U plemenu, 3. deo

Iznenadio me je neobičan osećaj koji me je obuzeo čim sam se moto-taksijem, po truckavom zemljanom putu i gazeći preko sedam rečnih meandara, spustila u naselje El Molino. U duši kao da mi je nešto naprslo i kroz tu pukotinu probijala se neobjašnjiva tuga, kao duboki žal za nečim. Osećaj nepoznatog nedostajanja – tako sam ga opisala u svojoj beležnici. Šta mi se to dešava, kog đavola?, pitala sam se. Trebalo bi da se radujem ovom dvodnevnom odmoru, samoći između četiri zida hotelske sobe. Prethodnih pet dana provela sam skoro sve vreme u društvu sa volonterima, a moja granica izdržljivosti bila je dva do tri dana. Nakon toga, morala sam da se povučem u sebe, izolujući se od sveta, kako bih se oporavila od napora koje podrazumeva svaki oblik suživota. 

Osećaj nije nestao ni tokom tog mog kratkog resetovanja i punjenja baterija. Po povratku u Mamorwa naselje, doživela sam još jaču i zagonetniju senzaciju. U mojoj utrobi zgrčila se težina u vidu meni neshvatljivog otpora. Ne želim da se vratim tamo!, bunilo se sve u meni, direktno iz mog pleksusa. Ne pamtim da sam ikada u životu osetila toliko odbijanje, kao da se celo moje (nesvesno) biće odlučno usprotivilo mojoj nameri da sa Mamosima provedem još pet dana. Moja motivacija za povratak krila se u nameri da snimim intervju sa Duavikom. Druge večeri po mom dolasku rekao mi je da nema videa dok se ne uspostavi balans i ne bude vreme, šta god to značilo. Zbog toga sam odlučila da čekam. Da nije bilo toga, najverovatnije bih sada spakovala šator, koji je ostao u naselju, i istim moto-taksijem koji me je ovde vratio nepovratno odatle pobegla.

To popodne, osetila sam još nešto neobično: kao da se sve u meni utišalo za dva-tri tona. Mislim na moje unutrašnje doživljaje u odnosu na spoljašnji svet, na moje reakcije na nadražaje koji dolaze izvan mene, kao i na sam moj ton, koji je oduvek bio ili prejak ili previše tih, a tek ponekad na pravoj vibraciji. Ne mogu da kažem da sam se osećala smirenije, ali stišala sam se kao divlja zver kad vreba plen, ili se pak skriva od neprijatelja. Sad razumem da sam zapravo iščekivala šta će se dalje dogoditi sa mnom. Proces promena u meni već je bio otpočeo, a onaj otpor u stomaku dolazio je od silovitog negodovanja mog Ega, koji je želeo da ostanem u svojoj zoni komfora kad je reč o poznavanju sopstvene ličnosti. To moje „Ja“ odavno se oblikovalo, a verovala sam i da se uveliko samoostvarilo. Zašto bih ga onda sad preispitivala kopajući po sebi? Nisam li to ionako radila celog života, još od mladalačkih dana, kada sam bespoštedno analizirala svaki delić sebe, mog ponašanja, mojih misli i osećanja, a pogotovu poslednjih deset godina, otkako imam sve vreme na svetu upravo za razmišljanje, taj najozbiljniji posao na svetu, kako sam oduvek tvrdila? Koja je korist od ponavljanja toga, i to pred nekim strancima, u nekakvom vatrenom krugu, za koji Mamosi tvrde da ima spiritualne moći, jer vatra dolazi iz utrobe Zemlje, pa kad govorimo njoj, mi zapravo govorimo Majci Zemlji. A ona je sposobna da sve naše negativne misli i osećanja prihvati i preradi kao plodno đubrivo, uspostavljajući ponovo narušen balans i u nama, i u Univerzumu.  Još uvek nisam bila svesna da se moj otpor već uveliko slamao sam od sebe, bez ikakve spoljašnje prisile, a po potrebi samog mog bića da pronađe ono za čim sam celog života tragala, i ne znajući da nešto tražim.

Sa olakšanjem sam odahnula kada je Duaviko rekao da te večeri neću govoriti u vatrenom krugu, pošto je moj duh bio dva dana odsutan sa tog mesta. U međuvremenu, za šestoro volontera počeo je „retreat“ – petodnevna meditacija i pročišćavanje, koji bi trebalo da ih dovedu do emocionalnog isceljenja. Procesom je rukovodio Huan, Duavikov brat, u čijoj kući smo imali obede koje je spremala njegova žena. Kako mi je objasnio Koko, jedini volonter koji nije bio u režimu tihovanja, uspostavljeno je novo pravilo: uveče najpre govore retrits, a volonteri posle njih. To je značilo dodatni napor višečasovnog sedenja u mraku i slušanja ličnih ispovesti drugih na jezicima koje ne razumem, sve dok naposletku i sama ne dobijem reč. Ranije sam mogla da se javim kad god sam želela, da ispričam šta sam naumila, a ostatak večeri, do završetka vatrenog kruga, uspevala sam da delimično ili u celosti sabotiram, dovijajući se na različite načine. Sa ovim novim pravilom, ta grupna psihoterapija, kako sam je u sebi nazivala, pretvorila se u pravo mučenje za mene. I nisam bila jedina koja to tako doživljava. Ana volonterka, ista ona koja me je prvog dana prekorila što sam pitala mogu li da odem da spavam umesto da sedim tu pored vatre, odustala je posle šestog dana, pošto je bila previše iznurena.

