Neplanirano


Diž’ se, vojsko!
Svakoga jutra budi me razglas. Tačno u pet, sa zvučnika koji su postavljeni na seoske bandere oglašava se glas nekog voditelja sa glavne državne radio-stanice. Prvih deset minuta priča nešto bez prekida a onda malo ućuti, koliko da se emituje jedna muzička numera. Uvek je reč o nekoj domaćoj pesmi, sa etno zvukom. Nakon nje, voditelj ponovo uzima mikrofon, da bi nakon šest-sedam minuta dozvolio emitovanje i druge numere. Narednih pola sata smenjuju se priča i muzika, tako što prva sve više prostora ustupa drugoj, da bi se oko pet i trideset, sa talasa čula samo muzika. A tačno u šest – kada su i spavači s najtvrđim snom nepovratno razbuđeni – javni radio se isključuje.
Kada me je neprijatni glas prvi put probudio, kampovala sam u šumarku nadomak jednog sela. Pomislila sam da je reč o izolovanom slučaju, o zaostatku iz prošlih vremena u kojem su komunistički oligarsi ustrojavali svoje podanike određujući im, između ostalog, i kad će se buditi i kad odlaziti na počinak. Sa istim običajem srela sam se prvi put u Kini, u nekim zabačenim selima, dok je oglašavanje kolektivnog povečerja dobilo svoj suptilniji vid u šangajskoj praksi gašenja osvetljenja na svim zgradama u deset uveče. No buđenje s radija je u Kini bio izdvojen slučaj, a u Vijetnamu je reč o ustaljenom običaju koji izostaje jedino u gradovima – verovatno zbog turista.
Pitala sam neke lokalce da li je moguće utišati radio ili ga isključiti.
„Ne!“, viknuli bi preneraženo, kao da sam izrekla najveće bogohuljenje.
„Ali u pet ujutru! Zašto moram da ustanem u pet?!“, očajno sam pokušavala da im objasnim koliko je to nehumano.
„Tako je u Vijetnamu“, odgovorili bi mirno, pomireni s tim kao da govore o nečemu što je viša sila i protiv čega se ništa ne može.
U nekadašnjoj prestonici
Od osamnaestog veka do sredine dvadesetog, glavni grad Vijetnama bio je Hue. U njemu su stolovali kraljevi koji su mahom vladali južnim delom zemlje, a onda ga je imperator Gia Long učvrstio kao prestonicu svekolikog vijetnamskog carstva. Po dolasku komunista na vlast, prestoni grad severnog Vijetnama postao je Hanoj, a Južnog Sajgon, ali je Hue i dalje igrao važnu ulogu budući da se nalazio skoro na samoj granici dve države. Taj položaj koštao ga je velikih razaranja istorijskih spomenika tokom američkog bombardovanja, a od „svojih“, komunističkih vlasti, doživeo je i užasan masakr, kada su Vijetkongovci i vojska Severnog Vijetnama izvršili masovnu odmazdu nad šest hiljada civila koji su se protivili ujedninjenju.

Ovdašnji stanovnici ne propuštaju priliku da i u najkraćem razgovoru istaknu kako je Hue bio mesto boravka poslednjih vijetnamskih careva. Paradoks je u tome što ujedno pokorno prihvataju komunističku vlast koja je upravo te careve proglasila reakcionarnim elementima i feudalnim tiranima, te uništila veliki deo materijalnih spomenika što su bili ostali za njima. Srećom, sačuvano je ili obnovljeno dovoljno toga da posetilac stekne utisak kolika je bila imepratorska moć i bogatstvo.
Za jednodnevni obilazak dela tih znamenitosti cena deluje više nego simbolično – pet dolara. U nju su uključeni vodič koji govori engleski, plovidba dragon-čamcem, ručak i povratak autobusom. Sasvim pristojna ponuda, rekla bih, tako da se prijavljujem za izlet.
Prvo sa čime se ujutru susrećem je (ponovo) loša organizacija – više od sata, autobus kruži ulicama grada skupljajući ispred hotelâ turiste za dve različite ture. Potom odvozi prvu grupu do dokova, a drugu prosleđuje negde dalje. Bespotrebno, dosadno i zamorno sedenje u neklimatizovanom autobusu, umesto jednostavnog okupljanja na doku u dogovoreno vreme. A u dragon-čamcu čekaju drugi turisti, ko zna koliko već dugo.
Iako tura zvanično počinje u osam, čamac isplovljava oko devet i po. Vodič koji solidno govori englski najavljuje nam šta ćemo sve videti, ističući dve veoma važne stavke: cena ulaznica nije uključena u cenu ture a ručak je vrlo simboličan – omanja ćasa pirinča sa povrćem – pa je za prvo potrebno da platimo, naravno, samo za ono što želimo da vidimo, a za drugo da doplatimo, shodno našem izboru sa papreno skupog menija. Kud svi, tu i ja, pa tako plaćam za sve obilaske i za kompletan ručak, te na kraju, cena ture vrtoglavo skače na dvadeset dolara.
Za te novce, dobijamo sporu, dugu i prilično dosadnu plovidbu Parfum rekom, posetu jednoj pagodi i grobnicama triju imperatora.

