Putujući parti
Iako je bila nedelja, arheološko nalazište u Mikeni bilo je zatvoreno, a kasnije tog dana saznali smo da je razlog štrajk zaposlenih u kulturnim institucijama; nezadovoljni primanjima, stupili su u trodnevni štrajk. Zvuči poznato, zar ne.
Sa trusitima koji su došli u dva autobusa iz Francuske, posedeli smo malo na platou ispred nalazišta, diveći se pogledu na planine na severu, odakle smo juče pristigli. A onda smo zapedalali nizbrdo prema Nafpoliju.
Dvadeset kilometara puta kroz plantaže pomorandži i mandarina, sporednim putevima skoro bez ijednog vozila! Stajemo da se opskribimo zalihama ovog voća (ne beremo, samo kupimo sa zemlje), da sačekamo utovar gajbica u jedan kamion, te da popričamo sa radnicima na plantažama. Prvo srećemo grupu od pet-šest muškaraca tipičnog azijatskog izgleda, pa radoznalo pitamo odakle su. Ne znaju ni reči engleskog ali nas ipak razumeju i odgovore da su iz Avganistana. Ne možemo da verujemo da su čak odatle došli ovde da beru pomorandže. 
U želji da saznamo nešto više, zaustavljamo se kod jedne kuće, ispred koje smo opazili nekoliko drugih radnika, takođe Azijata. Na betonskoj ogradi kojom je kuća zaklonjena od ulice, suše se tepisi sa tipičnim istočnjačkim motivima. Kako stanemo, tako iz kuće izađe još pet, deset, petnaest… muškaraca koji nas okruže. Mnogi od njih grančicama pomorandžinog drveta trljaju zube. Znam da je to običaj u nekim zemljama, kao što je u drugima žvakanje duvana ili žvaka, ali nikada nisam videla da neko to radi uživo, a kako najviše asocira na čišćenje zuba čačkalicom, to mi deluje pomalo neotesano.
Brajan započinje priču sa jednim od njih koji zna engleski i grčki, i koji se predstavio kao njihov šef. Ispostavlja se da su iz Pakistana i da su neki, kao on, ovde već osmu godinu — samo se sele s plantaže na plantažu. Najveće iznenađenje je kada nam ispričaju da su svi ovde ilegalno i da su putovali mesec dana pešice od Pakistana, preko Irana i Turske. Nemaju proodice, nemaju devojke, jer grčke gazde to ne vole. Koliko će ostati ovde? Ko to zna.
Pozivaju nas na kafu i čaj u kuću ne veću od pedeset metara kvadratnih u kojoj svi skupa žive, ali ja odbijam, pa to čini i Brajan. Ne osećam se prijatno ni nasred ulice okružena sa dvadeset pet muškaraca, koji me zagledaju znatiželjno odmeravajući i mene i bicikl, a nekmoli unutra. Verujem ja da su dobronamerni, ali bih takvu ponudu odbila i usred Beogarada.
Kada produžimo dalje, pričamo o tome kako u svim zemljama kroz koje smo prošli ljudi odlaze da rade i zarade negde drugde: Rumuni u Francusku i Italiju, Ukrajinci u Poljsku i Slovačku, Srbi u Ameriku i Nemačku, Grci u Australiju… Ludi i surovi svet kapitala. Znajući da grčke pomorandže u Beogradu koštaju oko evro i po, pitam se koliko li niske moraju da budu nadnice ovih ljudi, da bi se gazdi isplatilo kad plati njih i transport i sve marže. I svuda je isto — svet počiva na nejednakosti.
Gorak ukus nakon ovog susreta donekle nam ublažava par Grka iz Atine, koje srećemo nadomak Nafpolija. Došli su u svom kamperu na vikend i preporučuju nam gde možemo da nađemo zgodno kamp-mesto. Malo prošetamo kroz ovaj simpatičan grad, nad kojim stražari srednjovekovni zamak (obilazak četiri evra, neka hvala), pa ih poslušamo.
Pošto je danas Brajanov rođendan, sumiramo broj ljudi na zamišljenom putujućem-partiju: Francuzi iz dva autobusa, Avganistanci, Pakistanci, Grci — približno sto pedeset ljudi. Malo li je, čak i za svetskog putnika.
Pridružujem se putujućem partiju i povećavam broj učesnika-čestitki Brajanu za rođendan.
O, hvala u Brajanovo ime!
SNEZO,
SRECNO I USPESNO NOVO 2012 LETO GOSPODNJE ZELI TI
BANE 947
Hvala, Bane! Uzvraćam s najlepšim željama!
Pozdrav iz Atine