Biciklom oko sveta

„Čovek je nomad po srcu svom, po misli svojoj, po idealima svojim. Davnašnja i današnja strast da se leti, putuje bez putanja i stanica i granica, to je proboj nomadstva čovečje prirode. Volja božija: to su staze i reke, putovanja i sretanja i nizovi života i drugova.“  

 

Isidora Sekulić

Postani član!

Pretplatite se na blog za samo 1 € mesečno i na taj način podržite najveću avanturu jedne žene sa Balkana….   Postani član

knjige

Planeta Japan(aca)

Putopis govori o mom šestomesečnom putovanju biciklom od najsevernije do najjužnije tačke Japana. To je zaista zasebna planeta.

Članovi: 1200 rsd (10 €)

Ostali: 1400 rsd (12 €)

Poruči

Svedočenja o Zemljanima

"Svedočenja o Zemljanima" je zbirka priča o četrdesetak neobičnih, dirljivih, zabavnih, dobrih i retko kad neprijatnih susreta sa ljudima tokom mog sedmogodišnjeg kotrljanja i pešačenja kroz Evropu i Aziju.

Članovi: 1200 rsd (10 €)

Ostali: 1400 rsd (12 €)

Poruči

Nomad

Ostavši sama u Turskoj, odlučila sam da ipak nastavim dalje i ubrzo sam otkrila da je putovanje postalo moj način života.

Srbija: 1000 rsd

Inostranstvo: 10 €

Poruči
Zakotrljaj me oko sveta

Zakotrljaj me oko sveta

Kada sam 24. jula 2011. krenula na put oko sveta biciklom, verovala sam da imam ljubavnu bajku i ostvarenje svog sna.

Srbija: 999 rsd

Inostranstvo: 7.7 €

Poruči

Severna Koreja – putovanje po zemlji Kim Džong Una

ELEKTRONSKO IZDANJE Obiman putopis na 300 strana, sa 400 fotografija u boji.

Srbija: 900 rsd

Inostranstvo: 7,5 €

Poruči

Blog

Povratak

03.03.2024 | 7 komentara
Los Anđeles među opasnijim mestima u Kaliforniji. Dušanka iz obližnjeg Irvina provlači se kao specijalac zakrčenim ulicama. Da vidim Holivud kad sam već tu. Makar slavni natpis, da se ispod njega slikam. Šaljiva objava o poseti radi potpisivanja ugovora za ekranizaciju mojih knjiga i snimanje filma o mom životu zatrpana hiljadama lajkova i čestitki na društvenim mrežama. U svetu sveopštih relativizacija, reči češće znače sve drugo, samo ne ono što je njima stvarno označeno. Ništa nije onakvo kakvo jeste: istinu proglašavamo lažju, a laž istinom, dok se ironija i sarkazam uzimaju bukvalno. Naša stvarnost sačinjena je od nezamislivog, a apsurd se umnožava geometrijskom progresijom. Zrno istine u bezazlenoj šali kao čarobni pasulj iždžikljao do neba, na tlu sve-je-moguće vremena. Koje vapi za novim lingvističkim pravilom o obaveznoj upotrebi emotikona u onlajn komunikaciji. Buka nerazumevanja postaje nepodnošljiva. Moram da objašnjavam i da se izvinjavam. Mada laska kad pratioci veruju da moja priča zaslužuje svetsku slavu. Jedino što ja nemam takvih ambicija. Ne u svetu u kome je Al nadigrao Aristotela.

Zar ne vidiš?

