Susreti i otkrića
22-27. decembar 2012.
Prvi znak da se približavam gradu su ograde oko kuća. Do sada ih nigde nisam videla — sojenice načičkane uza sam asfaltni put, gotovo na njemu, nisu imale čak ni katance na vratima: kada ukućani nekuda odu, samo navuku spoljašnju rezu – i svi znaju da su odsutni. No kuće nadomak grada ograđene su bambusovim ili drvenim ogradama a na vratima su katanci, iako one ne deluju ni mnogo veće ni bogatije od seoskih. Strah od mogućih lopova ili samo potreba da se svima jasno stavi do znanja gde je granica privatnog vlasništva? Po svoj prilici oboje. Uticaj grada i – rekla bih – belog čoveka, jedan od mnogih koje ću otkriti narednih dana.
Udom Šaji
Udom Šaj (Oudom Xai) je prvi laoški grad nakon kineske granice. To je zapravo omanja, prašnjava varoš, sa jednim kružnim tokom i dvema asfaltiranim ulicama. Duž njih su desetine prodavnica mobilnih telefona, radnji za popravku motora i „guest-houses“. Sve drugo potisnuto je negde iza, u pozadinu, pa čak i tezge sa voćem i povrćem. Tek u kasnim popodnevnim satima u prvi plan izbijaju kolica sa hranom – lepljivim pirinčem i mesom sa roštilja – koja kao da izniknu iz zemlje, zasenjujući i laošku opčinjenost mobilnim telefonima i ludilo za motorima, kao i turizam, koji je najunosnija privredna grana zemlje koja se ubrzano razvija. Od pet pa sve do devet uveče, centralno mesto na slici laoške varoši zauzimaju ljudi koji obeduju: na ulicama dok čekaju svoj tuk-tuk ili (su)vozača na motoru, u radnjama na kojima nema stakala nego su otvorene prema ulici, u kućama koje umesto čeonog zida imaju garažna pokretna vrata koja se – zavisno od temperature — podižu do krova ili ostaju napola spuštena. U Laosu, kao i u Kini, svi jedu napolju.
Za razliku od cena u mini-radnjama u selima na severu, ulična hrana nije skupa: puna kesa lepljivog pirinča skuvanog na pari – koji se ovde jede umesto hleba – košta između trideset centi i pola evra, oveća riba na roštilju je oko dva a pileći batak sa dobrim komadom grudi košta tri evra.
*
Cene smeštaja su više nego u Kini ali još uvek sasvim pristupačne džepu prosečnog zapadnog turiste – za šest do osam evra može se iznajmiti veoma dobra soba, sa protočnom toplom vodom, klimom, ventilatorom i besplatnom internet konekcijom. No kako ja nisam ni zapadni a ni prosečni turista, to mi je mnogo, pa se kod vozača tuk-tuka raspitujem da li ima nešto jeftinije i on me upućuje na hostel gde soba košta tri evra. Nije baš najluksuzniji smeštaj koji sam imala na ovoj turi, ali bolje je od šatora. Ili mi se samo tako učinilo?
Jer tek što sam se smestila, kad dođe spremačica da proveri da li treba promeniti moju posteljinu. Skoči na ogroman bračni krevet, onako u radnoj odeći, i omiriše jastučnice a potom i čaršaf, te zadovoljno zaključi kako je moja posteljina čista. Oh, Bože! Dobro je što imam unutrašnju pamučnu vreću i jastuk na naduvavanje, dok će vreća za sapavanje poslužiti kao pokrivač.
*
Raspremivši se, krećem u obilazak varoši. Treba da nađem Wesetrn Union jer mi je Jivamukti, čitalac mog bloga iz Njujorka, poslao „ispomoć“ u vidu dvesta četrdeset dolara, da bih prebrodila period čekanja nove viza kartice (a ispostaviće se da će joj trebati mesec i po dana da „stigne“ do mene). Još jedan nepoznati čovek, koji mi već drugi put pomaže.
