejstvo svega pojačavalo je i kokino lišče koje se u tim ceremonijama obilno koristilo, kao i meskalit iz San Pedro kaktusa.

Naska linije

14.08.2021 | 12 komentara
Godina je 1939. i profesor Pol Kosok, sa Univerziteta Long Island, stigao je na peruansku obalu Pacifika, da bi proučavao drevne sisteme navodnjavanja na ovim prostorima. Slučajno ili ne, podudarilo se da tačno na dan zimskog solsticija na južnoj hemisferi, 21. juna, preleti pustinjski plato između reka Naska i Grande. Najpre je opazio dugačke, geometrijski prave linije. Iscrtao ih je u svojoj svesci, a možemo samo da zamislimo njegovo iznenađenje kada je otkrio da one obrazuju figuru ptice. Istog trena, profesor Kosok je shvatio da te linije nisu bile deo irigacionog sistema, već da su predstavljale nešto sasvim drugo. Tog dana, u poslednjem nadletanju pred sumrak, profesor je otkrio još nešto: da se zraci zalazećeg sunca podudaraju sa smerom tih linija. I izveo je logičan zaključak da mora postojati veza između položaja zvezda i rasporeda linija. Možda je to što je Kosok upravo gledao iz svog aviona bio najveći astronomski udžbenik ikada?

4500 m je baš visoko

04.08.2021 | 14 komentara
Često menjam planove. Ne što sam neodlučna ili što se kolebam, već što mi tako dođe. Nešto drugo me privuče i dam mu prvenstvo. Čijem za nešto za šta nisam znala i želja me povuče tamo. I to mi se dopada, ta sloboda da krenem na sasvim drugu stranu ako mi se tako prohte. Treba mi taj osećaj širine i neograničenog izbora mogućnosti da bih se dobro osećala. (...) Krenula sam prema Sanjajkaju, odakle počinje Peruvian Great Divide. I negde uz put, ugledam tablu: Nasca levo, San Huan Bautista desno. Naska? Proverim na mapi, shvativši da sam udaljena samo oko četiri stotine kilometara. Nije to mala kilometraža kad putujete biciklom. Ali ako imate neograničeno vreme za putovanje, onda ta razdaljina postaje mnogo dostižnija. Posebno ako verujete da su prilike neponovljive. Možda sam nasela na frazu o „neponovljivom životnom iskustvu“, ali meni su pedeset četiri i prilično je verovatno da nikad više neću biti u Peruu. I kad se sve to tako sagleda, razdaljina od 400 km postaje zanemarljiva. Dakle, idem u Nasku.

Sestra Maču Pikčua

22.07.2021 | 14 komentara
To me je podsetilo jedne studije, koju sam davno čitala. U njoj se razmatra šta bi buduće civilizacije mogle da zaključe o nama, kada bi se desila apokalipsa. Pretpostavka je da bi bili uništeni svi pisani zapisi, svi materijalni dokazi o našoj kulturi, a da bi bez ikakvog reda, pukim slučajem, neki preživeli. A među njima, recimo, dokaz o razapetom Božjem Sinu, genetski mutirano dvoglavo pile i razne druge netipične pojave, ali te primere sam u međuvremenu zaboravila. Uglavnom, sećam se svog iznenađenja zbog izmenjene perspektive, kada sam očima tog nekog budućeg čoveka zaključila kako su se moji preci klanjali Ocu koji je žrtvovao svog Sina i da su gajili dvoglave životinje. Tada sam shvatila koliko mi zapravo nagađamo kada je reč o prošlosti.

Neslavni početak

14.07.2021 | 10 komentara
Prvi put vidim je bez maske i iznenađena sam otkrićem da je mnogo mlađa nego što sam mislila. Ima lep osmeh, od kojeg mi bude milo, kao da me je zagrlio neko moj, ko se brine o meni i iskreno mi želi samo dobre stvari na putu. Ne znam da li je to zbog toga što sam u hostelu odsela desetak dana, tokom kojih smo se sretale svakog jutra, razmenjujući pozdrave i konvencionalne naklone glavom u znak uzajamnog poštovanja, pa smo se na neki način i zbližile, ili je reč o latino srdačnosti, u koju sam se osvedočila više puta. Imaju Latinosi nešto u sebi zbog čega i nakon sasvim kratkog razgovora – kao kad se, recimo, sretnu dva putnika na drumu, pa zastanu na par minuta da popričaju – poželite da ih zagrlite, kao neke stare dobre znance. I kada oni to zaista i urade, kad vas bez pitanja i dozvole priviju uza se, a u nekim zemljama, poput Argentine, uz zagrljaj ide i obavezni poljubac, vi osetite da ništa prirodnije nisu ni mogli da urade, te im i sami uzvratite puna srca. Pandemija i mere koje je donela nasilno su oduzele Latinosima taj gest.

