Blog

Od jezera do jezera

18.10.2020 | 17 komentara
Svrljam po gradu, pracena znatiželjnim pogledima. Trotoari su zakrčeni improvizovanim tezgama na kojima se uglavnom prodaje garderoba. I čini mi se da je sve secon hand i nekako mi deluje siromasno. Podseca na devedesete u Srbiji. A onda se setim da ovu regiju naseljavaju mahom Mapuče, koji pripadaju nižem drustvenom sloju. Kad obratim pažnju, otkrijem i da ispred velikih lepih kuca nema takvih tezgi, a u njihovim bastama su ne-Mapuče vlasnici koji se bave vrtlarstvom. Klasna i rasna podeljenost mi je ovde očiglednija nego bilo gde do sada u Čileu.

Najlepše čileansko jezero

12.10.2020 | 19 komentara
Opazivši me, karabinjeri se zagledaju u mene u čudu. I kroz one maske na njihovim licima jasno vidim da ne znaju šta bi trebalo da učine povodom pojave stranog turiste na biciklu. A ja im i ne ostavljam mnogo vremena da nešto smisle, nego projurim pored njih, pravo pod onu dezinfekcionu kapljičastu zavesu. Kao da sam uletela u masinu za pranje kola. Širim obe ruke puštajuci na tren volan i vrištim od sreće (veoma je toplo a ja sam zagrejana od vožnje pa mi ovo baš dobro dodje da me malo rashladi). Osećam poglede karabinjera iza svojih ledja i mislim kako je prava šteta što ne mogu da vidim njihove izraze lica. Mora da su zinuli a zatim se nasmejali i odahnuli, jer sam ih razrešila brige oko svoje moguće kontaminiranosti virusom.

Preko preče…

03.10.2020 | 16 komentara

Najpre su dva jareta, toliko mlada da su još uvek nesigurna na krivim nožicama, izvirila iza stene, gledajući me u čudu. Točkovi ne prave veliku buku, pa tako objašnjavam činjenicu da se nisu prepali od mene. Stojimo tako i gledamo se, a ja im nešto tepam, da se ne plaše i da im neću ništa. Ali nekim pokretom ih ipak uplašim, pa se povuku unazad, do, kako će se ispostaviti, mama-koze. Gospođa izranja takođe iza stene, sada me i ona proučavajući. Oni malci su već na sugurnom, na njenim vimenima i sisaju. Tada se pojavljuje jarac - crn, sa bradicom, i kritički me odmerava. A onda zaključi da to tamo, šta god da je, nije vredno njihove pažnje, te povede  porodicu dalje, niz put.

Uopšte, ima mnogo prinova ovog proleća - na svakom pašnjaku vidim ždrebad, telad, jagnjad, prasiće... Život se obnavlja.

Ljudi ‘nove stvarnosti’

30.09.2020 | 22 komentara
Razmišljam o dobrim ljudima koji mi se dešavaju ovih dana. Dešavali su se oni sve vreme mog Puta, ali sada to posebno dolazi do izražaja iz nekoliko razloga. Prvi je taj što skoro da nema putnika. Postali smo retka i ugrožena vrsta, kao poslednji Mohikanci koji su zalutali u prostoru i vremenu, zaglavljeni u 'novoj stvarnosti' koju ne želimo da prihvatimo. Stoga smo vidljivi nadaleko i prepoznatljivi. Lokalcima koji su živeli od turizma, kao i svima uostalom, preko glave je korone i zabrana i sveg tog straha i prisile koju vlasti temelje na njemu. Zato se nama, putnicima, raduju kao zračku nade, kao jedinom dokazu da je postojao i da još uvek postoji poznati haotičan, ali razumljiv i koliko-toliko slobodan poredak (posebo gledano retrospekitvo, sa onim što sada znamo o tom pređašnjem svetu i načinu života).  

Ponovo na Putu

26.09.2020 | 9 komentara
Službenica proverava raspored na internetu a potom pita vozača autobusa kojim danima vozi. Pošto se uveri da je sve kako sam rekla, poziva nekog šefa. U međuvremenu, ja sam pokušala da ih umolim da me puste da prođem, čak sam i zaplakala, ali i ona i njen kolega slegnuli su ramenima. Sve što sam postigla time je taj poziv nekom šefu. Slušam službenicu kako mu objašnjava moju situaciju. Dva-tri minuta kao čekanje životne presude. I onda potvrdno 'si, si' tom sa druge strane veze, a prema meni podignut palac. Odobren mi je prolazak. Doviđenja, Ajsenu, a dobar dan, Los Lagosu! Kasnije te večeri saznaću da se situacija u Ajsenu jako pogoršala i da se u Kojaikeu uvodi karantin. Da sam čekala još jednu nedelju za polazak, kako sam bila planirala, više ne bih mogla da se izvučem.  