Umesto nje, pridružila nam se nova volonterka, Belgijanka Marta. Koko, Marta i ja bili smo sada jedina radna snaga u naselju: prenosili smo teška drvena debla, i to od reke uzbrdo, strmom i uzanom stazom, do kuće, raskrčivali dvorište čisteći ga od korova i ostalog rastinja, a nakon svakog obeda morali smo da peremo sudove umesto svih, pošto su retreats bili toga pošteđeni do završetka svog tihovanja.

Jednog dana, dok smo uzanim ašovčićima, koje je bilo teško koristiti jer su nepraktični, plevili iza kuće, Koko nam je ispričao kako su Duaviko i Huan nagovorili njegovu devojku Anu-Klaru i drugu volonterku, Fibi, da se ipak pridruže toj terapiji. Njima obema cena od dve stotine pedeset evra za pet dana činila se previsokom, ali Mamos i Mark objasnili su im da mogu da plate i kasnije, preko veb-sajta. A onda su pokušali da nagovore i Kokoa da im se pridruži, uveravajući ga da kao par, koji uskoro planira da otpočne zajednički život, oboje treba da prođu tihovanje. Ali Koko je odlučno odbio. Ovde je došao zbog svoje devojke, koja je kroz to spiritualno iskustvo pokušavala da reši svoje probleme iz prošlosti. Što se samog njega tiče, imao je previše racionalni um a i smatrao je da mu sve to nije mnogo potrebno.

Marta je bila zbunjena svime što je videla i takođe ne mnogo otvorena za učestvovanje u vatrenom krugu. I jutarnja meditacija padala joj je teško, budući da nikada nije mislila – tako je barem tvrdila.

Nas troje ironično smo komentarisali privilegije retreatsa koji više nisu morali da peru sudove (za pedeset evra po danu i mi bismo bili povlašćeni), koji su imali prvenstvo u vatrenom krugu (pošto su platili više od nas), a pomalo zlurado pričali smo i o Duaviku, o njegovim instrukcijama tokom tih večernjih sesija koje su prečesto zvučale kao opšta mesta, jer su se mogle primeniti na svakoga, kao i o njegovom načinu na koji (ni)je slušao volontere. Bili smo kao troje disidenata, otpadnika ili, pre, sabotera.  Ipak, uprkos tom otporu, i sami smo bili uvučeni u sve što se dešavalo oko nas.

Druge večeri po mom povratku, retreats su pričali o temi o kojoj su meditirali ceo dan – vatri u srcu koja predstavlja gnev. Imali su zadatak da razmišljaju o poreklu i izvoru vatre od pamtiveka, o gnevu svojih predaka od najdavnijih dana, pa preko dedova i očeva do njih samih.

Moja bolna tačka, uz ranije pomenuti Ego.

Razumela sam samo Aleksa, koji je govorio na engleskom. Rekao je kako se nikad nije odnosio odgovorno prema svom gnevu, odbijajući da prizna da ta vatra dolazi iz njega i da nije uzrokovana spolja. Stalno se opijao, u inat svojoj majci koju je optuživao da ga kontroliše, ne shvatajući da naše reakcije uvek dolaze iz nas i uvek su takve kakve su samo zbog nas, a ne zbog onoga što ih je podstaklo. Uzrok valja tražiti u nama samima. Zbog čega osećamo toliku vatru? Zašto se njoj prepuštamo? Na okolnosti ne možemo da utičemo, ali zato snosimo odgovornost za to kako reagujemo na njih.

Zvučalo je kao zen-mudrost. I podstaklo me je da se zapitam nad svojim izlivima besa i povremenim nekontrolisanim reakcijama. Bila sam preumorna od njih, nezadovoljna sobom što ne mogu da ih kontrolišem i duboko posramljena svaki put kada bi me izazvala neka banalna sitnica spolja. Pokušavala sam da to promenim na različite načine: brojala bih do deset pre nego što nekome odgovorim, ponavljala u sebi da se smirim, izbegavala situacije koje su me mogle dovesti u takvo stanje, ali uglavnom bez mnogo uspeha. I s godinama, stanje se pogoršavalo.

Udruženo sa sve više rastućim Egom, rezultiralo je u aroganciji koje često nisam bila ni svesna. Kao recimo nešto kasnije te večeri, dok sam verovala da iskreno pričam o tome kako živeći na drumu poslednju deceniju ne radim ništa drugo osim što razmišljam, analizirajući sebe i svoju prošlost, kao i sadašnjost.

