Ljudi velika srca

Trebalo bi da napišem jednu knjigu samo o čudima s ovog putovanja. Bila bi to podebela zbirka neverovatnih priča koje nikada ne bi mogle da budu siže ni za jedan roman, možda jedino za bajku, ali bi i u njoj delovale previše naivno i očigledno. Čak bi i deca smatrala preteranim obrazac po kome mi se ta čuda uvek dešavaju — u situaciji kada mi je nešto nužno potrebno, desi se da to i dobijem. I to sasvim izvesno, kao da je svemir fontana želja. Kao da imam neku nevidljivu čarobnu lampu. Ili zlatnu ribicu. Dovoljno je samo da mi nešto zaista zatreba – i to se desi ili stvori.
Na primer, topli, mirni dom za oporavak jer sam se razbolela. Bez brige: stiže mejl od nepoznatih čitalaca mog bloga koji žive baš u gradu u kome sam se zatekla i koji me pozivaju u goste nudeći mi da ostanem koliko god mi odgovara.
Ili sam ostala bez novca, jer mi je podstanar otkazao a stanarina mi je jedini izvor prihoda. To je bar lako: desetine ljudi koji prate moje putovanje odjedanput će se zainteresovati za moje finansije i početi da mi šalju novac.
Ako mi očajnički treba tuš i smeštaj u dva iza ponoći, u velikom gradu u koji sam stigla nakon dvodnevnog klackanja vozom, ni to nije problem: čuvar objekta kog upitam za pravac samoinicijativno će mi ponuditi upravo to u zgradi koju obezbeđuje.
Desi li se da sam gladna a bez hrane u nigdini, ništa ni za to: iz kombija koji zaustavim da priupitam za udaljenost do prve prodavnice, spontano će mi pružiti celu veknu hleba, i to svežeg!
Treba da se registrujem u emigracionom a to može samo preko državljanina zemlje u kojoj sam ili hotela za koji nemam novca? Nema mesta panici: ljudi će me pozvati na konak i ponuditi se da odu u policiju i sve završe za mene.
Ne znam kuda da krenem – srešću nekoga da me uputi.
Treba mi krevet – negde će mi ponuditi smeštaj.
Desio mi se peh – priskočiće mi u pomoć.
Nemam novca – stići će nečija donacija.

