Havajska traženja
*
Prebrzo kretanje koje izaziva i životno ubrzanje. Skokovi od jedne do druge tačke sveta, poput nasumičnih uboda prstom po globusu. Zemljina osa se otkačila, planeta je izgubila oslonac i sad sumanuto juri, srljajući u crvotočinu, ka svom kraju, ili novom početku – a možda to i sledi jedno za drugim. Zaustavite Zemlju, silazim!
Trideset sati od ukrcavanja u panoramski voz u Denveru, a već sam na stanici Sakramento, 1426 km dalje. Dan pedalanja trampljen za sat kloparanja, anahrono sporovoznog. Sabijeni prostor za zipovano-vreme. Nosim folder sa 28 neotpakovanih dana, kao kasicu-prasicu sa instant štednjom. Osvojeni ulog za neočekivanih 18 dana na Havajima i još deset gratis za put do Meksika. Zamešateljstvo Univerzuma, sa produženom rukom Aleksandre sa Harvarda. U toj virtuelnoj ruci karta za Havaje, na ime rođendanskog dara. Meksiko će na red doći kasnije. A i Havaji neće odmah, nego nakon San Franciska. Ko uhvati nit priče, znaće put iz ovog lavirinta.
Ja sam Dedal, slobodi zavetovana, dok širim krila od mašte i snova.
*
Predubeđenje o rajskim ostrvima usred okeana. U glavi zvuk ukulelea i havajskih gitara jači od pritiska u ušima i srca koje panično đipa usled turbulencija. Željom se slade izmaštane slike tropske Arkadije. Jedvačekanje kao kovanica za nervnu napetost internetskih generacija, čula zbunjenih od prejakih nadražaja sa ekrana, prezasićenih veštačkim koje je vazda lepše, dopadljivije i intezivnije od prirodnog, iako je upravo na prirodnom nastalo, kako bi ga podražavalo. Istina je da nemam pojma šta me tamo čeka.
Osim Miše, mog vernog pratioca, sa tradicionalnim leiem za dobrodošlicu i srpskim triple poljupcem. Nosim latice oko vrata i s predanošću pčelice skupljam nektar s prvih pejzaža. Ostrvo se diči reljefima, dok vrhom svog vulkanskog kratera izranja iz središta okeana. Devet desetina porinuto ispod talasa, poput podsvesti u dubinama ljudskog bića. Bez znanja o tome šta se dole kuva, ali u večitom strahu od erupcija i zemljotresa. Spoznaja jasna kao buđenje – da sam hiljadama kilometara daleko od prvog kopna. Šta ću sa njom takvom, zbunjujuće-zastrašujućom? Kad počne da opseda, nastupa havajska groznica. Dijagnoza poznata sa svih ostrva izolovanih u okeanima sveta: klaustrofobija, depresija, očaj, a ponekad i smrt. Okean je na kraju svakog puta kojim se može poći. Dalje nećeš moći, iako najčešće ne bi ni išao, i kad bi mogao. Samo bi hteo da postoji izbor. Ali bog Kanaloa gromila talase kao trupe u neopozivo: „Ne!“
Ne ubija nas stvarnost, već naša reakcija na nju. Gajim začudnost prema svetu kao odbranu od anksioznosti. Srcem deteta protiv zlih demona. Da li će me odvesti do havajskog Raja, ili Pakla?
*
Spoznaja da nam za život ne treba mnogo kao najbolji zalog za sreću. Moje četiri bisage više nego dovoljne za deceniju života na drumu, i sasvim retko u njima nešto nedostaje. Tako i stanovi na Havajima, tek neznatno veći od japanskih kapsula. Cela porodica od četvoro u dve omanje sobe, obe pregrađene radi bolje organizacije prostora. Nije tesno kad nema besnih, a i havajsko sunce kumuje sveopštoj opuštenosti. Porodica Ognjanović usklađena u tihom ritmu uzajamnog neometanja, sa zaraznom melodijom koja ulazi u uši, pa je pevušim po ceo dan.
