Blog

Gde ću sad?

24.01.2021 | nema komentara
A možda samo tako izgledaju naselja u ovoj dolini, izložena tom otvorenom nebu sa milijardama zvezda noću, dok danju odozgo prži. I kućice deluju sprženo, sa tim svojim ravnim krovovima i malim prozorima, kako bi se sprečilo da ih prašina zatrpa i da unutra prodre jara. Usred takvog jednog sela smešten je kamp u kome bi trebalo da živim u šatoru pod bambusovom nadstrešnicom, na raspolaganju gostima u svako doba dana.

Put u Mističnu dolinu

18.01.2021 | 4 komentara
Prisećam se Anapurne na Himalajima, zapravo, spusta sa tog vrha koji sam prešla biciklom. Teren je bio slično pust i peskovit kao i ovaj ovde, kada se iznenada, u nevelikoj dolini podamnom, ukazala oaza: plodna polja, precizno isparcelisana i pod pravilnim zasadima. Za razliku od himalajske, ovde je ta dolina mnogo puta duža, a parcele, s vremena na vreme, zameni džungla.

Nova godina kod Tonija

08.01.2021 | 14 komentara
Svetoslav, koga su još prilikom prijavljivanja u imigraciono prekrstili u "Santos" (sveti), pokazao je pravi preduzetnički duh: skupljao je te zalihe i čim ih je nakupio dovoljno, otvorio je malu prodavnicu. To je i početak priče o njegovom usponu. Santos će s vremenom otvoriti prvi supermarket u Ovalijeu, u kome će upoznati i svoju suprugu, takođe Dalmatinku, emigrantkinju. Tu će se i preseliti, a ovu kuću u Tongoyu kupiće za brojnu porodicu, koja će tu provoditi leta i blagdane.

Kod Maje i Čavija

03.01.2021 | 6 komentara
Na moj Tviter nalog javlja mi se Danijel, koji me odnedavno prati. Piše mi privatno, pirtajući me od kada sam u Čileu i tome slično. Obično me mrzi da odgovaram na takva pitanja - jer aktivno vodim četiri društvene mreže i pet naloga na njima, ali Danijel je svojevremeno živeo i radio u Čileu, te ima šta da kaže i predloži mi. Jedan od tih predloga je da se čujem sa Tonijem i Majom koja živi u Valparaisu. Obećam da hoću, mada nisam sigurna da ću održati obećanje.  

Lik iz priče u gradu murala

25.12.2020 | 14 komentara
I gledajući sve te gusto zbijene kuće - koje rastu na sprat dokle slabi temelji njihovih drvenih konstrukcija mogu da izdrže, šarenilo njihovih fasada, krhke limene krovove udžerića koje niču bez dozvola i plana, stepenice što vode uvis, do neba, čini se - tek odavde ukazuje mi se pravo lice ovog grada. Dole uz obalu bulevar je širok, sa palminim drvoredima ispred novih bogatih višespratnica sa terasama okrenutim prema pučini, i parkovima i bazenima na krovovima.

Casa del Ciclista

19.12.2020 | 21 komentara
Dopisujem tu reč ćirilicom i latinicom, a potom na drugom zidu ispisujem svoju zahvalnicu i omiljenu rečenicu-pitanje: "Šta biste uradili kada biste znali da ne možete da ne uspete?" Preuzela sam je od jednog hrvatskog putnika, koji ju je pročitao na frižideru jedne gostionice na Novom Zelandu. U njoj je sažeta sva istina Puta: ako se usudite, ako krenete za svojim snovima i ustrajno ih sledite, ne možete da ne uspete. Jedino što to ne možete da znate dok ne krenete. I što to niko ne može da vam garantuje, iako je skoro stoprocentno izvesno. Ko se usudi i istraje, uveriće se i sam.

Jedan pingvin i tri čuda

12.12.2020 | 15 komentara
"Svake godine mi ugostimo nekog nepoznatog, jer uvek nam neko dođe u goste. I mi smo zahvalni što možemo da pomognemo tim ljudima, jer mi u njima vidimo anđele koji su došli na vrata našeg doma", kaže mi Millaray. A ja ostanem u neverici da je to zaista rekla, napisala je na španskom, pa je onlajn prevodlac preveo na engleski, a potom sam tražila da prevede i na srpski, da bih bila sigurna da je smisao upravo takav - oni su zahvalni što imaju priliku da budu dobri. Kakva jednostavna, a duboka filosofija života!  

Kod Pabla u Talki

05.12.2020 | 31 komentara
Secam se nekih avanturističkih filmova, poput kultnog "U divljini", koji su mi se u vreme pre Puta činili neverovatno naivnima. Pitala sam se kako je moguce da iskusni avanturista napravi tako glupe previde, koje najčesce plati životom. Sve dok i sama nisam počela da živim kao nomad, ali nomad-specijalac, koji da bi preživeo mora stalno da bude pribran i na oprezu. S druge pak strane, da bi njegov Put imao smisla, mora da bude i otvoren za ljude i doživljaje. Kako usaglasiti to dvoje?  

