Blog

Sestra Maču Pikčua

22.07.2021 | 14 komentara
To me je podsetilo jedne studije, koju sam davno čitala. U njoj se razmatra šta bi buduće civilizacije mogle da zaključe o nama, kada bi se desila apokalipsa. Pretpostavka je da bi bili uništeni svi pisani zapisi, svi materijalni dokazi o našoj kulturi, a da bi bez ikakvog reda, pukim slučajem, neki preživeli. A među njima, recimo, dokaz o razapetom Božjem Sinu, genetski mutirano dvoglavo pile i razne druge netipične pojave, ali te primere sam u međuvremenu zaboravila. Uglavnom, sećam se svog iznenađenja zbog izmenjene perspektive, kada sam očima tog nekog budućeg čoveka zaključila kako su se moji preci klanjali Ocu koji je žrtvovao svog Sina i da su gajili dvoglave životinje. Tada sam shvatila koliko mi zapravo nagađamo kada je reč o prošlosti.

Neslavni početak

14.07.2021 | 10 komentara
Prvi put vidim je bez maske i iznenađena sam otkrićem da je mnogo mlađa nego što sam mislila. Ima lep osmeh, od kojeg mi bude milo, kao da me je zagrlio neko moj, ko se brine o meni i iskreno mi želi samo dobre stvari na putu. Ne znam da li je to zbog toga što sam u hostelu odsela desetak dana, tokom kojih smo se sretale svakog jutra, razmenjujući pozdrave i konvencionalne naklone glavom u znak uzajamnog poštovanja, pa smo se na neki način i zbližile, ili je reč o latino srdačnosti, u koju sam se osvedočila više puta. Imaju Latinosi nešto u sebi zbog čega i nakon sasvim kratkog razgovora – kao kad se, recimo, sretnu dva putnika na drumu, pa zastanu na par minuta da popričaju – poželite da ih zagrlite, kao neke stare dobre znance. I kada oni to zaista i urade, kad vas bez pitanja i dozvole priviju uza se, a u nekim zemljama, poput Argentine, uz zagrljaj ide i obavezni poljubac, vi osetite da ništa prirodnije nisu ni mogli da urade, te im i sami uzvratite puna srca. Pandemija i mere koje je donela nasilno su oduzele Latinosima taj gest.

Pisak – grad Inka veći od Maču Pikčua

06.07.2021 | 20 komentara
Ali razumevanje uzroka, nikako ne znači odobravanje tih običaja. Možemo voleti Inka graditeljstvo, njihova astronomska dostignuća, znanja iz poljoprivrede i stočarstva, organizaciju svakodnevnog života, i, nasuprot tome, gnušati se nad običajem prinošenja ljudskih žrtvi. Svet nije jednobojan, ljudi nisu samo dobri ili samo zli, a u istoriji civilizacije nema nijednog naroda koji se može pohvaliti da nije počinio nikakav zločin protiv humanosti. Takođe, ne treba zaboraviti ni istorijski okvir takvih dešavanja, epohu u kojoj su ti zločini počinjeni, jer svest o neprikosnovenosti ljudskog života osvojena je tek u novije doba. Drugim rečima, Arkadija je mit, nastao iz puste ljudske želje da negde, na zemlji, postoji, ili da je postojalo, rajsko mesto. A čak i ako jeste, to sigurno nije bilo Carstvo Inka.  

Čuvanje tajne

28.06.2021 | 20 komentara
Sada im je pokazao tri stepenika pored hrama na glavnom trgu, na ulazu u Kuću sa tri prozora, oblikom nalik na pobedničko postolje. „Kako od ovoga nastaje ćakana?“ upitao je sve okupljene. Očigledno, nedostajala je druga polovina da bi se obrazovao Inka krst. „Od senke koju prave“, odgovorio je isti onaj mladić koji je na prethodnom času prvi povezao stvari. Bistar momak, bez sumnje. „To nije potpun odgovor. Kako nastaje senka? I, još bitnije, kada nastaje takva senka?“, igrao se učitelj. Mladić se slobodno osmehnuo, uveren da zna odgovor. „Senka nastaje kada sunčevi zraci obasjaju tri prozora. Svaki prozor usmerava snop svetlosti na određeni kamen. Da bi senka bila istovetna objektu, svetlost mora da pravi najkraću senku. A takva senka nastaje samo jednom godišnje, na zimski solsticij 21. juna.“ Učitelj je bio zadivljen.