„Dobro poznajem sebe i znam zašto nešto radim“, rekla sam nesvesna koliko to zvuči nadmeno. „Znam i uzroke te moje vatre, ali problem je u tome što je moj gnev nepredvidljiv i za mene samu. Iste okolnosti nekada izazovu moj bes, a nekada ostanem savršeno mirna na njih. Ne mogu da uvidim neku shemu u tome, a bez nje, ne mogu ni da to predupredim.“

Dodala sam i to da sam na ovom mestu shvatila kako mi zapravo nedostaju stvarni ljudi i otvorena priča sa njima. Jer ja sam sve ove godine zaokupljena sobom i samo sobom. I moja interakcija sa drugima takođe je mahom jednosmerna: ljudi koje srećem na putu čine neke stvari za mene, onda ja pišem o tome, pišući opet o sebi, a moji pratioci to komentarišu, iznova govoreći o meni.

„Ono što meni treba“, zaključila sam, „jeste da čujem glasove drugih ljudi o njima samima, o njihovim problemima i osećanjima.“

„Aha, bueno!“, uzviknuo je Duaviko po običaju. I bez mnogo razmišljanja o mojoj ispovesti, rekao mi je da sam ja osoba koja će se, ako čuje nešto o sebi što joj se ne dopada ili sa čime se ne slaže, samo okrenuti i otići. „A niko ne može da bude sam svoj učitelj. Morate biti sa ljudima, čuti ljude i njihova iskustva.“

Priznala sam da ima pravo. I dodala da sam nedavno, u Ekvadoru, upoznala jednog penzionisanog socijalnog radnika, koji je celog života radio sa autističnom i introvertnom decom, a koji mi je rekao nešto slično. Savetovao mi je da vežbam socijalizaciju tako što ću se makar jednom u nekoliko meseci pridružiti nekoj grupi u višednevnoj turi. Druženje sa drugima se trenira, a ako sam neprekidno sama, onda moje socijalne veštine atrofiraju, kao mišići koji se ne koriste. 

Te večeri, priznala sam da je to bio najinspirativniji krug vatre za mene. I zahvalila sam volonterima na njihovom deljenju priča, iz kojih sam toliko toga učila.

 

*

Približavala sam se mom presudno bitnom otvaranju, i dalje oscilirajući između potvrde svega čemu sam prisustvovala i zdušnog negiranja. Svakoga dana zaricala sam se da ću dići ruke i otići odatle, jer samo gubim vreme a i naporno mi je, ali bih se predomislila i nagovorila sebe da ostanem još samo nekoliko dana, dok ne dobijem onaj intervju od Duavika. Mislila sam da je to glavni razlog zašto sam i dalje tu, ali zapravo se radilo o mojoj podsvesti. Duboko u sebi, znala sam da se u meni pokrenuo proces koji više nisam mogla da zaustavim.

Druge povratničke večeri, oko vatrenog kruga, iz mene je opet progovorio moj Ego. Ispričala sam o otporu koji sam osećala vraćajući se ovamo iz grada, ustvrdivši kako to što mi radimo nije moj put (jer postoji toliko različitih puteva, i svako može da pronađe pravi za sebe), ali da svejedno mnogo toga mogu da naučim iz svega što čujem od drugih. Ponovo sam zahvalila svima zbog toga što su svojom otvorenošću probudili u meni empatiju nakon dugog vremena skoro potpune bezosećajnosti, tokom kojeg sam bila kao zamrznuta u odnosima, površna i nezainteresovana za druge ljude.

Duaviko je ponovio kako mi nedostaju ljudi i da budem među njima. Ukoliko to ne činim, zauvek ću ostati kao dete, uplašena, nesigurna i slaba, bez samopouzdanja.

Ja uplašena, nesigurna i bez samopouzdanja? – taj Mamos potpuno je omašio. Pa ja sam prošla svet, boreći se godinama sa takvim iskušenjima kakva ne možeš da preživiš ako nisi jak kao crna zemlja!     

Ali nisam to izgovorila naglas. Uz veliki napor da me ne oda negativna obojenost mog glasa, pobunila sam se rekavši kako se ja ne osećam tako kako me je doživeo – naprotiv.  I da ne razumem šta je time hteo da mi kaže.

„Deo vas odlično zna šta sam mislio i razume moje reči“, odgovorio mi je kratko, suvo.

Ha! Tipično izvlačenje kad nemaš odgovor! Kakva fraza, jeftin trik svih šarlatana sveta kojim pokušavaju da ostave utisak kako vide nešto dalje i dublje u vama od onoga što vi sami već znate o sebi. Totalni promašaj poente!

Osetila sam duboko razočarenje i prva pomisao bila mi je da već sutradan spakujem stvari i odem odatle. Ali te noći, dok sam pokušavala da se izborim sa mislima koje su nahrupile nakon vatrenog kruga i zaspim, odnekud se pojavila sumnja u sopstveni sud.

A šta ako ja mašim poentu? Šta ako je Duaviko u pravu?

Uvek je jednostavnije i lakše reći da neko drugi, ko nema razloga da nam ne želi dobro, nema pojma. Ništa lakše nego ne verovati i ništa teže nego biti otvoren za kritiku i promene. Možda sam zbog toga osetila onoliki otpor?

Sa tako promenjenom perspektivom, sve je izgledalo drugačije. Ako sam već ponovo došla na to mesto, onda je bilo jedino smisleno da dam sebi šansu. Štaviše, možda bi trebalo da ostanem i par dana duže od onih deset, koliko sam prvobitno bila planirala?