„Ne treba da radite“, napisao mi je prošlog leta kada sam, ostavši bez podstanara i novca, bila počela da prodajem kvas u Rusiji, planirajući da nađem neku organsku farmu gde ću moći da radim za besplatan smeštaj i hranu. „Nemam ništa protiv rada, ali vi ste pre svega putopisac i ne treba da gubite vreme na nekakvim farmama samo zato da biste uštedeli par stotina dolara.“
Pročitavši sada da sam u Kini izgubila novčanik sa jedinom kreditnom karticom koju sam imala kod sebe, smesta je ponudio da mi pošalje ček ili keš.
Neverovatno. Čudim se svaki put kad se desi nešto slično, a dešava se stalno. I ne razumem, ali se ponosim. Ponosim se time što zahvaljujući običnim, nepoznatim ljudima i njihovoj a ne sponzorskoj pomoći ustrajavam u ovoj avanturi.
I dok tražim kancelariju Western Uniona – u kojoj ću podići novac brzo, lako i bez bespotrebne birokratske procedure kao u Kini – upoznajem jednog sasvim mladog Amerikanaca, koji me nudi voćem koje nikad nisam probala – dragonom (pitaya). Krenemo nekoliko stotina metara u istom pravcu, usput pričajući.
Ovde je sa dvojicom drugara koji su, kao i on, slobodni penjači. Putuju po Aziji već šest meseci u potrazi za stenama za slobodno penjanje. Bili su u Junanu u Kini, u severnom Tajlandu i sad su došli ovde. Nisu članovi nikakvog kluba, nemaju sponzore ni bogate roditelje. Naprosto, radili su i uštedeli malo novca. Kad im bude nestalo para, potražiće negde posao i radiće dok ne uštede ponovo, da bi nastavili dalje.
Gledam ga s nevericom. Na prvi pogled, liči na tipičnog američkog „trendi“ bekpakera: malo duža, raščupana plava kosa, tanka vunena kapa, izbledela pamučna majica, planinarske pantalone sa ojačanjima na kolenima i stražnjici. Ali, očito je više od deteta iz dobrostojeće srednje klase koje su roditelji poslali da malo upozna svet, što u većini slučajeva znači – da se, za smešne novce, provede u egzotičnim zemljama. Ovo dete sledi svoj san i samo se bori za njega. Ne zna koliko dugo će tako izdržati, ali za sada ne misli da odustane.
„Snaći ćemo se“, kaže, misleći prvenstveno na trenutak kada budu potrošili svu dosadašnju ušteđevinu.
„Sigurno“, potvrđujem. „Nešto će se desiti. Uvek se nešto desi.“ U to sam uverena kao u činjenicu da živim i dišem. Samo treba istrajati na svom Putu.
*
Vlasnica hostela u kome sam odsela je žena u kasnim četrdesetim, srednjeg rasta, punašna ali ne i debela. Ima dvoje dece i troje unučadi. Pre nekoliko godina ostala je udovica i od tada je saleću mnogi muškarci.
„Živela sam mirno dok je muž bio živ, a sad dođu ovde prosioci i sede i piju pivo do pola noći!“, žali se uveče meni i Francuskinji, koja je takođe gošća ovog hostela.
I ona je u četrdesetim i ovde je sa mužem koji ne izlazi iz sobe. Pomalo govori i razume laoški, a domaćica natuca francuski, tako da se nekako sporazumevaju. Engleski joj je najslabiji ali za razgovor koji vodimo sasvim dovoljan – uglavnom razumem sve što pokuša da mi prevede. A dobar deo razgovora potpomognut je bogatom i izražajnom gestikulacijom, mimikom, pantomimom.
Naša gazdarica čudi se kao malo dete kako smo obe bele puti. Traži da zavrnemo rukave i primaknemo ruke jednu do druge, kako bi uporedila nijanse u boji kože. Njena je ubedljivo najtamnija, mrka, sjajna koža sa tankim crnim maljama. Francuskinja je bela ali iako je prirodno svetlokosa, moja koža je belja od njene. Obe su iznenađene, a posebno gazdarica koja me pita kako je moguće da ne pocrnim kada sam toliko na suncu. Pokazujem joj na dugačke rukave i duge nogavice – kojih se ne odričem ni po najvećim vrućinama, štiteći se na taj način od štetnog zračenja.
