Grad se zove Kingman, kraljevski grad na Ruti 66. Upala sam u bajku Kraljević i prosjak. Presvlačim ulogu na ulazu u naselje, iza pogleda vozača i putnika u vozilima. Čista košulja i bermude kao kraljevska odežda. Ali Amerika ne pita za juče i odakle. Danas i ovde mogu da budem ko god poželim. Sve dok plaćam, ili dok to neko drugi čini za mene. Francuz Etijan nije te sreće. Amerika je sumnjičava prema tamnoputim muškarcima sa bradama. Sumnja je eufemizam za rasizam i strah od beskućnika. Prvi se krije, dok nevoljnike nacija otvoreno prezire. Gubitništvo je Damoklov mač nad glavama Amerikanaca. Presečene karijere i životi premnogo puta po glavi stanovnika. Svako zna neku žrtvu i zato ne želi da ga podsećaju. Najbolje je da nestanu, čim prestanu da budu. Etijan i ja stojimo ispod džinovske kopije saobraćajnog znaka za obeležavanje puteva. Na vrhu kruna, a u njoj broj 66. Dovršite niz, dođavola. Etijan neće da se slika, ali hoće da bude moj fotograf. Prvi drug po pedalama kog srećem na američkim putevima. Eksiramo naprstak razgovora s nogu, u prolazu.

I sami se žale na skupoću. Na politiku Bajdenove vlade. Na nepravdu koja je učinjena Trampu, a on je toliko toga dobrog uradio i za Ameriku i svet. Nije pokrenuo nijedan rat. Rukovao se sa svakim predsednikom, čak i onim ludakom u Koreji. Hteo je da zaštiti Ameriku i skoro je bio završio zid prema Meksiku koji su sad uništili. Sada izbeglice slobodno prelaze granicu, a Tamarisk nije daleko od nje. Boje se Kine, ali ne kao ekonomske sile, već zbog njenog komunizma. Na pomen te reči, pada mi na pamet prva rečenica iz Marksovog Manifesta Komunističke partije: „Bauk kruži svetom, bauk komunizma“. Jasno mi je da su njih dvoje prosečni Amerikanci iz više ili visoke srednje klase i da dobar deo njihovih sunarodnika deli ista osećanja. Pomalo mi je i smešno koliko se boje toga, kao da govore o nekoj smrtnoj epidemiji. Sa te teme, skačemo na NLO. Ne znam da li postoji narod koji više priča o vanzemaljcima od Amerikanaca. Ovo dvoje su, sasvim predvidljivo, videli leteće tanjire iznad pustinje.

Došla sam pred sam kraj sezone cvetanja kaktusa, kada se pustinja pretvara u nepreglednu baštu. Godinu dana očekivana kiša štedro je zalila zemlju, a duboke žilice kaktusa posrkale su vodu žudno kao deca koja slamčicama izvlače poslednje kapi iz svojih sokova. I onda su sa vrhova bodljikavog rastinja prhnule jarke boje, nestvarne u tom ogoljenom pejzažu kao fatamorgana i kratkoveke kao i svaka iluzija. Zastajem svaki čas, siđem sa bicikla i uđem u taj vrt da fotografišem neki cvet, a onda ugledam drugi, pa sledeći, te krenem namamljena sve dublje u pustinju dok se ne prisetim da sam ostavila bicikl na putu i da bi valjalo da se vratim. Zavodljiva je pustinja, i u toj svojoj primamljivosti može da bude opasna. Težak je uspon na nekoliko stotina fita, koje i ne pokušavam da pretvorim u metre nadmorske visine, svesna koliko te brojke ne znače ništa i koliko je samo subjektivni osećaj merodavan kada se govori o naporu, kao i o bilo kom drugom osećaju. Izgleda da pustinja briše sve veštačke konvencije kojima tako ponosno baratamo, pokazujući nam besmisao svega što je ljudski um pokušao da premeri i definiše brojevima.