Sutradan uveče, obavezala sam sebe na duži ostanak tako što sam pred svima rekla da sam to odlučila. Osećala sam se kao uhvaćena u zamku, koju sam sama dodatno utvrdila oko sebe, sprečavajući mogućnost bekstva. Ali dok se budem koprcala u njoj, možda ću otkriti nešto što iz svoje zone komfora nikada ne bih spoznala o sebi. Vredelo je pokušati – u najgorem slučaju, nisam imala šta da izgubim.

U mom trećem povratničkom krugu vatre pričala sam o tome koliko mi se dopada što na tom mestu niko ne mari za nečiju istoriju i priče. Nikog nije briga šta radite u životu, koliko ste uspešni ili neuspešni, koliko zarađujete, šta ste po profesiji, jer sve to nije bitno, to niste vi. Jedino što se ovde vrednuje i o čemu se priča jeste ono što čini nečije unutrašnje biće, ono „Ja“, kao i koliko je ko daleko odmakao u spoznaji sebe.

„Taj odnos oslobađa i već zbog toga vredelo je ovde doći“, rekla sam.

Ali da bismo stigli do te suštine, moramo se razgolititi i ogoliti kako bismo otpustili iz sebe naša najdublja i najbolnija iskustva. Moja trauma bila je vezana za zamršene i složene odnose koji su vladali u mojoj porodici. Nikada nikome nisam pričala o tome, čak ni najboljoj prijateljici, sa kojom sam godinama vodila dugačke razgovore kao na psihoterapiji. Možda je sada došao trenutak da to najzad izbacim iz sebe.

Ali Duaviko nam je zadao temu za razgovor i svi smo morali da govorimo o njoj: naš odnos prema hrani, kao plodovima Majke Zemlje. Koliko je poštujemo i da li smo dovoljno zahvalni.

Tome je prethodio ritual zahvalnosti Majci Zemlji. Svi smo dobili komad sirovog pamuka, od kog smo napravili po sedam malih kuglica – za svaki dan u nedelji po jednu. Zatim smo te kuglice držali u rukama tokom polučasovne meditacije, dok smo razmišljali  o hrani koju smo ikad pojeli u životu. Naposletku, te kuglice stavili smo u donje rublje, tamo gde izbacujemo prerađene tečnosti iz tela. Simbolika je bila jasna, ali meni se ceo ritual činio glupim.

Ali glupa je bila i moja ideja da pred svima ispričam najdublju ličnu tajnu. Takve stvari ne govore se nikome, osim možda psihoterapeutu kod koga ste godinama na terapiji. Na kojoj ja nikada nisam bila, verovatno iz istog razloga zbog kojeg su i moji roditelji negirali da bi nam, kao porodici, bila potrebna stručna pomoć u rešavanju naših problema. A možda je i kod njih bio samo loš splet okolnosti, jer mi je teško da poverujem kako baš nikada nisu ni pomislili da potraže nekog porodičnog ili dečijeg psihologa. Možda je postojao jedan trenutak kada su želeli da podele svoj teret sa nekim i bili odlučni u toj nameri, ali nešto ih je omelo, kao što je mene sada zaustavio ovaj bezvezni ritual.

A sutra mi više nije padalo na pamet da o tome progovorim. Ponovo sam tapkala u mestu, dovijajući se o čemu bih mogla da pričam tokom novog kruga vatre. Biće da me je Duaviko prozreo, budući da mi je nakon moje prilično uopštene i mlake priče rekao nešto što je zvučalo kao lekcija:

„Ako ti ne govoriš meni, neću ni ja govoriti tebi.“

Nisam ga najbolje razumela, ali nisam imala ni snage ni volje da se udubljujem u skriveni smisao njegovih reči. A još manje da ga zapitkujem za neko objašnjenje. Ionako sam odlučila da za dva dana odlazim.

 

*

Pretposlednji dan mog desetodnevnog boravka među Mamosima. Sutra, u ponedeljak, vraća se grupa od troje volontera sa kojima sam i stigla, izuzev Marka koji će ostati još nekoliko nedelja pomažući kao prevodilac. Juče je završen i retreat, pa smo mi, obični volonteri koji se nisu prosvetlili, najzad mogli da odahnemo, jer su se „pozitivni“, kako Duaviko naziva retreatse, vratili svojim volonterskim obavezama, poput pranja suđa u smenama i teških poslova koje smo obavljali u džungli.

Planirala sam da pitam Marka da zajedno zamolimo Duavika za intervju. Od mog prvog dolaska ovde, moja ideja o vlogu, a zatim i dokumentarnom filmu koji bih radila u saradnji sa produkcijskom kućom koja je već plasirala moje vlogove jednoj kablovskoj televiziji, umnogome se iskristalisala. Imala sam prilično jasni siže. Osim prikazivanja scena iz života Arvako ljudi, htela sam da ispričam priču iz ugla samih volontera, koji bi govorili o svojim motivima da ovde dođu, o očekivanjima i, na kraju njihovog boravka, o rezultatima. Takođe, pratila sam i svoje promene od prvog dana, pričajući u kameru o svojim sumnjama, zaključcima, odlukama, osećanjima i unutrašnjim pomacima.