Ognajnovići ne zaključavaju ni vrata svog stana, na obodu Honolulua, rugobnog metropolisa izniklog poput čira na krajnjem jugoistoku tropskog ostrva. Neprirodnost betonskih tamnica, auto-puteva sa po pet traka i nadzemnog metroa, nasuprot opšteg verovanja da je havajska prestonica omanja varošica sa tradicionalnim barakama i uzanim ulicama, po kojima prašinu dižu samo bicikli i skuteri. Slika ostrva čiji jedan krak tone u okean zbog težine čelika i betona nije realna, ali se nameće kao neumitna vizija propasti prirodnog raja. I javlja se iznova svaki put nakon obilazaka drugih njegovih delova, zbog nesrazmere između lakih drvenih kućica u jarkim bojama i honolulskih sivih zgradurina. Povratak u prestonicu vazda neprijatan za oči, a zaboli i duša zbog prizora koji tu ne pripada. Makar više neće rasti, niti će išta slično nići na O’ahu – zašta hvala Nebesima, a ponajpre zakonima o zabrani gradnje. Amerikanci sebi dosledni i ovde, kao i na kopnu, dok okajavaju zločine prema prirodi preko džepova bogatih koji bi nekretninu na Havajima, koliko god da košta – a cena je astronomska kad se novo ne gradi, već se staro preprodaje. Mali stan Ognjanovića za kuću na dva sprata na Istočnoj obali, koliko sutra, bez pogađanja i čekanja, ako odluče da odu.
Havajce pod kožom golica večito leto i morska ležernost, dok im pod nogama gori kako preživeti ostrvsku skupoću. Dva posla kao standard za minimum komfora. Pitanje u čemu je onda štos postavlja samo autsajder koji ne razume (da li zaista?). Radili bi toliko i bilo gde drugde, ali ambijent tropskog raja pravi od njih zavisnike od havajskih svitanja i sutona. Sreća se preliva preko obzorja već zbog pukog bivstvovanja na tom mestu, makar ne videli ni jutra, ni dana iz svojih kancelarija. A sreća je argument o kom se ne raspravlja, već se prihvata kao lična istina.
Istina Ognjanovića.
*
Vrhovni bog Kejn (Kane) iznad sveg zla, kao neuništiva kreacija i pokretačka dobrota sveta.
Od njega potekao podzemni demijurg Kanaloa – „onaj skriveni“ koji zapljuskuje u talasima i razara u cunamijima, koji divlja oko havajskih ostrva, širok preko svih sagledivih granica, koji gospodari smrću i vlada okeanima – ipak može da čini i dobro, da isceljuje i podari ženama plodnost. Kanaloa daje i uzima, bez pravila i principa koji bi bio pojmljiv ljudima. Cena gladi košta života, dok život nema izbora. Kako odvajkada, tako i danas, u havajskom ruletu ribara sa talasima.
U istoj igri sada i turisti, potpuno nespremni za hazarderski rizik. Smrti se broje samo među ožalošćenima, da javnost ne sazna. Turizam je otežalo vime koje hrani nezasita usta turističkih poslenika. Jedva koja zastavica pobodena u pesak kao znak upozorenja na plažama. Oprez je slab ulog za kupače u zanosu želje da se rashlade od vreline. Već je ulazak u plićak kao iskorak u bezdan gde sinovi i kćeri Kanaloe nadiru u strujama. Misliš talasić, a osetiš – ako uopšte vremena imaš za osećaj – laso oko svojih gležnjeva, i pesak kako ti se izvlači pod stopalima, i ne stigneš ni da shvatiš a već si preklopljen talasima, odvučen na pučinu, potisnut u dubinu, uvučen u podvodni vrtlog, tamo kovitlan i muljan, pa izbačen na površinu polumrtav, da bi te u završnici smrskalo o stene, uz vatromet od raspršenih kapljica vode. I ostataka tebe bivšeg.
Ko zna, ne ulazi u vodu, čak ni kad nema talasa, ili pliva u osiguranim uvalama. Ostali spasavaju imidž rajskog ostrva izlažući svoje živote ćudljivom bogu okeana.
Ljudske ajkule na daskama jedini su njegovi štićenici među kopnenim dvonošcima. Nepomično plutajući, naježenih damara ispod tesnih neoprenskih odela, osećaju i najmanju promenu njegovog raspoloženja. Smerni i ponizni, čekaju satima na milost talasa. Da bi se s onim pravim napokon uspravili, zajahavši ga načas, kraće i od njegovog kratkog života. Besmislenost surferskih podviga, ili vrhovna filosofija? Suočavanje sa prolaznošću kroz ultimativno prepuštanje trenutku. Živeti talas, biti kao čestica u elastičnoj sredini, jedna među trilionima istih, a opet svaka različita i jedinstvena u svojoj neponovljivosti. Baš kao ljudske duše u okeanu Svesti.
Surferi znaju bolje i od nomada.
