Kapadokijska dobrodošlica
Kako putnik zna da je ušao u Kapadokiju?
Najpre po mnoštvu vulkanskog kamenja koje se nalazi svuda oko puta. Njive, bašte, šumarci — sve je prepuno crnih, povećih komada stena.
Drugi pokazatelj je osetno zahlađenje. Kapadokija se naime nalazi na dve do tri stotine metara višem platou od Centralne Anadolije. I ne samo što je na planinama s moje desne strane i dalje debeli sloj snežnog pokrivača — snega još uvek ima svuda na vrhovima preko dve hiljade metara — nego što je vazduh britak, pa mi se čini da je još hladnije nego što zaista jeste. Kakogod, moram da se dodatno obučem.
Sledeći nepogrešivi znak je da kao nožem odsečena prestaje ona toliko naglašena turska gostoljubivost. Deca i dalje dobacuju za mnom: “Hello!”, ali nakon toga dodaju “Money, money” ili “Tourist!”. Imam utisak da u meni vide nekoga koga treba opelješiti, iskoristiti, napasti. Dobro došli u čuvenu tursitičku zonu.
Kada u dva mesta pitam za baštu gde bih postavila šator, oba puta me odlučno preusmere na kamp u Nevšehiru ili u hotel. Ne pomaže ni to što ponavljam da nemam novca, da sam umorna da bih vozila do Nevšehira, jer vetar je čeoni i veoma jak, a do tamo ima još dvadest kilometra, a sad je skoro pet i uskoro će pasti mrak…
Policajac u mestu Ačigol objašnjava mi da ne bih bila sigurna ako postavim kamp, jer ima mnogo lopova i loših ljudi. Zar oni nisu tvoj posao, do đavola?, pitam se, a pitala bih i njega ovako iznervirana, ali znam da me ne bi ništa razumeo.
Pokušavam i kod žandarma. Dva-tri dana ranije, u mestu Kizilčakuju bili su mi najpre obećali dvorište ispred njihove zgarde, ali tokom razgovora jedan žandam spontano mi je ponudio svoj dom za tu noć budući da je napolju bilo hladno.
No ovde je druga priča i sa žandarmerijom. Osim što smo se momci i ja, a potom i glavni sa nama, siti ispričali i ismejali, nisam imala uspeha. Nisu bili voljni ni da mi preporuče mesto iza ograde njihovog zdanja a nekmoli unutar njega. Nego su me, takođe, uputili u Nevšehir.
Šta ću, kud ću nego pravac tamo, da nađem taj kamp, a usput možda ugledam neko zgodno mesto da se besplatno ukotvim za ovu noć.
No na ulazu u grad, od čuvara velelepnog groblja-parka saznajem da nema kampa. Kako nema? Nema, nikad nije ni bilo. Ima samo hotela.
Argh! Dođe mi da urlam nakon šest sati pedalanja po ubistvenim čeonom vetru. Srećom te sam, po već razvijenom uslovnom refleksu da svuda okolo vrebam zgodno mesto za kamp, otprilike na kilometar-dva nadomak grada opazila jedno mesto koje obećava. Vraćam se tamo i — imam sreće. Osim što je svuda sneg koji još nije okopnio, sve je pusto, mada je na svega stotinak metara od glavnog puta. Na uzvišenju je, zaklonjeno od pogleda i sa par ravih površina dovoljno velikih za pod mog šatora. Šta više tražiti od života?
Spavati, spavati, spavati, a sutra — sutra možda i sanjati u Kapadokiji.
Evo konacno malo balansa u Turskoj. Pa ne moze svuda da bude kao u Raju…
Uvek sam se drzao misli da, ako bi sve bilo lepo i idealno – ne bi to umeli da cenimo. Mora biti upleteno i nesto malo losijeg kako bi imali materijala za poredjenje. Posle kisnog dana, sutra kad izadje sunce – mnogo vise ga cenimo…
Srecno!
Sve bolje Turci balansiraju 🙂
Naravno da nije svaki dan blagdan, i dobro je što je tako.
Pozdrav i tebi!