Misterija Maja

Civilizacija

Majanska civilizacija bila je jedna od najdominantnijih i najnaprednijih mezoameričkih zajednica svog vremena. Za razliku od ostalih starosedelačkih zajednica koje su bile raštrkane po različitim oblastima, Maje su živele isključivo u geografskom pojasu Srednje Amerike.

Istorija majanske civilizacije deli se u nekoliko perioda, počev od arhaičnog perioda od 7000. p.n.e. do 2000. p.n.e., sve do post-klasičnog perioda između 950. n.e. i 1524. n.e. Maje su bile na vrhuncu tokom klasičnog perioda, od 250. n.e. do 950. n.e. U tom razdoblju, usavršile su svoje veštine u arhitekturi, vizuelnim umetnostima, matematici i astronomiji, po kojima su danas poznate. Tada je do perfekcije doveden i majanski kalendar, koji je njihova najveća civilizacijska ostavština. Istoričari smatraju da je tokom zlatnog perioda majanskog kraljevstva njihova zajednica brojala oko dva miliona pripadnika.

Jedna od najintrigantnijih stvari u vezi sa Majama bila je njihova sposobnost da uspešno izgrade civilizaciju u džungli. Većina starosedelačkih naroda koji su živeli u sušnijim klimatskim pojasevima, sa ograničenim vodenim resursima, morali su da razviju sistem navodnjavanja, kao temelj za razvoj civilizacije. U južnom delu majanske teritorije, takva potreba suštinski nije postojala. Maje su živele u oblasti prepunoj prirodnih izvora – podzemnih pećinskih reka i jezera, dok su za gradnju koristile vapnenac, oruđe i oružje izrađivale su od opsidijana, a za religiozne ceremonije koristile su žad.

Pitanje je šta se dogodilo sa Majanskim kraljevstvom i zašto je nestalo. Postoji nekoliko naučnih teorija. Jedni smatraju da su česti ratovi između gradova-država doveli do kolapsa. Drugi tvrde da je uzrok bila katastrofalna promena u okruženju – poput suše ili iskorenjivanja ključnih useva, što je izbrisalo majansku civilizaciju. Treća teorija kaže da su Maje iscrple raspoložive prirodne resurse oko svojih gradova, dok je broj populacije rastao, što je bilo neodrživo.

Sva tri faktora – suša, ratovanje i prekomerno korišćenje zemlje – mogla su zajedno dovesti do pada Majanksog kraljevstva. Kada su 1524. konkvistadori stigli u Mezoameriku, većina majanskog naroda živela je po malim selima, a veliki gradovi koje su sazidali u prošlosti bili su uveliko zarasli u džunglu.

(Foto: Deo zida na ulazu u Ćićenicu)

 

Istorija

Istorija Mezoamerike podeljena je u nekoliko vremenskih perioda. Narodi koji su živeli tokom tih razdoblja, postavili su temelje za buduće Majansko kraljevstvo.

Tokom arhaičnog perioda, od 7000. p.n.e. do 2000. p.n.e., starosedelački narodi Mezoamerike počeli su da razvijaju poljoprivredu. Gajili su pasulj, kukuruz, kasavu (vrsta podzemnog korena koji je ukusom sličan krompiru, u Južnoj Americi je poznatiji kao juka), tikvice i ostalo povrće. Čak su pripitomili divlje životinje: imali su domaće pse i domaće patke. Počeli su da formiraju sela, koja su imala i hramove posvećene različitim bogovima.

U narednom, pre-klasičnom periodu, koji je trajao od 1500. p.n.e. do 200. n.e., značajnu pojavu predstavljali su Olmeci, koji su bili jedna od najmisterioznijih mezoameričkih zajednica. O njima se ne zna puno, osim da su živeli duž Meksičkog zaliva i da su imali izuzetno sofisticirane graditeljske veštine. Podigli su impozantne gradove od cigle i kamena, a ogromne razmere tih građevina sugerišu da su Olmeci bili džinovskog rasta. Ne zna se šta se dogodilo sa njima, ali njihove zidarske veštine postavile su temelj za graditeljsko umeće Maja. Naučnici misle da su se Maje i pojavile u tom periodu.

Sledeće razdoblje naziva se Zapotek, i trajalo je od 600. n-e. do 800. n.e., sa središtem u regiji koja se naziva Vohaka. Ljudi ovog perioda postigli su veliki napredak u astronomiji i matematici, a razvili su pismo i kalendar. Maje su kasnije preuzele i unapredile sva njihova dostignuća.

Sledi razdoblje Teotihuakan, koje je trajalo od 200. n.e. do 900 n.e. Teotihuakan je, u toj regiji, bio najnaseljeniji grad svog vremena. Arheološka iskopavanja utvrdila su da je predstavljao religiozno središte. Starosedelački narodi tog vremena poštovali su Boginju Majku kao i Pernatu Zmiju. Potonje božanstvo, poznatije kao Kukulkan, postalo je i vrhovni bog Maja.

