Tako blizu a tako daleko

Dokopali smo se Rumunije i, premda sam sada u komsiluku, dalje sam od kuce nego kad sam krenula iz Bratislave.
Prvi utisak — hm. Pa, sve deluje tako poznato, vec vidjeno i nekako “nase”. Recimo, internet-kafe iz kog ovo pisem. Podseca na Srbiju pre deset godina jer u kafeu apsolutno nista ne radi: kompjuter ne moze da prepozna nijedan drajv, internet jedva otvara Google (pokusaj otvaranja Gmaila je uzaludna misija), a svi programi rade tako sto se kompjuter prvo zabaguje, onda ga resetujemo, pa Jovo-nanovo dok ne proradi. Dakle, o postavljanju fotki na Picasu nema ni govora — jednog lepog dana, verovatno od kuce.
Rec-dve o planovima: nameravamo da po rumunskim Karpatima i Transilvaniji pedalamo mesec dana i naparvimo oko 1.500 km. Sa dosadasnjih 1.500 to ce biti lepa brojka, mada brojevi uopste nisu vazni. Vazna je avntura, vazno je da sam na putu vise od mesec dana i da se sve bolje osecam u kozi vagabunda. Dokle cu stici, ko zna.