22.01.2024 | 11 komentara
Usporena sam suncem na jugu pustinje, kao na snimku koji se sporo odmotava. I ne samo pred očima, već još više unutar onog mesta u grudima za koje verujemo da je prestol duše. Dišem duboko i odmereno, prateći novi unutrašnji ritam. Možda ga podstiče i meditacija kojoj sam se ponovo vratila. Svakoga dana srećem se sa sobom, kao lutalica koja iznova nalazi svoj dom.   Radost mi donosi odgovor Univerzuma koji sa mnom direktno komunicira. Izgubila sam jednu dragu osobu, a već sutradan druga se vratila u moj život. I nju sam ranije bila izgubila, krivicom sebe tadašnje, neke "ja" koja nisam volela da budem, ali nisam imala bolju verziju da se u nju premetnem. Ovaj nedavni gubitak, pak, nije ničija krivica. Vreme je da počnem da verujem u planove Univerzuma za mene.   Pišem polako, sadeći misli kao seme osetljive biljke. Treba mnogo truda da rečenica iznikne sa smislom, tanana i graciozna, a opet jaka i otporna na sveprožimajući besmisao sveta. Kako sejem, tako ću i žnjeti, kad dođe moje vreme. Ono za polaganje računa na kraju mojih krajeva. U početku beše reč, a možda će reč biti i naposletku. Imalo bi smisla, iako smisao nije nužan. Vera ne počiva na smislenim dokazima, već niče u dubini srca. Moje sada spokojno kuca.

Havajska traženja

19.12.2023 | 12 komentara
Kanaloa daje i uzima, bez pravila i principa koji bi bio pojmljiv ljudima. Cena gladi košta života, dok život nema izbora. Kako odvajkada, tako i danas, u havajskom ruletu ribara sa talasima. U istoj igri sada i turisti, potpuno nespremni za hazarderski rizik. Smrti se broje samo među ožalošćenima, da javnost ne sazna. Turizam je otežalo vime koje hrani nezasita usta turističkih poslenika. Jedva koja zastavica pobodena u pesak kao znak upozorenja na plažama. Oprez je slab ulog za kupače u zanosu želje da se rashlade od vreline. Već je ulazak u plićak kao iskorak u bezdan gde sinovi i kćeri Kanaloe nadiru u strujama. Misliš talasić, a osetiš – ako uopšte vremena imaš za osećaj – laso oko svojih gležnjeva, i pesak kako ti se izvlači pod stopalima, i ne stigneš ni da shvatiš a već si preklopljen talasima, odvučen na pučinu, potisnut u dubinu, uvučen u podvodni vrtlog, tamo kovitlan i muljan, pa izbačen na površinu polumrtav, da bi te u završnici smrskalo o stene, uz vatromet od raspršenih kapljica vode. I ostataka tebe bivšeg. Ko zna, ne ulazi u vodu, čak ni kad nema talasa, ili pliva u osiguranim uvalama. Ostali spasavaju imidž rajskog ostrva izlažući svoje živote ćudljivom bogu okeana.

Čikago

23.10.2023 | 9 komentara
Predubeđenje o srpskom Čikagu kao „sèljani“. Preziremo, odbacujemo, pa i mrzimo na neviđeno. Sve na reč drugih, koji su se, kao, osvedočili. Bez ulaženja u motive i lične priče neuspešnih, nezadovoljnih, od svog tla otrgnutih a nikad iznova ukorenjenih. Nepodnošljiva prijemčivost negativnog. I psihološki mehanizam uzdizanja sebe kroz omalovažavanje drugih. Lažna superiornost iz duboko ukorenjenog osećaja manje vrednosti. Otvorenost kod putnika kao onaj talas koji nosi surfera. Surfujem svetom, svojom dušom i svojim mislima. Izranjam sa dna kad padnem, i ponovo uranjam. Da bi se o(p)stalo iznad vode, neophodan je dobar balans. Kad se čovek otvori za Istinu, surfovanje postaje nenadmašna igra. Na tom talasu nošena, otkrivam lepote Čikaga. Obale Mičigenskog jezera, sa besplatnim sadržajima kao najluksuznija letovališta na toplim morima. Staze, sportski tereni, igrališta, plaže, sportovi na vodi, kafei, koncerti, performansi – preobimna ponuda za kratko leto i malo slobodnog vremena posle napornog rada.