Ne znam da li shvata brigu za UV zrake ili je pažnja ne drži dugo, jer prelazi na novo poređenje: Neočekivano, sasvim slobodno, opipava Francuskinjine grudi pa moje – (a nijedna od nas se baš i nije istakla) – da bi sa žaljenjem zaključila kako je jedino ona „sisata“. Mogla bih da prsnem od smeha, ali se uzdržim i pod nekim izgovorom povlačim se u sobu. Kako je počela, zatražiće da se svučemo do gole kože kako bi ustanovila sve rasne i anatomske razlike među nama.
*
U Udom Šaiju zadržavam se dva dana čekajući Džejmsa, Amerikanca iz Novog Meksika, s kojim sam u kontaktu preko foruma na listi Warm Showers. Nedavno je postavio temu u kojoj traži saputnike za turu po jugoistočnoj Aziji a na proleće Indiji i Nepalu. Ruta skoro identična mojoj, s tom razlikom što on planira malo drugačiji redosled obilaska ovih zemalja. Sada smo prilično blizu jedno drugome i putevi će nam se uskoro ukrstiti. Dogovor je da to bude u Udom Šaiju.
Dok čekam, koristim gostoljubivost tri mlade devojke, zaposlene u jednoj prodavnici mobilnih telefona, koje mi dopuštaju da besplatno surfujem. Sedim na stepeniku radnje, koja, kao i sve druge, nema čeoni zid, pa sam tehnički na ulici. Prolaznici mi dobacuju „Sabajdi“ ili mi se samo osmehnu, a pojedini sasvim slobodno zastanu i unesu se u moj monitor da vide šta to radim. U nekom trenutku, pričajući na Skajpu sa prijateljicom, okrenem se leđima prema ulici a kada ponovo podignem pogled, oko mene je četvoro znatiželjnih Laošana. Smeju se dobroćudno i s radoznalošću prate naš razgovor. Da mi je samo znati šta im je toliko zanimljivo, budući da nisam koristila kameru. Toliko su indiskretni da drugog dana radije plaćam internet kafe – samo da imam mir dok pričam i surfujem.
Od Džejmsa nema ni glasa ni traga, ali zato srećem prvu biciklistkinju u Laosu – prvo pa žensko, i to samo! Nemica koja je doletela u Bangkok da dvomesečni odmor provede pedalajući po zemljama jugositočne Azije. Nema mnogo vremena, ali pokušaće da obiđe i Vijetnam i Kambodžu. Da bi to uspela, povremeno će morati da se vozi i autobusom, posebno na brdovitim delovima puta. Tako će mi sutradan, dok ja budem dahtala uzbrdo put Luang Prabanga, ona mahati iz autobusa na čijem krovu se, između putničkih torbi, džakova, kutija, kaca, gajbica, plastičnih stolica i stolova, ustoličio i njen bicikl, sa sve bisagama na nosačima.
.
Srećni sporaći
Prva trećina puta do Luang Prabanga verovatno je najgori teren po kojem sam ikada vozila. Nešto između zemljanog i šljunkovitog puta, pri čemu se zemlja u suvoj sezoni pretvara u debele slojeve prašine i peska, a sloj šljunka je sljušten još za vreme monsuna, tako da iz podloge proviruju oštri kamenovi praveći džombe i rupe, koje onaj pesak čini klizavim i dodatno opasnim. Na sve to, put vodi uzbrdo dobrih trideset pet kilometara.
Vrućina. Vlaga. Prašina. Srećom, pa sam na vreme kupila šešir sa dodatkom koji prekriva usta i nos, jer bih se sad sasvim sigurno ugušila. Mada, gušim se i ovako, dok dahćem u platno moje maske, često i ne videći kuda vozim što zbog oblaka prašine – jer vozačima kola ne pada na pamet da uspore – što zbog zamagljenih stakala na mojim naočarima. Moje crne pantalone najpre su sive a potom, preko tog sloja, lepi se drugi, sloj crvenkaste prašine. Putnici na motorima, traktorima, u prikolicama vanova, u tuk-tukovima – rečju, u svim vozilima koja nemaju prozore, nose maske preko lica. U okruženju nepreglenih džungla, kroz tešku maglu kroz koju se Sunce jedva probija, zagušena gustim oblacima prašine koji se dugo sležu, Ruta 13 liči na trasu za evakuaciju pred nekom smrtonosnom epidemijom.