Preko Anda i kroz Amazoniju – 100 km planinarenja

20.06.2021 | 27 komentara
Opet sam uzbuđena, ali sada zbog toga što se nalazim u klimatskom pojasu u kome nikad ranije nisam bila. Ova naša planeta toliko je velika i raznolika, a otkrivanje njenih različitosti održava me u stanju duha deteta koje je tek počelo da upoznaje svet oko sebe, i sve mu je novo, i neobično, i zanimljivo. I svemu se raduje, jer svet i postoji na našu radost, iako smo ga mi, kao ljudski rod, učinili pretežno tužnim mestom. Čujem to dete u sebi kako vrišti od sreće što smo ono i ja stigli čak dovde, što ulazimo čak i u tu amazonsku prašumu, čineći prve, nesigurne korake po njoj.

Planina duginih boja

11.06.2021 | 11 komentara
Prvi deo rute nije zahtevan. Uspon je blag, put širok, a samo hodanje je zanimljivo jer sa moje leve strane, u dolini i na padini iznad nje, pasu vikunje i ovce, pa svaki čas zastajem da bih to snimila kamerom ili fotografisala. Ali već od samog početka, prilično sam zadihana. Očito, nedostaje mi kiseonik. Zato posežem za kokinim lišćem, prvi put u životu. Ne znam kako će delovati, ali se nadam da ako pomaže lokalcima koji žive na ovim visinama, onda ni meni neće odmoći. Takođe uzimam i eukaliptusovo ulje, udišući ga prema instrukcijama vodiča. I – voila! Odjedanput, dišem bez problema. Dejstvo je trenutno, kao da mi je neko dao bocu sa kiseonikom. Uspon sa ovim lišćem u ustima, sasvim je druga priča, čak i kad teren postane veoma zahtevan, strm i sklizak zbog šljunka.

Oko carskog grada Kuska

04.06.2021 | 14 komentara
U Korikanči, na jednom od zidova, nalazi se dijagram kosmogonije starih Inka. Prema hroničarima, taj prikaz, koji je bio u suvom zlatu, postavio je vladar Majta Kapak (Mayta Capac). Prikaz sadrži oko dvadeset simbola i crteža koji su razvrstani u tri vertikalne grupe. Pača Jačačik Virakokan (Pacha Yachachiq Wiracochan) ili Središnja jajolika figura. Prema izvorima, taj oblik ustanovio je Manko Kapak, a kasniji vladar Huaskar zamenio je taj simbol za prikaz Sunca. Inti ili Sunce je bilo glavno božanstvo Inka. Smatrali su da je ono sin Pača Jačačik Virakokana. Vladar Pačalutek je ustanovio kult Sunca kao glavnog i najvišeg boga Tavantinisuju (Tawantinsuyu) carstva. Pačamama (Pachamama) – ima desetinu koncepata ili značenja, poput: Zemlja, Svet, Univerzum, vreme itd. Najčešće se povezuje sa plodnom zemljom.

Dobro došli u Kusko!

29.05.2021 | 25 komentara
Nikada nisam toliko saosećala ni sa kim, kao sa ovim Peruankama. Pomišljam da to možda ima veze sa drugačijim kulturološkim modelom ponašanja, jer na Istoku, osmesi se nose kao maske, čak i kad vlasnik tog osmeha spava na kartonima na ulici, a pacovi pretrčavaju preko njega. Ta iluzija „sreće“ (a reč je zapravo o „čuvanju obraza“ – nepokazivanju ničeg negativnog u javnosti) lako nađe saveznika u turisti koji je tamo došao da se zabavi, provede i uživa, te ne bi da se bavi grižom savesti zbog svetskih nepravdi. Za razliku od Istoka, ljudi su ovde ozbiljni i nekako zamišljeno-odsutni. Čak i kad pričaju sa vama, upinjući se da vam nešto prodaju, kao da su negde drugde, u nekom svom hladnom i tegobnom mestu u mislima i srcima. Od svega, najgori mi je onaj tupi pogled koji mi upute kad ih odbijem. U njemu nema osude, nema ljutnje, nema ničega osim potpune ravnodušnosti, iz koje je na trenutak bila probila slabašna nada.

Najzad odlazim iz Čilea

23.05.2021 | 15 komentara
I tako, evo me prvi put u životu u prednjem delu boinga na internacionalnom letu. U udobnom sedištu-fotelji sa više pozicija za svaki deo tela, sa dovoljno mesta ne samo za noge, nego i da legnem, sa velikim ekranom i izborom desetine filmova, serija, muzičkih programa, sa bogatim menijem kao u kakvom skupom restoranu. Ispitujem sve moguće položaje sedišta, proučavam kartu jela i vina, igram se daljinskim – i ne primećujući da kasnimo već čitav sat u poletanju. Taman dok istražim sve opcije sedišta i televizora, te odaberem šta bih za večeru, a pilot napokon objavi da smo spremi da se vinemo u visine. Udaram sa oba kažiprsta po rasklopivom stolu, igrajući se dečije igrice: Leti, leti, leti – Snežana sa svojim biciklom! Letiiii!