I tako već godinu i po dana.
*
No biće da moja vera u čuda nije dovoljno jaka, jer uprkos njima i tome što sam shvatila da ih gotovo sa izvesnošću mogu očekivati, uporno tražim način kako da zavisim samo od sebe. A to pre svega znači da imam dovoljno novca jer većina situacija iz kojih me je spasavalo čudo, rešiva je uz malo više para.
Kako do njih doći tokom putovanja? Jedini način – a da se ne staje i ne ostaje na jednom mestu – jeste raditi nešto preko intereneta.
Ali šta?
Nisam učitelj engleskog jezika, ni programer, niti znam da radim bilo šta od „unosnih“ poslova za koje su potrebni samo dobra konekcija, računar i dovoljno vremena.
Jedino umem da pišem. I izgleda da se ljudima dopada kako to radim, jer svaki moj tekst s ovog putovanja pročita nekoliko hiljada čitalaca. Zavidna brojka, rekla bih, u našoj maloj Srbiji gde se i knjige poznatih pisaca štampaju u svega nekoliko hiljada primeraka.
Još pre početka putovanja pokušavala sam da nađem neke novine, časopis, magazin, koji bi bili zainteresovani da objavljuju priče o mojim avanturama. Ako ništa drugo, verovala sam, a ono putujem na originalan način za naše pojmove i navike, a i prva sam s ovih prostora koja pokušava da prepedala ni manje ni više nego ceo svet. Ali odgovora ni od koga.
No onda, sredinom 2012, tek što sam prebrodila do tada najozbiljniju finansijsku krizu tokom mog Puta – kada sam ostavši bez podstanara i para počela da prodajem kvas na ulicama Rusije – kao najveća nagrada došla mi je ponuda da pišem za jedan portal. Za novac.
Dok su mi ljudi koji me podržavaju i koji mogu i žele da mi pomognu zasipali uplatama, simbolično „kupujući“ kilometre mog putovanja, Milan i Višnja ponudili su mi stalni izvor prihoda. I siguran, sudeći po tome što su honorari za tekstove krenuli odmah iako je portalu trebalo još oko pola godine da osvane na Mreži.
Rezultat mog minulog rada ili još jedno od čuda? Oboje, čini mi se. Jer ceo aranžman deluje gotovo neverovatno: mogu da pišem koliko hoću i kad hoću, da prerađujem stare tekstove, da kompilujem od „restlova“ — šta god, svaki će biti uredno plaćen. I uz sve to, stručno preveden na engleski.
Ne, previše je dobro da bi bilo istinito. I dalje mislim da sanjam.
*
Vest o rođenju portala Q-sphere na Mreži zatekla me je u Vinju. A za njom, usledilo je još jedno čudo, možda najveće od svih do sada.
U svim mojim preračunavanjima mesečnog budžeta, uvek mi nedostaje najmanje još sto evra. Svojevremeno, u onom „pređašnjem“ konvencionalnom životu, radila sam različite poslove od kojih su neki bili bolje a neki lošije plaćeni, ali skoro uvek, čak i kad sam imala veoma dobru platu, nekako mi je nedostajalo najmanje toliko da pokrijem sve troškove. I to se nastavilo i sada, na ovom putovanju.
Kako obezbediti tih famoznih sto evra više ako se desi da niko tog meseca ne „kupi“ nijedan kilometar mog pedalanja i ako iz nekog razloga (bolesti, recimo) ne napišem nijedan tekst za portal? O mogućnosti da u isto vreme ostanem bez podstanara i stanarine, ne smem ni da razmišljam.
Kad odjedanput, kao da čita moje misli i zna za moje brige, javlja se Dobrotvorka. Čitateljka mog bloga iz Zapadne Evrope, žena koja radi za međunarodnu humanitarnu organizaciju. Pita za broj mog deviznog računa na koji bi mogla da uplati donaciju.
Šaljem joj instrukcije iako me mnogo više okupira nešto drugo u njenom mejlu: teza da ona na svom poslu i ja na mom putovanju upoznajemo možda i iste ljude, samo u različitim „ulogama“.
„Lica korisnika našeg programa su lica ljudi koji “traže”, lica poniženih ljudi; dok su lica koja ti vidiš možda tih istih ljudi – ali ljudi koji “daju”. Lica ljudi kojima je kroz neki običan zivot vraćeno ono ljudsko dostojanstvo.“
Kakvo opažanje! Na njemu se može razviti čitav roman!
I dok se bavim tom idejom, razmišljajući o mogućim zapletima u takvoj priči, tek ovlaš i s pola pažnje pretrčavam preko drugog dela njenog mejla.
„ Elem, u želji da se i ti skoncentrišeš na ono gde si pošla, i da utrošiš svoju snagu na pokazivanje sebe u najboljem svetlu, a NE u gubitku snage na novčane probleme, u prilogu ove poruke ti šaljem potvrdu o prenosu sredstava, i to:
– 100 eura
– stizaće ti automatski svakog kraja meseca (počev od ovog pa do januara 2014);
– ja preuzimam sve troškove slanja i tvog primanja – tako da ćeš primati svih 100 evra svaki put.“