Ali posle ručka, pred moj šator došla je Fibi. Nju sam intervjuisala prvog dana, zamolivši je tada da sve ponovimo pred njen odlazak. Ta draga devojka pokušavala je da reši problem sa gnevom koji je osećala prema svom ocu manipulatoru, posebno otkako su se njeni roditelji razveli. Imala je i drugu traumu – dvogodišnju vezu sa mladićem koji je takođe bio manipulator, gotovo istovetnog ponašanja kao njen otac. Morala je da se suoči sa time, kako više ne bi pravila pogrešne izbore u životu. Bile su joj tek dvadeset tri i želela je da upozna sebe, da pronađe svoje samopouzdanje i da ubuduće ulazi samo u zdrave odnose.    

Sele smo kod česme na kojoj volonteri peru stvari i zube, pošto se odatle otvara pogled na zelenilo džungle, a i svetlost je bila dobra. U „kankurvi“, kako se naziva sveti prostor u kome gori vatra, sedela su sva trojica braće Mamosa, u nekom njihovom savetovanju. Ispred, na zaravni, oko niskog stola, odmarali su se volonteri. Sa mesta na kome smo sedele Fibi i ja, sve se to videlo, a videli su i oni nas.

Intervju je bio dobar i mlada Amerikanka uspela je da prenese svoje lične utiske o procesu koji je prošla tokom svog volontiranja i potom tihovanja. Dala sam joj da proveri kako je ispala na snimku, pa sam ugasila kameru i zahvalila joj se.

„A šta ste vi odlučili? Idete li sutra, ili ćete ostati?“, upitala me je.

Nije očekivala ono što je usledilo. Nisam ni ja.

„Ne znam, mislim da treba da ostanem još neko vreme. Moram da izbacim to što me muči celog mog života“, rekla sam.

I tad je iz mene navrla bujica reči, kao da sam otpustila neku unutrašnju branu. Pričala sam toj nepoznatoj devojci o stvarima o kojima nikad nikom nisam priznala. I jecala sam, a Fibi me je grlila bez reči. Nije me prekidala, jer svi smo već naučili da kada proces čišćenja otpočne, i najmanji prekid može da obeshrabri govornika. Sve što drugi treba da urade je da samo budu tu, da ćute i slušaju. I Fibi je to radila. Kroz suze, videla sam kako je Duaviko sišao na plato i odande neko vreme posmatrao šta se dešava sa nama. Videla sam i Marka, koji je takođe zastao i nakratko nas posmatrao. Nisu mogli da nas čuju, ali sigurna sam da su razumeli situaciju. Verovatno nije bila prva te vrste na ovom mestu na koje ljudi dolaze upravo zbog toga da bi se otvorili, porinuli duboko u sebe, sagledali svoje traume i oslobodili se bespotrebnog balasta koji nose, a koji ih čini nesrećnima i nesigurnima u životu.

„Hoćete li da govorite o tome u krugu vatre?“, upitala me je Fibi kada sam izbacila sve što mi je ležalo na srcu.  

„Hoću, ali ne znam da li ću moći“, odgovorila sam, ridajući još uvek.

„Mnogo bi vam značilo da to ispričate“, uveravala me je Fibi.

Nešto sam joj odgovorila, pa sam nastavila da govorim, stigavši do onoga što me je ovde onespokojavalo: prihvatanje drugih, njihovo razumevanje i podrška. Nisam bila sigurna da je dobijam i da ću je dobiti čak i kada sve to budem izbacila iz sebe. A sumnjala sam i u Duavika, u ono što bi mogao da kaže, i nehotice me povređujući nekom svojom primedbom.

„Vi se sve vreme predstavljate kao jaka osoba, puna samopouzdanja, koja zna sve o sebi i kojoj čitav ovaj proces nije potreban. I mi smo vas tako prihvatili. Mislim da je važno da progovorite o tome što vas muči ceo život. I da nema nikakve veze šta će Duaviko reći, ili da li ćemo mi osetiti empatiju prema vama. Jedino je važno da to izbacite iz sebe“, uveravala me je Fibi.

Sve što je rekla bilo je tačno, i sve to sam i sama znala i osećala. Pa ipak, kako to izgovoriti?

„Kao što ste i meni rekli“, odgovorila je Fibi jednostavno.

Bilo je to oproštajno veče za nekoliko volontera, tako da je vatreni krug pre ličio na najsrećnije mesto na svetu, na kome prisutni izgovaraju sve same pohvale domaćinima i njihovim metodama, nego na simbolično skladište najmračnijih tajni ljudske psihe, koje sagorevaju u vatri i nestaju u vidu dima. Ali nije me zanimalo ni da su tu slavili – ja sam rešila da progovorim i u tome ništa više nije moglo da me spreči.

Iz obzira prema drugima, tražila sam da pričam poslednja. Posle mene, svakome bi bilo teško, a verovatno i nemoguće, da govori. To što sam ja imala da otpustim iz sebe čamilo je u meni, trovalo me i unesrećivalo već skoro pola veka. A poslednjih godina postalo je skoro nepodnošljivo. Zato je ova prilika za mene značila sve ili ništa. Ako sad ne budem progovorila o tome, verovatno više nikad neću skupiti hrabrosti da to učinim.