Druge večeri prihvatila sam Virdžinijin poziv da se biciklima provozamo do obližnjih turističkih atrakcija: vidikovca Punta Loma, i plaža Okean beach i Sunset cliffs. Sva ta mesta već su vrvela od ljudi koji su požurili napolje na kraju radnog dana. Na zelenim površinama i na plažama ljudi su plesali uz ritam bubnjeva bubnjara koji su se tu tradicionalno okupljali u predvečerje, da bi do ponoći napravili prave udaračke orkestre, kako mi je objasnila Virdžinija. Na improvizovanim tezgama prodavali su se ručno rađeni suveniri i jeftina hrana. Porodice sa decom u kolicima, sa kućnim ljubimcima doteranim za izlazak, biciklisti, skejteri, surferi, zaljubljeni parovi, samci, bučne grupe najrazličitijih profila, lokalci, turisti, svemirci… doslovno, sve što hoda na dve, četiri ili koliko god nogu izmilelo je napolje da se zabavi, da uživa u zalasku sunca, da pleše, smeje se, vrišti, ćuti, samuje ili radi nešto deseto što bi mu se u tom trenutku prohtelo, ne ugrožavajući druge. Talasi osmeha i dobrih vibracija zapljuskivali su me sa svih strana dok je kalifornijsko sunce žurilo da spektakularno zađe iza doka, koji je trenutno bio zatvoren za posetioce. Gledala sam najlepše lice južne Kalifornije.

Istočnjački mudraci kažu da sreća dolazi samo kada smo prisutni u sadašnjem trenutku, iz čega sledi da su navikavanje i rutina njeni najgori neprijatelji. Rutina nas čini odsutnim, navika hodanja istim stazama ne traži naše svesno prisustvo, već je naše kretanje automatizovano, a životna radost nestaje u algoritmu robotizovanih pokreta koje činimo u nuždi da nekud stignemo, jer gledamo samo u cilj pred sobom. Zaboravljamo na važnost svesnog prisustva, na bivanje sada i ovde. A tajna sreće toliko je jednostavna, da je gotovo banalna u toj jednostavnosti: sreća je tu gde si, ako jesi tu gde si. Pričica koja to najbolje ilustruje ima za junake zaljubljeni par. Koji sedi na nekoj klupici, u suton, zagledan u magični zalazak sunca. Sede u tišini, zagrljeni, sami, samodovoljni. Slika sreće, kakva nam se često nudi sa bilborda i TV reklama. Ali to jeste i u stvarnosti, do onog časa kada on ili ona počnu da se pitaju: A šta ako me ostavi? Ako me prevari? Da li je iskren/a? Šta je mislio/la onim? I puf – otrovne strelice našeg majmunskog uma pogodile su taj balon sreće. Nismo više tu, već analiziramo prošlost, što nas čini nesrećnima. Ili se brinemo za budućnost, što nam donosi anksioznost. Nismo tamo gde treba da budemo – u trenutku sadašnjem. I ne radimo jedino što treba da radimo – da prihvatimo stvarnost koja nam se dešava. A dešava se to da grlimo voljenu osobu, da ona grli nas, da je prizor pred nama nestvaran i da je taj trenutak nepovratan. Ili nepovratno izgubljen – mi biramo.

Pisala sam o tome na mom Fejsbuku, otvoreno iznoseći svoje dileme oko toga šta ću dalje. Možda ću prekinuti u doglednoj perspektivi. A možda ću uspeti da nađem balans između potrebe da se posvetim duhovnosti i želje za nomadisanjem. Iznenadili su me komentari mojih pratilaca. Skoro svi su prihvatali to da mi je možda vreme da stanem, ako tako osećam. Bez osude, bez očekivanja, bez prigovora. Tek poneko pokušao je da me ubedi kako se moja sreća nalazi u kretanju do kraja sveta i, valjda, kraja mog života. Ali gotovo svi komentari govorili su o ljubavi i razumevanju mojih pratilaca. Verovatno ljudi nisu bili ni svesni koliko mi to znači. Kao što ja nisam bila svesna da sam sama sebi nametnula taj pritisak. Koliko toga mi radimo sami sebi, ubeđeni da se od nas nešto očekuje. A treba samo hrabro istupiti i zaštiti sebe. Reći: ja to ne želim, ili neću, ili ne mogu, ili ne znam šta tačno hoću, ali neću da mi vi to kažete i određujete, jer moram sama da otkrijem. Ponovo pronaći i spoznati sebe, i opet biti svoj.