Period El Tahin trajao je između 250 n.e. i 900 n.e. U ovom periodu, majanski narod doživeo je demografsku eksploziju, narastavši na više miliona ljudi. U to vreme, na prostoru Centralne Amerike živelo je preko pedeset različitih etničkih skupina, uključujući i Maje. Sam naziv El Tahin upućuje na gradski kompleks na obali Meksičkog zaliva, koji predstavlja jedno od najznačajnijih nalazišta u Mezoamerici. U ovom periodu, Maje su izmislile svoju čuvenu igru loptom – Pok-A-Tok.

(Igralište za Pok-A-Tok u Ćićenici)

Usledio je klasični majanski period, tokom kojeg su Maje napredovale, gradeći džinovske kamene gradove i učvršćujući svoj status jedne od najdominantnijih i najuticajnijih starosedelačkih zajednica u Mezoamerici. Tokom ovog perioda, uočljiv je kulturni uticaj Olmeka, Zapoteka, El Tahina i Teotihuakan naroda. Iz svih tih mešavina, izrodila se potpuno osobena kultura Maja. Mesto Ćićenica, koje pokazuje novi umetnički stil, uz arhitektonska rešenja koja su viđena i ranije, pokazuje da su Maje usvojile mnogo toga od svojih prethodnika, ali da su takođe razvile i sopstvena rešenja.

Poslednja etapa u razvoju civilizacija Mezoamerike pripada post-klasičnom periodu. Tokom njega, veliki majanski gradovi izgrađeni u prošlosti bili su napušteni. Narod se masovno selio u unutrašnjost zemlje, u džunglu, verovatno zbog prenaseljenosti i klimatskih promena. Neki pogrešno veruju da su Maje isterane dolaskom Španaca, ali istorijska svedočanstva navode da su u vreme dolaska osvajača majanski gradovi već bili prazni.

(Urušena južna strana Kukulkan piramide u Ćićenici)

 

„Otkrivanje“ Ćićenice

Tokom 16. veka, Španci su Ćićenicu koristili kao ranč za goveda. Ali i pored toga, za brojne hodočasnike iz tog dela sveta ona je bila cilj njihovog svetog pešačenja.

Godine 1841. istraživači Džon Lojd Stivens i Frederih Katervud nabasali su na Ćićenicu, koja je bila potpuno zarasla u džunglu. Iste godine, Stivens je objavio putopis pod naslovom „Incidenti putovanja u Centralnu Ameriku, Jukatan i Čiapas“, a dve godine kasnije, štampao je i „Incidenti tokom putovanja u Jukatan“. Katervud je ilustrovao Stivensonove priče, tako da su čitaoci tačno znali šta su dvojica istraživača videli u Meksiku. Iako se njih dvojica ne mogu smatrati prvima koji su re-otkrili Ćićenicu, svakako su zaslužni za to što je ona postala poznata širom sveta.

Danas se Ćićenica ubraja u jedno od sedam novih svetskih čuda, zajedno sa Kineskim zidom i Maču Pikču. Od 1986. nalazi se i na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine.

(Ćićenica 1892, foto credit: internet)

 

Misterija Maja

Maje su imale pismo i ostavile su iza sebe desetinu knjiga i crteža, reljefa i uklesanih hijeroglifa. Međutim, godine 1549, nakon španskog osvajanja Meksika, na Jukatansko poluostrvo poslan je biskup sa imenom Diego de Landa. Odmah se bacio na posao pokrštavanja pagana, kako je nazivao Maje.

Majama je bio blizak koncept boga koji je umro i ponovo oživeo, pošto su u svojoj mitologiji imali Kukuruznog boga, koji je učinio isto. Zbog toga, nije im bilo teško da prihvate ideju o Isusu, te se većinska populacija dobrovoljno pokrstila. Međutim, Landa je paranoično sumnjao u malobrojnu frakciju koja je aktivno podrivala njegovu misionarsku misiju.

Uveren da se sprema pobuda, preduzeo je drastičnu akciju: 12. jula 1562. spalio je preko 40 majanskih knjiga i više od 20.000 crteža. Išao je toliko daleko da je mučio Maje koje je optužio za idolatriju. Zbog tih mera, protiv njega su se pobunili drugi španski verski lideri i Landa je poslan nazad u Španiju da opravda svoje akcije.

Sreća u nesreći je da je kasnije napisao autobiografiju, u kojoj je pokušao da odbrani svoje postupke. U njoj je opisao mnoge majanske običaje, kao i crteže koje je uništio, dajući nam posredan uvid u njih.

Tri knjige preživele su Landinu lomaču i one su danas neprocenjivi izvor za proučavanje Maja. Možemo samo da nagađamo šta bismo sve saznali da su i ostale stigle do nas.

(Majanski glifi, foto: internet)

 

Ime Ćićenica (Chitchen Itza) i formiranje grada-države

Na majanskom jeziku, „chit“ znači „usta“, „chen“ je reč za podzemni izvor vode ili senote, a „Itza“ je naziv starosedelaca koji su se prvi naselili na ovom mestu. Tako bi doslovan prevod naziva Ćićenica glasio: „Na ustima bunara Itza naroda“.