I progovorila sam. Kroz jecaje i sa čestim pauzama zbog nekontrolisanih provala plača, pričala sam o poremećenim odnosima u našoj naizgled skladnoj porodici, o starijoj sestri koja je rođena sa nikad neutvrđenim poremećajem ličnosti, o ocu koji nije hteo to da prizna i da zatraži stručnu pomoć i podršku – jer krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih još uvek se smatralo sramnim posećivati psihijatra, a dečija psihologija bila je tek u povoju – nego nas je u svemu izjednačavao, povređujući tako i nju i mene, o njegovim „žutim minutima“ kada bi nas zatekao u svađi pa bi krenuo da nas nemilice batina, i ne pitajući koja je kriva i šta je uradila, jer ga je jedino zanimalo da komšije ne čuju našu viku, o lošem glasu koji je iza sebe ostavljala moja sestra i protiv kojeg sam morala da se borim u školi i u društvu iz kraja, dokazujući da nisam kao ona, o nekim strašnim stvarima koje je činila u svom neznanju, nesposobna da razdvoji dobro od lošeg, moralno od nemoralnog, a koje smo svi zajedno krili od sveta, o sve jačoj a nikad nezadovoljenoj potrebi da budem priznata kao drugačija od nje, o majci koja nije smela da nas brani, niti da pravi razliku između nas, iako je često pred drugima govorila da sam ja izrazito osetljivo i posebno dete, o te dve krajnosti u njihovom odnosu prema meni koje su presudno uticale na moje samopouzdanje, napravivši od mene, s jedne strane, ambiciozno dete, potom studenta, pa profesorku i kasnije uspešnu menadžerku, sve do odvažne putnice oko sveta, dok sam s druge strane ostala slaba i bez ikakve sigurnosti u sebe, kao malo dete (sve ono što mi je i Duaviko rekao pre nekoliko večeri).

„Ovo je nešto“, otelo se Marku koji se bio premestio do mene kako bi me boje čuo.

Kao neko ko je i sam prošao ceo bolni proces od negiranja i odbacivanja, preko lomljenja unutrašnjeg otpora, do priznanja i buđenja, i ko se nalazio na putu emocionalnog izlečenja i duhovnog rasta, bio je zadovoljan zbog toga što sam se najzad otkrila.

Vladao je potpuni muk dok je prevodio Duaviku moju ispovest.

Mamos je kratko vreme razmišljao, da bi zatim progovorio sugestivnim glasom iz dubine mraka, iz svoje viseće ležaljke.  

„To je prošlost i to je iza vas. Vi već odavno niste dete i hodate na sopstvenim nogama, prateći put koji ste sami izabrali. Jedino je pitanje koliko želite da se odvojite od te prošlosti. To može biti teško, pogotovu zbog vašeg načina života, ali zavisi jedino od vaše volje. Sutra tokom meditacije želim da se zagledate u sebe i odgovorite na to pitanje.“

Fibi se u međuvremenu premestila do mene, uzevši me za ruku. I Marta koja je sedela ispred mene, prišla je i zagrlila me. Isto su učinili skoro svi volonteri po završetku kruga vatre.

Dobro sam se osećala, iako sam iznenada osetila ogroman umor. Otišla sam u šator, popila dve tablete protiv nesanice i odmah zaspala.

Probudila sam se laka kao perce, a onaj osećaj utišanosti u meni bio je još snažniji nego prethodnih dana. Pozdravila sam se sa odlazećim volonterima, a zatim požurila za ostalima na planinu iznad naselja, gde ćemo meditirati. Tamo sam se popela samo jednom, pošto je trebalo ustati u 03.30 h, da bismo stigli do 04.00 h i na vreme otpočeli sa meditiranjem. No sada mi ništa nije bilo teško, iako moj pokušaj da tako rano razmišljam opet nije dao rezultat. U povratku, sreli smo Duavika.

„O, Ana Grande!“, uzviknuo je videvši me. Taj epitet „grande“ dobila sam drugog dana, nazvavši tako samu sebe, kako bi me razlikovali od one druge Ane. „Bili ste na planini da meditirate!“, obradovao se.

I svi ostali kao da su preko noći promenili svoje ponašanje prema meni: postali su pričljivi, otvoreni, zainteresovani za sve što imam da kažem, zabavni. Pitala sam se šta se to desilo, nagađajući da ih je slabost koju sam pokazala podstakla da me prihvate kao sebi ravnu. Pomišljala sam i na to da je možda do mene, ali nisam bila sigurna. Duaviko je bio prvi koji mi je rekao da vidi moju promenu. Zatim je to rekla i Marta, a kada sam je zamolila za objašnjenje, nasmejala se.