Zdrava, a u karantinu

16.05.2021 | 24 komentara
Zove se Andres i uvek je nasmejan, a budući krakat, preko 1.90 cm, sa dugačkim nogama i rukama kojima ispuni celo predsoblje, iako i ne kroči preko praga, podseća me na nekog velikog iždžikljalog dečaka. Andres unosi dah vedrine u moju tužnu sobu. Uvek me pita kako sam. Kad odgovorim bien, podigne jedan palac, a ako je odgovor mui bien, oba polete uvis. Ponekad, napravi i neki sitniji iskorak od strogih pravila: donese mi vrelu vodu za čaj u termosu, ili mi da dve užine, a ne mrzi ga i da proveri koji sok je u kesi sa užinom, pošto su mi citrusi strogo zabranjeni zbog stomačne hernije. To su male stvari koje meni puno znače i na kojima sam mu zahvalna.

Kako sam i zašto uhapšena

10.05.2021 | 39 komentara
Prvi put otkako sam na putu najradije bih digla ruke od svega. Koliko sam samo pretrpela stresa od početka pandemije, sama, u stranoj zemlji, bez znanja jezika. Menjala planove, prilagođavala se merama koje čas uvode, čas ukidaju, da bi ih ponovo uveli, brinula se da ostanem zdrava i da ne ugrozim ni sebe ni druge mojim načinom života, mirila se sa situacijom zbog koje ne mogu da izađem iz zemlje, svim silama se upinjala da budem iznad opšteg ludila i da nepokolebljivo sledim svoj Put. Ali sistem je nepobediv. I to mi je pokazao čim sam mu se prvi put približila, čim sam, makar na kratko, koliko traju tri vezana leta, zavisila od njega. Kao kakva aždaja, trgnuta iz sna, obrušio se na mene, sa željom da me smlavi.

Dve posete i dva prekršaja

02.05.2021 | 10 komentara
Pogled se probija prema stenama, koje se približavaju sa obe strane staze, sužavajući je sve više. Ulazim u Đavolji tesnac. Nadvite ogromne stene kao da će me svakog časa poklopiti dok se na biciklu provlačim između njih. Jurim polako, pogonjena adrenalinom koji je proradio, ali dovoljno oprezna da izbegavam kamenje, oštre krivine i ivice. Snimam vožnju, držeći kameru na volanu, i pomisao da će ovo uskoro gledati moji pratioci, pomaže mi da se osećam kao kakav istraživač neotkrivenih i pomalo opasnih teritorija. Uzbuđena sam čak i više nego prilikom pređašnjih obilazaka, verovatno zbog toga što sam ovde potpuno sama i što niko ne zna gde sam.

Trodnevna tura po Atakami

25.04.2021 | 19 komentara
Nema ničeg prijatnijeg za telo nego kad udovoljimo nekom od primalnih nagona: utolimo glad ili žeđ, obavimo nuždu, ugrejemo se… Kako je samo dobar osećaj kada toplota počne da se širi duž mojih leđa i kada napokon prestanem da cvokoćem. Osećaj zadovoljne i zbrinute bebe, koja sad može da zaspi. Ali đavola. Vetar udara tako jako da se šator trese, praveći veliku buku. To zvuči kao da neko sve vreme pored mog uveta prostire veš, prethodno ga protresavši jer je izgužvan. Pravim čepiće za uši od vlažne maramice, ali ni to ne pomaže puno. Ostaje mi samo da čekam dok umor ne nadvlada sve spoljašnje ometače i dok, uprkos njima, ne utonem u san. Što se i dešava, negde oko dva iza ponoći.

Dobro ostali u San Pedru de Atakami

17.04.2021 | 13 komentara
Izvlačio je pokrete iz ramena, iz vrata, iz trupa, a njegove šake okretale su se iz zglobova, sa neverovatnom elastičnošću. I pričao nam je o klincima koji izvode čuda, koje gledaš i ne veruješ da je moguće to što rade, o genijalnim mladim plesačima koji kao da krše pravila fizike i sve naše znanje o ljudskoj anatomiji. Sa posvećeničkim žarom, govorio nam je o svetski poznatim plesačima, svojim kolegama, sa kojima nikada više neće stati na scenu, niti će se protiv njih nadmetati. Ali u njegovom glasu nije bilo ni naznake tuge ili žaljenja.