Bliski susreti sa Čileancima

30.11.2020 | 15 komentara
Tada me poziva žena iz one druge grupe. Prosetala je do mene sa porukom koju ponavlja, a ja pokusavam da je razumem. Malo me je uhvatilo pivo, a i povukla sam par dimova džointa koji je bio kružio, pa sam usporena i ne shvatam odmah najbolje sta želi. Medjutim, jasno mi je da joj je stalo da razumem poruku, pa joj nudim engleskož-spanski prevodilac za koji mi ne treba internet signal (posto je ovde 3G mreža nedostupna). I žena ukucava poruku. "Treba da odete odavde, opljačkace vas" - prevodi aplikacija. "Ma daj!", bunim se u neverici.

Dug i težak put do Mapuče sela

23.11.2020 | 25 komentara
Četvorica prilično krupnih nuskaraca - ribolovaca sa pecaljkama - dolaze mi u susret. Ne znam da li ce prolaziti kroz tunel, ili ce se zaustaviti negde pre njega, ali da su naisli dok sam bila unutra, na smrt bih se isprepadala. Na stranu sve moje putničko iskustvo, ali ne bih preživela da se u mrklom mraku sretnem sa povećim muskim prilikama koje na ramenima nose nešto nalik na oružje.

Ikalma jezero, ili o uživanju

15.11.2020 | 12 komentara
Sutradan sam krenula sa pakovanjem, bez žurbe, kao sto sve radim u poslednje vreme. Ne znam da li je to do godina, ili zbog sredine u kojoj je "tranquilo" - "opusteno, lagano" filosofija života. Ali primecujem kako sebi sve česce kažem upravo to: lagano, bez žurbe, natenane. Jer ionako cu stici sve sto treba da stignem. Svi cemo stici, bilo da hitamo, bilo da odugovlačimo. Umece življenja je da u medjuvremenu uživamo.

Soljipuli, ili o uspehu

09.11.2020 | 22 komentara
Dan i po pauze bio je dovoljan da se odmorim i saberem utiske od posete Nacionalnom parku Konguilo. Odavno sam naučila da moram dati vremena svim tim utiscima da se slegnu, pre nego sto krenem po nove. Ako dan za danom doživljavam snažne senzacije, onda ne stižem ni da ih izgustiram, vec nove zatrpavaju stare. To je kao da ste neprekidno priključeni na visok napon - neko vreme, možete tako da jurite od jedne do druge atrakcije, uzbudjenja, emocije. Ali vrlo brzo cete pregoreti.

U vulkanskoj regiji

31.10.2020 | 18 komentara
Poslednji sam čovek na planeti i ceo svet pretvoren je u pustinju. Ne znam kuda idem i ne očekujem da ću negde stići, ali to kretanje jedini je dokaz da sam živa, i zbog toga nastavljam. Sve je baš kako treba da bude: praznina oko mene, pepelom prekrivena zemlja, vulkan pod snegom i sunce iznad moje glave. Toj slici ništa više ne bih dodala, i kada bi to bilo u mojoj moći. Prepuna je nedostajanja koje su izmislili ljudi, a bez njih, ono je napokon dovoljno samo sebi. Mogla bih da se izgubim se u toj dovoljnosti pustinje, iako se to ne dešava.

Najzad stižem u Temuko

25.10.2020 | 19 komentara
Mrak je već pao i došlo je neko društvo sa glasnom muzikom. Prošli su tačno pored mog šatora i komentarisali su nešto, a neko od njih udario je rukom volan bicikla, u stilu 'dobra mašina'. Otišli su negde i odahnula sam, ali ne zadugo, jer su se ubrzo vratili. Ponovo prolazeći kraj mog šatora, predvodnik grupe uhvatio ga je za vrh krova i podigao ga. Nasilno, ali neshvatljivo lako, kako je moguće samo u snovima. Kako je to uradio, pod i ja na njemu ostali smo na zemlji, sada razgolićeni pred svima, a šator je visio u njegovoj ruci. I tu sam se probudila.

Od jezera do jezera

18.10.2020 | 17 komentara
Svrljam po gradu, pracena znatiželjnim pogledima. Trotoari su zakrčeni improvizovanim tezgama na kojima se uglavnom prodaje garderoba. I čini mi se da je sve secon hand i nekako mi deluje siromasno. Podseca na devedesete u Srbiji. A onda se setim da ovu regiju naseljavaju mahom Mapuče, koji pripadaju nižem drustvenom sloju. Kad obratim pažnju, otkrijem i da ispred velikih lepih kuca nema takvih tezgi, a u njihovim bastama su ne-Mapuče vlasnici koji se bave vrtlarstvom. Klasna i rasna podeljenost mi je ovde očiglednija nego bilo gde do sada u Čileu.