*
Beskućništvo kao bezizlaz, ili voljni izbor? S kartom u jednom pravcu, kao darom poslednjih brižnih za njihov život, ljudi bez doma doleću na Havaje. Savest bližnjih lakše se smiruje kad znaju da će nevoljnici izbeći smrzavanje na hladnom kopnu Amerike. Uz uverenje da se od gladi ne umire na mestu na kome Priroda velikodušno nedri svoje plodove, te samo treba pružiti ruku i ubrati ih, ili podići sa zemlje. Jedino što u džunglama odavno niko živi, a deportovani gradski nesrećnik nije Robinzon našeg doba, već mentalno bolestan zavisnik na lekovima i drogama, uništene psihe i ruiniranog tela.
Hiljade starosedelaca sa ostrva danas takođe bez igde ičega. U šatorima na plažama, sa socijalnom pomoći jedva dostatnom da se preživi, lutaju honolulskim ulicama kao sablasti. Samilost turista nasuprot preziru većinskih doseljenika u prizorima koje niko ne beleži na socijalnim mrežama. Tvrdnja o neprilagođenosti „tih domorodaca“ koji neće da rade, jer za odgovornost ne znaju, ili ne mare. Samo bi da pecaju i surfuju. Pozivanje na istorijske procese, u koje ovi ne mogu, ili ne žele da se uključe. Osuda za osudom, olako lepljenje etiketa, uz zvuk sudskog pečata na neopozivost „pravičnih“ presuda.
U bioskopu film Waikiki za desetak posetilaca u super-komfornoj sali. Osamdeset minuta priče o pravdi u zemlji okupiranih, u kojoj postaju ili robovi sistema, ili beskućnici, bez garancije da će izbeći potonje čak i kada se prilagode. Starosedeoci bez poseda na zemlji svojih predaka koja im je oteta, a oni prisiljeni da se odreknu identiteta, osim u komercijalne svrhe privlačenja i zabavljanja turista u skupim hotelima i noćnim barovima. Naličje kolonijalnog turizma i licemerje nacije „pravičnih i slobodnih“ (reči iz američke himne). Tuga iz svakog kadra, iz svake neispričane priče havajskog urođenika.
Zrno pravde u ironiji da najskuplje sobe luksuznih hotela gledaju na šatore beskućnika. Nesrećnici skućeni na najlepšim plažama makar imaju breathtaking pogled iz prvog reda.
*
Srbi svuda i bez srbovanja. Preko sto njih nastanjeno na Havajima. Došli sa sportskim stipendijama iz male nacije koja neštedimice rasipa svoje talente. I zauvek ostali ovde, da prožive neki bolji život nego kod kuće. Uspešni u meri koja se određuje ličnim ambicijama, vrednujući sebe između svojih snova i postignuća. Preduzimači, menadžeri, univerzitetski profesori – začuđujuće mnogo profesora kad se u jednačini nađu studenti sa neengleskog govornog područja i malo ostrvo o kojem mašta nekoliko miliona njima sličnih devojaka i mladića širom sveta. Miša, Borjana, Jelena… ni manje zajednice, ni više učenih glava.
Sve priče o uspehu nalik jedna na drugu, dok one o neuspehu nikog i ne zanimaju. Kod Peđe iz Zagreba i Novosađanke Doris na večeri čujem tu opasku. Moja omiljena izreka – What would you do if you knew you could not fail? – njome prozvana da bude preispitana. Nije li taj menadžer za softfer-inžinjere u pravu? Glasovi neuspešnih nigde se ne čuju. Nema intervjua o propalim pokušajima, o uzaludnim borbama, o nenaklonosti Univerzuma. Setovani smo na pozitivizam, na bustovane priče o neodustajanju i pobedama. Nije li istina ipak malo drugačija? Šta kad izvučeš loše karte, i izgubiš jednom, i drugi put, i treći… a ulog se povećava? Arognacija umnožena na kvadrat kroz koač parole koje mi, tako ostvareni i uspehom ovenčani, ponavljamo poput papagaja. Tehnike ispiranja mozga za novi svetski poredak zasnovan na nejednakosti po životnim postignućima. Trebalo je da potegnem čak do Havaja radi tog saznanja. Bilo bi me sramota sebe, da nisam najiskrenije verovala da je formula uspeha sasvim jednostavna.
*
Iz ruke u ruku mojih domaćina: od Miše i Ane, prelazim u Borjanin stan. I tamo malo prostora, ali u srcu domaćice dovoljno mesta dok mi velikodušno ustupa svoju sobu, odričući se komfora. Balkanska gostoljubivost nikad nije tema sporenja, jer gost je svetinja – i tačka.