Uprkos obimnim arheološkim iskopavanjima na području Ćićenice, razotkrivanje prošlosti ovog mesta izuzetno je teško. U nečelu, većina arheologa saglasna je oko toga da su prvi doseljenici ovde stigli tokom klasičnog perioda. Tačno vreme tog naseljavanja varira u različitim tumačenjima, ali uglavnom se veruje da se to desilo između 415. g.n.e. i 435. g.n.e.

Najstarije naselje nalazilo se oko sektora koji je nazvan Ćićen vieho. Između 6.v.n.e. i 10. v.n.e. već se dičilo važnim građevinama od opšteg značaja: ženskim samostanom, crkvom, Akab Džibom, Ćićen Čobom… Ti objekti tipični su primeri majanske arhitekture klasičnog perioda.

Drugo, mlađe naselje, koje je i najbitnije za istoričare, nastalo je u južnom delu Puk brda, na kome se nalazi Ćičenica. Njega su podigli toltečki ratnici koji su tu došli u 10. v.n.e., sa meksičkog platoa. Prema najčešćem tumačenju, kralj Tule, Kuecalkoatl (ili Kukulkan kako su Maje prevele njegovo ime) osvojio je grad između 967. g.n.e. i 987. g.n.e. Sa osvajanjem Jukatana, došlo je do mešanja majanske i toltečke tradicije. Ćićenica je čist primer akulturacije koja je rezultat fuzije dve etničke skupine.

Usledilo je zlatno razdoblje ovog grada, koje je trajalo do 13. veka, kada je izgrađena poslednja građevina u kompleksu. Otprilike oko 1440. grad je naglo propao.

(Ćićenica, foto: Internet)

 

Sveta zemlja

Ćićenica se prostire na površini od deset kilometara kvadratnih. Unutar te teritorije, grupa hramova u kojima su obožavani bogovi bila je okružena zidinama, dok je stanovništvo živelo u oblastima izvan zidina – čak ni sveštenici ni velikodostojnici nisu imali kuće na svetoj teritoriji. Ostaci kamenog bedema vidljivi su kod ulaza u današnji kompleks.

Majanska arhitektura klasičnog perioda odlikuje se visokim stepenastim piramidama, kao i palatama u središtu svetih prostora. Taj princip gradnje može se uočiti u svim majanskim gradovima Mezoamerike, sa nekim varijacijama, pošto su gradovi-države bili nezavisni.

Doslednost u građenju ogleda se u pažnji koju su posvećivali detaljima, u stepenastim piramidama, geometrijskim oblicima, uzdignutim platformama, kao i religioznoj ikonografiji poput prikaza pernate zmije. Zanimljivo je da Maje nikada nisu pravile arhitektonsku razliku između sakralnih i svetovnih građevina.

Maje su za gradnju koristile dostupan krečnjački kamen i peščar. Prvi tip kamena nalazio se u regiji oko Palenke, dok su drugi donosili iz oblasti Kuirigva. Za sečenje i modelovanje koristili su samo kameni alat.

Majanski hramovi i piramide često se izdižu visinom iznad okolne džungle i služili su kao glavni orijentiri u religioznim ceremonijama. U njima su se nagomilavali ostaci žrtvovanih ljudi, a „narastali“ su i kao grobnice počivših vladara, koji su na njima doziđivali nivoe za svoja grobna mesta.

Majanske palate najčešće karakterišu nosači krovova, pošto Maje nisu znale za lukove. Kamenje za krovove ređano je postupno, tako da se preklapa u praznom prostoru između nosećih stubova, kako bi obrazovao lučni svod. Za njihovo vreme, to je bila veoma napredna arhitektura koja je uticala na ostale civilizacije Mezoamerike, poput toltečke ili astečke.

Taj uticaj može se videti u asteškom Tenočtitlanu, u današnjem Meksiko Sitiju.

(Mali severni hram)

 

Kukulkanova piramida, ili Kastiljo

Glavni hram u celom kompleksu podignut je u čast moćnog zmijskog boga – Kukulkana. Naziv El Kastiljo dali su mu Španci. Iako su prošla stoleća od njene gradnje, Kukulkanova piramida izdržala je sve testove vremena, ostavši skoro neoštećena.

Hram predstavlja zmijsku planinu, mesto iz majanskog folklora, od kojeg je započeto stvaranje sveta. Postoje nalazi zmijskih planina koji su datirani čak u prvi vek nove ere, ali u El Kastilju to je dostiglo svoju umetničku zrelost.

Kukulkan piramida predstavlja svedočanstvo o genijalnosti majanskih graditelja. Zamišljena je kao fizička manifestacija majanskog kalendara. Svaka od četiri strane ima tačno po 91 stepenik, koji predstavljaju dane u godini. Stepenice, zajedno sa platformom na samom vrhu, daju zbir od 365, koliko ima dana u godini.

Piramida ima devet nivoa, podeljenih stepeništem sa svake strane, što daje broj 18, koliko je bilo meseci u majanskom kalendaru.