Teton & Yellowstone

29.09.2023 | 16 komentara
Slavni gejzir zasluženog imena Old Faightful već dva veka istrajno eruptira u jednakim vremenskim razmacima. Dvadesetak puta dnevno, na svakih trideset pet do devedeset minuta. Na prilazima table sa satnicom očekivanih erupcija. Za sada, bez ulaznica za predstavu koja traje nekoliko minuta. Dođi na vreme i budi strpljiv, i Stari Odani gejzir neće izneveriti. Sramežljivo pljuskanje kao hvatanje zaleta, pa skok uvis četrdeset metara. WoooW!, sa svih strana. Ljudska glupost izražena u egzaltiranom aplauzu nakon što gejzir isprska svoje. Hej, moj rode! Ozbiljno si pobrkao lončiće. Nije ti ovo start-ap komičar, ni influenser u lajv prenosu, niti je erupcija cirkuska tačka. Ali kome pričati. Rendžeri povazdan u šetnji parkom, od gezjirȃ do basenȃ, pa iznova ukrug. Uvek neka budala skoči da se banja, a onda upomoć, ovo ključa, živ sam skuvan, sa opekotinama najtežeg stepena. Još je više onih što stanu pred krdo bizona ili elkova zbog selfija, kao i hranitelja medveda, u svom poslednjem uživo prenosu na društvenim mrežama. Kako bi tek izgledala erupcija supervulkana sa 5G prenosom bljuvanja lave s lica mesta, dok se budale utrkuju ko će zauzeti bolju pozu. Jednom kad ih

Zakon privlačenja

11.09.2023 | 6 komentara
Thank you for your service (to this country) – kaže se američkim veteranima, obavezno. Nacija koja poštuje svoje ratnike. Bustovani patriotizam, in God is our trust, o'er the land of the free and the home of the brave!* Ali šta kad si pripadnik naroda čiju zemlju je ta armija bombardovala? Sindi seje smrt služeći svojoj vladi, svejedno da li u Saudi Arabiji, ili nadlećući Srbiju u Migu. Možda ne ova konkretna Sindi, moja spasiteljka, major za komunikacije na Bliskom istoku, bez dana provedenog na ratištu. Ali posredno i ona. I kad nema pravne krivice, postoji moralna odgovornost pojedinca. Utičemo na celinu, koja takođe utiče na nas. Podučavala je Sindi nečemu one koji to jesu radili, nečemu važnim za vojsku, služeći na taj način svojoj zemlji. Ako moje (ne)delovanje, udruženo sa drugim takvim (ne)delovanjem dovede do smrti ljudi negde u svetu, da li ću imati grižu savesti? Pitala bih je o tome, i još, da li zaista veruje da američka vojska ratuje za mir i demokratiju. Ali nije prilika.

Neizdrž

10.08.2023 | 13 komentara
Želja za odlaskom iz grada narasla do neizdrža. Čežnja za stvarnošću u kojoj se naprosto biva, kao drvo, ili ptica. Za životom po sebi, bez svesti o svrsishodnosti. Cveta se ne tiče kome je lep i kako miriše. Treba odbaciti ego, otvoriti čula i živeti kroz osećaje. Preporoditi se za života, umirući za sebe novog, nad-osetilnog. Samo nevinim očima svet nudi istinu kao nagost bez poznavanja stida. Takav sam kakav sam i u toj takvoći jedino istinit. Uzmi, ili ostavi. Milijarde biraju drugo, veštačko, dorađeno, ulepšano. Vegas me je nažuljao i stesnio, sav iskrojen po meri ljudskih umišljaja. Đavo je u nama, kao i Bog. To smo sami sebi zavukli uz gromki aplauz iscerenih kreatura, iza naličja sopstva. Hoću u divljinu, kući. Već bolno nedostajem sebi. Predeli stariji od najstarijih živih oblika na Zemlji, isti danas kao i u vreme pre sećanja. Osim ako sećanje nije oduvek, kao i Svest. Može li Svesnost misliti prošlost ako je neprekidno samonastajuća? Ako se Svet stvara svakog časa? Prošlost kao jedna štaka kojom se um poštapa, i budućnost kao druga. Osovi se na svoje noge, ume! Odbaci pomagala i prohodaj sada, bez juče i sutra! Budi, bez vremena.