Kraljevski tretman, sa obilascima po ceo dan. Od plaže do plaže, pored starosedelačkih naselja i kroz botaničke bašte, do vidikovaca sa panoramskim pogledom. Prihvatiti tuđe vreme i odricanje kao poseban dar, uz zahvalnost iz srca, bez onog „hvala, ne treba“, jer „mogu i sama“. Reći „da“ tuđim naporima zbog nas, ne osećajući nelagodnost što nam neko ugađa. Odbijanje nije dokaz skromnosti, već izraz sumnje da smo takav odnos zaslužili. „Da“ za sve što nam se nudi a nama odgovara, kao znak samouvažavanja, iz kog se i poštovanje prema drugom reflektuje u ogledalu tog prihvatanja. Najjednostavnije istine učimo celog života.
Razmenjujemo energije i životne priče dok jurimo ostrvom u kolima. Slavimo moj rođendan na terasi skupog hotela: večera kao još jedan Borjanin dar i pride mini-torta sa svećicama. Moja želja oduvana sa havajskim vetrom u etar, gde nas Kosmos pomno osluškuje. Rađanje bliskosti između dve ratnice u drugačijim bitkama, ali obe odlučne da pobede. I iz toga rođen zanos novog prijateljstva, uz želju da ono dugo traje.
*
Vlažna i suva strana ostrva Maui. Džungla i pustinja. Egzotično cveće i šturi kaktusi. Vazda uzburkani talasi i okean miran kao močvara. Jin i Jang u svojoj prirodnoj pojavnosti.
Put za Hanu na severnoj, kišovitoj strani. Nekad veže i po deset dana neprekidnih padavina. Južna strana, pak, najsušnija američka regija. Najudaljenije tačke između njih na manje od pedeset kilometara. Mikroklime kao oprečni karakteri dece pod istim suncem i na istom tlu koje dele.
Samoproklamovani najlepši put na svetu, od Paie do Hane, u dužini od osamdeset kilometara, tesno uklesan duž padina planinskih masiva, sav izuvijan poput dugačke zmije, kroz klance premoštene uzanim mostićima, sa vidikovcima kao nebeskim prozorima na beskrajni okean, sa vodopadima i basenima, bambusovim šumama, prirodnim botaničkim baštama… Oreol legendarnog oko njega, must ride za sve naseljene na Havajima, a za turiste obavezna tura u iznajmljenim kabrioletima ili džipovima. I ja jedina na biciklu, koji sam ovde rentirala.
*
Teške okolnosti kao prilika za preispitivanje izbora i proveru sopstvenih snaga. Zahvalnost prosvetljenih iznad je pukog prihvatanja – treba blagodariti i na iskušenjima. Pokušavam, ali se suočavam sa svojim granicama.
Bogovi Mauia testiraju me od mog sletanja na to ostrvo. Šalju neprekidne pljuskove već dva i po dana. A ja bez ikakvog zaklona, u cipelama punim vode, sa potpuno mokrim stvarima koje neću moći da osušim danima. Čak je i kampovanje problem, jer na plažama ne sme, ne sme nigde osim u zvaničnim kampovima, kojih nema. U hotelima cene smeštaja u visini mog mesečnog budžeta. Zaglavljena nasred ostrva, ne mogu nazad, a ni dalja agonija nema smisla. Ali do leta nazad ima nedelju dana. Moram strpljivo da čekam, prepuštena sam na milost i nemilost kišnog boga Lona.
Okolnosti me nadvladavaju, uprkos mentalne rešenosti na neodustajanje, na borbu i pobedu. I sama u koži onih koji znaju da je pad uvek moguć. Da nije dovoljno samo gurati dalje. Dati sve od sebe. Ustati svaki put nakon poraza. Svih onih koji su platili krvlju i znojem – za neuspeh.
Na ivici odustajanja nemam izbora osim da nastavim. Presudno je ipak ono malo sreće, kao kad kiša, napokon, prestane da pada.
*
Zapanjujuća sličnost starosedelačkih ’huna’ – tajnih znanja, sa tradicijama Berbera izolovanih na planini Atlas, ili sa indijskim ajurvedama, maorskom medicinom, jamuom Indonežana, narodnim lečenjem Tahićana ili Samoćana. Havajska usmena tradicija pamti unazad do masovnog egzodusa naroda iz zemlje nekad zelene i bujne, koja je postala pustinja. Preko Kejnovog Crvenog mora, sa jedanaest drugih grupa, nosioci znanja – ’kahuna’, poslati u daleka mesta zbog proročanstva o velikoj tami, duhovnoj i intelektualnoj, koja se spušta na Svet. Znanje je moralo da se sačuva za buduće vekove, a rasejanje na različite tačke činilo se kao najsigurniji plan. Priče pamte havajske pretke u seobi prema grupi udaljenih ostrva u velikom moru, a kasnije događaje dopričava poznata nam istorija: između 300. i 700. polinežanska plemena naselila su ostrva, davši im ime – ’domovina’.