Znamenitosti Huae
Thien Mu pagoda je zaštitini znak Huea, nezvanični simbol nekadašnjeg carstva, ikona koja se nalazi u logotipima skoro svega u ovom gradu.
Oko ovog hrama i njegovog sedmospratnog tornja, isplelo se tokom istorije mnogo priča, poput one o livenju zvona teškog tri i po tone, čija se zvonjava mogla čuti u prečniku od čak deset kilometara, a za koje je zaslužan osnivač ovdašnjeg budističkog reda — Ču (vijetnamski pandan Rubljovu?); ili priča o čoveku koji je osamdesetih godina prošlog veka ubijen ispred hrama, što je izazvalo velike antikomunističke proteste. Demonstracije su bile toliko masovne da je saobraćaj preko obližnjeg mosta danima bio blokiran, pa su komunistički vlastodršci pohapsili desetine monaha, tražeći od njih da utiču na građane da oslobode zatvorenu saobraćajnicu i prekinu protest.
Čini se da malo šta može biti impresivnije nakon ovog hrama, ali grobnice feudalnih careva pokazuju mi šta znači monumentalnost. Izgledaju grandioznije čak i od kineskih spomenika, a u umetničkom smislu su lepše, budući da nisu restauirane pa ne deluju kao da su juče sazidane, što je inače manir u Indokini.
Planom ture predviđene su posete grobnicama Tu Duc, Minh Mang i Khai Dinh – što su sve imena kraljeva koja meni, a verujem ni ostalim stranim turistima, ne znače ništa. Većina nas ima neki štampani vodič i ako ne pre, a ono je na čamcu pročitala nešto o vijetnamskoj istoriji, ali teško je upamtiti imena careva i shvatiti ko je kome bio otac ili sin ili rođak, pogotovu što su neki od njih imali i po nekoliko stotina (!) žena i i dece. A naš vodič priča kao da pred sobom ima lokalne školarce, koji su nakon lekcija iz istorije došli na ekskurziju da i uživo vide ono o čemu su učili, i ne pomišljajući da bi nam koristio kratak istorijski pregled i raščlanjivanje dinastijskih genealogija. Ne znam da li ne haje ili samo veruje da istorija njegovog naroda mora biti dobro poznata turistima čim su već tu došli.

No kako za dopadanje nije potrebno istorijsko predznanje, to prepuštam mojim impresijama da me vode, pa tako ostajem udivljena velelepnim vrtovima i širokim basenima počivališta Tu Duca, prilično ravnodušna piramidalnom arhitekturom Ming Mangove grobnice i na kraju potpuno oduševljena (i doslovno bez daha) zbog 137 strmoglavih stepenica koje kao da streme ka Božijem prestolu, dok zapravo vode do groba Khai Dinha, usečenog visoko u planini Čau Ču.
Nove godine, zašto dolaze?
Mislila sam da nema goreg pretprazničkog ludila od zapadnjačkog uoči Božića i Nove godine, ali uzbuđenje koje prati doček lunarne Nove godine, poznatije kao kineske, prevazilazi sve što sam videla bilo gde u Evropi.
Hue nije mnogo velik grad ali glavni putevi koji vode kroz njega su dosta široki – sa dve i tri kolovozne trake. Trotoari su takođe veoma široki – po dva metra ili više. No sada, uoči dočeka Nove godine, ne zna se šta je gore zakrčeno: hiljade a možda i desetine hiljada motora koji jure u oba pravca, zaobilazeći jedni druge sa svih strana, trubeći neprekidno, izgurujući spore turističke bicikle – sa sedištima za putnike ispred kormana, te gotovo preskačući preko hauba i krovova kola koja su blokirana u gužvi. Duž trotoara, trgovci svega i svačega tiskaju se sedeći bezmalo jedni drugima u krilima. Prodaje se sve – hrana, kozmetika upakovana u pakete sa obaveznim ukrasnim vrpcama u nekoj drečavoj boji, čestitke, figurice svega i svačega, ali ono što mi najviše privlači pažnju jeste cveće – saksije sa raznim vrstama drveća, žbunova i kaktusa, no ponajviše sa nekim žutim cvetovima. Pitam vlasnika hostela u kome sam odsela da li je možda reč o istočnjačkom pandanu zapadnjačkim jelkama, ali on negira. Neprosto, ukrasno cveće – kaže. A Vijetnamci ga nesumnjivo najviše vole, jer ukrašava gotovo svaki ulaz, a videla sam ga i u vrtovima oko carskih grobnica.