Las Vegas i oko njega

09.07.2023 | 25 komentara
Napolju bučno, a unutra zaglušujuće. Hoteli u nizu, sa kockarnicama u prizemlju, i još kockarnica na spratovima. Iz jedne u drugu, bez jasnih ulaza i izlaza, bez prozora i svetla dana, a nema ni satova, jer vreme se ne meri u kraljevstvu greha, u kome je čak i prostor relativna kategorija. Svugde si, a ne ideš nikuda. Napad na sva čula. Nadražaji na maksimalnoj jačini. Zaglušeni, obnevideli, naježenih očekivanja, kockari ispijaju koktele na račun kuće, gratis za sve za stolovima dok igra traje. A traje 24/7, maraton bez kraja, diskretni krupijei u smenama, a gosti prikovani na stolicama. Nevidljivi konobari, kao štimeri raspoloženja, dolivaju pića pre nego što duh padne ispod granice optimizma. Čaše nikad poluprazne i dno se ne nazire, kao što igra nikad ne prestaje dok se dodaje ulog. Suptilne poruke kao kodovi za programiranje podsvesti i volja ukleštena u zamci strasti. Privid slobode kad se istrči napolje. Time-break od agonije. Nebo je vazda isto, samo se svet nepovratno izmenio.

Crvena zemlja

16.06.2023 | 29 komentara
Crvena zemlja starosedelaca crvenokožaca. Nju su im oteli pa vratili, ali milione pobijenih neće izbrisati iz kolektivnog sećanja. Potomci preživelih proziru – i preziru – pokušaje belog čoveka da opere krvave ruke u pravdi koja kasni vekovima. Krv se skorela, uvukla se u svaku poru društva koje ne bi da pamti predugo ni da se bavi preduboko, već ako može instant, puj pike ne važi, izvinjavamo se ali nismo hteli, da se jednostavno zaboravi i popravi po kojoj god ceni, i sve to dok si dlanom o dlan. A kada ne može, onda se duri, ljuti se i negoduje, proglašavajući potomke za unfriendly i rude, što je laka osuda, i lako prijemčiva za populus, a posebno pojedince došavše iz naroda sa tradicijom nad-rasnih teorija. Amerikanci su najbolji na svetu. Ako je neko neljubazan, budi sigurna da je Indijanac – otkucala mi je u poruci Heike, Nemica koja pedala oko sveta već duže od decenije. Žulja me ta tvrdnja, muči me kao nacistička svastika i žuta traka oko mišica Jevreja. I to od koga stiže! Čemu sva ta putovanja, ako robuješ presvučenim rasnim teorijama.

Skvo Koja Luta

28.05.2023 | 17 komentara
Grad se zove Kingman, kraljevski grad na Ruti 66. Upala sam u bajku Kraljević i prosjak. Presvlačim ulogu na ulazu u naselje, iza pogleda vozača i putnika u vozilima. Čista košulja i bermude kao kraljevska odežda. Ali Amerika ne pita za juče i odakle. Danas i ovde mogu da budem ko god poželim. Sve dok plaćam, ili dok to neko drugi čini za mene. Francuz Etijan nije te sreće. Amerika je sumnjičava prema tamnoputim muškarcima sa bradama. Sumnja je eufemizam za rasizam i strah od beskućnika. Prvi se krije, dok nevoljnike nacija otvoreno prezire. Gubitništvo je Damoklov mač nad glavama Amerikanaca. Presečene karijere i životi premnogo puta po glavi stanovnika. Svako zna neku žrtvu i zato ne želi da ga podsećaju. Najbolje je da nestanu, čim prestanu da budu. Etijan i ja stojimo ispod džinovske kopije saobraćajnog znaka za obeležavanje puteva. Na vrhu kruna, a u njoj broj 66. Dovršite niz, dođavola. Etijan neće da se slika, ali hoće da bude moj fotograf. Prvi drug po pedalama kog srećem na američkim putevima. Eksiramo naprstak razgovora s nogu, u prolazu.