Svaka strana piramide ima 52 pravougaona panela, koji odgovaraju trajanju solarnih godina. Svake 52 godine, prvi dan svakog kalendara padao bi na isti dan. Istoričari misle da su taj krug Maje unele u svoje rituale, tako što su svake 52 godine dograđivale nove spomenike odajući počast novom solarnom ciklusu.

Na kuli na samom vrhu nalaze se dva stuba koji podsećaju na uspravne zmije. Simbolično, one predstavljaju vezu majanskih vladara sa njihovim bogovima.

(Kukulkanova piramida, severna strana)

Za razliku od egipatskih, majanske piramide nisu bile grobnice. Umesto toga, naučnici su otkrili da se unutar Kukulkana nalazi druga, manja piramida. U njoj je nađena statua boga Čakmola i jaguarov presto. Oba spomenika ukrašena su umetnutim žadom i bila su obojena crveno.

Tokom zimske i letnje ravnodnevice, kada sunce obasja Kukulkanovu piramidu, senka obrazuje sedam trouglova duž severnog stepeništa. Kada sunčevi zraci pogode zmijsku glavu na dnu stepenica, senka poprima oblik dugačke zmije koja silazi niz stepenice. To je postignuto preciznom orijentacijom piramide – njena severna strana zapravo odstupa 19 stepeni istočno od nultog stepena. Isti efekat mogao se videti i na južnoj strani piramide, tokom sunčevog zalaska, ali danas je ta strana previše oštećena, zbog čega ga nije moguće uočiti.

Maje su verovale da je Zemlja ravna. Za njih, nakon zalaska, Sunce bi svake noći odlazilo u podzemni svet i preobražavalo se u jaguara. Borilo se da nađe svoj put kroz devet nivoa podzemlja, kako bi narednog jutra izašlo na Zemlju, koja predstavlja međusvet.

Danas znamo da prikaz trouglova i zmije izazivaju obrisi stepenika i devet platformi. Pitanje je da li su Maje namerno tako izgradile piramidu, ili je to bila puka slučajnost. Kako god, možemo samo da zamislimo kako je to izgledalo u njihovo vreme. I kakvu je moć davalo njihovim vladarima i sveštenicima, koji su mogli da predvide te fenomene.

(Senka pernate zmije koja se spušta niz Kukulkan, foto: internet)

Njima treba dodati i jedan akustički fenomen:

Ako stojite uspravno u odnosu na stepenice i pljesnete rukama, odozgo, iz kule na vrhu Kukulkan piramide čućete veoma glasni cvrkutavi odjek. Taj eho podražava glas svete price Kvecal. Položaj kamenih blokova, oblik stepenica i poroznost samog krečnjaka izazivaju ovaj čudni efekat. Za Maje, taj zvuk značio je da čuju svoje bogove. Zanimljivo je da ta ptica, gledana iz profila, ima sličan oblik kao pernata zmija.

 

Igra Pok-A-Tok

Pok-A-Tok je originalna majanska igra, koja je imala duboki spiritualni i simbolični značaj. Simbolizovala je borbu između sila svetlosti i tame, između života i smrti. Maje su verovale i da je to vid žrtvovanja bogovima, koji su takođe uživali posmatrajući Pok-A-Tok.

Postojala su dva tima sa po sedam igrača u svakom. Igralo se gumenom loptom, koja je često bila teška i po devet kilograma. Teren se nalazio između dve piramide bez vrhova. U Ćićenici je postojalo najmanje 13 terena, među kojima Veliki teren za loptu predstavlja najveće igralište te igre u celoj Centralnoj Americi, koje je ujedno i najbolje očuvano. Teren je bio oko 2.2. puta veći od naših prosečnih terena za mali fudbal, oblika izduženog pravougaonika.

Na oko šest metara visine od tla, uzidani su kameni uspravni obručevi, poput košarkaških, samo okrenutih uspravno u odnosu na tlo. Cilj je bio probaciti loptu kroz njih, ne koristeći ruke i noge. Igrali se laktovima, kolenima, glavom, kukovima ili bilo kojim drugim delom tela, izuzev stopala i šaka. Igra je bila veoma teška i nekada je trajala satima. Smatra se da se završavala kad bi bio postignut prvi pogodak.

Obruč za igru Pok-A-Tok

Pre igre, igrači su odlazili u temaskal – saunu, u kojoj su čistili telo i dušu. U kupatilu su takođe lečili rane zadobijene tokom igre. Tlo između piramida nekada je bilo popločano kamenom. Iako su igrači nosili drvene zaštite za laktove, kolena i izložene delove tela, povrede su bile česte.

