Promene
*
Tokom jedne od meditacija, i to onih obaveznih kad nismo smeli da pomerimo noge, ruke, niti da otvorimo oči, doletela mi je ideja da moram da se ozbiljnije pozabavim četrnaestogodišnjom Snežanom i njenim NEĆU. „Treba da se zaustaviš na mesec-dva, da meditiraš i produbiš to iskustvo, a usput možeš i da sastaviš drugu zbirku Svedočenja o Zemljanima“. Za ovo poslednje, imala sam već dovoljno materijala, a i završila sam bicikliranje po južnoameričkom kontinentu, što su bili preduslovi da bih uopšte razmišljala o nastavku prvog dela moje najbolje ocenjene knjige na Goodreads sajtu. Što se pak prvog dela tiče, bila sam saglasna, iako ne toliko sigurna da ću to i uraditi. Pogotovu kad je ta devojčica nestala petog-šestog dana meditacije, ne pojavivši se ponovo do kraja kursa. Moj mozak postavljao mi je zamke u vidu nedoumice oko toga treba li namenski prizivati njen povratak, ili je bolje pustiti je kad je već sama nestala. Pri tom je, naravno, bio skloniji ovom drugom rešenju.
Iz ženskog manastira u kome je bio organizovan kurs izašla sam bez jasne ideje šta ću dalje i kuda ću. Da li da pravim pauzu od putovanja? I ako da, koliko dugu? Šta ja uopšte želim? Da li želim da prekinem ovo što radim i zaustavim se negde trajno? Da li, možda, želim kući? Ili me i dalje zanima da se krećem, samo da u to moje kretanje nekako uključim i ozbiljno meditiranje? U prvoj godini posle kursa, vipassanu treba praktikovati ujutru i uveče po jedan sat. Kako da nađem ta dva sata i gde da meditiram ako spavam u zajedničkom smeštaju, ili u šatoru? Rečju, izašla sam sa još više pitanja nego kada sam ovde došla.
Ipak, jedno mi je bilo sasvim jasno: da vipassana jeste nešto promenila u meni. Kao i onomad u plemenu Arvakosa, u meni se nešto stišalo. Nervoza i ljutnja još više su oslabile, a strpljivost i smirenost narasle. Koliko god da sam – kako sam barem mislila – loše radila tu tehniku, već je davala neki rezultat. I dopadala mi se, jer dhamma nije imala ničeg dogmatskog u sebi, ničeg religioznog, ništa nije mistificirala, već je sve bilo sasvim logično i jasno, naučno zasnovano. To sam mogla da sledim i to bi mogao da bude moj put oslobođenja.
*
Za početak, ispedalala sam na brdo iznad Vahake, na kome se nalazi jeftin kamp. Htela sam da se osamim neko vreme, dopuštajući utiscima da se sami slegnu i, shodno njihovom sopstvenom nahođenju, rasporede ili grupišu po mojim moždanim vijugama i nevidljivim srčanim zarezima. Želela sam da ćutim i dalje, samo da ćutim i osećam sebe i druge, ne razmišljajući ni o čemu, ne pitajući se, ne analizirajući i ničemu ne sudeći. Samo da nemo upijam, ne uključujući mozak i njegov dualizam u neposredni doživljaj senzacija izvan mene i u meni.
Kamp je držao holandsko-kanadski par u šezdesetim. Izdavali su skupe sobe sa bazenom, jeftin prostor za kampere, a imali su i prihvatilište za ulične pse. Muškarac, čije ime nisam ni čula, nedeljom je okupljao svoj bend, „momke“ otprilike istog godišta, koji su ozbiljno dobro svirali džez-rok standarde. Jedan od njih ispričao mi je kako je putovao po staroj Jugi sa nekim orkestrom, gostujući uglavnom po Jadranskom primorju. Neodoljivo me je podsetio na češke muzičare iz filma „Varljivo leto 68-e“, kao da je ispao iz tog vremena.
Nastojali su da ne budu bučni, ali svejedno sam ih čula u mom šatoru, u kome sam pokušala da meditiram. Zatim su došla tri kampera sa ukupno šestoro ljudi, pa sam krenula u potragu za mirnijim mestom. Našla sam ga pored bazena i tu sam se smestila, ali nije prošlo četvrt sata a dvoje gostiju iz neke od soba došli su da provere šta se to dešava sa mnom. Muškarac je najpre dobacio jedno „Hello!“ sa drugog kraja bazena, a pošto nisam odgovorila, prišao mi je sasvim blizu i uneo mi se u lice. Nisam otvarala oči, ali jasno sam osećala kako je ušao u prostor moje aure. Ostala sam staložena, pokušavajući da nastavim meditiranje. Sedela sam u stolici, uvijena u perjano ćebe, te sam mogla da razumem koliko sam im neobično izgledala. Ali onda je i devojka prišla do mene i sagnula se da nešto ubere, skoro se očešavši o moj lakat. Usput je, skoro pored mog uveta, doviknula nešto momku koji se u međuvremenu bio udaljio. Tu mi se pažnja razbila u paramparčad.
„Pokušavala sam da meditiram“, rekla sam joj bez gneva, ili osude; to je bilo samo objašnjenje, informacija bez emotivne obojenosti. Iznenadila sam samu sebe takvom reakcijom. Zatim sam ustala, skupila ćebe oko sebe i krenula nazad ka svom šatoru.
Dok sam se udaljavala, čula sam kako je mladić pita šta sam rekla i kako ona ponavlja moje reči. Nije usledio nikakav komentar, ali moguće da im je bilo neprijatno što to nisu shvatili i sami.