Američki zagrljaj

02.05.2023 | 11 komentara
I sami se žale na skupoću. Na politiku Bajdenove vlade. Na nepravdu koja je učinjena Trampu, a on je toliko toga dobrog uradio i za Ameriku i svet. Nije pokrenuo nijedan rat. Rukovao se sa svakim predsednikom, čak i onim ludakom u Koreji. Hteo je da zaštiti Ameriku i skoro je bio završio zid prema Meksiku koji su sad uništili. Sada izbeglice slobodno prelaze granicu, a Tamarisk nije daleko od nje. Boje se Kine, ali ne kao ekonomske sile, već zbog njenog komunizma. Na pomen te reči, pada mi na pamet prva rečenica iz Marksovog Manifesta Komunističke partije: „Bauk kruži svetom, bauk komunizma“. Jasno mi je da su njih dvoje prosečni Amerikanci iz više ili visoke srednje klase i da dobar deo njihovih sunarodnika deli ista osećanja. Pomalo mi je i smešno koliko se boje toga, kao da govore o nekoj smrtnoj epidemiji. Sa te teme, skačemo na NLO. Ne znam da li postoji narod koji više priča o vanzemaljcima od Amerikanaca. Ovo dvoje su, sasvim predvidljivo, videli leteće tanjire iznad pustinje.

Kalifornijska pustinja

24.04.2023 | 11 komentara
Došla sam pred sam kraj sezone cvetanja kaktusa, kada se pustinja pretvara u nepreglednu baštu. Godinu dana očekivana kiša štedro je zalila zemlju, a duboke žilice kaktusa posrkale su vodu žudno kao deca koja slamčicama izvlače poslednje kapi iz svojih sokova. I onda su sa vrhova bodljikavog rastinja prhnule jarke boje, nestvarne u tom ogoljenom pejzažu kao fatamorgana i kratkoveke kao i svaka iluzija. Zastajem svaki čas, siđem sa bicikla i uđem u taj vrt da fotografišem neki cvet, a onda ugledam drugi, pa sledeći, te krenem namamljena sve dublje u pustinju dok se ne prisetim da sam ostavila bicikl na putu i da bi valjalo da se vratim. Zavodljiva je pustinja, i u toj svojoj primamljivosti može da bude opasna. Težak je uspon na nekoliko stotina fita, koje i ne pokušavam da pretvorim u metre nadmorske visine, svesna koliko te brojke ne znače ništa i koliko je samo subjektivni osećaj merodavan kada se govori o naporu, kao i o bilo kom drugom osećaju. Izgleda da pustinja briše sve veštačke konvencije kojima tako ponosno baratamo, pokazujući nam besmisao svega što je ljudski um pokušao da premeri i definiše brojevima.

Adios, Mexico! Hello, America!