Mir, pa navrat-nanos

16.09.2020 | 26 komentara
Počinju uzbrdice. Toliko su strme i ja sam toliko natovarena, da moram da guram. Hladno je, minus četiri. Ovo je jedna od najhladnijih noći u poslednje vreme. Pada i ledena kiša. Uza sve, duva i čeoni vetar, onaj razbijački, patagonijski. Nema nigde nikoga. Moje prednje svetlo je jako, pa dobacuje do nekih očiju koje svetlucaju u mraku. Gledaju me, pored puta. Ovo je teritorija nacionalnog parka i svašta može da se spusti dovde, kad nema vozila ni ljudi. Oči mi se približavaju a onda šmugnu pored mene. Lisica. Druga me čeka nešto dalje, stojeći nasred puta. Mrtva hladna stoji i gleda me. Proučava šta sam, kakvo sam to stvorenje.

Kulturološki šok, vs. prihvatanje

28.08.2020 | 17 komentara
Već na manje od hiljadu-dve hiljade kilometara udaljenosti od nas, žive narodi čiji su nam običaji potpuno nepoznati i, često, nerazumljivi. Najlakše je da se užasnemo, otkrivši ih. Da se zgrozimo, kao što se malograđani zgražavaju nad ponašanjem neke 'slobodnije' devojke, ili zbog toga što je neko gej, ili što neko radi nešto izvan konvencija i šablona kojih se mi sami pridržavamo. Pri tom, ne mora uopšte da bude loš taj malogađanin, niti je nužno glup, a još manje neobrazovan, samo je – uplašen.

Planeta Japan(aca)

25.08.2020 | 4 komentara
Putopis govori o mom šestomesečnom putovanju biciklom od najsevernije do najjužnije tačke Japana, ili od Hokaida do Okinave. Tokom tih šest meseci kampovala sam u parkovima i šintoističkim hramovima, spavala u autobuskim stajalištima i kapsula hostelima, upoznavala neke (ne)obične Japance, bila gost u kućama ljudi koji su me sa ulice svraćali na noćenje, prisustvovala ceremoniji čaja, degustirala originalni japanski suši, okonomijaki i remen, ušla u autentična samurajska sela i čuvene zen vrtove, pila sake i gledala kako se proizvodi, videla neke od najvećih prirodnih lepota i kulturnoistorijskih znamenitosti Japana, posetila Hirošimu i pričala sa svedocima koji su preživeli eksploziju A-bombe, bila sprovedena policijskim kombijem u Nagasaki, gledala sakuru na Okinavi, vozila se monorejlom i podvodnim tunelima između ostrva...

Pet najpozitivnijih iskustava i događaja

12.08.2020 | 18 komentara
Na to kad mi žena u Gruziji ujutru iznese kafu i slatko na plažu gde kampujem. Kad biciklista u Rusiji nakon pola sata poznanstva kupi sto kilometara mog puta. Kad mi čuvar vatrogasnog doma u nekom kazaškom gradu ponudi da tamo prenoćim da ne bih ostala na ulici. Kad mi vlasnik biciklističke radnje u Indoneziji pokloni komade opreme koja mi nedostaje. Kad mi menadžer tuskog hotela da besplatnu sobu da bih bila na sigurnom i u toplom. Kad me Japanac vidi kako doručkujem ispred prodavnice, pa uđe unutra i kupi mi dupli obrok. Kad tajlandski ratar ostavi uzanu stazu na svojoj preoranoj njivi, kako bih se njome iskobeljala sa mesta gde sam kampovala na najvećem pljusku... Mogla bih danima da nabrajam.

Pet najnegativnijih iskustava i događaja

29.07.2020 | 34 komentara
... dok gledam tu nekadašnju sebe, devet godina mlađu i za devet života neiskusniju od mene sadašnje, neminovno se pitam šta bi bilo da sam izašla iz autobusa. Da sam se pokolebala. Da me je obeshrabrilo vozačevo: „Ne, bicikl ne može unutra.“ Umesto što sam mu odgovorila: „Ovaj bicikl ide sa mnom u Bratislavu, jer me tamo čeka dečko sa kojim krećem na put oko sveta. I tako će biti, makar ja morala da ga vozim vezanog za branik pozadi!“, umesto tog toliko samouverenog odgovora, mogla sam da neodlučno zastanem, da upitam vozača: „I šta sad da radim?“ Tada ne bi ustuknuo pred mojom odlučnošću, nego bi nezainteresovano slegnuo ramenima, istovarujući i bicikl i prtljag i mene. I to moje mirenje odlučilo bi tada o mom daljem životu.