Pisak – grad Inka veći od Maču Pikčua

06.07.2021 | 20 komentara
Ali razumevanje uzroka, nikako ne znači odobravanje tih običaja. Možemo voleti Inka graditeljstvo, njihova astronomska dostignuća, znanja iz poljoprivrede i stočarstva, organizaciju svakodnevnog života, i, nasuprot tome, gnušati se nad običajem prinošenja ljudskih žrtvi. Svet nije jednobojan, ljudi nisu samo dobri ili samo zli, a u istoriji civilizacije nema nijednog naroda koji se može pohvaliti da nije počinio nikakav zločin protiv humanosti. Takođe, ne treba zaboraviti ni istorijski okvir takvih dešavanja, epohu u kojoj su ti zločini počinjeni, jer svest o neprikosnovenosti ljudskog života osvojena je tek u novije doba. Drugim rečima, Arkadija je mit, nastao iz puste ljudske želje da negde, na zemlji, postoji, ili da je postojalo, rajsko mesto. A čak i ako jeste, to sigurno nije bilo Carstvo Inka.  

Čuvanje tajne

28.06.2021 | 20 komentara
Sada im je pokazao tri stepenika pored hrama na glavnom trgu, na ulazu u Kuću sa tri prozora, oblikom nalik na pobedničko postolje. „Kako od ovoga nastaje ćakana?“ upitao je sve okupljene. Očigledno, nedostajala je druga polovina da bi se obrazovao Inka krst. „Od senke koju prave“, odgovorio je isti onaj mladić koji je na prethodnom času prvi povezao stvari. Bistar momak, bez sumnje. „To nije potpun odgovor. Kako nastaje senka? I, još bitnije, kada nastaje takva senka?“, igrao se učitelj. Mladić se slobodno osmehnuo, uveren da zna odgovor. „Senka nastaje kada sunčevi zraci obasjaju tri prozora. Svaki prozor usmerava snop svetlosti na određeni kamen. Da bi senka bila istovetna objektu, svetlost mora da pravi najkraću senku. A takva senka nastaje samo jednom godišnje, na zimski solsticij 21. juna.“ Učitelj je bio zadivljen.

Preko Anda i kroz Amazoniju – 100 km planinarenja

20.06.2021 | 27 komentara
Opet sam uzbuđena, ali sada zbog toga što se nalazim u klimatskom pojasu u kome nikad ranije nisam bila. Ova naša planeta toliko je velika i raznolika, a otkrivanje njenih različitosti održava me u stanju duha deteta koje je tek počelo da upoznaje svet oko sebe, i sve mu je novo, i neobično, i zanimljivo. I svemu se raduje, jer svet i postoji na našu radost, iako smo ga mi, kao ljudski rod, učinili pretežno tužnim mestom. Čujem to dete u sebi kako vrišti od sreće što smo ono i ja stigli čak dovde, što ulazimo čak i u tu amazonsku prašumu, čineći prve, nesigurne korake po njoj.

Planina duginih boja

11.06.2021 | 11 komentara
Prvi deo rute nije zahtevan. Uspon je blag, put širok, a samo hodanje je zanimljivo jer sa moje leve strane, u dolini i na padini iznad nje, pasu vikunje i ovce, pa svaki čas zastajem da bih to snimila kamerom ili fotografisala. Ali već od samog početka, prilično sam zadihana. Očito, nedostaje mi kiseonik. Zato posežem za kokinim lišćem, prvi put u životu. Ne znam kako će delovati, ali se nadam da ako pomaže lokalcima koji žive na ovim visinama, onda ni meni neće odmoći. Takođe uzimam i eukaliptusovo ulje, udišući ga prema instrukcijama vodiča. I – voila! Odjedanput, dišem bez problema. Dejstvo je trenutno, kao da mi je neko dao bocu sa kiseonikom. Uspon sa ovim lišćem u ustima, sasvim je druga priča, čak i kad teren postane veoma zahtevan, strm i sklizak zbog šljunka.