Vodič na čamcu tvrdio mi je da za lunarnu Novu godinu danima ništa neće raditi, dok me vlasnik mog hostela uverava da će megamarketi ostati otvoreni – možda ne prvog dana po prazniku, ali narednih svakako. Svi moji pokušaji da na internetu nađem zavničnu informaciju o neradnim danima, bilo kakvo saopštenje vlade ili nekog ministarstva o tome dokle će se praznovati, ostaju bez rezultata. Kao i zagledanje ulaznih vrata svih većih radnji, u potrazi za nekim obaveštenjem o radnom vremenu narednih dana.
Nova godina je najveći i najvažniji praznik u Indokini. I za razliku od zapadnih zemalja, gde je odavno postala samo simboličan praznik, ovde još uvek ima sakralno značenje i slavi se poput hrišćanskog Božića – uz sve prateće običajane radnje koje imaju dugu tradiciju i koje su vezane za stara verovanja.
Pa, jedva čekam da vidim kako to izgleda, kažem vlasniku hostela nakon što sam nakupovala zaliha hleba i hrane za tri dana (za svaki slučaj).

Izlazim na ulicu pola sata pre ponoći. Okrećem pedale lagano i gledam okolo. Ne primećujem bilo šta neobično. Ulični mini-restorani, sa onim smešnim dečijim plastičnim stolovima i stolicama, nisu ni puni ni prazni, saobraćaj je kao i svake noći, a isto je i kada je reč o broju ljudi napolju.
No u narednih petnaest minuta sve se menja: restorani se prazne, motori stižu sa svih strana i slivaju se ka mostovima što vode na drugu obalu, u centar grada, kuda hitaju i retki biciklisti i pešaci, među kojima je najviše turista.
Krenem za njima. Ah, kakva gužva! Motor do motora, stotine, hiljade ljudi na motorima tiska se u ulici ispred starog utvrđenja oko Purpurnog Zabranjenog grada. Smela bih se opkladiti da je sve u Hueu što diše i hoda na dve noge selo na svoja dva točka i došlo ovde da – gleda vatromet.
Besomučno škljocam fotoaparatom: srećna lica puna napretog iščekivanja, porodice stisnute na sedištima motorbicikala poput sardina – obično je za volanom otac, u krilu jedno dete, a drugo iza leđa, u krilu majke ako je i ona na sedištu, raspoloženi, nasmejani mladi ljudi koji su na vreme zauzeli mesta u nekoliko mini-restorana na travnjaku ispred utvrđenja.
Pod njihovim uticajem, i ja napeto očekujem najavljeni vatromet, nakon kojeg će, verujem, uslediti i neki novogodišnji program.
I najzad – Nova godina! Izostalo je odbrojavanje, ali tačno u ponoć počeo je vatromet. Dosta skroman, rekla bih, u svega dve ili tri boje. Ispaljene rakete opisuju krugove i vodoskoke – i to je sve. Razočarana sam. I iznenađena, jer Vijetnamci svaki hitac ispraćaju oduševljenim poklicima i aplauzima. Ma da li oni stvarno misle da je to toliko dobro? I zar nije ovaj deo sveta poznat upravo po velelepnim vatormetima. Možda treba da sačekam?
Ali ni nakon pola sata vatromet ne postaje ništa spektakularniji. A ljudi već polako odlaze i gužva se raščišćava. Znači li to da nema nikakvog drugog programa?
Neverica.