Evo, ga – čudo! Potpuno neočekivano, ničim izazvano ni nagovešteno samo me je strefilo. Toliko sam zatečena da ne mogu odmah da shvatim. Pa čitam ponovo i ponovo mejl i prikačeni nalog za prenos sredstava.
A onda, kad mi najzad dopre do svesti da jeste tačno i da se čudo zaista dogodilo i da će se događati narednih godinu dana, počinjem da se smejem. Smejem se na sav glas u sobici jeftinog hostela, poput onih srećnih dobitnika na lutriji, kada „polude“ zbog glavne premije. I u sebi se pitam da li ta žena, moja Dobrotovorka, shvata šta je uradila, koliko je meni ovo velika stvar, verovatno najveće od svih čuda koja su mi se desila na Putu?
Toliko je neverovatno, toliko je neshvatljivo, da mi se čini ne da sanjam, nego da me moja životna avantura premašuje, da prevazilazi moju moć poimanja.
Nemam dovljno reči. Ne postoji dovoljno veliko „hvala“ u koje bi stalo ono što osećam. Ostajem u neverici, otvorenih usta.
*
Znam da ću jednom napisati knjigu o svim čudima s mog putovanja. Biće to podebela zbirka sasvim neverovatnih priča u koje će poverovati svi ljudi velika srca.
.
.
.

Subscribe
Notify of
guest
34 Komentari
most voted
newest oldest
Inline Feedbacks
View all comments
Boba Vox Stokic
Boba Vox Stokic
11 years ago

„Kakve su ti misli, takav ti je zivot“. Reci pokojnog oca Tadeja… Nije mi jasno onda sto se cudis 🙂
Pozdrav i samo napred…

Snezana
Snezana
11 years ago

Bobo, pa čudim se zato što znam kakve su mi misli 😀 Šalu na stranu, lako je ne čuditi se kad se druima dešava, ali za sebe se uvek pitaš čime si to zaslužio.

Marica
11 years ago

🙂

Snezana
Snezana
11 years ago
Reply to  Marica

Marice, pozdrav!

duca
duca
11 years ago

Ovo je tema o kojoj može da se priča onoliko, tako neću ovde ništa da komentarišem, jednom uz par piva…

Snezana
Snezana
11 years ago
Reply to  duca

Jednom, Duco, možda… A da ti ipak baciš to što imaš da kažeš na mejl? 🙂

Nikola
Nikola
11 years ago

Snezana, mozda nisi znala, ali ima jedan covjek sa ovih nasih prostora sto je krajem 80-tih na putu oko svijeta proveo 5 godina…

Snezana
Snezana
11 years ago

Ne znam za to, Nikola. Znam za neke ljude iz Hrvatske, znam za mnoge Slovence, znam za Zivlaka koji u etapama obilazi svet što mislim da nije isto. Kako se zove taj čovek i odakle je, da li znaš? Ne verujem da je iz Srbije i da niko u našem biciklističkom okruženju nije čuo za njega.

Nikola
Nikola
11 years ago

Ante Tokic, negdje iz okoline Splita. Napisao je i knjigu, nisam siguran za naslov, ali mislim da je „Biciklom oko svijeta“

Snezana
Snezana
11 years ago

E, sad vidim odakle se javlkjaš, Nikola. Znam za tog čoveka, on je tad bio momak, a mislim da je mojih godina ili malo stariji. Ne sećam se da li je putovao baš pet godina ali bilo je preko tri, to sam sigurna. I znam da je valjda Afriku preskočio. Onda se vratio u Hrvatsku i otvorio neki mali privatni biznis. Mislim da je on prvi iz Hrvatske koji je pedalao oko sveta. Čitala sam svojevremeno neki intervju sa njim. A Slovenci su to radili „najprvi“ iz ex-Yuge 🙂
No ja sam u tekstu mislila na prostor Srbije .

ante tokic
ante tokic
11 years ago
Reply to  Snezana

bok
hvala na spominjanju
da, ja sam putovao 5 godina biciklom oko svijeta a ne tri I ne vodim (niti sam ikada) nikakav mali (ili nikakvi drugi) biznis u Hrvatskoj
sve najbolje na putu, sto manje probusenih guma I svaka cast!!!!!!
ante

Snezana
Snezana
11 years ago
Reply to  ante tokic

Zdravo Ante,
Hvala na javljanju i na podršci. Prošlo je mnogo vremena od kada sam čitala taj intervju i zato sam očito nešto pomešala. No, nedavno sam pročitala tvoju knjigu koju mi je neko poslao.
Želim ti sve najbolje gde god da sad živiš i šta god da radiš 🙂
Pozdrav iz Bangkoka!