Sutradan sam se odjavila iz tog kampa, uz iskreno izvinjenje vlasnici. Mesto je bilo prelepo, oni su bili divni ljudi, kuce drage, ali naprosto nije odgovaralo onome što je meni bilo potrebno u ovom času. Žena je rekla da razume i da je to život.
*
Prašnjavim seoskim putevima, preko brda uz koja sam morala da guram, stigla sam do drugog kampa. Delovao je uređenije, sa velikim travnjakom koji se završavao nizom kućica – zasebnih apartmana koji su se izdavali po ceni od 30$ za noć, pa naviše. Kamp mesto platila sam 10$. Odabrala sam da se smestim u blizini tuševa i drvene nadstrešnice sa stolom i klupama, gde sam nameravala da radim. Za početak, samo sam postavila šator, ne raspremajući stvari, uzela lap-top i sela za sto da odgovorim na mejlove koji su se nakupili tokom moje desetodnevne izolacije.
„Hej, žena na biciklu?!“, čula sam ženski glas iza mojih leđa.
Nije mi bilo do razgovora jer sam radila, a ni inače, otkako sam provela deset dana u svetoj tišini.
„Haj“, uzvratila sam neutralno, pokušavši da se vratim svom poslu. Nadala sam se da će ta strankinja shvatiti da mi nije do priče. Ali ona je baš želela razgovor.
„Odakle si?“, upitala me je.
Evo ga, počinje. Sva ta uvek ista pitanja putnika prilikom upoznavanja. Odavno su počela da me zamaraju, a u poslednje vreme, još pre kursa vipassane, prestala sam da se upoznajem sa bekpekerima u zajedničkom smeštaju, samo da ne bih morala da po ko zna koji put pričam o sebi i svom putu, da slušam iste uzvike divljenja, kao i tuđe priče. U svetu je bilo previše putnika, uključujući i mene.
„Iz Srbije“, odgovorila sam preko volje.
Žena je ozbiljno nameravala da mi se pridruži za stolom, ignorišući očiglednu činjenicu da radim nešto za svojim laptopom. Već je stajala pored klupe na kojoj sam sedela. Sa njom je bio i njen pas koji je počeo da me njuška.
„Ja sam Push Bike Girl“, rekla je.
„Ne verujem!“, uzviknula sam.
Najedanput, sve se promenilo. Preda mnom je stajala jedna od legendarnih ženskih cikloputnica, Nemica Heike Pirngburger, koju sam pratila godinama na društvenim mrežama. I ona je znala za mene, jednom je trebalo da radimo i intervju, samo me nije tako pomno pratila pošto, za razliku od nje koja piše na engleskom, ja objavljujem na srpskom. Znala sam da je već neko vreme u Meksiku, ali sam mislila da je u pustinji Baha Kalifornija, i nije se činilo da planira da se spušta u južni deo zemlje. Kakva slučajnost da smo se nas dve srele na nekom brdu iznad Vahake!
*
Pre kursa vipassane, dvoje mojih pratilaca, koji se opredeljuju kao budisti Theravada tradicije, uplatili su mi donaciju sa namenom da se, po uspešnom završetku meditacije, negde udobno smestim i dobro odmorim. Mislila sam da bi kampovanje na ovakvom mestu bio pravi odmor, ali već prve noći ispostavilo se da je lakom spavaču, u kakve se ubrajam, potpuno nemoguće da i sa čepićima za uši prečuje horski lavež desetine pasa koji je dopirao sa svih strana. Bila sam okružena lajavcima koji nisu prestali da se oglašavaju cele noći. Ujutru sam se preselila u sobu do Heike, po ceni od 30$ noć – što je predstavljalo najskuplje plaćeni smeštaj ikada na mom putovanju. Ali pomenuti dobri ljudi obradovali su se kada sam im poslala fotografije: mesto je zaista bilo idealno za odmor, izolovano i tiho, kada vas zidovi štite od kolektivnog laveža svih seoskih kučića. Zahvaljujući njihovoj donaciji, mogla sam da ostanem tu nekoliko dana, dok napišem blog i malo se saberem.
I Heike je plaćala smeštaj. U njenom slučaju, to je bio mini-apartman, a kako ga je rezervisala unapred za pola meseca, to je cena bila mnogo povoljnija od one koju sam ja platila. Prvi dan, pre moje selidbe, provela sam u njenom kuhinjsko-trpezarijskom boravku, gde smo kuvale, igrale se sa Bučom, kako se zove njen pas, i pričale satima bez prestanka.
