Kapadokijska kapija — Učisar
Moje otkrivanje planete zvane Kapadokija (“Ratovi zvezda” snimani su u jednoj od ovdašnjih dolina) slučajno počinje od najviše tačke u regionu — Učisara.
Put od Nevšehira doveo me je ravno u centar ovog gradića, naizgled potpuno nezanimljivog. Stajem na raskrsnici, po običaju dobro obeleženoj, i čitam znakove. U Turskoj su table za istorijske i ostale znamenitosti braon boje, te radoznali putnik ne može pogrešiti ako odluči da prati jednu od njih. Tako, znajući da je ovaj gradić po nečemu važan, ali ne baš i po čemu, odlučim da krenem u pravcu znaka na kome piše Uçhisar cale. Strmo uzbrdo, pa još kaldrmisanom ulicom da truckanje i napor budu veći, do turističkih autobusa koji su nepogrešivi znak da sam na dobrom mestu, mada u loše vreme jer je subota, što znači da će biti bujuk turista.
Pre nego što ugledam zamak, pogled mi se otima nalevo, strmoglavo nadole prema desetinama golubijebelih stena. Kasnije, pročitaću da se to mesto upravo i zove Golubija dolina, zbog toga što golubovi vole da se gnezde u spoljašnjim šupljinama ovog kamenja, a žitelji Ušičara sakupljaju njihov izmet koji je odlično prirodno đubrivo. Prilaz golubijim vilenjačkim dimnjacima sasvim je slobodan, pa ću tu provesti više od dva sata istražujući i diveći se što kreaciji prirode, što ljudskoj praktičnosti koja ju je prilagodila svojim potrebama.
No najpre odlazim da posetim zamak, kapiju Kapadokije. Cena ulaznice je, rekla bih, vrlo simbolična — pet turskih lira, budući da se za taj novac dobija odličan panoramski pogled na celu kapadokijsku dolinu. Ne znam, a do kraja mog boravka u Kapadokiji neću ni saznati kako sve to izgleda iz balona (budući da najjeftinija karta košta sto dvadeset evra), ali verujem da je sasvim moćan osećaj leteti iznad parčeta planete koje izgleda kao da se na njemu Zemljina kora još uvek rasejava i diferencira.
Neverovatno je ali istinito da je s vrha zamka veoma teško napraviti dobru fotografiju. Jer vilenjačkih dimnjaka je toliko, to su redovi i redovi, nepregledne šume najrazličitijih, čudastvenih oblika i boja, pa se u oku prosečno dobre, neprofesionalne kamere kakvu ja imam sve to sliva, pretače i rastače u ne baš jasnu sliku.
A zamak? Zamak je ogroman, to je najveći vilenjački dimnjak u čitavoj Kapadokiji. Ima tri sprata na koje nije nimalo lako popeti se iako danas stepenice vode oko spoljašnjih zidova, što je mnogo lakše savladati nego da se penje unutrašnjim, kao u davnoj prošlosti, dok su ovde živeli ljudi.
O tome ko i kada i zašto je naselio ovu oblast i, posebno, ovo mesto, ponešto se može pročitati na tabli ispred ulaza u zamak, ali to je nedovoljno. Kao da Turci nisu mnogo marili da informišu neobaveštene posetioce, ili su smatrali da bi pre nego što ovde dođu turisti trebalo da pročitaju makar osnovne činjenice. A one kažu da su prvi stanovnici ove oblasti bili Hetiti i Frigijci, u petnaestom veku stare ere, koji su izgradili i prve podzemne gradove. U rimsko doba, ovde su se sklanjali hrišćani od progona. I oni su u stenama klesali stanove formirajući čitava naselja i ranohrišćanske zajednice od po nekoliko hiljada žitelja.
U potonjim vremenima, kada su došli Seldžuci a i kasnije kada su ih smenile Osmanlije, ušičarska kula imala je važan strateški značaj. Nakon propasti Crastva, ljudi su ponovo naselili kulu i živeli su u njoj sve do kraja šezdesetih godina prošlog veka, kada su se iselili zbog povećane opasnosti od erozije.
Toliko o istoriji i činjenicama, koliko da turista zna gde se to obreo. Da ponesen magijom mekih oblika i pastelnih boja, od kojih nijedan nije istovetan onom prethodnom ni formom ni nijansom, ne pomisli da je upao u neki vremeplov, koji ga je preneo u pradavnu prošlost planete, u vreme njenog nastajanja, ili pak u daleku budućnost, onu u koju su smešteni “Ratovi zvezda”.
Fotografije su ovde
“O tome ko i kada i zašto je naselio ovu oblast i, posebno, ovo mesto, ponešto se može pročitati na tabli ispred ulaza u zamak, ali to je nedovoljno. Kao da Turci nisu mnogo marili da informišu neobaveštene posetioce, ili su smatrali da bi pre nego što ovde dođu turisti trebalo da pročitaju makar osnovne činjenice.” Mislim da je i to ‘politika profita’, koju si uočila čim si stupila u taj (nije pežorativno) turistički (epi)centar. Odnosno gurkanje neobaveštenog, a radoznalog, putnika da pazari neku od onih zilion brošurica štampanih na raznim jezicima. Kad sam ja bio (2002.) nije bilo spoljnih… Read more »
Da, biće da si u pravu u vezi tih brošura.
A deo uspinjanja je i po unutrašnjim stepenicama, koje su baš visoke, kao da su tu živeli džinovi.