10.04.2023 | 14 komentara
Druge večeri prihvatila sam Virdžinijin poziv da se biciklima provozamo do obližnjih turističkih atrakcija: vidikovca Punta Loma, i plaža Okean beach i Sunset cliffs. Sva ta mesta već su vrvela od ljudi koji su požurili napolje na kraju radnog dana. Na zelenim površinama i na plažama ljudi su plesali uz ritam bubnjeva bubnjara koji su se tu tradicionalno okupljali u predvečerje, da bi do ponoći napravili prave udaračke orkestre, kako mi je objasnila Virdžinija. Na improvizovanim tezgama prodavali su se ručno rađeni suveniri i jeftina hrana. Porodice sa decom u kolicima, sa kućnim ljubimcima doteranim za izlazak, biciklisti, skejteri, surferi, zaljubljeni parovi, samci, bučne grupe najrazličitijih profila, lokalci, turisti, svemirci… doslovno, sve što hoda na dve, četiri ili koliko god nogu izmilelo je napolje da se zabavi, da uživa u zalasku sunca, da pleše, smeje se, vrišti, ćuti, samuje ili radi nešto deseto što bi mu se u tom trenutku prohtelo, ne ugrožavajući druge. Talasi osmeha i dobrih vibracija zapljuskivali su me sa svih strana dok je kalifornijsko sunce žurilo da spektakularno zađe iza doka, koji je trenutno bio zatvoren za posetioce. Gledala sam najlepše lice južne Kalifornije.

Na odmoru, 2. deo

18.03.2023 | 13 komentara
Istočnjački mudraci kažu da sreća dolazi samo kada smo prisutni u sadašnjem trenutku, iz čega sledi da su navikavanje i rutina njeni najgori neprijatelji. Rutina nas čini odsutnim, navika hodanja istim stazama ne traži naše svesno prisustvo, već je naše kretanje automatizovano, a životna radost nestaje u algoritmu robotizovanih pokreta koje činimo u nuždi da nekud stignemo, jer gledamo samo u cilj pred sobom. Zaboravljamo na važnost svesnog prisustva, na bivanje sada i ovde. A tajna sreće toliko je jednostavna, da je gotovo banalna u toj jednostavnosti: sreća je tu gde si, ako jesi tu gde si. Pričica koja to najbolje ilustruje ima za junake zaljubljeni par. Koji sedi na nekoj klupici, u suton, zagledan u magični zalazak sunca. Sede u tišini, zagrljeni, sami, samodovoljni. Slika sreće, kakva nam se često nudi sa bilborda i TV reklama. Ali to jeste i u stvarnosti, do onog časa kada on ili ona počnu da se pitaju: A šta ako me ostavi? Ako me prevari? Da li je iskren/a? Šta je mislio/la onim? I puf – otrovne strelice našeg majmunskog uma pogodile su taj balon sreće. Nismo više tu, već analiziramo prošlost, što nas čini nesrećnima. Ili se brinemo za budućnost, što nam donosi anksioznost. Nismo tamo gde treba da budemo – u trenutku sadašnjem. I ne radimo jedino što treba da radimo – da prihvatimo stvarnost koja nam se dešava. A dešava se to da grlimo voljenu osobu, da ona grli nas, da je prizor pred nama nestvaran i da je taj trenutak nepovratan. Ili nepovratno izgubljen – mi biramo.

Na odmoru, 1. deo

14.02.2023 | 19 komentara
Pisala sam o tome na mom Fejsbuku, otvoreno iznoseći svoje dileme oko toga šta ću dalje. Možda ću prekinuti u doglednoj perspektivi. A možda ću uspeti da nađem balans između potrebe da se posvetim duhovnosti i želje za nomadisanjem. Iznenadili su me komentari mojih pratilaca. Skoro svi su prihvatali to da mi je možda vreme da stanem, ako tako osećam. Bez osude, bez očekivanja, bez prigovora. Tek poneko pokušao je da me ubedi kako se moja sreća nalazi u kretanju do kraja sveta i, valjda, kraja mog života. Ali gotovo svi komentari govorili su o ljubavi i razumevanju mojih pratilaca. Verovatno ljudi nisu bili ni svesni koliko mi to znači. Kao što ja nisam bila svesna da sam sama sebi nametnula taj pritisak. Koliko toga mi radimo sami sebi, ubeđeni da se od nas nešto očekuje. A treba samo hrabro istupiti i zaštiti sebe. Reći: ja to ne želim, ili neću, ili ne mogu, ili ne znam šta tačno hoću, ali neću da mi vi to kažete i određujete, jer moram sama da otkrijem. Ponovo pronaći i spoznati sebe, i opet biti svoj.