Igra se uvek organizovala sa povodom: obično kada bi zajednici pretila neka opasnost, ako bi usevi bili loši, zbog rata ili bolesti – ne češće od jednom do dva puta godišnje. Naučnici nisu saglasni oko toga da li su nakon igre prinošene ljudske žrtve. Na reljefu uklesanom u podnožju zida igrališta u Ćićenici prikazano je žrtvovanje jednog igrača: on se nalazi između dva sveštenika, jedan mu drži ruke na leđima dok se drugi sprema da mu oštrim predmetom izvadi srce. Neki istoričari tvrde da je običaj prinošenja ljudskih žrtavaa  došao sa Toltecima, da u početku, kada su Maje izmislile igru, on nije postojao. Ali i među onima koji prihvataju da su Maje žrtvovale ljude nakon završene Pok-A-Tok igre postoje nesuglasice. Jedni misle da je žrtvovan kapiten poraženog tima, dok neka novija istraživanja ukazuju na to da je prinošen vođa pobedničkog tima. Naime, Maje su verovale u zagrobni život, kome su se radovale još za ovozemaljskog bitisanja. Ali put do Raja bio je težak i naporan: trebalo je proći devet nivoa podzemlja, nakon kojih se stizalo do međusveta u kome se nalazi Zemlja, a onda je dušu čekalo još trinaest nivoa do večnog blaženstva. Postaojala su četiri načina da se taj dugačak i neizvestan put izbegne: umreti u ratu, umreti prilikom rođenja, biti žrtvovan bogovima i umreti u igri Pok-A-Tok.

Pošto su božije stvari bile namenjene samo visokoj klasi, koja se jedina molila i upražnjavala rituale, to su i igrači poticali iz njenih redova. Smatra se da su dugo pripremani za igru u napornim treninzima. Publika je takođe činilo isključivo plemstvo, čiji predstavnici su igru posmatrali odozgo, iz odaja na vrhu piramide.

Veruje se da su osim Pok-A-Toka postojale i razne druge igre loptom koje su bile zabavnog karaktera.

(Video: Igra Pok-A-Tok, rsimulacija)

 

Zompantli, ili Zid lobanja

Astečka reč „tzompantli“ znači „stalak za lobanje“, ali sam običaj stigao je među Maje preko Tolteka. Reč je o javnom izlaganju odsečenih glava koje su prinete kao žrtve bogovima. Duž zidova ozidane kamene platforme uklesane su na stotine lobanja. Stvarne odsečene glave bile su ređane na samoj platformi, na drvenim konstrukcijama. To je trebalo da uplaši neprijatelje i zadrži ih dalje od grada.

Isti takav zid otkriven je u astečkoj prestonici – Tenočtitlanu.

(Zid lobanja)

 

Platforma Orlova i Jaguara

Ova platforma podjednako je grozna kao i Zid lobanja. Reljefi duž hrama koji ima stepenice po uzoru na Kukalkan piramidu prikazuju jaguare i orlove koji u svojim kandžama drže ljudska srca. Po ovim dvema životinjama Tolteci su nazvali dva svoja vojnička reda, čiji zadatak je bio da hvataju buduće žrtve za bogove. Platforma se koristila za ceremonije i religiozne obrede, a reljefi prikazuju apsolutnu moć koju je u to vreme imala vojska.

Vojnički red Orlova koristio je lukove i strele u napadima na neprijatelje, dok su Jaguari koristili drvene palice i noževe izrađene od šiljaka opsidijana. Vojnici oba reda nosili su raskošnu odeću. Jedan reljef prikazuje zapovednika ovog reda koji je prekriven jaguarovom kožom, dok na glavi nosi lobanju ove divlje mačke. Ovi ratnici borili su se goloruki sa neprijateljima. Najpre su u borbu išli Orlovi, a za njima ostali redovi. Orlovi su bili veoma važni za zajednicu, dok su Jaguari smatrani najbrutalnijim redom vojske i bili su visoko uvažavani.

(Orao i jaguar koji jedu ljudska srca)

 

Venerin hram

Piramidalna građevina sa stepenicama sa sve četiri strane verovatno je bila korišćena u ceremonijalne svrhe, poput plesa, rituala ili javnih govora. Bila je projektovana sa ravnom platformom na vrhu, a njen položaj na Velikom trgu, na početku puta koji je vodio do Svetog senotea, kao i reljefi Kukulkana i Venere duž zidova, sugerišu da je bila veoma značajna.

Stare Maje nazivale su Veneru „Nohoč Ek“ (Nohoch Ek’), što znači „velika zvezda“, ili „Čak Ek“ (Chak Ek’) – „crvena zvezda“. Njihova civilizacija razumela je kretanje zvezda bolje nego ijedna druga pre njih. Tako su bili izračunali da jedna Venerina „godina“ ima 584 dana, a u proračunu su pogrešili samo dva sata. Majanski matematičari su čak shvatili da se pet Venerinih godina podudara sa osam Zemljinih godina, kada je reč o rotacijama. Takođe, izračunali su da od pojavljivanja do nestajanja Venere na noćnom nebu prođe 263 dana, mereno sa Zemlje.

Majski sveti kalendar imao je 260 dana, što je takođe period razvoja ljudskog embriona. U tome su videli jaku simboliku i to je možda razlog zbog čega su smatrali da Venera i njen krug ima snažan uticaj na ljudski život.