Nisam redovno pratila Pushbikegirl, što je Heikino ime na društvenim mrežama, već kako mi naleti, ako mi se pojavi njena objava ili ako je neko pomene, pa kliknem da vidim gde je i šta radi. Znala sam da je zbog usvajanja štenca pre skoro dve godine privremeno bila prekinula putovanje. Čekala je da malo poraste, a u međuvremenu ga je dresirala. Potom je pokušala da putuje sa njim u korpi na zadnjem nosaču prtljaga bicikla, ali nije išlo. Uglavnom su imali probleme sa drugim kučićima koji su, u prolazu, nasrtali na njih. Potom je Heike kupila prikolicu za bicikl, međutim, kako ona uglavnom bira zemljane sporedne puteve, vući prikolicu veoma je teško, skoro nemoguće. Onda je kupila motor i počeli su da putuju njime. Bučova težina, koja je u međuvremenu porasla, više nije bila opterećenje, ali ni motor nije bio idealno rešenje, pošto je štenac morao sve vreme da ostane u korpi; dok su putovali biciklom, na uzbrdicama je mogao da slobodno trčkara kraj Heike. A i putovanje motorom njoj je bilo dosadno, kako mi je sad ispričala. Prelaziš desetine i stotine kilometara ne videći zapravo ništa, komplikovano je da staješ i fotografišeš predele koji ti se dopadnu, jer moraš da skineš rukavice i kacigu, a propuštaš i sve susrete sa ljudima između polazne tačke i cilja. Ipak, ne znajući kako bi putovala sa psom drugačije, nastavila je motorom, sve dok nije nezgodno pala i povredila stopalo. Bila je nepokretna skoro mesec dana i u međuveremenu je odlučila da proda motor. Kad je prohodala, kupila je prikolicu za pešačenje, koja može i da se vuče i da se gura, ali i to joj je bilo preteško. Sada je od opreme imala i bicikl i prikolicu za pešačenje, gomilu prtljaga, a mnogo dupliranih delova opreme, te dvogodišnje istrenirano kuče od 10-ak kilograma. Iz pustinje dovde prebacila se zahvaljujući nekom dobrom vozaču pikapa koji ju je vozio skoro pet stotina kilometara, bez naknade. Ali nije imala pojma kako će nastaviti dalje. Da li da kupuje ponovo prikolicu za bicikl? Ili da nastavi da pešači? I kuda dalje da ide? Kretala se u pravcu Južne Amerike, ali prvo je trebalo da prođe Centralnu, u koju joj se nije išlo. Zapravo je želela da ode u Kolumbiju. Tamo je već bila, ali u vreme Korone, kada je kretanje bilo zabranjeno, te je morala da plaća smeštaj, boraveći mesecima u karantinu. Zbog toga je iskoristila prvu priliku da odleti u Ameriku. Tamo je ostala pola godine i zatim se spustila u Meksiko. Sada bi volela da pešači ili vozi Kolumbijom, a možda i da nađe neku umetničku koloniju u kojoj bi ostala. Heike je bila profesionalni fotograf, mada za putovanje nije zarađivala od svojih fotografija, več zahvaljujući donacijama ljudi koji su je pratili. Jedna žena platila joj je boravak u ovom mestu, koliko god bude želela ili morala da tu ostane.
*
Meni su bila dovoljna četiri dana, od kojih sam dva čuvala Buča, dok je Heike silazila u Vahaku, najpre da bi isprobal kolica za bicikl, a zatim da bi obišla grad i neka arheološka nalazišta. Bila mi je zahvalna što sam prihvatila da joj pomognem. Zauzvrat, pripremala je obede za nas obe, pošto ja u sobi nisam imala kuhinju.
I ja sam njoj pričala o mojim dilemama. Posebno o onoj najvećoj: da li želim i dalje da putujem, ili mi je došlo vreme da se smirim, da se izolujem negde u prirodi, da pišem (ozbiljne) knjige i meditiram. Povratak konvencionalnom načinu života nije bio moguć. Pominjale smo mnoge putnike dugoprugaše koji su završili svoja putovanja, zaključivši da niko od njih nije mogao da se vrati normalnom načinu života. Čitala sam o tome još pre nego što sam krenula u sve ovo i znala sam da sam izabrala trajnu promenu u sebi, koja će jednom u budućnosti dovesti do toga da više neću pripadati svetu koji sam napustila, a neću više moći ni da ostanem na drumu, iz ovog ili onog razloga. Usud svih ljudi koji jednom osete i neko vreme žive slobodu, po sopstvenom izboru. Izgledalo je da je taj trenutak zasićenja sada stigao i mene, kao i Heike.
„U istom smo čamcu“, ponovila je mnogo puta tokom naših razgovora.
Suštinski, jesmo bile. S tom razlikom što sam ja nastojala da pojednostavim svoj život, dok mi se činilo da Heike svoj komplikuje sve više i više. Četvrtog dana našeg druženja pričala mi je o ideji da kupi magarca, što bi joj olakšalo nošenje teškog prtljaga. To je značilo da bi morala da proda i bicikl i prikolicu za pešačenje, da kupi novu životinju i obezbedi papire za prelazak granice sa njom, što nije bilo jednostavno. Kada sam je upitala: „Zašto magarac?“, odgovorila mi je: „Zato što je to drugačije.“
Pomislila sam kako takav odgovor dolazi od ega, ne iz srca. Zašto bi uopšte bilo bitno da li radi nešto drugačije od drugih putnika? Ali Heike je bila puna kritičkih reči na račun najpoznatije motobajkerke na Jutjubu – Itchy Boots, kao i najpoznatije putnice peške – tanglesandtail, koja sa svojim kučetom pokušava da ishoda Panamerikanu, kao prva žena kojoj bi to pošlo za rukom. Iako to nije rekla otvoreno, sve vreme poredila se sa njima, sugerišući kako je to radila bolje od njih, ili makar podjednako dobro, te je zasluživala veću slavu, a samim tim i mnogo više novca i sponzorstava.
Ne, nismo bile u istom čamcu. Zahvaljujući mom duhovnom buđenju, nedavno sam izašla iz toga. Prestala sam da se poredim sa bilo kim iz putničkog sveta, da se žalim na to što nemam sponzore, da očekujem neko priznanje. Sa slabljenjem mog ega, sve to postalo mi je sporedno. Naravno, bilo bi lepo da toga bude više, ali zapravo mi je postalo svejedno i ako potpuno izostane. Pokušavala sam da saznam šta zaista želim da radim, a ne šta bi nekog impresioniralo. Naravno, brinulo me je od čega bih živela ukoliko bih prestala da putujem, ugasila blog i povukla se sa društvenih mreža. Ali ako bih jasno osetila da je vreme da stanem, bez obzira na te nepoznanice, to bih i uradila. Samo mi je trebalo vremena da se sva ta previranja u meni, koja su počela još pre mog duhovnog buđenja, a onda su se pojačala dobijajući novi smisao, uobliče u neku jasnu želju: nastaviću da putujem, prekinuću, naći ću neki treći način – kakvu god, samo da dolazi iz srca.