Čuda Atakame: gejzir El Tatio

11.04.2021 | 18 komentara
I opet se nađem u čudu, suočena sa tolikim trajanjem, sa tako očiglednim dokazima o tome koliko smo mi, ljudi, majušni i nebitni na ovoj planeti, koliko je kratak naš život u odnosu na sve to što postoji, na te veličanstvene oblike, na vulkane, planine, reke, biljke, životinje kojima je čovek zapravo najveći neprijatelj. Ali nakon te prve misli, najedanput me obuzme spokoj, jer shvatam da će sve to preživeti, postojaće i kad nas više ne bude, ni kao pojedinaca, a ni kao vrste. I ta misao je sasvim dobra za završetak današnjeg obilaska.

Čuda Atakame: Tour de los Salares

04.04.2021 | 17 komentara
U stajaćoj vodi, nalik na močvaru, ali na nekoj drugoj planeti, pošto ne smrdi a i boja vode je prozračno plava, istovetna trenutnoj boji neba, pluta žuto busenje. Mestimično, ono je potpuno belo, prekriveno nitratima soli, a njome je zasićena i voda, mada se samo ponegde u njoj vide široke bele pruge, nalik na tragove kakve neobične jedrilice koja je upravo prošla. Obala oko jezerca je peščana, uz razbacano kamenje visine i po metar, a sve to okruženo je planinama i vulkanima.

Biciklom na 3.430 mnv!

27.03.2021 | 19 komentara
Snimanje ima još jednu dobru stranu: pošto se obraćam nekim budućim gledaocima, to se i sama delom izmeštam u taj trenutak, čime relativizujem ovo „sada i ovde“. Stvari se čine manje teškima kad znamo da će proći. Ono što ih često čini nepodnošljivima je osećaj da će trajati večito. A sve prolazi. Deset po deset metara, pa onda sto i izmena brojki na ekranu GPS-a. Svaku dočekujem sa ushićenjem, jer svaki novi okret točkova predstavlja novu malu pobedu. A zbir tih malih pobeda vodi do cilja.

Tamo daleko u Atakami

21.03.2021 | 29 komentara
Nastavljam kotrljanje sa snažnim osećajem da sam jedno od retkih slobodnih ljudskih bića u ovom času, u ovoj oblasti koja je zatvorena u karantin. Skoro potpuno sama na svom putu, dok svet koji je ostao iza mene kao da nestaje. Nisam sigurna kako da se odnosim prema tom osećaju, pošto je sa jedne strane pozitivan, ali samo za mene, dok je zastrašujući u odnosu na ljudski rod. Koliko se čovek može radovati sam sa sobom zbog toga što je njemu jedinom dobro u opštoj katastrofi?

Taltal

15.03.2021 | 19 komentara
Naziv Taltal na jeziku Indiosa znači „noćna ptica“. Gradić broji oko 11,000 stanovnika, a većina radi u obližnjim rudnicima, kao i u turizmu. Poznat je od 1850, kada je Antonio Moreno otvorio prvi rudnik bakra, dvadesetak kilometara odavde. Pre desetak godina otkriven je rudnik železnog oksida koji je star 12.000 godina i kao takav predstavlja najstariji rudnik u Latinskoj Americi. Osim toga, Taltal komuna diči se time što se u njenom sastavu nalazi najpoznatija evropska opservatorija – Paranal, ili SEO (Southern Europian Observatory). I to je uglavnom sve što je bitno o ovom gradiću.

Teško i predivno

12.03.2021 | 13 komentara
Na tim grobovima ostavlja se voda za Počivšu Koreu (La Difunta Correa), junakinju iz narodnih predanja u Argentini i Čileu. Legenda kaže da je Korea krenula za svojim bolesnim i napuštenim mužem koji se prisilno borio u Argentinskom ratu, uputivši se preko pustinje sa svojom bebom. Kako nije našla zalihe vode, umrla je na putu, a gaučosi su nekoliko dana kasnije otkrili njeno telo. Iznenadili su se videvši da je beba živa i da i dalje sisa iz čudesno pune dojke. Prvo su čuvari stoke, zatim vozači kamiona, širili lik Difunte, stvarajući svetišta pored puta širom zemlje, sa slikama i skulpturama pokojnika. Na tim mestima ostavljaju flaše vode kao zavetne žrtve, „kako bi joj smirili večnu žeđ“.
0
Would love your thoughts, please comment.x
()
x