Iz ženskog manastira u kome je bio organizovan kurs izašla sam bez jasne ideje šta ću dalje i kuda ću. Da li da pravim pauzu od putovanja? I ako da, koliko dugu? Šta ja uopšte želim? Da li želim da prekinem ovo što radim i zaustavim se negde trajno? Da li, možda, želim kući? Ili me i dalje zanima da se krećem, samo da u to moje kretanje nekako uključim i ozbiljno meditiranje? U prvoj godini posle kursa, vipassanu treba praktikovati ujutru i uveče po jedan sat. Kako da nađem ta dva sata i gde da meditiram ako spavam u zajedničkom smeštaju, ili u šatoru? Rečju, izašla sam sa još više pitanja nego kada sam ovde došla. Ipak, jedno mi je bilo sasvim jasno: da vipassana jeste nešto promenila u meni. Kao i onomad u plemenu Arvakosa, u meni se nešto stišalo. Nervoza i ljutnja još više su oslabile, a strpljivost i smirenost narasle. Koliko god da sam – kako sam barem mislila – loše radila tu tehniku, već je davala neki rezultat. I dopadala mi se, jer dhamma nije imala ničeg dogmatskog u sebi, ničeg religioznog, ništa nije mistificirala, već je sve bilo sasvim logično i jasno, naučno zasnovano. To sam mogla da sledim i to bi mogao da bude moj put oslobođenja.  

Četvrtog dana vipassana kursa počinje ono glavno, ono zbog čega smo tu i došli: učimo kako da umom osećamo senzacije svog tela. Krećemo od temena glave, lagano se spuštajući sve do prstiju na stopalima. "Skeniramo" centimetar po centimetar na površini tela, nastojeći da osetimo senzacije, da bismo ih zatim samo nepristrasno posmatrali, ne vezujući se za njih bilo da su prijatne, bilo da su neprijatne. Svaka žudnja kao i odbijanje stvaraju novu sankaru – novu mentalnu formaciju koja izaziva patnju. Jer patnja je ako žudimo za nekim prijatnim osećajem, kao što je patnja i ako odbijamo negativan osećaj. Ono što kroz ovo samoposmatranje osećaja treba da shvatimo, ne intelektom, već kao iskustvo zove se annicha – sve nastaje, prolazi i nestaje. Zbog toga nema svrhe vezivati se za bilo šta, već sve osećaje treba posmatrati objektivno, kao odvojena dešavanja, a ne kao deo nas, što i nesvesno činimo. Ja nisam moja ljutnja, jer ljutnja je annicha – nešto ju je izazvalo, traje neko vreme i zatim nestaje. „Prihvatite stvarnost (svojih osećaja) onakvom kakva je ona sada, bez prosuđivanja. Prihvatite stvarnost onakvom kakva ona jeste, ne kakva biste želeli da bude, već kakva jeste“, stalno ponavlja Goenka.