Ipak, dobro raspoloženje me ne napušta. Čak i ne gunđam u sebi, niti se nerviram kada moram da kampujem usred nekih iskopina u crvenoj zemlji, zbog čega su mi pod šatora kao i sve stvari koje sam spustila sa bicikla toliko prljave da će mi trebati galoni vode dok ih budem očistila.
Ne znam kako sebi da objasnim taj osećaj sreće koji me u Laosu ne napušta.
*
A da on bude potpun, doprinose i slonovi: drugog dana pedalanja, kada se naporni dirt-road opet pretvori u odličan asfalt, ugledam kako mi u susret dolaze – dva slona. Vrisnem od sreće. Nikada nisam „srela“ slonove uživo, osim u ZOO vrtu ili cirkusu.
Laos nazivaju Zemljom milion slonova, a mnoga predanja i verovanja tvrde da oni donose sreću. Možda zato Laošani deluju toliko srećni?, pitam se zaustavljajući bicikl i vadeći fotoaparat.
Ovi slonovi su ogromni. I veoma stari, sudeći prema veličini kljova i naborima na koži. Lagano, nogu pred nogu, penju se putem ka meni. Na leđima nose po jednog jahača. Deluju minijaturno ali sede toliko ležerno i izgledaju tako opušteno, da nemam ni najmanju sumnju o tome mogu li zaista da upravljaju ovim životinjama. Jer neminovno, zapitala sam se šta bi bilo kada bi surlaši krenuli na mene, nečega se uplašivši.
Kao da čita moje misli, jahač prvog slona mi se sugestivno osmehuje i rukom me poziva da sednem iza njega na slonova leđa. Odgovaram osmehom i pokazujem na moj bicikl, našta on klima glavom i potvrđuje da za oboje – i mene i moj dvotočkaš sa sve bisagama – ima dovoljno mesta. Sada se oboje smejemo, a potom ja pravim nekoliko fotografija. Jahač pušta životinju da zastane i obrsti neko zelenilo uz put.
Prestajem da škljocam i posmatram. Spori su i beskrajno strpljivi, kao da pred sobom imaju čitavu večnost da stignu gde su krenuli. Tu „filozofiju“ nameće slon a jahač je prihvata i poštuje, te tako usklađeni, deluju kao najsrećniji sporaći na planeti.
Želim da verujem kako odmah za njima slede cikloputnici oko sveta.
.
Luang Prabang
Iako sam se zarekla da više nikada na turi neću ništa očekivati od mesta i zemalja u koje odlazim, o Luang Prabangu sam se naslušala tolikih pohvala, da sam neminovno bila pod sugestijom da će me ostaviti bez daha, da ću „otkinuti“ i „zaljubiti se“ u njega – što su reči mojih poznanika, koji su ga ranije posetili.
Umesto toga, počelo je razočaranjima.
Tražeći Informativni centar, zaustavila sam se kod jedne menjačnice i upitala momka u njoj za pravac.
„Tamo!“, odmahnuo je neodređeno rukom.
„Izvinite, gde tačno?“, upitah.
Na to on neočekivano ospe paljbu na mene: „Što se meni obraćate?! Što ste došli u Laos?! Nađite sami!“
Potpuno zatečena njegovom neprijateljskom reakcijom, ostanem da srtojim i piljim u njega u neverici, pokušavajući da shvatim šta se dešava i zašto je tako neljubazan. Da li sam rekla nešto pogrešno? Preslišavam se i ne nalazim ništa što bi ga toliko razljutilo. Razočaranje je tim veće što sam se gotovo zaljubila u ovdašnje stanovnike, u njihove osmehe, srdačne pozdrave, prijateljsko mahanje. A sada ovo. Skoro da su mi suze pošle na oči – koliko me je pogodilo.
Dok sam pokušavala da nešto kažem, da objasnim i ujedno ga prekorim što mi je srušio iluzije o Laošanima, odozdo, sa prostirke na podu male prostorije u kojoj se nalazi menjačnica, pojavi se bunovna glava sredovečne žene, po svoj prilici mladićeve majke. Njen izraz je bio kao da mi se izvinjava za njegovo ponašanje, ali nije ništa rekla. Polako je ustala, izašla iz menjačnice i pokazala mi gde je Informacioni centar.