Snezana
Snezana
11 years ago

Pisali smo u isto vreme komentare. Da, sećam se da je bila i knjiga.

Nikola
Nikola
11 years ago

Sorry Snezo, kad netko tko je blizak mojoj generaciji kaze „sa ovih nasih prostora“ onda ja to prevedem kao prostor ex-YU. 🙂

Snezana
Snezana
11 years ago

Nema potrebe za izvinjavanjem. Ja nisam bila precizna u tekstu jer mi je iskreno glupo da potenciram nešto kao prva Srpkinja oko sveta na biciklu – to mi zvuči em pretenciozno em bezveze. Akcenat je bio na urednicima novina koji nisu videli u tome ništa posebno iako je veoma retko, a koliko je retko, govori upravo to da iz Srbije to do sada zaista niko nije uradio, bar ne na ovaj način. A u šačici ljudi iz bivše Juge koja je to uradila ili radi (nadam se da pratiš moju imenjakinju iz Hrvatske, Snježanu Frketić) nije važno ko je prvi… Read more »

mirjana
mirjana
11 years ago

E, što mi je lepa šaraaaa!!!!Moram još jedan komentar, praštaj, Snežo!

Nikola
Nikola
11 years ago

Da urednici su neka cudna sorta, mada ponekad treba i njih razumijeti, pogotovo u ova teska financijska vremena, jer i njih pritiscu vlasnici tih medija. Objavit ce oni i lose tekstove, ako ih ne trebaju platiti. Onda ce takve tekstove sami doraditi, izdramatizirati do bola…i to je za njih onda prava prica. Zadovoljni i oni i onaj tko treba samoreklamu. A koga briga dali je to fikcija ili stvarnost… A ti pises super tekstove, a takvi se tekstovi naravno placaju. Siguran sam da nebi dopustila da se urednici poigravaju tvojim recenicama. Idemo dalje; ti svijet opisujes onakav kakav on doista… Read more »

Snezana
Snezana
11 years ago
Reply to  Nikola

Nikola, manje-više slažem se sa svime što si napisao. Mada… Ajd, neću da širim temu, a nemam ni vremena mnogo jer moram da krenem dalje 🙂
Hvala na čitanju i na podsećanju na jednog svetskog putnika na biciklu (zaista bih volela da nekako dođem do te knjige makar u elektronskom obliku). Pozdrav iz Vientiana!

Dobrotvorka
Dobrotvorka
11 years ago

Samo da ti mahnem! Ne zaboravi da nisi sama.

Snezana
Snezana
11 years ago
Reply to  Dobrotvorka

Dobrotvorko, hvala ti što si se javila! 🙂
Pitala sam se da li ćeš pročitati priču, jer si ko dobri duh Kasper — pojaviš se, pomogneš i onda nestaneš. Znam da si tu negde ako zatreba, ali teško te je videti kada je sve u redu 🙂
Mašem s Mekonga!

NS
NS
11 years ago

Dobrotvorka nije pomogla samo tebi! Pomogla je i svima nama koji sa uzivanjem pratimo blog! Hvala vam obema!

Snezana
Snezana
11 years ago
Reply to  NS

NS, Vojo, hvala! Dobrotvorko, šaljem vam svima tamo, u te snegove i hladnoću, mnogo sunca i toplih zagrljaja za brži oporavak. Veliki pozdrav svima koji ovo čitaju, svima u našoj „virtuelnoj porodici“ 🙂 Stvarno mislim često na vas (a šta ću kad je dug dan a ja samo pedalam pa moram o nečemu da mislim :P) i mnogo mi znači vaša podrška u svakom smislu. Znam da sam ovo rekla/napisla bilion puta, ali tačno je. Kao što je tačno da u teškim trenucima i onim kad me uhvati malodušnost, neka rečenica, komentar, sećanje na mejl, umeju da naprave čudo i… Read more »