Ponovo sam zdrava. Od svih radosti na svetu koje su mi poznate, ta je najveća – imati opet nazad svoje telo zdravim, ili pak duh. Veselje koje osećam u svakom svom damaru dodatno pospešuje sunčano jutro, što je retkost u San Kristobalu. Poput mnogih putnika, sklona sam sujeverju, pa u toj podudarnosti vidim dobar znak za nastavak putovanja. A nastavak je u stvari uvek novi početak. Svaki put kad stanem na nekoliko dana, vrativši se nakratko u civilizaciju, svem onom komforu bez kog inače živim na drumu, osetim kao da je kraj jednog mini-ciklusa. A verujem i da jeste, da mi živimo od jednog do drugog malog kruga, a te krugove ispisujemo shodno trenutnim prioritetima u našim životima. Kod mene je sve to mnogo jednostavnije nego kad se živi konvencionalno. I očiglednije. Imam vreme kad okrećem pedale i kad sam izložena fizičkim naporima i vremenskim (ne)prilikama, vreme kreativnosti, kada radim na sadržajima zahvaljujući kojima se finansiram, i vreme kada se koliko-toliko odmaram u civilizacijskim uslovima. Tri mini-ciklusa koji se smenjuju, iako ne uvek sa tako jasno ocrtanim granicama. Uskočila sam u novi ciklus napora bivanja na drumu. Osećam nakupljenu snagu koja traži da bude utrošena.

Na podu su postavljena tri reda sveća, neke su bele, žute, zelene, neke čak raznobojne i podsećaju na zastavu Meksika. Ispred prvog reda sveća žena pažljivo postavlja veliku bocu poča i četiri staklene flašice kokakole. Počinje da pali sveće jednu na drugu, istovremeno pevajući. Ispred njenog krila, u kartonskoj kutiji, nazirem pile. Začuđujuće je mirno, kao da je omađijano svim tim svetlima, plamenovima koji se njišu. Žena priča na svom drevnom jeziku, kojim razgovaraju i članovi njene porodice. Zatim uzima ono pile i nadnosi ga nad plamenove, dok u ruci istovremeno drži kesicu sa ličnim stvarima bolesnika u čije ime se obavlja ovo isceljenje. U nekom trenutku, skoro nečujno, žena polomi vrat piletu. Nema krvi, kao što su mi pričali i kao što se dešava na drugim mestima u ovoj crkvi. Sva bolest prešla je u pile i sa njegovom smrću, i bolest je nestala. Nakon toga, otvara se flaša poča i naliva se piće svim učesnicima u ritualu. Stojim u neverici, kao omađijana, gledam i upijam, a toliko je sve jako, toliko je upečatljivo i nestvarno, kao u nekom ludom snu, noćnoj mori ili sceni nalik na onu iz Širom zatvorenih očiju Romana Polanskog, u kojoj se obavlja satanistički ritual u crkvi. Ali ne mislim da je ovde bilo šta demonsko, samo sam opčinjena snagom svega što sam videla.

Ponos je prva stvar koju primećujem u njegovom držanju nakon što osmotrim njegov fizički izgled. Ne umem da odredim da li je to način na koji govori, a engleski mu je veoma dobar, ili je reč o dramskim pauzama koje pravi tokom priče, ili je posredi staloženost koja ne dopušta ni nagoveštaj slabosti ili sumnje čak ni kad iznosi najsurovije činjenice o svojim precima. Raul je prvi vodič za sve vreme otkako sam u Južnoj i Centralnoj Americi koji savršeno staloženo pominje prinošenje ljudskih žrtvi, odsecanje glava i skupljanje krvi koja se prinosila bogovima na dar, te razne druge surove – kakvi su barem iz naše prespektive – rituale iz majanskog vremena. Nisam sigurna da li ih on i sada uzima zdravo za gotovo, ili o njima tako misli samo u kontekstu prošlosti i tadašnjih vrednosti. Ali čini mi se da bi Raul očas mogao da uskoči u to vreme kroz neki vremeplov i zauzme mesto u nizu vojnika koji se klanjaju kralju, ili, čak i da se do zadnjeg daha bori kao kapiten tima u igri sa loptom, nakon koje će spremno poći da i sam bude žrtvovan bogovima. U ovom pak životu, Raul je vodič sa velikim talentom za pričanje priča.