*
„Hi!“, začujem iza leđa, dok lagano, probijajući se kroz gužvu od pešaka, tuk-tukova, motora i vozila, pedalam ka zgradi koju mi je žena pokazala.
Osvrnem se i ugledam devojku koja trči za mnom.
„Izvini što te ovako zaustvljam, ali i ja sam biciklistkinja! Pre dva dana videla sam te iz autobusa kada si vozila ka Luang Prabangu. A za tebe mi je rekla i Nemica koju si upoznala u Udom Šaiju“, izdeklamuje skoro bez daha.
Delim njeno uzbuđenje — za godinu i po dana na drumu, vozeći kroz skoro dvadeset zemalja, prvi put srećem žene koje putuju same na biciklima. Zaista lepo iznenađenje.
„Mi sutra nastavljamo zajedno prema Vijentijanu“, nastavi devojka. „A večeras izlazimo na večeru, pa ako si raspoložena, možeš da nam se pridružiš. Naći ćemo se u sedam kod pošte.“
„M-hm. Nastojaću da dođem“, odgovorim, ne verujući da ću prihvatiti poziv. Uprkos nedavnoj „pomoći prijatelja“, moj budžet je i dalje tanak. A i da nije, ne dopada mi se ideja da potrošim čak deset evra za večeru, koliko bi koštala u eksluzivnom restoranu koji je predložila.
Kao da mi čita misli, odmah iznosi i drugi predlog – da odemo na ulični „buffe“, gde za šest evra možemo da jedemo koliko god želimo.
To mi se već više dopada, mada je i dalje prilično skupo. No, ne izlazim svaki dan na večeru u Luang Prabangu i to sa cikloputnicama. Zato – nek ide život.
*
Čim se smrači, glavna ulica u Luang Prabangu pretvara se u Noćni market. Prodavci suvenira, odeće, obuće, čaja, kafe, slika, nakita… postave svoje proizvode na pločnik, ostavljajući za turiste dva uska prolaza između trotoara i ulice. Šarenilo od boja, toplota ispod improvizovanih šatri i bledunjavih sijalica, reči na jezicima iz celog sveta koje hvatam u prolazu — čine da mi se pomalo zavrti u glavi dok se probijam ka mestu susreta sa mojim poznanicama. U sporednim, poprečnim ulicama služi se hrana: za deset hiljada kipa (jedan evro) može se jesti povrća koliko stane u dubok tanjir, a ako se doda još dvadeset hiljada (dva evra) izbor se proširuje i za sve vrste mesa sa roštilja. Turisti se tiskaju oko stola sa izloženom hranom, prave piramide i kule u svojim tanjirima pokušavajući da poslažu u njih što više hrane, a onda sedaju za zajedničke stolove i večeraju. Laošani to nazivaju „buffetima“ – kako piše na rukom ispisanim tablama koje postavljaju na glavnu ulicu.
Ali pravi „buffet“ podazumeva da gosti sami pripremaju hranu koju će potom pojesti. Izbor Holanđanke i Nemice je jedan restoran na terasi iznad Mekonga, gde dobrih pola sata čekamo za mesto. I imamo sreće, jer se oslobađa jedan od retkih zasebnih stolova, pošto su većinom spojeni, i to baš uz samu reku.
Punimo tanjire đakonijama: nekoliko vrsta mesa, više vrsta pečuraka, povrće, salate, tofu, lepljivi pirinač. Biramo uglavnom meso, koje ne jedemo često jer ga je teško nositi sa sobom a da ostane sveže, a u restoranima je uglavnom najskuplje.
Potom nam kelner donosi roštilj u sudu oblika velike polulopte sa postoljem. U sredini, na dnu posude, nalazi se ugalj u zasebnoj pregradi. Kada se ona zatvori rupičastim, ispupčenim poklopcem, oko nje ostaje prazno udubljenje, nalik na duboki šanac oko ostrva, u koje se sipa voda. Objašnjava nam princip rada: razgoreli ugalj greje vodu u koju ubacuje seckano povrće i razlupava jaja, dok na onu poluloptu ređa šnitove mesa i pečuraka.