Voja
Voja
11 years ago

Normalno je da se sobi velikog srca kao što si ti (nisam tvoj „e-mail“ džabe onako nazvao) dešavaju takva čuda. Priznajem da sam se naježio čitajući tekst. Pozdrav tebi, Dobrotvorki i svim ljudima dobre volje

Dobrotvorka
Dobrotvorka
11 years ago

Tu sam ja. Citam te redovno ali nemam vremena za komentarisanje pogotovu poslednjih nedelja (sto od decjeg gripa (puta tri), sto od posla). Veliki pozdrav i tebi i citaocima tvojih clanaka. Mi smo tu oko tebe, kao jedna velika virtuelna porodica, pa je red da se i medjusobno pozdravljamo 🙂

Toske
Toske
11 years ago

Te lepe stvari koje ti se desavaju nisu cudo. To onaj odozgo vidi tvoju zelju i energiju na ovom putu, pa ti na naj opipljiviji nacin salje poruku da nastavis.

Snezana
Snezana
11 years ago
Reply to  Toske

Hvala, Toske, moguce je da si u pravu. Zapravo, svakako si delom u pravu, ali ipak je to cudo 🙂

Nada
Nada
10 years ago

Draga Snežana,
uistinu gušt je čitat sve što pišeš. Veeliki pozdrav iz Splita…
P.s. veselim se knjizi :))

Gabs
Gabs
10 years ago

Snezana,
U vezi knjige, da li si razmisljala da je objavis i u elektronskom obliku (na Amazonu ili negde gde moze lako da se kupi). Posto imas dosta potencijalnih citalaca u inostranstvu, daleko ces lakse distribuirati elektronske knjige [osim toga, mnogi od nas su prestali da kupuju knjige od „posecenog drveca“ 🙂 ].

Nada
Nada
10 years ago

Naježila sam se čitajući ovaj tvoj post, Snežo. Za mene, to je samo još jedna potvrda ideje da smo stvoreni da imamo sve što nam je potrebno, samo treba da znamo kako da tražimo. Hvala za saznanje da tajna funkcioniše (iako sam se i sama uverila u to, ponekad posumnjam).
Ovaj video objašnjava o čemu govorim: http://www.youtube.com/watch?v=UQPebVGBUYU
kao i knjiga Traži i dobićeš od Ester i Džerija Hiksa. Odnedavno te pratim i fascinirana sam tvojom hrabrošću. Sa nestrpljenjem očekujem najavljenu knjigu. Veliki pozdrav iz Beograda!

dubravko
dubravko
9 years ago

dobro je to da se cuda desavaju u pravi cas, da postoje cudotvorci i da postoji snezana koja to zasluzuje ! ako se kojim cudom i meni neka od mojih cudesa ostvare ,pridruzicu se od sveg srca cudotvorcima. do tog casa evo mene da potvrdim da nije bilo uzalud ! uzivanje je putovati sa tobom …do narednog putovanja srecno ! dubravko.

mirjana
mirjana
11 years ago

„Lepota je skrivena u oku (čitaj:“srcu“) posmatrača“.Elem-ono si, što u drugima vidiš.
„…za sebe se uvek pitaš čime si to zaslužio…“ -još jedan dokaz gorenavedenog.
Znaš ono iz filma „Matrix“ (dečak iz Proročišta Neu otkriva tajnu „savijanja pa ispravljanja“ kašike pogledom):KAŠIKA NE POSTOJI.Toga se često setim u svakodnevnici-i idem dalje (kad otopli, ima i da pedalam!!!).
Srećno!Hvala na javljanju, i-do sledećeg „čuda“! 🙂

Vaddicafalp
11 years ago

It’s tough to come across knowledgeable folks on this topic, but you sound like you know what you are talking about! Thanks
michael kors berkley clutch

34
0
Would love your thoughts, please comment.x