Kiša je i dalje padala, a ja nisam znala gde bih drugde mogla da potražim smeštaj. U sebi sam se još uvek raspravljala sa pokvarenom babom koja je gradirala do zle veštice, kada sam se iznenada setila Edvinove priče. Zaista, da li ću dozvoliti da mi neka gramziva rentijerka upropasti dan, koji se, doduše, nikako nije mogao nazvati lepim, ali koji sam stoički izgurala vozeći po jakom nevremenu. Zapevala sam neke zaumne reči koje mi se u poslednje vreme često otimaju kao izraz mog mirenja sa situacijom, kao bezazleni komentar čiji bi smisao najpribližnije odgovarao uzdahu ’tjah’ i lakonskom zaključku ’tako je to’, upakovanim u neku jednostavnu melodiju koju uvek smislim u tom trenutku. Sažela sam ceo taj naporan dan u ’a-đa-đa-đa-ja’ ritam, zaključivši to svoje bajanje višesmislenim ’e-da’, koje je dolazilo iz praznine u meni, onog prostora u kome caruje potpuni mir. Ni o čemu nisam razmišljala, čak ni o tome da zapravo nemam gde da spavam. Samo sam bila tu, u tom velikom ništa u meni, i kroz njega povezana sa smislom, ili kako god se to zvalo, osećajući stabilnost i sreću koje su bile tako jednostavne i dostižne, proste kao samo moje bitisanje.

Posmatram sebe sa visine, kao u filmskom kadru koji se polako približava, spuštajući se najpre na moje otkrivene natkolenice ispod biciklističkog šortsa. Vrelina prži pocrvenelu kožu uprkos debelog sloja zaštitne kreme nanete sa predanošću izrazito beloputih ljudi koji pate od genetskog manjka pigmenta. Zatim se kamera fokusira na moje oči. Sparina mi toliko pritiska kapke da ih jedva držim otvorene. Na momente zažmurim i ostanem tako nekoliko sekundi, nastavljajući da okrećem pedale žmureći, dok mi se demon samouništenja (zar i to čuči u meni?) keseri u lice u izobličenom liku filmskog Džokera. Kosa mi je mokra, znoj lije sa čela, probija iz pregrejanog tela natapajući košulju, a prsti se lepe za traku volana. Svaki čas posežem za bidonom u kome je voda vrela kao za čaj, ali u mom organizmu bukti požar i izvesno bih izgorela da nema makar tih gutljaja. Još pre sata stigla sam do svog današnjeg cilja, pred pećinu na privatnom imanju na kome je dozvoljeno kampovanje. Ali kapije su bile zatvorene. Retki su trenuci na putu kada ostanem zatečena spoljašnjim okolnostima. Kada moram da zastanem zbog toga što su mi se prolazi zatvorili i dobro razmislim šta ću dalje. Gde ću, dođavola, da spavam?

Tek tada pažljivo pogledah ono za šta sam mislila da su nadgrobni spomenici. U njima su se zapravo nalazile niše a u ovima otvoreni mini-kovčezi sa očišćenim kostima pokojnika i lobanjama na vrhu. Auh! Verovatno mi se taj uzdah oteo glasno, a sa njim možda i neki komentar, jer je Ajana tad rekla:„Zar ovolika briga o mrtvima nije predivna! Koliko je samo truda i ljubavi uloženo u ovaj običaj!“ Njene reči doprle su do mene. I tog časa moja perspektiva se promenila. Umesto neprihvatanja i prikrivene osude, jasno sam osetila na koji način Majanci doživljavaju smrt. Načas, postala sam deo tog naroda i njihove tradicije koju sam duboko u sebi razumela. Bila sam prožeta njome i za to je trebalo da zahvalim Ajani koja me je svojim komentarom pogurala preko granice najvećeg ljudskog straha – straha od smrti i tabua koji su rođeni iz njega. Kasnije smo se pridružile maskiranoj povorci koja je krenula prema seoskom trgu, predvođena sa dve džinovske plastične marionete ljudskih skeleta, u pratnji raskošno kostimirane kraljice i kralja, golišavih indijanskih ratnika sa bogatim perjanicama i lokalaca u narodnoj nošnji sa oslikanim mrtvačkim lobanjama na licima.