Ali nisam protivurečila Heike. Nisam je ni osuđivala. Niko nikom nije mogao da pomogne sopstvenim iskustvom. Iskreno sam joj želela da nađe izlaz iz haosa u koji je upala i da se vrati na svoj put, kuda god je on vodio, samo ako će na njemu ponovo biti srećna.
*
Svakodnevno sam meditirala najmanje jednom, a ponekad i dva puta. Još uvek je to bilo početnički traljavo kad je reč o tehnici, ali sam i pored toga imala neke zanimljive senzacije. Jednom prilikom, na pamet mi je došla moja sestra. Već neko vreme, materijalno je pomažem svakog meseca. Nije to moj novac, već ostatak od prodaje roditeljskog stana, koji sam ostavila po strani, za njenu penziju. Međutim, kako ne radi, pre dve godine počela sam da joj ga isplaćujem u mesečnim ratama. Do kraja 2023. trebalo bi da joj sve isplatim. Tako sam joj i rekla. Međutim, tokom jedne od mojih meditacija osetila sam ljubav i samilost prema njoj. Šta će ona bez tih para? I shvatila sam da ću nastaviti da je pomažem i kasnije, od mog novca, dokle god to budem mogla.
Drugom prilikom, u stomaku sam osetila dva čvora veličine pesnice, koji su se peli iz mog želuca ka ždrelu. Bili su to čvorovi mog životnog gneva, kao tempirane bombe sa radioaktivnim supstancama. Čim sam osvestila odakle dolaze i počela da ih posmatram sa zanimanjem doktora sa kojim se proučava pacijent, oni su se rastopili i nestali. I znala sam da je ovog puta to iščupano sa samog dna, iz korena. Kada sam otvorila oči, osetila sam se lakom i svežom, kao da sam sprala sa sebe debeli sloj nečistoće. U utrobi mi je bio takav mir da mi se činilo nemogućim da ću ikada više biti besna ili ljuta na bilo koga. Sva moja pritajena agresija nekud je nestala.
Treći put opet mi je na pamet došla sestra. Već mi je postalo jasno da je ključ mog ozdravljenja vezan za čišćenje moje relacije sa njom, ono unutar mene. Sve moje traume i sav moj bol iz detinjstva i vremena odrastanja vezani su za nju, ne toliko njenom krivicom, već očevim odnosom prema nama, pukim izjednačavanjem nas dve, i pored očigledne istine da je ona rođena sa nekim poremećajem. Ja nisam Ona! Neću da budem kao Ona! Sve u meni bunilo se protiv toga. Ali strah da ipak JESAM ista kao ona, čim tata tako tvrdi i tako nas tretira, uhvatio je najdublji koren u meni. I opredelio ceo moj život kao borbu za (smo)dokazivanjem, za poređenjem i traženjem priznanja od celog sveta da nismo iste. Moja bol bila je toliko velika da sam morala da osvojim svet, čineći najveći od svih podviga za koji sam bila kadra, ne bih li to i dokazala.
Sada mi je došlo u sećanje kako me je, prilikom jedne od naših žučnih svađa, gađala nogarom od stola, na čijem kraju je virio debeli zavrtanj. Srećom, sagnula sam se i metalni šiljak udario je u vrata, probivši ih. Rupa je bila duboka sigurno dva centimetra. Da me je pogodila, ozbiljno bi me povredila, a možda i ubila, jer me je gađala u glavu. Celog života pamtila sam to kao najočigledniji dokaz njene mržnje prema meni. I njene poremećene svesti. Ali sada se odnekud pojavilo razumevanje. Koliko neko mora biti uplašen i nemoćan u tom svom strahu da bi u sebi izrodio toliku agresiju? Posmatrala sam je sa strane, bez vezivanja ili odbacivanja, kako me je naučila vipassana tehnika. I više je nisam osuđivala. Razumela sam njen jad i muku, jer i Ona je bila neshvaćena u svojim nedovoljno artikulisanim vapajima za pažnjom i ljubavlju. Danas bi je svi tretirali kao dete sa posebnim potrebama i verujem da bi bila srećnija nego dok je nasilno izjednačavana sa mnom, poredeći se sa mojim uspesima koji su njoj bili nedostižni.
Bila sam na putu dhamme – nakon pola veka počela sam da sagledavam stvari onakvima kakve one jesu, ali ne intelektualno, nego u srcu. Samo na taj način sam i mogla da se oslobodim patnje i bola koje sam celog života nosila u sebi.
*
Petog dana oprostila sam se od Haike i Buča i zapedalala na sever, u pravcu Meksiko sitija. Nisam imala zacrtan plan da posetim meksičku prestonicu, ali ona se nalazila na putu za sever, kuda sam išla. Vodila je preko planinskih grebena, a na prvi od njih već sam se ispenjala sredinom decembra, dolazeći sa obale u Vahaku. Trebalo je samo da produžim penjući se još malo više, pošto se Vahaka nalazi na oko 1500 m, dok je glavni meksički grad na 2200 mnv. Samo što to ne znači da se penjete ukupno 700 m, nego se u više navrata spuštate, penjući se na veće visine, sa kojih se opet kotrljate dole, da biste iznova upinjali uzbrdo. Nimalo lako sa svim teretom koji sam nosila. Pogotovu na zimskim temperaturama koje su se noću spuštale na samo nekoliko stepeni iznad nule, zanemarljivo rastući u jutarnjim satima, a postajući prijatne samo usred dana, kad ograne sunce. Uz sve to, pratio me je i snažan, hladan čeoni vetar.