„Buffet“ je više od obeda – to je druženje, priča i zajednička briga da se hrana kojom se raspolaže pripremi što ukusnije. I odličan način da se provede jedno veoma prijatno veče sa novim poznanicama.
*
Moji planovi u Laosu uslovljeni su novom visa karticom, koju će mi doneti turisti iz Beograda kada za dve i po nedelje budu doleteli u Luang Prabang. To znači da ću u ovaj grad morati da se ponovo vratim, a u međuvremenu mogu da pedalam okolo. Međutim, teško je planirati rute bez ponavljanja istih deonica, jer u Laosu ne postoji razvijena mreža puteva. Zato ne znam šta da otpišem Džejmsu kada ujutru zateknem njegov mejl u mom elektronskom sandučetu.
Kakvi su ti planovi?, pita me. On upravo danas napušta Luang Prabang i kreće na jug, prema granici sa Tajlandom, ali bi pre odlaska svakako voleo da se sretnemo.
Razmišljam šta da mu otpišem i da li uopšte da mu (na vreme) otpišem. Iskreno, uopšte mi ne treba društvo za pedalanje, i to sam shvatila još u Udom Šiju. Uhodala sam se sama sa sobom, ovaj deo sveta je prilično siguran (mada ni oni ranije nisu bili opasni), ne osećam se ni najmanje usamljeno pored toliko novih ljudi koje upoznajem svakoga dana, a jedino kada mi zaista treba društvo je u gradovima, za neki večernji izlazak – i tada ga skoro uvek nađem jer odsedam u omladinskim i budžet hostelima, u zajedničkim sobama.
Pa zašto sam mu onda ostavila poruku prvi put, na forumu Warm Showers? To bih i ja volela da znam. Verovatno zato što svi ponekad činimo stvari koje bi zbog nečega trebalo, mada ih ne želimo.
Iz istog razloga, sada pristajem da se nađemo pre nego što napusti grad.
I dešava se upravo ono što sam i očekivala – dok sam ja prilično ravnodušna prema ideji našeg zajednilkog pedalanja, Džejms se unapred oduševljava. Ne predstavlja mu problem to što će ostati dva dana duže u Luang Prabangu čekajući dok ja dobijem vijetnamsku vizu, ni što će morati da se se kroz dve i po nedelje ovde vrati kako bih preuzela kreditnu karticu, kao ni to što je moj redosled obilaska zemalja Jugoistočne Azije drugačiji od njegovog. Uzalud pokušavam da mu sugerišem da za početak napravimo samo probnu vožnju narednih pet-šest dana, koliko nam treba do Vijentijana, prestonice Laosa, gde smo ionako oboje krenuli – kod Džejmsa ne postoji kondicional, već samo futur za naše zajedničke planove.
Ne znam kako da ga odbijem kada – preselivši se u moj hostel, u zajedničku sobu – pođe sa mnom u obilazak grada. Tipično američki – nije me čak ni pitao da li bih imala nešto protiv, već se samo pridružio. Očito da zajedničko pedalanje zamišlja kao dvadesetčetvoročasovno nerazdvajanje.
Van toga, sasvim je simpatičan pedesetogodišnjak, nemačko-meksičkog porekla, sa lošim smislom za humor i američkim stereotipima o Srbiji, koji su toliko smešni da se čak i ne ljutim kada mi ispriča dva-tri vica na naš račun.
*
Luang Prabang je ime poznate Budine slike koja je u srednjem veku doneta iz Kambodže u Šian Tong, kako se ovaj grad prvobitno zvao. Prema legendi, Buda je na nekom od svojih putovanja zastao ovde da se odmori na jedan dan i osmehnuo se videvši toliku lepotu oko sebe – ušće reka Nam Khan i Mekong koje formiraju poluostrvo u udolini okruženoj planinama – te je prorekao da će u budućnosti na tom mestu iznići bogata i moćna prestonica. I zaista, u četrnaestom veku grad je postao središte Kraljevine Lao.