Spasioci konja

14.07.2020 | 49 komentara
„Tvrdite da bi iz Buenos Ajresa moglo da se stigne na Menhetn jašući jednu od ovih životinja?“, upitao je doktora. „Smeo bih se opkladiti u to“, odgovorio je doktor Solanet. „Ali najmanje dva konja bila bi neophodna za takav pohod.“ Sve ostalo je istorija. Tschiffelyja nije brinulo to što je tek naučio da jaše, kao ni to što su njegovi konji bili poludivlji. Ostala je zabeležena njegova izjava u kojoj sažima iskustvo svih prošlih i budućih avanturista, pri čemu pod avanturistima mislimo i na sve one koji se usude da krenu u ostvarenje svog sna: Na kraju je trebalo učiniti samo jedno: skupiti hrabrost, zapaliti sve mostove iza sebe i započeti novi život, bez obzira kuda bi to moglo da me odvede. Uveren sam da onaj ko nije živeo opasno, nikada nije probao so života – jednoga dana odlučio sam da se upustim, reči su koje potpisuje i vaš pripovedač.

Čileanska stvarnost

28.06.2020 | 41 komentara
Daglas i Kris Tompkins napravili  su plan o očuvanju prirode Patagonije. Zahvaljujući Dagovom bogatstvu (suvlasnik The North Face i Esprit, privatni kolekcioanar), kupovali su ogromna imanja u Argentini i Čileu, vraćajući na njih divlje životinje, poput puma i jaguara, uklanjajući ograde koje su dizali prethodni vlasnici i oslobađajući zemlju za gaučose i njihovu stoku, te se strastveno boreći protiv pokušaja da se dve najveće reke u Patagoniji stave u cevi, radi izgradnje hidroelektrana. Godine 2019. poklonili su dva miliona hektatra zemlje državi Čil, kao prirodno dobro od najvišeg državnog značaja. Tako je iz donacije Tompkins konzervacije nastalo pet novih nacionalnih parkova, a tri postojeća su proširena, stvarajući zaštićeno područje divljine, koje je površinski veće od  teritorije Švajcarske.

Teško i lepo

16.06.2020 | 48 komentara
Do pre nepunih sto godina, ovde su bile samo šume, beli risovi i domorodačka indijanska plemena, koja su živela u svojim šatorima i bavila se pretežno ribolovom. Početkom dvadesetog veka, kada su uspostavljene granice između Argentine i Čilea, Argentina je proterala sve čilote (čileanske radnike na farmama) iz svoje zemlje, bojeći se potencijalnih nacionalnih nemira. Oni su osnovali prvo naselje u regiji Ajsen – Balmaceda, nedaleko od mesta u kome sam smeštena. Pošto nije bilo dovoljno pašnjaka, skoro dve godine palili su šume kako bi obezbedili travu za svoju stoku. Stočari. Primitivci. Indijanci. To su samo neki od pežorativnih naziva za čileanske Patagonjane, koje sam čula otkada ovde živim.

Lice ljubavi

03.06.2020 | 52 komentara
S godinama, sve manje se zanosimo idejom da bismo mogli da budemo neko drugi, neka idealna verzija sebe: hrabrija, srdačnija, plemenitija osoba od one koja smo. I sve smo manje u stanju da nešto menjamo kod sebe i da se prilagođavamo drugima, koliko god da nam je do njih stalo. Postaje nam i mnogo teže da donosimo velike i važne odluke – upravo zbog toga što znamo koliko smo nesavršeni, slabi, grešni. Ali koliko god bili svesni svega toga, ponekad nam se i u zrelom dobu dogodi da se zanesemo, da nas privuče ideja koja je veća od naših stvarnih mogućnosti. Možda je reč o nadi da ipak nismo sudbinski određeni svojom prirodom, već da nas emocije mogu izbaviti od nas samih, prevodeći nas preko naših sopstvenih granica. Ali zalud.