Grupa reljefa duž zida Venerinog hrama prikazuje majansko „Trojstvo“, ili tri pojavnosti Boga: pernatu zmiju, jaguara i čoveka. Ljudsko lice u obliku kocke nalazi se u širom razjapljenim ustima jaguara, čiji jezik je zapravo pernata zmija, koja se nalazi i na glavi divlje mačke.

(Venerin hram)

 

Beli put

„Sakbe“ (Sacbe) je majanska reč koja se prevodi kao „beli put“: „sac“ znači „belo“ a „be“ „put.“ Dugačak je 270 metara a širok 4.5 metra. Povezuje Glavni trg sa Svetim senoteom. Sagrađen je od nekoliko kamenih slojeva koji su cementirani belim krečnjakom.

Maje nisu imale velike tegleće životinje, zbog čega se smatra da je sakbe bila pešačka staza. Teško je zamisliti da su njome hodali tokom dana, kada bi se kamen usijao od visokih temperatura. Maje su sekle džunglu i drveće u svojim gradovima, tako da je sve bio jedan prostrani, izloženi plato. Ali noću, put je mogao biti obilno korišćen, pogotovu zbog toga što se beli kamen jasno presijavao na mesečini.

(Sacbe, foto: internet)

 

Religija i kalendar

Maje su verovale da nakon smrti duša odlazi u Šibalbu, zastrašujući podzemni svet. Tamo je živelo mnogo strašnih bića i kreatura, poput letećih krasta, krvavih kandži, ili krvavih zuba, a postojala je i krvava i gnojna reka. Kada bi duša stigla u Šibalbu, morala bi da nađe put da izađe odande. Trebalo je da se popne uz devet različitih nivoa, da bi stigla do središnjeg sveta, gde se nalazi Zemlja. Potom, iznad nje, nalazilo se još 13 različitih nivoa koje je trebalo savladati pre nego što bi duša dobila priliku da se nađe pred ulazom u Raj, koji se zvao Tamoančan. Život u Raju značio je večnu sreću.

Religija je imala snažan uticaj na majanski život, od arhitekture, preko sporta, do kalendara. Primera radi, svaki mesec u kalendaru bio je posvećen određenom bogu i svaki grad imao je svog Boga-zaštitinika.

U majanskoj knjizi Popol Vuh sačuvani su religiozni tekstovi. Ta knjiga pre bi se mogla uporediti sa Odisejom, nego sa Biblijom, pošto su u njoj zabeležene priče i predanja o nastanku sveta, nastanku čoveka, kao i nastanku podzemlja.

Maje su verovale u ciklično obnavljanje života. To su ilustrovale u svom kalendaru, kao i u svom ritualnom načinu života. Zapravo su postojala dva kalendara koja su tumačili u konjukciji jednog sa drugim.

Prvi kalendar naziva se Hab, a poznatiji je kao narodni kalendar. Imao je 365 dana, a godina je bila podeljena u 18 meseci, sa po 20 dana. Drugi kalendar zvao se Colkin i on je bio sveti kalendar. Imao je 260 dana a godina je bila podeljena u tri grupe, koje su sadržale isti broj meseci. Ova dva kalendara zajedno su obrazovala Kružni kalendar. Zanimljivo je da on ne može da računa budućnost dužu od 52 godine. Za dalju budućnost, Maje su koristile Dugoročni kalendar. On se završavao 21. decembra 2012, što je protumačeno kao kraj Sveta. Međutim, Maje su verovale u božansku prirodu vremena, koje nema kraja. Shodno tome, taj datum pre je označavao završetak jednog ciklusa i početak drugog, novog, nego kraj Sveta.

(Majanski kalendar)

 

Sveti senote

Sveti senote je jedno od najstarijih mesta u Ćićenici, koje iskazuje suštinu majanskog verovanja i njihovih strahova. Takođe je poznat pod nazivom Bunar za žrtvovanje.

Senotei nastaju u krečnjačkim stenama kroz koje probija voda. Obrazuju ih podzemne reke i izvori, ili je reč o nakupljenim atmosferskim padavinama u većim šupljinama, u kojima su se obrazovala jezera. Sveti senote je otvoreni bazen, koji je imao ključni značaj u Ćićenici. Maje su verovale da u njemu stanuje Bog kiše – Čak. Zbog toga je ovo mesto izabrano za prinošenje žrtava. Na njemu su arheolozi našli dragocene predmete od zlata, srebra žada, morske školjke, drvene rezbarije i figure, kao i opsidijan, uz ostatke ljduskih žrtava.

Ta otkrića upućuju na zaključak da se ovde dolazilo na hodočašće. Neki od predmeta koji su pronađeni, poput pomenutih školjki, jasno govore o tome da su doneti iz daljine, kako bi ovde bili prineseni bogovima na dar.

Žrtvovanje ljudi bio je uobičajen oblik obožavanja bogova, a u ovom slučaju imalo je za cilj da umilostivi Boga kiše, pošto su Maje znale da bez nje nema života. Nađeni su ostaci muškaraca, žena i dece, a najviše ima ostataka mladih devojaka, koje su najčešće prinošene kao žrtve.