Na Havajima raste posebna biljka za svaku bolest – prema zapisima Max Freedom Longa, prvog istraživača starosedelačkih običaja. Ista tvrdnja iz usta mlade Bosanke Edine, skoro odmah nakon našeg upoznavanja. Naturalizovana Amerikanka sa Srednjeg Zapada na duhovnom putu od islama, preko hrišćanstva, budizma i hindu učenja, do stare tradicije Havajaca, u traženju odgovora i otkrivanju tajnih znanja. Prepoznata od običnih ljudi kao Učenica, a od visokih šamana kao Učiteljica. ’Kahune’ su uvek bile žene, jer bilo je vreme matrijarhata. Iza nje pet godina lutanja po havajskim ostrvima, volontiranje u porodicama i učenje. Ali nije mnogo bliže znanjima nego kada je tek došla. Kao ni Slobodni Maks pre nje, sa petnaest godina ostrvskog staža i objavljenih osam knjiga o životu Havajaca. Nikada nisu podelili s njim specifičnosti svojih ’huna’.
*
(Pre)Kratki razgovor sa Edinom, kao nabacivanje ključnih reči za neku pretragu koju ću sigurno preduzeti. Zašto baš sada, uoči mog leta? Ironija sporoputujuće nomatkinje koja mora da žuri baš kad bi najviše želela da ostane. Da li mi se to Mauiji opet podsmeva kao na početku, sa onim pljuskovima? Kakav je smisao tako kratkog susreta, kao davanje gutljaja vode žednome znanja?
Zbunjenost ipak ne umanjuje zahvalnost i za tolicno. Uticaj nije obavezno proporcionalan dužini vremena koja mu je pridodata. Nekada je dovoljna samo reč, ili nemi pogled da nas protresu iz temelja.
Najbitnije odgovore ne može niko drugi da nam da. Niti da nam objasni svrhovitost dešavanja u našim životima. Sve je na nama, bez ikakve izvesnosti da ćemo pronaći to za čime smo pošli. Ipak, ne znam ni za šta važnije od samog traganja.
Divni Havaji, još divniji ljudi koje ste sretali! Vaši blogovi zahtevaju potpunu prisutnost jer imate mnogo moćnih rečenica i može se desiti da nam neka promakne 😃 Srećan put dalje! 🍀😊
Ma mudra sam kao sova 😉
Uživala. Sažet i suštinski doživljaj “arkadijskih” Havaja 🤗
Drago mije!
Sva ova kiša te je izmučila jer nisi posetila Pele kao što sam ti savetovao 😉 Šalim se, naravno. Putovanje je bilo nezaboravno, posmatrajući ga iz suve sobe kroz ekran. Ali utisci su veoma snažni. Ova grupa ostrva je, kako si i sama kazala – definicija zemaljskog raja, ako izuzmemo ono što je američki gramzivi i beskrupulozni sistem učinio ljudima starosedeocima. Oni to naprosto čine i njima je to sasvim u redu. Samo, teško je tome svedočiti, čak i čitati interpretaciju tog svedočenja. Tu suva i topla soba nisu od pomoći. A ne smem da se usudim da zamislim mirise… Read more »
U stvari sam procenila da neću imati dovoljno vemena, stigla bih tamo ali ne bih imala vremena da se vratim za moj let.
Draga moja Snezo doziveh i ja Havaje sa tobom, ovo je prelepo, sve, sve nestvarno, priroda, boje, ljudi bas sve, hvala ti sto delis sa nama sve utiske 🥰😍🤩😘😘😘
Hvala, draga Neno!
Хаваји ме дојмили гле посве , педаљени шаренилом времена па наслутих психи мојој наваљени туч бремена, но уживах пута сваки метар, али оно, уби океански ветар, док пропратих ужитак Ваших цикло дана , продуво ме, Г-ђо Снежо, поветарац са екрана. БАШ.
Dobro je da nije pljusak, ne bi valjalo ni za ekran 😉
Bali , Galapagos , Hawai ….blago tebi disi duboko i uzivaj u Mexicu
Bas mi je prijalo ovo virtuelno putovanje Havajima. Prelepo sve opisano – i predeli i ljudi.