Promene

26.01.2023 | 17 komentara
Iz ženskog manastira u kome je bio organizovan kurs izašla sam bez jasne ideje šta ću dalje i kuda ću. Da li da pravim pauzu od putovanja? I ako da, koliko dugu? Šta ja uopšte želim? Da li želim da prekinem ovo što radim i zaustavim se negde trajno? Da li, možda, želim kući? Ili me i dalje zanima da se krećem, samo da u to moje kretanje nekako uključim i ozbiljno meditiranje? U prvoj godini posle kursa, vipassanu treba praktikovati ujutru i uveče po jedan sat. Kako da nađem ta dva sata i gde da meditiram ako spavam u zajedničkom smeštaju, ili u šatoru? Rečju, izašla sam sa još više pitanja nego kada sam ovde došla. Ipak, jedno mi je bilo sasvim jasno: da vipassana jeste nešto promenila u meni. Kao i onomad u plemenu Arvakosa, u meni se nešto stišalo. Nervoza i ljutnja još više su oslabile, a strpljivost i smirenost narasle. Koliko god da sam – kako sam barem mislila – loše radila tu tehniku, već je davala neki rezultat. I dopadala mi se, jer dhamma nije imala ničeg dogmatskog u sebi, ničeg religioznog, ništa nije mistificirala, već je sve bilo sasvim logično i jasno, naučno zasnovano. To sam mogla da sledim i to bi mogao da bude moj put oslobođenja.  

Iskustvo vipasane

12.01.2023 | 24 komentara
Četvrtog dana vipassana kursa počinje ono glavno, ono zbog čega smo tu i došli: učimo kako da umom osećamo senzacije svog tela. Krećemo od temena glave, lagano se spuštajući sve do prstiju na stopalima. "Skeniramo" centimetar po centimetar na površini tela, nastojeći da osetimo senzacije, da bismo ih zatim samo nepristrasno posmatrali, ne vezujući se za njih bilo da su prijatne, bilo da su neprijatne. Svaka žudnja kao i odbijanje stvaraju novu sankaru – novu mentalnu formaciju koja izaziva patnju. Jer patnja je ako žudimo za nekim prijatnim osećajem, kao što je patnja i ako odbijamo negativan osećaj. Ono što kroz ovo samoposmatranje osećaja treba da shvatimo, ne intelektom, već kao iskustvo zove se annicha – sve nastaje, prolazi i nestaje. Zbog toga nema svrhe vezivati se za bilo šta, već sve osećaje treba posmatrati objektivno, kao odvojena dešavanja, a ne kao deo nas, što i nesvesno činimo. Ja nisam moja ljutnja, jer ljutnja je annicha – nešto ju je izazvalo, traje neko vreme i zatim nestaje. „Prihvatite stvarnost (svojih osećaja) onakvom kakva je ona sada, bez prosuđivanja. Prihvatite stvarnost onakvom kakva ona jeste, ne kakva biste želeli da bude, već kakva jeste“, stalno ponavlja Goenka.