„Promenila si ponašanje, mnogo si otvorenija nego inače, veselija, duhovitija, smeješ se mnogo više, nisi gruba i distancirana“, nabrojala je Belgijanka. „Super mi je zabavno da pratim tvoju promenu.“

Isto mi je tvrdio i Aleks, koji je postao moj novi sudrug za pranje sudova u smeni posle ručka. Pričali smo nadugačko o našim spoznajama. Aleks je ranije bio duboko u alkoholizmu, agresivan i neprilagođen, dok nije počeo da meditira. Svakodnevne meditacije uticale su na promenu njegovog ponašanja, a prestao je i da se opija. Ipak, nije znao šta bi sa svojim životom nakon studija, pa se prijavio u vojsku. Na taj način, hteo je da prepusti drugima odgovornost za sebe i svoj život. Ali nakon dve i po nedelje koliko je ovde proveo, a posebno nakon tihovanja, shvatio je da to nije njegov put. Želeo je novi život, u kome bi duhovno rastao. Budući da uz maternji engleski govori odlično i španski, pojavila se mogućnost da ovde bude angažovan kao drugi prevodilac. Za sad još ništa nije bilo dogovoreno, ali razmišljao je o tome, dvoumeći se zbog toga što je to značilo veliku odgovornost.

„Ali tvoja promena je neverovatna“, rekao mi je, prekinuvši priču o sebi. „I meni i svima ovde puno znači kad vidimo da se neko ’probudio’, jer to je i nama potvrda da smo na dobrom putu“, objasnio mi je.

Radovala sam se što je promena ipak u meni, a ne u svetu oko mene. Celog života pokušavala sam da objasnim i „prevedem“ sebe drugima, pošto sam osećala da se ne uklapam, koliko god da sam se trudila. A trudila sam se svim silama, učila sam posmatrajući druge, menjala svoje ponašanje, analizirala svaku situaciju, tražeći uzroke povremenih neodgovarajućih reakcija, koje bi me na kraju uvek odale kao drugačiju i neprilagođenu. S godinama, kako sam se dokazivala na profesionalnom planu, moj Ego je jačao, a uporedo s njim i moja sve veća želja za izolacijom od ljudi. Bicikliranje oko sveta donelo mi je samopouzdanje koje nikad nisam imala, iako sam ga izgradila samo oko onog dela moje ličnosti koji sam izložila pažnji javnosti. Ali sa tim, pod ruku je išla i sve veća usamljenost. Otišla sam u krajnost u otuđivanju od ljudi.

Ranije, kad god bih analizirala sebe tražeći odgovore, uvek bih stigla do mrtve tačke – saznanja da mi moji roditelji, a prvenstveno otac, nisu dali priznanje koje sam želela i zasluživala, a pošto njih odavno nema, to je bilo prekasno da bilo šta promenim.

Sada sam ponovo razmišljala o tome, ležeći na steni pored reke. Huk vode uveo me je u duboku meditaciju tokom koje sam najedanput spoznala nešto što sam sve vreme previđala u mojim introspekcijama. Ne, nije meni trebalo priznanje mojih roditelja, kao ni priznanje hiljada ljudi koji me prate i dive se mojoj hrabrosti. Trebalo mi je priznanje mene same. Samo to, da bih najzad zavolela sebe. Sve je bilo u meni i niko drugi nije to mogao da učini za mene, da to izazove, ili da me u to (raz)uveri. I to je bio trenutak u kome sam prvi put osetila samopouzdanje, snagu i mir mog unutrašnjeg „Ja“, onog što ja jesam „po sebi“, kako bi to rekli filosofi, nevezano za moju ličnu istoriju, za to šta sam ili nisam uradila u životu. Volela sam sebe, tu osobu koja sam postala, priznavala sam je i prihvatala. Bilo je kao izranjanje sa dna okeana u kome sam se gušila bez dovoljno kiseonika.

 

U Mamorwa naselju ostala sam još nekoliko dana. Pratila sam promene u sebi, poredeći svoje ranije reakcije na istovetne situacije sa ovim novim, nakon mog duhovnog buđenja. Nije bilo nervoze, prekih i prejakih reči i emocija, nisam primala lično reči i stavove neistomišljenika, nisam a priori odbacivala svaku kritiku. Takođe, primetila sam veliku promenu u odnosu na samovanje i bivanje u društvu: bilo mi je podjednako dobro kad ostanem ceo dan sama, ili kad sam od ujutru do uveče sa drugim volonterima. Uživala sam u samoći kao i uvek, s tim što je moj novopronađeni mir davao drugačiji kvalitet tom vremenu koje sam provodila sa sobom. A uživala sam i u razgovorima sa ostalima, ili samo u deljenju prostora sa njima.

U poslednjem krugu vatre sa Duavikom, dobila sam Mamosov savet za dalje. Prema njegovom mišljenju, nakon mog otvaranja, pronalaženje mog duhovnog Puta verovatno će ići veoma brzo, čak i bez retreata koji oni svima preporučuju, a ponajviše zahvaljujući mom iskustvu koje će sad raditi za mene. Ali bitno je da redovno meditiram, kako bih zadržala mir i strpljenje.

To što sam počela da osećam u sebi toliko je dobro, veliko i dragoceno da je sve drugo u mom životu postalo manje bitno. I moj put, i moje pisanje, i sve ostalo što radim. Unutrašnji mir nema alternativu i onaj ko ga jednom pronađe, želeće da ga zauvek zadrži.