Prvo što primećujem je neverovatno veliki broj budističkih hramova. Njihovi visoki, obično troredni krovovi sa stilizovanim zmajevima u boji zlata ili jarkoj oranž nadvisuju okolne kuće u kolonijalnom stilu devetnaestog i dvadesetog veka. Tradicionalnih drevnih laoških kuća – na stubovima, sa javnim terasama okrenutim ka ulici i privatnim odajama pozadi, ovde skoro i da nema.
Grad je prepun monaha – mršavih dečaka obrijanih glava, u narandžastim togama, opasanih žutim pojasevima i sa prebačenim žutim torbama preko ramena, koji se kreću beščujno ulicama. Laošani su i inače veoma tih narod (za razliku od prebučnih Kineza), a budistički monasi u tome prednjače.
Jedna od najvećih ovdašnjih atrakcija je kada u ranu zoru, oko šest ujutru, stotine monaha pođu ulicama da prikupljaju milostinju – hranu za taj dan. Lokalni žitelji i turisti kleče duž ivice trotoara pored posuda i poslužavnika sa hranom – obično lepljivim pirinčom i bananama — a bosonogi budisti prolaze u dugoj koloni zastajući da od svakog dobiju po jedan zalogaj. (Moj pokušaj da se probudim na vreme kako bih to videla i fotogrfisala izjalovio se prilikom prvog boravka u Luang Prabangu, ali sam u drugom navratu uspela.)
Obilazeći najveći ovdašnji hram – Vat Mai (Wat Mai) od Džejmsa saznajem da su sva muška deca u Laosu obavezna da provedu jednu godinu u nekom budističkom hramu. Nakon toga, mogu da se vrate svom konvencionalnom životu ili pak da izaberu monaški.
Zaista?! Oduševljena sam. Mnoge osobine koje sam uočila kod ovog naroda sada mi postaju jasnije: njihov tihi, produhovljeni spokoj, blagost u pokretima i ti osmesi zadovoljnog Bude koji im ozaruju lica.
*
Silazimo u ulicu koja vodi duž obale Mekonga. Ime ove reke neodoljivo me asocira na plovidbu sporim čamcem kroz gustu maglu, na Vijetkongovce koji vrebaju iz džungle, na napalm bombe koje prže i Zemlju i nebo, na bol, patnje i žrtve rata koji je trajao duže od decenije, na američki sindrom kolektivne krivice i pokušaje iskupljenja kroz umetnost i antologijska ostvarenja poput „Lovca na Jelene“, „Apokalipse danas“, „Kose“.
Pa i ako SAD nikada nisu zvanično bile u ratu sa Laosom, tokom više od deset godina besomučno su bormardovale ovu zemlju, s izgovorom da žele da preseku puteve kojima vojska Severnog Vijetnama prelazi u Južni.
„Bull sheat“, kažem. Svi znaju da se cela ta apokalipsa dešavala zbog borbe za preuzimanje kontrole nad glavnim opijumskim putevima.
I Džejms se slaže. Podsmeva se frazi ondašnjeg predsednika Niksona koju ponavljaju i mnogi političari posle njega, da su se Amerikanci samovoljno povukli iz Vijetnama. „Dobar eufemizam za poražene u ratu.“
Trebalo bi da mi se njegov stav dopadne, ali zbog nečega mi deluje površno, poput tinejdžerskog opredeljenja za nekakav „alternativni“ imidž. Ni nagoveštaja o tome da ga emotivno dotiče bilo šta od onoga o čemu pričamo – skoro milion žrtvi, ili makar psihički pakao preživelih regruta, njegovih zemljaka – tek puko paradiranje sopstvenim „open-minded“ pogledima. Poza koju sam već upoznala kod mnogih Amerikanaca.
I odjedanput mi razlike među nama bivaju toliko očigledne i toliko velike i nepremostive, da mi postaje savršeno jasno kako ne bih izdržala ni dva dana s njim na putu, čak i kada bih to silno želela.
*
A sticaj okolnosti kao da je pratio moje želje, udešavajući da do našeg zajedničkog pedalanja nikada i ne dođe.
Najpre se desilo da sa Džejmsovog bicikla nestane sigurnosni lanac – prilično skup – a koji nije vezao jer sam ja oba naša dvotočkaša osigurala mojim. Uveren da je posredi krađa i da ju je izveo neko od zaposlenih u hostelu – jer oni svi voze motore i takav lanac bi im dobro došao – ujutru je demonstrativno otkazao dalji smeštaj. Kako se nateže sa parama kao i ja, krenuo je izvan grada da negde nađe mesto za kamp.