(Senote u Ćićenici)

 

Ženski samostan

Nešto dalje od senotea nalazi se jedna od najstarijih građevina u Ćiećnici: Las Monjas (monahinje) ili Ženski samostan. Po svoj prilici, to je bila najveća građevina u celom gradu. Stalno je dograđivana, tako da ima više odaja i soba nego bilo koji drugi objekat u kompleksu. Ceo objekat prekriven je brojnim glifima, a u tekstu se najčešće pominje Kakupakal.

Postoji više teorija o ovom mestu i njegovom imenu.

Najraširenija verzija kaže da ga je tako nazvao Franćesko Montenjo, koji je u 16. veku pokušao da preuzme Jukatan tako što je usred Ćićenice izgradio španski grad. Kasnije su ga Maje proterale i jedino što je ostalo iza njega jeste njegovo ime.

Druga legenda kaže da su na tom mestu živele sveštenice, koje su bile odabrane kao buduće žrtve bogovima.

(Ženski samostan)

 

Hram ratnika

Građevina koja više podseća na veoma skupu svadbenu tortu na nekoliko spratova sastoji se od tri nivoa sa malim hramom na vrhu. Osnova je stepenasta, a na platou se nalazi oko 200 stubova, koji su sa svih strana oslikani scenama iz života toltečkih ratnika. Iako su oslikavani pre nekoliko vekova, tragovi boja i danas su vidljivi.

Posebno impresionira trajnost plave, ako se zna da su evropski slikari tog vremena vrlo retko koristili tu boju. Razlog je što se ona dobijala iz lapis lazula, veoma retkog kamena. Jedan komad tog kamena vredeo je više od zlata iste težine. Samo najpoznatiji slikari mogli su da dođu do plave, a i tada ona je bila rezervisana isključivo za slikanje Device Marije i kraljeva.

Ali Maje su koristile plavu prema potrebi. Njome su bojili oltare, posuđe, drvo kao i razne ostale predmete za svakodnevni život. Mogli su sebi da priušte to „rasipništvo“ zahvaljujući tome što su plavu boju dobijali iz biljke zvane anjil, koja pripada familiji indiga. Njenu postojanost na predmetima obezbeđivali su tako što bi je mešali sa glinom atapulgit. Plava je jedna od najnepostojanijih boja, dok na ovim građevinama traje i do danas, doduše, samo u tragovima.

Stubovi Hrama ratnika bili su zasvođeni slamnatim krovom.

Na vrhu stepeništa nalazi se figura Čačmola u poluležećem položaju. Na grudima mu se nalazi zdela. Veruje se da figure Čačmola predstavljaju ubijene ratnike koji prinose darove bogovima. Prema drugom tumačenju, oni su bili božiji glasnici.

(Hram ratnika, foto: internet)

 

Kosturnica, ili Visoka sveštenička pećina

Građevina koja se nalazi se između Velikog trga, platformi i senotea vezuje se za kraljevsku dinastiju Ćićenice. Nazvana je kosturnicom zbog brojnih ljudskih i životinjskih kostiju koje su u njoj nađene.

Arhitektonski je izvedena kao mala kopija El Kastilja, ili Kukalkanove piramide. Visoka je devet metara, sa stepenicama sa sve četiri strane. Na vrhu piramide nalazilo se svetilište. U njemu je postojao otvor, koji je silazio 12 metara u dubinu piramide i tla. Kada je pećina otkrivena, u njoj je pronađeno sedam grobnica. Svaka je bila ispunjena žadom, bakarnim zvonima, kamenim kristalima i školjkama.

(Kosturnica)

 

Karakol, ili Opservatorija  

Maje su verovale da bi mogle da saznaju božju volju i planove ukoliko bi se dovoljno približile Nebu. Zbog toga su zidale visoke piramide, a opservatorije su bile posebno značajne.

Jedna od najzanimljivijih građevina u Ćićenici svakako je Opservatorija. Ostaci kule na vrhu upućuju na njen originalni cilindrični oblik. Ispod prozora na kuli nalaze se uzane šupljine u zidu. Dva puta godišnje sunčevi zraci prolazili bi kroz ove proreze ulazeći u kulu na nekoliko sekundi. Na osnovu posmatranja, sveštenici su znali kada će se to dogoditi, te su pred narodom mogli da najave neobičnu milost sa Neba.

(Karakol, opservatorija)

 

Od dolaska konkvistadora do danas

Šesnaesti vek doneo je horor u vidu nezapamćenog nasilja osvajača nad starosedelačkim narodima Mezoamerike i Južne Amerike. Iako su Astecima, Inkama i Majama bile dobro poznate metode manipulacije i neograničene moći, ono što se dešavalo bilo je gore od svega što su ikada iskusili. Iako je Kolumbo „otkrio“ Ameriku 1492, prošlo je punih 27 godina dok se španski konkvistador Hernanrdo Kortes nije iskrcao u Meksički zaliv, sa namerom da pokori tu „novootkrivenu“ oblast.

