Maman Guzel

U seocetu kod Aspenosa, pored Hadrijanovog luka
‘Maman’, kako je sebe zvala, na sve načine pokušala je da mi nešto proda. Najpre me je pozvala u svoju kuću a način na koji je naglašavala to svoje “turkiš haus” nije ostavljao mesta sumnji da bi me poseta stajala skuplje nego da sam platila ulaznicu za teatar u Aspendosu. Odbivši, upitala sam da li mogu da postavim šator u njenom dvorištu, našta je spremno odgovorila: “Madam, problem jok”. Povela me je iza kuće i pokazala mi zgodno mesto.
Izgledalo je da će narednih par sati ostati uz mene, znatiželjno posmatrajući šta radim i šta sve imam od stvari. Ali iznenada je đipila i prekinuvši me u pola podizanja kampa, povela me je prema Hadirjianovoj kapiji. Usput sam shvatila da je čula da stiže autobus sa turistima, pa je požurila jer je imala tezgu na platou. Posadila me je u stolicu i vabeći turiste ujedno je pokušala da mi proda najpre šal, pa maramu, pa neke lančiće i kape. Sve je to stavljala na mene tako vešto da nisam uspevala da se oduprem, no zato sam uporno ponavljala: “Para jok”. Kol’ko ona nasrće, tol’ko ja odbijam — pa da vidimo ko će prvi da popusti.
Popustila je ona, jer sam napokon mogla da ustanem i odem da dovršim sa podizanjem kampa. Potom sam krenula u obilazak seoceta, a na ulici, sa balkona, iz dvorišta vabile su me žene da svratim u “Turkiš haus”. Po povratku, Rubija me poziva s prozora da uđem na čaj. Odbijam, ali ona insistira ponavljajući: “Madam, no problem!” Valjda je shvatila da nemam novca, valjda je samo gostoljubiva, mislim, i uazim unutra.
U pretoploj sobi, zastrtoj bogatim turskim tepisima, cela njena porodica: muž Mumin Guzel, sedamnaestogodišnji sin Bekir Guzel i dvadesetogodišnja ćerka, studentkinja sociologije, Tesline Guzel. A tu je i komšinica Necivan Hazir koja je došla da vidi čiji je to čador u dvorištu. Prvi put čujem i ime maman — Rabija.
Atmosfera je topla, svi se smeškaju, opušteno pričaju i jedino pomalo brinu zbog mene — zašto sam sama?
Bezmalo prvo pitanje svakog Turčina ili Turkinje nakon upoznavanja je da li si oženjen/udata i da li imaš dece. Jer ovde se porodica visoko ceni a postoji skoro kult dece. Zato su svi zabrinuti kada im kažem da smo se moj “man” i ja razdvojili. Zanimljiva su mi Rabijina pitanja: da li sam mnogo pričala? da li me je tukao? Kada na oba dobije negativni odgovor, zaključuje da onda nema problema i da ćemo ponovo biti skupa.
U međuvremenu, Teslina iznosi niski stočić i postavlja trpezu: manti, nacionalno tursko jelo poput njoka s mesom, bakla yemegi — salata od boranije, lahana salatasi — salata od crvenog kupusa i tarhana čorbasi — paradajz čorba.
Sedamo na pod i gozba počinje. Nutkaju me i stalno dodaju u tanjir, a kada izjavim da sam sita, skoro se uvrede. Setim se da objasnim kako sam neposredno pre dolaska u njihovu kuću nešto jela. To mogu da prihvate, ali me ne puštaju da se vratim u šator sve dok ne popijem najmanje dve čaše čaja. Pa i tada moram da nađem novi izgovor — ovog puta prolazi objašnjenje da treba da pišem o njima.
Ujutru, Rabija dolazi da me pozdravi. Moli me da ne odem a da prethodno ne popijemo čaj. I daruje mi pogaču koju je tek ispekala, paradajze i pomorandže. Pre nego što se oprostimo i ja nastavim pedalanje ka Alanji, moram da joj obećam da ću nakon što se moj “man” i ja pomirimo s njim doći ovde da ponovo kampujem.

Subscribe
Notify of
guest
2 Comments
most voted
newest oldest
Inline Feedbacks
View all comments
Nenad
Nenad
10 years ago

Maman je genijalna!
Isplati se malo trpeti ako to znaci nastanak ovakvih anegdota sa putovanja.

Snezana
Snezana
10 years ago
Reply to  Nenad

Slažem se 🙂

2
0
Would love your thoughts, please comment.x