Najlepše čileansko jezero

12.10.2020 | 19 komentara
Opazivši me, karabinjeri se zagledaju u mene u čudu. I kroz one maske na njihovim licima jasno vidim da ne znaju šta bi trebalo da učine povodom pojave stranog turiste na biciklu. A ja im i ne ostavljam mnogo vremena da nešto smisle, nego projurim pored njih, pravo pod onu dezinfekcionu kapljičastu zavesu. Kao da sam uletela u masinu za pranje kola. Širim obe ruke puštajuci na tren volan i vrištim od sreće (veoma je toplo a ja sam zagrejana od vožnje pa mi ovo baš dobro dodje da me malo rashladi). Osećam poglede karabinjera iza svojih ledja i mislim kako je prava šteta što ne mogu da vidim njihove izraze lica. Mora da su zinuli a zatim se nasmejali i odahnuli, jer sam ih razrešila brige oko svoje moguće kontaminiranosti virusom.

Preko preče…

03.10.2020 | 16 komentara

Najpre su dva jareta, toliko mlada da su još uvek nesigurna na krivim nožicama, izvirila iza stene, gledajući me u čudu. Točkovi ne prave veliku buku, pa tako objašnjavam činjenicu da se nisu prepali od mene. Stojimo tako i gledamo se, a ja im nešto tepam, da se ne plaše i da im neću ništa. Ali nekim pokretom ih ipak uplašim, pa se povuku unazad, do, kako će se ispostaviti, mama-koze. Gospođa izranja takođe iza stene, sada me i ona proučavajući. Oni malci su već na sugurnom, na njenim vimenima i sisaju. Tada se pojavljuje jarac - crn, sa bradicom, i kritički me odmerava. A onda zaključi da to tamo, šta god da je, nije vredno njihove pažnje, te povede  porodicu dalje, niz put.

Uopšte, ima mnogo prinova ovog proleća - na svakom pašnjaku vidim ždrebad, telad, jagnjad, prasiće... Život se obnavlja.

Ljudi ‘nove stvarnosti’

30.09.2020 | 22 komentara
Razmišljam o dobrim ljudima koji mi se dešavaju ovih dana. Dešavali su se oni sve vreme mog Puta, ali sada to posebno dolazi do izražaja iz nekoliko razloga. Prvi je taj što skoro da nema putnika. Postali smo retka i ugrožena vrsta, kao poslednji Mohikanci koji su zalutali u prostoru i vremenu, zaglavljeni u 'novoj stvarnosti' koju ne želimo da prihvatimo. Stoga smo vidljivi nadaleko i prepoznatljivi. Lokalcima koji su živeli od turizma, kao i svima uostalom, preko glave je korone i zabrana i sveg tog straha i prisile koju vlasti temelje na njemu. Zato se nama, putnicima, raduju kao zračku nade, kao jedinom dokazu da je postojao i da još uvek postoji poznati haotičan, ali razumljiv i koliko-toliko slobodan poredak (posebo gledano retrospekitvo, sa onim što sada znamo o tom pređašnjem svetu i načinu života).  

Ponovo na Putu

26.09.2020 | 9 komentara
Službenica proverava raspored na internetu a potom pita vozača autobusa kojim danima vozi. Pošto se uveri da je sve kako sam rekla, poziva nekog šefa. U međuvremenu, ja sam pokušala da ih umolim da me puste da prođem, čak sam i zaplakala, ali i ona i njen kolega slegnuli su ramenima. Sve što sam postigla time je taj poziv nekom šefu. Slušam službenicu kako mu objašnjava moju situaciju. Dva-tri minuta kao čekanje životne presude. I onda potvrdno 'si, si' tom sa druge strane veze, a prema meni podignut palac. Odobren mi je prolazak. Doviđenja, Ajsenu, a dobar dan, Los Lagosu! Kasnije te večeri saznaću da se situacija u Ajsenu jako pogoršala i da se u Kojaikeu uvodi karantin. Da sam čekala još jednu nedelju za polazak, kako sam bila planirala, više ne bih mogla da se izvučem.  

Mir, pa navrat-nanos

16.09.2020 | 26 komentara
Počinju uzbrdice. Toliko su strme i ja sam toliko natovarena, da moram da guram. Hladno je, minus četiri. Ovo je jedna od najhladnijih noći u poslednje vreme. Pada i ledena kiša. Uza sve, duva i čeoni vetar, onaj razbijački, patagonijski. Nema nigde nikoga. Moje prednje svetlo je jako, pa dobacuje do nekih očiju koje svetlucaju u mraku. Gledaju me, pored puta. Ovo je teritorija nacionalnog parka i svašta može da se spusti dovde, kad nema vozila ni ljudi. Oči mi se približavaju a onda šmugnu pored mene. Lisica. Druga me čeka nešto dalje, stojeći nasred puta. Mrtva hladna stoji i gleda me. Proučava šta sam, kakvo sam to stvorenje.
0
Would love your thoughts, please comment.x
()
x