Oko carskog grada Kuska

04.06.2021 | 14 komentara
U Korikanči, na jednom od zidova, nalazi se dijagram kosmogonije starih Inka. Prema hroničarima, taj prikaz, koji je bio u suvom zlatu, postavio je vladar Majta Kapak (Mayta Capac). Prikaz sadrži oko dvadeset simbola i crteža koji su razvrstani u tri vertikalne grupe. Pača Jačačik Virakokan (Pacha Yachachiq Wiracochan) ili Središnja jajolika figura. Prema izvorima, taj oblik ustanovio je Manko Kapak, a kasniji vladar Huaskar zamenio je taj simbol za prikaz Sunca. Inti ili Sunce je bilo glavno božanstvo Inka. Smatrali su da je ono sin Pača Jačačik Virakokana. Vladar Pačalutek je ustanovio kult Sunca kao glavnog i najvišeg boga Tavantinisuju (Tawantinsuyu) carstva. Pačamama (Pachamama) – ima desetinu koncepata ili značenja, poput: Zemlja, Svet, Univerzum, vreme itd. Najčešće se povezuje sa plodnom zemljom.

Dobro došli u Kusko!

29.05.2021 | 25 komentara
Nikada nisam toliko saosećala ni sa kim, kao sa ovim Peruankama. Pomišljam da to možda ima veze sa drugačijim kulturološkim modelom ponašanja, jer na Istoku, osmesi se nose kao maske, čak i kad vlasnik tog osmeha spava na kartonima na ulici, a pacovi pretrčavaju preko njega. Ta iluzija „sreće“ (a reč je zapravo o „čuvanju obraza“ – nepokazivanju ničeg negativnog u javnosti) lako nađe saveznika u turisti koji je tamo došao da se zabavi, provede i uživa, te ne bi da se bavi grižom savesti zbog svetskih nepravdi. Za razliku od Istoka, ljudi su ovde ozbiljni i nekako zamišljeno-odsutni. Čak i kad pričaju sa vama, upinjući se da vam nešto prodaju, kao da su negde drugde, u nekom svom hladnom i tegobnom mestu u mislima i srcima. Od svega, najgori mi je onaj tupi pogled koji mi upute kad ih odbijem. U njemu nema osude, nema ljutnje, nema ničega osim potpune ravnodušnosti, iz koje je na trenutak bila probila slabašna nada.

Najzad odlazim iz Čilea

23.05.2021 | 15 komentara
I tako, evo me prvi put u životu u prednjem delu boinga na internacionalnom letu. U udobnom sedištu-fotelji sa više pozicija za svaki deo tela, sa dovoljno mesta ne samo za noge, nego i da legnem, sa velikim ekranom i izborom desetine filmova, serija, muzičkih programa, sa bogatim menijem kao u kakvom skupom restoranu. Ispitujem sve moguće položaje sedišta, proučavam kartu jela i vina, igram se daljinskim – i ne primećujući da kasnimo već čitav sat u poletanju. Taman dok istražim sve opcije sedišta i televizora, te odaberem šta bih za večeru, a pilot napokon objavi da smo spremi da se vinemo u visine. Udaram sa oba kažiprsta po rasklopivom stolu, igrajući se dečije igrice: Leti, leti, leti – Snežana sa svojim biciklom! Letiiii!

Zdrava, a u karantinu

16.05.2021 | 24 komentara
Zove se Andres i uvek je nasmejan, a budući krakat, preko 1.90 cm, sa dugačkim nogama i rukama kojima ispuni celo predsoblje, iako i ne kroči preko praga, podseća me na nekog velikog iždžikljalog dečaka. Andres unosi dah vedrine u moju tužnu sobu. Uvek me pita kako sam. Kad odgovorim bien, podigne jedan palac, a ako je odgovor mui bien, oba polete uvis. Ponekad, napravi i neki sitniji iskorak od strogih pravila: donese mi vrelu vodu za čaj u termosu, ili mi da dve užine, a ne mrzi ga i da proveri koji sok je u kesi sa užinom, pošto su mi citrusi strogo zabranjeni zbog stomačne hernije. To su male stvari koje meni puno znače i na kojima sam mu zahvalna.

Kako sam i zašto uhapšena

10.05.2021 | 39 komentara
Prvi put otkako sam na putu najradije bih digla ruke od svega. Koliko sam samo pretrpela stresa od početka pandemije, sama, u stranoj zemlji, bez znanja jezika. Menjala planove, prilagođavala se merama koje čas uvode, čas ukidaju, da bi ih ponovo uveli, brinula se da ostanem zdrava i da ne ugrozim ni sebe ni druge mojim načinom života, mirila se sa situacijom zbog koje ne mogu da izađem iz zemlje, svim silama se upinjala da budem iznad opšteg ludila i da nepokolebljivo sledim svoj Put. Ali sistem je nepobediv. I to mi je pokazao čim sam mu se prvi put približila, čim sam, makar na kratko, koliko traju tri vezana leta, zavisila od njega. Kao kakva aždaja, trgnuta iz sna, obrušio se na mene, sa željom da me smlavi.