Izvozila sam pedesetak kilometara i onda napravila četiri više uzbrdo, do seoskog jeftinog hotela, pošto mi je onaj u gradiću na ruti bio preskup. Umorna, otišla sam u krevet već oko deset, ali iz drugog krila zgrade, porodica koja je vodila ovo mesto nešto je proslavljala. Moja soba nalazila se u prizemlju, ispred parkinga, na koji su dolazila i odlazila kola, sa sve treskom vrata i galamom putnika. I pored čepića za uši, to mi je razbilo prvi san. Ostala sam da ležim pokušavajući da zaspim uprkos tim ometačima, ali nije išlo. Oko jedan su se gosti napokon razišli, a domaćini su otišli na spavanje.
Ali ja više nisam mogla da zaspim. Nastojala sam da se ne nerviram zbog toga, da ne mislim na to kako ću se osećati ujutru, nego da sledim vipassana savet o prihvatanju trenutka. I pred zoru, nekako sam zaspala. Ali ujutru sam ipak bila loše volje, što je uticalo i na osećaj da nemam snage.
Ipak, krenula sam dalje. Nakon prvih pet-šest kilometara morala sam da se priključim na auto-put. Nije bilo druge rute. Na naplatnoj rampi su me propustili, pa sam izgurala bicikl strmim priključenjem do bučne trase kojom su ludački jurili kamioni. Naravno, postojala je zaustavna traka, ali nije mi se vozilo u takvim uslovima. Bilo mi je hladno, čeoni vetar duvao je silovito, preda mnom je bila uzbrdica, a moja motivacija da vozim i idem bilo gde potpuno je nestala.
Nakon nekoliko stotina metara vratila sam se nazad, objasnivši ljudima na rampi da je auto-put opasan za bicikle i da ću naći neki sporedni. U stvari, odlučila sam da se vratim u Vahaku, odakle je nekoliko puteva vodilo do obale.
Okrećući pedale nazad, razmišljala sam o tome šta radim. Trenutno, moj život delovao mi je kao velika zbrka. U meni su otpočele neke promene, temelji svega što me je oblikovalo bili su poljuljani, laži i samoobmane počele su da se ogoljuju, a nije bilo nikog da mi pomogne na tom Putu do istine. Njega svi moramo da pređemo sami.
Vozila sam do Vahake plačući, ali u jednom mi je ipak bilo lakše nego jutros ili juče: sada sam znala da moram da stanem i uradim ono što mi je palo na pamet tokom meditacije na kursu. Trebalo mi je privremeno mirovanje i vreme samo za sebe.
*
Podudarilo se da su upravo tada u Vahaku došli Suzana i Džejms iz Meride, pa smo se dogovorili da se sretnemo narednog dana.
Ali od novog jutra delila me je dugačka noć, ponovo bez sna. I ovog puta, bez ikakvog razloga zašto nisam mogla da zaspim. Ono sinoć bila je klasična nesanica koju poznajem od puberteta: ako ne zaspim do određenog vremena, posle ne mogu da spavam sve do jutra. Međutim, tu noć u hostelu na periferiji Vahake provela sam u stanju među javom i med snom, kao u meditaciji koja je toliko slabašna, da je majmunski um prekida svaki čas gomilom bespotrebnih misli. Pokušavala sam da sledim savet Goenke i da se ne brinem zbog nesanice, već da je prihvatim kao realnost koja mi se dešava. „Daj šta daš, makar i tu plitku meditaciju, samo da ne sovim cele noći“, razmišljala sam. I verujem da mi je to i pomoglo da ostanem u tom stanju cele noći, pošto mi san nikako nije dolazio.
Zabrinula sam se tek ujutru. Znam da vipassana najpre izbacuje na površinu sve naše loše modele ponašanja i delovanja – takozvane loše sankare. Znam i da jogini vrlo malo spavaju, pošto najveći deo vremena provode u dubokoj meditaciji. Ali ja sam bila daleko od jogina, čak i od duboke meditacije. Zbog čega mi se to dešavalo? Dve neprospavane noći zaredom već su zabrinjavajuće ako ste ikada patili od nesanice. Jer ukoliko i treće ne budete uspeli da spavate, to može izazvati zdravstveni problem, sa ozbiljnim posledicama. Tokom jutarnje meditacije imala sam snažan osećaj da će sve biti dobro. U vipassana tehnici takve interpretacije nisu dozvoljene. Sve senzacije treba prihvatati bez vezivanja ili odbacivanja, bez uživanja u njima ili otpora zbog toga što nam ne prijaju. To je bilo moje tumačenje osećaja u mom telu – to da je pozitivan i utešan. A to je mogla da bude i igrarija mog uma.
Morala sam nekako da nabavim pilule za spavanje. Što je u Vahaka državi bilo skoro nemoguće, iako sam imala recept iz Perua i iako sam iste te pilule bez problema kupovala u meksičkoj državi Ćiapas. Dežurni lekari uz apoteke koje rade 24 sata nisu imali ovlašćenje da izdaju takve recepte. Posetila sam tri klinike pre nego što je na četvrtoj mladi specijalista, koji je odlično govorio engleski, pristao da mi napiše recept. Ali bila je nedelja i ta njegova usluga koštala bi me 100$. Ukoliko budem došla sutra, umanjiće se na samo 30$.