U to vreme, Astecima je vladao Montezuma II, koji je Špance dočekao toplom dobrodošlicom, darujući ih poklonima i blagom. Međutim, Kortes se udružio sa Montezuminim rivalom iz drugog plemena, kako bi zajedno napali Asteke. Dve godine kasnije, kompletno astečko carstvo bilo je zbrisano. Tada je Kortes pobio i svoje dojučerašnje saveznike koji su mu pomogli protiv Asteka.

Utvrdivši se na teritoriji Asteka, Kortes je počeo da se širi. Godine 1523. poslao je svog čoveka po imenu Pedro de Alvarado u Gvatemalu da porobi tamošnje Maje. Maje su se hrabro borile, ali bile su znatno slabije od konkvistadora koji su imali puške i konje. Zvanični kraj majanske civilizacije označio je poraz u bici kod Utatlana 1524, kada je zauvek skršen njihov otpor. Maje nisu potpuno nestale, ali njihovi dani slave zauvek su bili završeni.

Danas Maje broje oko šest miliona pripadnika, koji mahom žive na Jukatanskom poluostrvu. Predstavljaju najbrojniju starosedelačku zajednicu severno od Perua. Uspeli su da se održe vekovima pre svega zahvaljujući tome što svi žive u jednoj regiji, koncentrisani na relativno malom prostoru.

Ipak, postoji sumnja u to da li će Maje uspeti da održe svoj način života u svetu koji se ubrzano modernizuje. Maje u regionu Gvatemale suočavaju se sa brojnim preprekama, od kojih je najveća vezana za raskrčivanje kišnih šuma radi dobijanja obradivog zemljišta za gajenje kukuruza.

(Položaj Ćiapasa na mapi Meksika, foto: Wiki)

Najosetljivija grupa Maja živi u meksičkoj državi Ćiapas. Zovu se Lakandon i predstavljaju jednu od najizolovanijih populacija na svetu. Posebno su zanimljivi zbog toga što nikada nisu bili pokršteni, te su sačuvali svoje drevne običaje i verovanja. U prošlosti, oni su se povukli pred Špancima duboko u džunglu i nisu imali dodira sa spoljašnjim svetom sve do 19. veka. Godine 1950. Lakandonjani su još uvek lovili pomoću luka i strele. Danas trpe ogroman pritisak: njihova teritorija otvorena je za turiste i putnike, a džungla ubrzano nestaje.

Građanski rat u Gvatemali, koji je trajao od 1960. do 1996. desetkovao je majansku populaciju. Poginulo je oko 200.000 ljudi, preko 100.000 žena je silovano, a pola miliona ljudi je raseljeno. Većina postradalih bile su Maje, koje je tadašnji predsednik Gvatemale, Efrain Rios Mont, ciljano želeo da uništi, optužujući ih za „komunističku subverzivnu delatnost“.

Mont je 2012. optužen za svoje zločine protiv humanosti, ali optužnica je oborena 2013. zbog navodnih nepravilnosti u istražnom postupku. Ponovno je izveden pred sud 2015, ali je tri godine kasnije umro od srčanog udara pre nego što je stigao da odgovara za genocid nad Majama.

Neki etnolozi sumnjaju u sposobnost Maja da prežive u ovom svetu. Ali taj narod pokazao je veliku prilagodljivost i izdržljivost, što uliva nadu za njihov opstanak u budućnosti.

GALERIJA

 

Subscribe
Notify of
guest
16 Comments
most voted
newest oldest
Inline Feedbacks
View all comments
Sasa B
Sasa B
1 month ago

Hvala puno. Ovaj tekst cu citati nekoliko puta. Srecno dalje ;).

čerevićan
čerevićan
1 month ago

ovakvi prilozi pogoduju našem duhu ….k’o što javka ptice Kvecal bi prijala našem sluhu

Nevena
Nevena
1 month ago

Draga Snezo, fantastican tekst, objasnjenja, snimak, hvala ti na trudu da nam sve preneses.

vema
vema
1 month ago

Šta reći o tekstu? Zadivljujuće, kao da si istoriju o civilizaciji Maja proučavala godinma. Čita se u jednom dahu, Hvala Snežana.

Motorista
Motorista
1 month ago

Fenomenalno. Hvala Vam puno na ovom tekstu.

Vesna
Vesna
1 month ago

Hvala na ovom obimnom iinteresantnom prilogu ♥️

ruza_na_biciklu
ruza_na_biciklu
25 days ago

Ovo je pravi (dvo)čas istorije. Hvala na uloženom trudu. <3

maja radičević Cakić
maja radičević Cakić
21 days ago

Hvala na izuzetnom prilogu. Divno kao i uvek.

majrajakov
majrajakov
1 day ago

Sve sto nas ucis zlata je vredno i toliko infoemacija si iznela da ti se zaista divim na trudu
Verujem da si uzivala gledajuci ta zdanja uzivo i zato ti hvala jer je bilo uzivanje i za nas citati i gledati istoriju Maja

16
0
Would love your thoughts, please comment.x