Nedugo po njegovom odlasku, moj stomak je počeo da pokazuje prve znakove trovanja nekom hranom, i do popodneva sam već jedva stajala na nogama od iznurenosti usled velikog gubitka tečnosti. Kakvo sam to čudo zapatila?, pitala sam se vukući se svaki čas do vecea. Nikad mi nije bilo tako loše. Prespavavši pola dana, celu noć i skoro celo jutro, sutradan se, uz nadljudske napore nekako odukoh na mesto gde je treblo da se nađem sa Džejmsom. Napola živa, čekala sam ga dogovorenih pola sata, i deset minuta duže, a onda sam se vratila u hostel i ponovo iznajmila krevet. Trebalo mi je tri dana da se oporavim.
Iako mi je odgovaralo što se nismo našli, ipak sam mu poslala mejl pitajući ga šta se desilo.
Bez reči izvinjenja, otpisao mi je da je kampovao izvan grada, kod jednog vodopada, a da se ne bi vraćao, zamolio je vozača tuk-tuka, koji tuda vozi svakodnevne turističke ture, da mi prenese poruku da me tamo čeka.
Možda je stvarno bilo tako, a možda je i on zaključio kako ne bismo bili dobri saputnici. Kakogod, epizoda s njim pomogla mi je da se preispitam u odnosu na mogućnost da imam društvo na turi — ne želim ga, osim možda ponekad, na kratko. I uopšte ne marim ako je to znak da (p)ostajem osobenjak.
Cini mi se, da je saputnik pravi, ne bi imala nista protiv i sa nekim zajedno da pedalas. Ali cim ti se neko u startu ne svidja, sto bi trosile svoje vreme na njega…
Ima tu istine, mada, šta znači “pravi”? To bi značilo da mi se dopada kao muškarac, a to onda znači zaljubljivanje, a to mnogo komplikuje stvari 🙂 Ne kažem da bih pobegla u takvom slučaju (u stvari bih jurnula u to i promenila sve svoje planove), samo mi se čini da je, ukoliko već nisi u dugoj i stabilnoj relaciji, bilo prijateljskoj bilo ljubavnoj, sa saputnikom na ovakvoj avanturi, onda je bolje da budeš sam.
Zanimljivo je ovo za muškare sa Laosa i obaveznu službu u hramu. To zaista objašnjava mnogo. 🙂
Marice, baš sam juče pitala mog vodiča ovde u Phonsavanu za to, i on mi je potvrdio. Međutim, on još nije obavio tu obavezu, iako mu je već 25 godina. Ne znam koji je starosni limit za tu službu.
Komšinice, čuvaj se Amera a još ako su biciklisti…….
Dobro ti guraš i ovako. BanovoBrdjani su čudo. Pozzz
Taman sam pomislio kako toliko uzivas u Laosu da nemas vremena da nas obradujes novim dogadjajima, kad evo jos jedne lepe price. Steta sto je onaj klinac sa pocetka pokvario tvoje utiske o Laosu i njegovim ziteljima. Mozda generalizujem, ali cini mi se da su svugde ljudi iz sela prijatniji od varosana. Pozdrav iz trenutno belog 011
“Nešto će se desiti. Uvek se nešto desi. U to sam uverena kao u činjenicu da živim i dišem. Samo treba istrajati na svom Putu.” …Mnogo mi se svidela ova tvoja misao…I sam sebe sokolim na sličan način, kad negde zaribam ili kad sam u nekoj naizgled bezizlaznoj situaciji…Mada su moje bezizlazne situacije u poređenju sa tvojim, bezazlene…Držim ti palčeve i navijam za tebe….pozzz
super putopis! baš produhovljuje! mozda moj novi bicikli moze izdrzati takvo putovanje, ali dodatna oprema, kondicija i snaga volje je to sto mi fali! 🙁
do sada se jedino mogu zadovoljiti citajuci i zamisljajuci!
Hvala ti na divnim putopisima!
Hvala puno…i ovde sam puno naučila.