„Bolje popijte dve čašice meskalita, zdravije je“, savetovao mi je.
Kako nisam mogla da dam toliki novac za jedan recept, delimično sam ga poslušala: kupila sam dva velika piva i melatonin – hormon koji se pije kada zbog džet-lega, po dolasku u drugu vremensku zonu, poremetite ritam sna. Umesto preporučene jedne tablete, popila sam tri, slistila sam oba piva i već u osam uhvatio me je čvrst san. U neko doba – mislim da je bilo iza ponoći mada nisam u to sigurna – postala sam svesna da sam se probudila, ali ne sasvim, već da se nalazim u stanju duboke meditacije. Svesnost mi je bila veoma jaka, i to svesnost iza svesnosti, ili svesnost da sam svesna sebe. To je stanje koje žele svi meditanti, bez obzira na način i tradiciju meditacije. Ali ja sada nisam želela da meditiram, već da spavam. Uložila sam veliki napor da se slučajno ne probudim sasvim, ali i da ne ostanem meditirajući, već da ponovo uronim u besvesno stanje, u blaženi i meni preko potrebni san. I uspela sam. Te noći, spavala sam punih dvanaest sati.
I dalje mi nije bilo jasno zašto prolazim kroz to i kako da razumem isplivljavanje moje nesanice na površinu nakon kursa vipassane, kada bi trebalo da bude obrnuto: da mi ta tehnika pomogne da regulišem prirodni ritam sna. Zbog toga sam otišla po onaj recept i kupila sam pilule za svaki slučaj. Nisam želela da ih pijem osim u slučaju da me nesanica opet obuzme. Što se nije desilo. Nemalo sam bivala iznenađena svakog narednog dana činjenicom da sam prethodne noći spavala čvrsto kao beba. Bez preporučenog meskala, ili „dragocenih“ tableta.
*
Krenula sam prema moru. Izabrala sam jedan od tri puta, onaj koji mi se učinio najmanje brdovitim. Najpre je ravan neko vreme, potom vodi preko uspona do 2200 m, pa se spušta 1000 m niže, da bi se ponovo izvio na preko 2000 m, odakle se napokon obrušava prema obali. Ukupno, preko 3000 m uspona, a oko 4500 m spusta.
Ali na izlazu iz grada sustigao me je biciklista koji mi se obratio na dobrom engleskom i zatim me je uputio da krenem drugim, navodno bezbednijim putem, koji ima zaustavnu traku, a nije opterećen teškim saobraćajem kao ovaj prvi. Prihvatila sam savet, iako je to prebacivanje na paralelni, ali pedesetak kilometara udaljeni drum značilo i da ću iznova morati da proučim gde bih mogla da spavam. To mi je najviše smetalo u Meksiku, što ne može da kampujem na divlje, zbog toga što nije bezbedno ili nije dozvoljeno, a hoteli su bili skupi za moje pojmove. I nije samo stvar u novcu, već mnogo više u osećaju neslobode. Suština mog načina putovanja je da mogu da stanem gde god mi se dopadne i tu postavim šator, naravno, kad je reč o nenaseljenim mestima. Ali u Meksiku je preveliki rizik da ostanete napolju tokom noći, pošto nikada ne znate ko prolazi putevima po mraku, čak i u delovima zemlje koji se smatraju bezbednima preko dana. Drugi problem je što je zemlja pretežno privatno vlasništvo i neretko se dešava da, ako vas vlasnik zatekne na svom imanju, puca na vas, kao na nekog agresora. Ljudi po selima naprosto nisu navikli na strance i kampere, a po turističkim regijama smuca se mnogo sumnjivog sveta, pa je bezbedno jedino u zvaničnim kampovima.
Sada sam proučila koje su mi mogućnosti. Na aplikaciji iOverlander nije bilo znaka o postojanju bilo kakvog smeštaja, ali je zato Gugl mapa pokazivala da u obližnjem mestu postoji hostel, a nešto dalje i ranč na kome je moguće prenoćiti. Vozila sam u susret vetru, teško okrećući pedale, do prvog mesta. Ali u seocu sa dvadesetak kuća nije postojao nikakav smeštaj. Pitala sam dvojicu mladića, koji su mi to potvrdili. Ikonica kreveta na Guglu bila je na mapi zabodena u prolaz između kuća, verovatno nečijom greškom. Zamolila sam momke da pozovu vlasnike ranča, čiji telefon se nalazio u opisu mesta i provere da li bi me primili na noćenje. Da ne idem uzalud tamo ako je i to greška. Mogla sam da se vratim nazad desetak kilometara do hostela u gradu pored kojeg sam ranije prošla.
Usledilo je pozivanje telefonom, dogovaranje, čekanje na povratni poziv, pa ponovno dogovaranje, da bih na kraju dobila potvrdu da će me tamo primiti na smeštaj. Neko će me sačekati na ulazu u ranč, pošto vlasnici ne žive tamo.
Najpre je to bio čovek na motoru, koji je imao zadatak da me dočeka i objasni mi kako će drugi čovek doći uskoro pošto radi u gradu. Stajao je neko vreme sa mnom na putu, na vetrometini, a onda mi je odobrio da priđem kapijama ranča sklonivši se u zavetrinu, a on je otišao. Ubrzo se pojavio drugi čovek, koji mi je otvorio kapije imanja.