Velika dilema

18.05.2020 | 65 komentara
Nakon nekoliko nedelja, Perro je počeo da sluša moju komadnu „NO!“ I ako zastane da se njuška sa nekim uličnim psom ili potrči prema čoporu, dovoljno je da mu viknem to: „NO!“ i da se brzo vrati. Uvek me pogleda očekujući moje odobravanje što je bio poslušan. Niko nije srećniji od njega kad mu potom dam neku nagradu u hrani ili ga samo pomazim po glavi. Jedino sam nemoćna kada šetamo izvan grada i Perro ugleda krave i fazane. Tada ga ništa ne može zadržati. Otme mi se i jurne na njih. Jednom je saterivao bika desetak minuta po njivama, dok ga jedva nekako nisam prizvala.
Izolacija u Vijetnamu 2015/6. zbog pisanja Nomada I

Ritam u izolaciji

06.05.2020 | 33 komentara
A sada sam ga dobila -- neočekivano i neplanirano, ali imam to vreme. Štaviše, ovoga puta izostala je i svaka moja odgovornost. Okolnosti su me oslobodile svih onih pitanja koja su me ranije uvek mučila: da li sam izabrala dobar trenutak da prekinem putovanje?, da li je mesto dobro?, da li sam mogla da sve isplaniram malo bolje?... Sada sam zaustavljena tu gde sam, višom silom koja je privremeno zakočila ceo svet. Zašto se onda osećam kao u zatvoru, mnogo više nego ranijih godina kada sam tako sama sebe zatvarala, a o istom poslu pisanja knjiga? Da li je moguće da taj osećaj proističe samo iz saznanja da nemam izbora?

Mesec dana u izolaciji u Patagoniji

20.04.2020 | 21 komentara
„Ali pričala sam ti kako je on ovde stigao: došao je sa ulice sa polomljenom šapom. Za njega je opasno da jurca napolju, jer može ponovo da bude povređen“, odgovorila je. „Tamo u kućici je pod krovom, siguran je i udobno mu je.“ „Ali nije slobodan“, rekla sam. „Misliš da je to problem?“ To pitanje pripisala sam njenom lošem engleskom. Verovatno je htela da kaže kako misli da mu je ipak bolje tamo, a bolje je i nama, jer i njoj smeta kada je bude noću lavežom. Zbog toga doge uvodi u kuću a Perro mora da ostane napolju. Tako više ne laju, nego mirno spavaju.

Život, ipak, ide dalje

09.04.2020 | 38 komentara
Trčkara bezimeni pas oko mene u ovom sunčanom, toplom danu, zasmejavajući me što je tako benast i drag, dok ceo ljudski rod strepi u karatninima svuda u svetu, koji mi se sad čini toliko dalekim kao i da ne postoji. Na putu sam često svesna neponovljivosti trenutka, snage ovog sada i ovde, večnosti zaustavljene u momentu, ali ovo što se planeti dešava, ta strašna pretnja bolešću i smrću, čini da taj osećaj sada bude još intezivniji. I kao i nebrojeno puta ranije, poželim da vrisnem od sreće što sam živa, što mi je toliko dobro i lepo da bih mogla ovog časa umreti, a da ni za čim ne zažalim.

Važne odluke u karantinu

30.03.2020 | 33 komentara
Polako se probijam kroz preobilje informacija na mreži, prteći svoju stazu mentalnog zdravlja. Narednih dana posvetiću se tom naporu da smanjim vreme provedeno onlajn i redukujem vesti, te ću početi da sve češće zaboravljam na haos oko virusa u svetu. Unutar svih ograničenja, osvajam svoju malu slobodu. Ona počinje izolacijom mozga. (...) Uskoro ću početi i sa učenjem španskog i pisanjem knjige. Hoću da korisno iskoristim vreme koje ću provesti ovde, izolovana u svom malom svetu i mentalno i fizički od spoljašnjeg haosa. Može se biti slobodan i u vanrednim okolnostima – a izbor je, kao i uvek, samo naš.

Zaustavljena i zaglavljena zbog Korone

23.03.2020 | 31 komentara
Draga, požrtvovana i brižna devojka. Zalaže se za mene kao da sam joj najrođenija. Uporno traži rešenje i uz to me smiruje kad oseti da sam uznemirena, postajući tako moj jedini stabilni oslonac u ovoj haotičnoj situaciji. Nisam paničar i uglavnom se uzdam samo u sebe, ali ponekad i najjače od nas događaji naprosto izbace iz ravnoteže, pometu nas i tada je i nama potrebno da nam neko pruži ruku, ne nužno da bi nas poveo ka izlazu, nego da bismo osetili nečiji pouzdan stisak (u ovom slučaju virtuelni), koji govori: „Nisi sam, uz tebe sam.“ Upravo to radi Ana.
0
Would love your thoughts, please comment.x
()
x