Celoga života tražila sam taj osećaj, iako nisam ni znala šta tačno tražim. Morala sam da dosegnem krajnje granice samoće, da bih poželela da se vratim među ljude. Trebalo mi je deset godina putovanja oko sveta i skoro 100.000 kilometara na Putu, da bih stigla do sebe. Zato nikad ne pitajte zašto je neko ćutao/la do sada.

 

 

 

 

 

 

Subscribe
Notify of
guest
33 Comments
most voted
newest oldest
Inline Feedbacks
View all comments
Danilo
Danilo
3 months ago

Radujem se tvojoj promeni. Srećan novi početak!

Voja
Voja
3 months ago

Bravo Snežo! Bravo kako si sve opisala i BRAVO što si uspela da se oslobodiš toga što te je pritiskalo/mučilo ❤️ Srećan novi početak ❤️

cerevican
cerevican
3 months ago

razotkriti sebe sebi…… odvažnost je poprilična…. (pretpostavkom da saznanja … mo’š ne budu idilična)

olivera
olivera
3 months ago

Hvala veoma poučno …dugo ču anallizirati posto dosta toga iz detinjstva imamo slicnog…
A tvoja spoznaja i detaljan opis razumnim rečima su tema za razmatranje ..
Još ču još koji put pročitati naročito deo tvog otvaranja osobi pored sebe…ljubim te još večim žarom tako iskrenu okupanu i čistu..olivera

Nensi
3 months ago

Draga moja koju sa nestrpljenjem uvek iščekujem! Post sa bikom mi je bio najzabavniji i najnapetiji a ovaj najlepši i najsadržajniji. Ja mislim da si svakoga naterala da se zamisli ma kako mislio da poznaje sebe. Ja stalno govorim mužu da prestane da komentariše mene nego da se zazre u sebe ali mislim da je muškarcima to mnogo teže. Meni su stalno govorile drugarice da me vole zato što umem uvek da priznam svoje greške. Eto i mene- ja pa ja😁Svesna sam ih ali ih pravim i dalje tako da sam se isto zapitala da li je i moj problem… Read more »

Darija
Darija
2 months ago

Čestitam, Bravo i mnogo hvala na podeljenom iskustvu ❤️

Sasa B
Sasa B
3 months ago

Hvala na ovom tekstu. Srecno dalje, sve najbolje

Lana
Lana
3 months ago

❤️❤️❤️

Mila
Mila
3 months ago

Divno i hvala

TzanaInsana
TzanaInsana
3 months ago

Genijalna Snezana!
Ana Grande!
Cestitke!
👑🎀❤️💪🏻☀️💌

Dusica
Dusica
3 months ago

Divno ! Uživaj sada još više !

LazaTwin
LazaTwin
3 months ago

Ana je Grande jer je napravila veliku kilometražu na Putu unutar sebe (na koji nažalost mnogi ne zakorače), pored ovog “spoljnog” Puta i poosvajala horizonte koji su za divljenje 😁

Suzana
Suzana
3 months ago

Taj kratki, tezi i duboki side trip u Snezanu ti je bio potrebniji od usputnih 100K km Mali Budo!! Proslost kakva god da je- je prosla. 
Amerikanci to srede sa 3 carobne reci: “get over it”….stop feeling unhappy about something, stop being controlled by past or bothered by something. Na srpskom jos jednostavnije: Prevazidji!
(Kao i sve u buducnosti na sta neces imati nikakvog uticaja)

vema
vema
3 months ago

Kao i uvek iscrpan tekst koji se mora bar još jednom pročitati da bi se mudrosti mogle sagledati iz jednog drugog ugla.Možda najbolji tekst koji si napisala do sada Posebno što je tema bio boravak u takvom okruženju. Stvarno je veliki napredak da si mogla da sagledaš sebe u drugom svetlu i da se probudiš sa novim saznanjima o sebi i da postaneš druga osoba.Ja sam nekada beležila šta sam dobro a šta loše uradila tokom dana.Okolnosti mi nekad nisu dozvolile da odstupim od ispravnih ideja za taj dan.Fotke i video upotpunjuju neobičan doživljaj u tom nesvakidašnjem ambijentu. Hvala ti… Read more »

Jelena
Jelena
3 months ago

Neizmerno se radujem zbog tebe i isto toliko sam zahvalna na deljenju. ❤️🌎❤️

Zekjko
Zekjko
3 months ago

Duh vremena cini sve prijatnosti i neprijatnosti. Nismo svi isti.
Lepo je da si dotakla sebe.
Srdacno, Zeljko

GoranZD
GoranZD
1 month ago

❤️ hvala Snežana

Katarina
Katarina
3 months ago

Hvala što deliš sa nama svije misli. Ovaj tvoj tekst me je naveo na razmišljanje da potražim neki kurs ili nekog ko bi me naučio da meditiram. Volela bih da mogu da iskreno zavirim u svoje ja. Često imam rasprave sama sa sobom al nisam sigurna da sam iz njih izvukla i neki zaključak. Srećno 🍀

33
0
Would love your thoughts, please comment.x
()
x