Tokom zimske i letnje ravnodnevice, kada sunce obasja Kukulkanovu piramidu, senka obrazuje sedam trouglova duž severnog stepeništa. Kada sunčevi zraci pogode zmijsku glavu na dnu stepenica, senka poprima oblik dugačke zmije koja silazi niz stepenice. To je postignuto preciznom orijentacijom piramide – njena severna strana zapravo odstupa 19 stepeni istočno od nultog stepena. Isti efekat mogao se videti i na južnoj strani piramide, tokom sunčevog zalaska, ali danas je ta strana previše oštećena, zbog čega ga nije moguće uočiti. Maje su verovale da je Zemlja ravna. Za njih, nakon zalaska, Sunce bi svake noći odlazilo u podzemni svet i preobražavalo se u jaguara. Borilo se da nađe svoj put kroz devet nivoa podzemlja, kako bi narednog jutra izašlo na Zemlju, koja predstavlja međusvet. Danas znamo da prikaz trouglova i zmije izazivaju obrisi stepenika i devet platformi. Pitanje je da li su Maje namerno tako izgradile piramidu, ili je to bila puka slučajnost. Kako god, možemo samo da zamislimo kako je to izgledalo u njihovo vreme. I kakvu je moć davalo njihovim vladarima i sveštenicima, koji su mogli da predvide te fenomene.

Između dve piramide sa veoma kosim i skliskim stranama pruža se uzani dugački plato u nivou tla. Na vrhu dveju naspramnih strana piramida ugrađen je po jedan kameni blog sa kamenim krugom prečnika možda četrdeset centimetara. On je postavljen uspravno u odnosu na tlo, kao koš bez mrežice koji je rotiran za 90 stepeni. Kroz taj koš trebalo je probaciti gumenu loptu koja je bila teška i visoko je odskakala. Igrači nisu smeli da je dotaknu rukama, nogama ili glavom, već su koristili samo kukove, kolena, laktove i ramena. Igralo se u podnožju, a gledaoci – isključivo visoka klasa – posmatrali su igru odozgo, iz prostorija na vrhu piramida. I sami igrači bili su mladi plemići, pošto je igra imala religioznu a ne zabavnu svrhu. Bilo je veoma teško probaciti loptu kroz taj obruč, zbog čega se ppretpostavlja da se igralo samo do 1:0, dok jedna od ekipa ne bi postigla pogodak. Sama igra organizovana je jednom do dva puta godišnje, i uvek se igrala zbog toga da bi se bogovi umilostivili. Povod za njeno organizovanje bila je neka bolest, loša žetva, različiti problemi koji su pretili zajednici.

Tako sam te prve, skoro stidljive turbulencije našeg aviona na liniji Medeljin-Kankun gotovo zanemarila. Zažmurila sam usredsredivši se na mir u sebi, onaj novopronađeni, koji uvek nalazim čim se okrenem unutrašnjoj tišini. Tokom poslednja dva-tri leta u Kolumbiji, to je bilo sasvim dovoljno da se i avion pribere. Ne tvrdim da mogu energetski da utičem na uspostavljanje ravnoteže čelične ptice, ali zaista bi se svaki put desilo da se smiri, kao da je i sama pronašla unutrašnji mir. Ali sada se ništa nije desilo. Štuc! Štuuuc! Št-št-u-c-c-c-c! I kao da su se turbulencije pojačavale i produžavale. Neočekivano, jer niko ne očekuje da će se naći u po život opasnoj situaciji, propali smo dobrih nekoliko metara. Mada ne umem to da procenim, samo je reč o mom osećaju. Kako god, stegnula sam obema rukama ručke mog sedišta. Ta mahinalna reakcija podjednako je besmislena kao kad sam onomad, prvi i poslednji put u životu leteći paraglajderom, počela da stežem snop kanapa koji su moje sedište držali pričvršćeno za razapeto platno iznad moje glave. Pri čemu ih ja nisam stezala da bih se udobnije namestila, nego da bih imala oslonac ukoliko počnemo da se obrušavamo prema vrhovima Kavkaza nad kojim sam lebdela sa mojim instruktorom. Kao da bi promenilo na stvari imam li taj „oslonac“ ili ne ukoliko bismo tresnuli o tlo.