Na putu do Vahake

26.12.2022 | 8 komentara
Ponovo sam zdrava. Od svih radosti na svetu koje su mi poznate, ta je najveća – imati opet nazad svoje telo zdravim, ili pak duh. Veselje koje osećam u svakom svom damaru dodatno pospešuje sunčano jutro, što je retkost u San Kristobalu. Poput mnogih putnika, sklona sam sujeverju, pa u toj podudarnosti vidim dobar znak za nastavak putovanja. A nastavak je u stvari uvek novi početak. Svaki put kad stanem na nekoliko dana, vrativši se nakratko u civilizaciju, svem onom komforu bez kog inače živim na drumu, osetim kao da je kraj jednog mini-ciklusa. A verujem i da jeste, da mi živimo od jednog do drugog malog kruga, a te krugove ispisujemo shodno trenutnim prioritetima u našim životima. Kod mene je sve to mnogo jednostavnije nego kad se živi konvencionalno. I očiglednije. Imam vreme kad okrećem pedale i kad sam izložena fizičkim naporima i vremenskim (ne)prilikama, vreme kreativnosti, kada radim na sadržajima zahvaljujući kojima se finansiram, i vreme kada se koliko-toliko odmaram u civilizacijskim uslovima. Tri mini-ciklusa koji se smenjuju, iako ne uvek sa tako jasno ocrtanim granicama. Uskočila sam u novi ciklus napora bivanja na drumu. Osećam nakupljenu snagu koja traži da bude utrošena.

Slušaj, upijaj i oseti

14.12.2022 | 13 komentara
Na podu su postavljena tri reda sveća, neke su bele, žute, zelene, neke čak raznobojne i podsećaju na zastavu Meksika. Ispred prvog reda sveća žena pažljivo postavlja veliku bocu poča i četiri staklene flašice kokakole. Počinje da pali sveće jednu na drugu, istovremeno pevajući. Ispred njenog krila, u kartonskoj kutiji, nazirem pile. Začuđujuće je mirno, kao da je omađijano svim tim svetlima, plamenovima koji se njišu. Žena priča na svom drevnom jeziku, kojim razgovaraju i članovi njene porodice. Zatim uzima ono pile i nadnosi ga nad plamenove, dok u ruci istovremeno drži kesicu sa ličnim stvarima bolesnika u čije ime se obavlja ovo isceljenje. U nekom trenutku, skoro nečujno, žena polomi vrat piletu. Nema krvi, kao što su mi pričali i kao što se dešava na drugim mestima u ovoj crkvi. Sva bolest prešla je u pile i sa njegovom smrću, i bolest je nestala. Nakon toga, otvara se flaša poča i naliva se piće svim učesnicima u ritualu. Stojim u neverici, kao omađijana, gledam i upijam, a toliko je sve jako, toliko je upečatljivo i nestvarno, kao u nekom ludom snu, noćnoj mori ili sceni nalik na onu iz Širom zatvorenih očiju Romana Polanskog, u kojoj se obavlja satanistički ritual u crkvi. Ali ne mislim da je ovde bilo šta demonsko, samo sam opčinjena snagom svega što sam videla.

Raul-jaguar

06.12.2022 | 10 komentara
Ponos je prva stvar koju primećujem u njegovom držanju nakon što osmotrim njegov fizički izgled. Ne umem da odredim da li je to način na koji govori, a engleski mu je veoma dobar, ili je reč o dramskim pauzama koje pravi tokom priče, ili je posredi staloženost koja ne dopušta ni nagoveštaj slabosti ili sumnje čak ni kad iznosi najsurovije činjenice o svojim precima. Raul je prvi vodič za sve vreme otkako sam u Južnoj i Centralnoj Americi koji savršeno staloženo pominje prinošenje ljudskih žrtvi, odsecanje glava i skupljanje krvi koja se prinosila bogovima na dar, te razne druge surove – kakvi su barem iz naše prespektive – rituale iz majanskog vremena. Nisam sigurna da li ih on i sada uzima zdravo za gotovo, ili o njima tako misli samo u kontekstu prošlosti i tadašnjih vrednosti. Ali čini mi se da bi Raul očas mogao da uskoči u to vreme kroz neki vremeplov i zauzme mesto u nizu vojnika koji se klanjaju kralju, ili, čak i da se do zadnjeg daha bori kao kapiten tima u igri sa loptom, nakon koje će spremno poći da i sam bude žrtvovan bogovima. U ovom pak životu, Raul je vodič sa velikim talentom za pričanje priča.