Tražio je 300 pesosa (15 eur) za kampovanje, što je bilo previše. Toliko su koštale jeftine sobe. Spustio je cenu na 200, ali ako budem koristila tuš, to će me koštati dodatnih 100. Naletela sam na Meksikanca koji sve gleda kroz novac i samo novac. Odgovorila sam da ne želim tuš, već samo zavetrinu od vetra koji je bio sve jači. Čovek je podsekao travuljinu uza ugaonu ogradu, gde nije toliko duvalo, te sam se smestila. Ionako je bilo previše hladno za tuširanje, pa sam se samo očistila vlažnim maramicama.
*
Drugog dana gurala sam dobro parče puta, ali mi je to odnekud prijalo. Razmišljala sam o Haike, čiju poruku sam dobila prethodne večeri. Odustala je od kupovine magarca, prodala je bicikl i sad je razmišljala o kupovini kola. Uzdržavala sam se da ne sudim kritički o tim njenim traženjima načina za nastavak putovanja. Ali palo mi je na pamet da naš susret nije bio slučajan, barem ne za mene, ili neće biti slučajan ukoliko iz njega uspem da izvučem neku pouku. A ona mi se ovog jutra sama ukazala, kao rešenje jednačine: Haike je mogla biti moj odraz u ogledalu. Možda sam je srela i koliko-toliko upoznala kako razmišlja i šta je motiviše upravo zato da bih sa strane videla sebe, onu pređašnju sebe. Kao i potencijalnu buduću mene, ukoliko ne budem našla svoj novi Put. Za šta mi treba vremena i hrabrosti, jer možda ću morati da se odreknem nečega do čega mi je svih ovih godina bilo mnogo stalo. Recimo, pratilaca na društvenim mrežama i njihovih očekivanja. Zarade od pisanja blogova i snimanja videa. Ili nečeg trećeg. Još uvek ne znam šta bi mogla biti cena za odluku da pratim samo sebe i ono što budem želela i osećala. Da, nije bilo sumnje da je to bila svrha mog susreta sa Haike.
U tim razmišljanjima izgurala sam i izvozila do gradića Miauhatlan. Tražila sam neki hotel i najpre sam nabasala na jedan od najstarijih u centru, u prilično lošem stanju, ali sa pristupačnim cenama. Žena na recepciji bila je prilično neljubazna. Ne, ne mogu da ostavim bicikl u prostoru hostela, iako je bilo mnogo mesta, niti da ga unesem u sobu. Pored hostela postojala je javna garaža, te sam mogla tamo da se parkiram. Nisam reagovala na tu njenu neljubaznost. Samo sam se zapitala zašto neki ljudi imaju potrebu da bez razloga budu takvi. Što me je dovelo do razmišljanja o mojim trenucima neljubaznosti i njenim korenima. Tom grubošću obično sam se branila kada mi nešto ne bi bilo po volji. Ali vipassana me je naučila da stvari treba prihvatati bez obzira na to da li nam se dopadaju ili ne. Sigurno nije bilo ničeg ličnog u tom ženinom nastupu, nije imala razloga da bude ljuta na mene. Nešto u njenom privatnom životu činilo ju je gnevnom, nešto što nije mogla da prihvati, pa se za to vezala sa negativnim osećanjima. To se u meditaciji zove odbacivanje. Odbacujete stvarnost, koja je uvek istinita i takva je kakva je. Ali pošto ne možete da izmenite tu istinitost, vi patite nanoseći sebi bol. Gnev je bol, ljutnja je bol, neprijatnost je bol. A ja sam se čistila od toga.
Zato sam samo slegnula ramenima i krenula dalje, do hotela u kome ću moći da unesem bicikl u sobu.
*
Treći, najgori dan na putu do obale. Počeo je sa retko lepim pejsažima zgusnutih seoca na planinskim grebenima iznad provalija. Ali iznenada sam uletela u maglu kakvu ne pamtim za sve ove godine na putu. Vidljivost se smanjila na par metara, a serpentine su se nizale, pri čemu su bile toliko kratke i strme da bi i hodanje njima bilo zastrašujuće. Stiskala sam kočnice, mileći niz klizavi put. A kao dokaz da nevolja nikad ne dolazi sama, počeo je i strašan pljusak, koji je trajao satima.
Ali nastavila sam. Lagano, oprezno, sa punom pažnjom. To je jedino što možete da uradite kada se nađete sami u prirodi, usred nepogode. Ili možete da stanete i sačekate dok prođe, samo što duž rute 175 nije bilo mesta za zaustavljanje. Na kraju sam izašla iz magle. I kiša je takođe prestala. I bio je kraj usponima. Na kraju sve prođe.
Počeo je spust ka moru.
Tako sam barem verovala do novog uspona. Teškog i dugačkog. Dobro, valjda je poslednji. Pet kilometara kasnije, preda mnom se isprečio još strmiji prevoj. Gubila sam strpljenje. Ponavljala sam u sebi „anicca, anicca…“ – sve prođe, pokušavajući da zadržim mir. Ali ta igra ozbiljnog uspinjanja i oštrog spuštanja potrajala je sve do poslednjih desetak kilometara do obale. Nikada ni na jedno more nisam teže stigla, više se uspinjući i gurajući, kao da se penjem na Himalaje, umesto da silazim na ravan mora.
Čak ni tad nije bio kraj, jer je od mesta u koje sam došla do kampa u kome ću biti smeštena bilo nekoliko kilometara – brdovitih (treba li to uopšte naglašavati).
Ali nagrada je bila veća od svega što sam zamišljala: prostrani kamp, sa bazenom, utičnicama za struju, sa kokosovim orasima koje sam skupljala sa tla i razbijala, sa beskrajnom plažom sa sitnim belim peskom.