Možemo samo da nagađamo kako su starosedeoci Tahami, koji su prvobitno naseljavali ovu teritoriju, doživljavali granitnu stenu, tešku oko deset miliona tona, koja danas štrči dve stotine metara iznad svog podnožja. Geolozi tvrde da je stara 65 miliona godina i da je ostatak mnogo veće formacije koja se urušila usled atmosferskih uticaja i erozije. Tahami su je obožavali, istovremeno zbunjeni i udivljeni, ispunjeni strahopoštovanjem prema njoj kao i prema svemu u Prirodi što nisu umeli da objasne. Možda su razvili i idolopoklonički odnos, plešući oko tog kamena kao u Kjubrikovoj viziji, ili mu prinoseći darove i žrtve. Moguće je zamisliti najrazličitije scenarije, osim jednog: da su pokušali da se ikad popnu na nju. O tome nam pouzdano svedoči još uvek živa tradicija himalajskih naroda, u kojima je, sve do zapadnjačkih penjačkih invazija na Krov sveta, bilo nezamislivo da se duhovi planina uznemiruju radi sitnih ljudskih sujeta. Verovatno nikad nikome tako nešto nije ni palo na pamet.

Kolumbijci su pričljiv svet i očas sa njima uđete u razgovor: odakle ste, šta radite, kuda idete. I uglavnom su prijateljski nastrojeni, pa buca čije ime nisam uspela da upamtim, odmah pokazuje volju da mi pomogne. Kaže mi da uveče pušta tako glasnu muziku da bi bio glasniji od kafea i restorana kojima je okružen, jer ne voli njih da sluša.Aha, razumem (kobajagi). Ali sad je sve tiho, nijedan drugi objekat ne radi, pa nema šta da ga nervira, zar ne.Buca spremno potvrđuje i ulazi unutra te potpuno utišava muziku. Vraća se sa dva piva u rukama, nudeći jedno meni. Kasnije popodne, obećavam, sad je prerano, a moram i da radim, treba da završim posao.Čovek klimne glavom sa razumevanjem, pa se pozdravimo stisnutim pesnicama uz dogovor da se vidimo predveče.Eto tako, sasvim jednostavno – kažem sebi, smejući se u odlasku. A vrištala bih od sreće što sam, zahvaljujući meditaciji i duhovnom radu, postala mirotvorac.

A Bernard me vodi svojoj kući, gde svojoj supruzi prepričava kako se sve završilo. Gledajući sa strane, razumem mnogo više nego dok se obraćao direktno meni. I tek sad mi je jasno da zaista jeste mislio kako sam to uradila sa lošom namerom, ne ja kao Snežana, već kao bezdušna gringa. Ponavlja da Kolumbijci imaju srce, ali da je sad shvatio da ga imamo i mi belci. Nije ni svestan koliko je strašno to što je čitava jedna rasa u kolektivnoj svesti njegovog naroda i dalje njihov nepomirljiv neprijatelj, bez nade da će se to ikada promeniti. Poražavajuće saznanje, iako je zasluženo viševekovnim zlom koje su belci ovde činili. Ali tu ne mogu ništa da promenim, niti to iko više može. *** Nakon svega, jasno mi je da je ovo bila očigledna lekcija. Dato mi je da uvidim kolika je snaga reči i kakve posledice mogu da izazovu ako se rasipaju nepromišljeno. Tokom te drame, delićem svesti znala sam da je reč o „primenjenoj nastavi“. I duboko sam zahvalna na tom iskustvu. Sada je na meni da više takvu grešku ne ponovim.