Izašla sam na obalu, sela sam u restoran i častila se pivom i picom. Kasnije sam se prebacila bliže, do same linije plime i oseke, ostavši satima zagledana u talase Pacifika. Gledala sam kako sunce tone u okean iz kog odmah izranja, samo na drugom kraju. I zamišljala sam da su neki ljudi tamo u Japanu tog istog časa gledali kako se žuta lopta izdiže iznad tišine, iz noći koja za njih prolazi, a kod nas je tek nastupila. Najveća magija života naše Planete odigravala se pred mojim očima.
GALERIJA
Jedan od dražih Vaših blog tekstova! Sav ovaj lični rast, spoznaja itd. je po meni za divljenje jednako kao divljenje prema Vašim putovanjima. Ubeđen sam da svoje odluke nećete donositi spram očekivanja Vaših pratilaca i čitalaca, što i ne treba, a nažalost je “zamka” u koju mnogi blogeri, influenseri i slični upadaju. Što se mene tiče uz Vas sam pa makar odlučili sve da pogasite i izolujete se u neku kolibu. U tom slučaju strpljivo bih čekao nove knjige, možda novog žanra 🙂 Verujem da nisam jedini i da imate vernu publiku čije praćenje nije uslovljeno Vašim odlukama i ponašanjem.… Read more »
Znači mi puno da to čujem, hvala, Lazo. Svesna sam zamki, ali i subjektivnih nedoumica. No znam i da jedino kad je čovek 100% siguran u to što radi i kada to radi srcem, onda će biti srećen, bez obzira na to šta ko očekuje ili kaže. Meni treba vreme da saznam šta dalje želim i da nađem način za te želje. Zaista volim da putujem i to na ovaj način. Ali meditacija i duhovnost postaju mi sve značajniji. Moguće da mogu da se pomire – sve može da se pomiri. Naposletku, postojali su putujući propovednici i iskušenici, što znači… Read more »
Ni ja ne odlučujem glavom, već, ja to kažem, dušom 😄 ali umeša se nekad i razum koji po meni treba da služi samo kao alat ali bi on “za volan” pa se treba neko vreme izboriti sa njim 😃
Da, da, treba tu iskustva i prakse, a to dođe s godinama – mala prednost starosti.
Počela sam da čitam misleći da me tvoje unutrašnje, lično spoznavanje promena, koje si doživela tokom i posle vipasane, ne može oduševiti, ali, kakav danak neiskustvu! Ti kad bi pisala flajere, ja bih i to čitala.
Usput meditiram kako žena biciklista (ti) širokog uma na suprotnom delu Sveta, na svom Putu redovno sreće nekog koga poznaje odnekud, a neko (ja) skučenog uma i konvencionalnog života nikad.
Zemljani, Koreja, Japan stoje i čekaju da im se pridruže novi Zemljani.
Svako dobro i pozdrav
O, pa ovo je mnogo lep kompliment, hvala puno!
energija bit života koju umnost nam je dala kroz PROMENE ciklusa životnih mena i s’toga im tome …..hvala
Hvala na čitanju i komentaru!
U ovom javljanju najjači utisak: tvoj osmeh posle noći na ranču – neprocenjivo. Video je standardno dobar, ti si standardno pozitivna, vidi se da ima i teškoća i problema, ali sve to nije prvi put. Na kraju okean, kao nagrada. Zaslužila si. <3
morala sam da odem da vidim kako se to osmehujem tog jutra, hahaha. to je bilo nakon onog mučenja sa nesanicom i neželejnom meditacijom u snu, prva noć spavanja bez pilula ili alkohola, pa sam zato bila toliko srećna.
kako sam pozitivna kad znaš šta je rekla psihoterapeutkinja, hahaha 🙂
😀
Au kakav blog! Oduvek se divim na svemu što radiš, ali ovo sada je baš nešto posebno, velika životna promena. Malo su mi pomešana osećanja. S jedne strane drago mi je zbog napretka u radu na sebi, a sa druge osećaj tuge zbog mogućeg povlačenja sa bloga i društvenih mreža. Kako god da ti se poslože karte Snežo – SREĆNO! ❤️
A ne znamo da li ću se povući, verovatno neću sasvim… Za sad, planiram sigurno USA od marta do septembra, a onda ćemo videti. Msm, onda prvo drugi kurs vipassane, pa ćemo videti 🙂
Svaka Vama cast! Srecno i sve najbolje 🍀!
Hvala!
Tvoje suocavanje sa sobom u tako dubokoj spoznaji sam ocekivala mnogo ranije , mozda u Peruu , ali tek u Kolumbiji pocinje i onda preskakanje magicnog spoja severne i juzne Amerike i dolazak u Mexico , predivan pocetak godine donosi sasvim novu Snezanu nama citaocima …kurs vipassane je mozda nesto najbolje sto ti se dogodilo od kad si zapocela ovo putovanje i u mnogome promenilo tvoj pogled na svet ….mada se mozda i ne bi odlucila na to , da pleme nije zapocelo tvoju promenu sasvim neocekivano za tebe Promenila si nacin pisanja i samo otkrivanje sebe u tako dubokoj… Read more »
Nisam znala da je neko očekivao da se ja suočim sa sobom, hahaha. Verujem da se menja način pisanja, no moram reći da je ona knjiga Zakotrljaj me oko sveta pisana u sličnom maniru bespoštednog samoanaliziranja, tako da nije to baš toliko novo za mene. Ono što je sad drugačije jeste prihvatanje i staloženost koja raste, a oboje su postulati budisitčke filosofije. Ranije sam se analizirala i borila i mučila i patila, sada samo posmatram, zaključujem i puštam da prođe ne vezujući se ni pozitivno ni negativno za to. U tome je sva razlika, ali ona je suštinska i čini… Read more »