Ne, definitivno nema – objašnjava mi jedna grupa trusita koja se izmešala sa lokalcima i na vreme raspitala.
Aaah, pa stvarno sam razočarana. Čak i u najgorim danima krize, beogradski javni dočeci Novih godina bili su bolji.
Vraćam se nazad u moj hostel. Ispred mnogih kuća i radnji, ljudi pale vatre i na njima spaljuju (lažni) novac i papire, kako bi u novoj godini zaradili mnogo više. Na improvizovanim stolovima stoji posluženje, a komšije i rodbina dolaze, čestitaju jedni drugima praznik i onda ulaze kod domaćina na gošćenje.
Danas bi u svim kućama sve trebalo da je besplatno. Možete pokucati na bilo koja vrata i poželeti domaćima srećnu Novu godinu, a oni će vas pozvati unutra da se pogostite, tvrdio je vodič sa čamca. Ali nisam probala, ne želeći da doživim još jedno razočarenje.

Kad je praznik – praznik je
Bila sam planirala i poludnevni obilazak Demilitarizovane zone – tunela, objekata i vojnih rekvizita na granici nekadašnjeg Južnog i Severnog Vijetnama, ali zbog Nove godine broj tura je prepolovljen. Tako je otpala ona poludnevna, za koju sam bila zainteresovana, a namesto nje ponuđena mi je druga, po istoj ceni samo celodnevna. Odbila sam, budući da sam na mnogim putničkim forumima čitala o tome koliko je naporna jer se gubi nekoliko sati u okupljanju i čekanju zbog loše organizacije. Neka hvala, već sam se uverila kako to u praksi izgleda. Ionako ću u Sajgon, pa ću tamo postetiti tunele u kojima su se Vijetnamci krili i živeli godinama tokom rata, a koji me zapravo najviše i zanimaju.
No najpre treba da produžim moju vizu, pa zato, napustivši Hue, krenem ka Danangu, jednom od tri grada gde je to moguće uraditi.
Lepa vožnja duž obale, putem bez mnogo saobraćaja, daje mi lažni osećaj da sve ide kako se samo poželeti može. Ali kad stihnem u Danang, sve krene po lošem. Najpre, traženje jeftinog hostela. Zbog praznika i neradnih dana, sve gostionice su krcate a slobodnih soba ima još samo u hotelima gde cene kreću od petnaest evra. Dobro, kampovaću negde na plaži, to je samo dan ili dva, čak i da praznuju pet dana.
„Sedam do deset“, kaže službenica u jednom hostelu.
„Nemoguće?!“
„Da, spaja se sa vikendom.“
Oh! Ovo zvuči tako poznato. A šta je sa Ministarstvom za inostrane poslove, oni sigurno rade regularno?
Ljubazna devojka poziva neki broj i pokušava da sazna zvaničnu informaciju o neranim danima u državnim institucijama. Ali uzalud. Niko ne zna.

Šta sad? Da ostanem i čekam do ponedeljka? Moja viza ističe u sredu i teoretski imam dovoljno vremena da podnesem zahtev i da mi ga odobre, ali kako da budem sigurna u to? Moja sumnja je još veća kada na internetu, na nekom forumu, pronađem informaciju da se produženje vize mora tražiti sedam dana pre isteka prethodne. U redu. To je tačno danas. Ali da li će mi usvojiti kao opravdanje to što se taj termin nesrećno poklopio sa trećim ili četvrtim danom njihovog praznika? Možda je trebalo da predam deset dana pre predviđenog roka?
Nema nikog da mi odgovori na pitanja, a ako budem čekala do ponedeljka i odgovor bude negativan, neću imati dovoljno vremena da stignem do granice i pređem u Laos. Ne znam kolike su kazne za prekoračenje jer ni tu informaciju nije moguće naći na vladinom sajtu, ali na svim forumima tvrde da su visoke. Šta mi je činiti?
Dosetim se i pošaljem mejlove na adrese svih turističkih agencija u gradu koje uspem da pronađem. Sve one u ponudi imaju i uslugu produženja viza, pa se nadam da će mi odgovoriti iz neke. I odgovor zaista stiže iz jedne, i to istog dana:
Dear Snezana,
Visa extension on this occasion is very difficult. Perhaps you need to exit Vietnam to visit Laos or Cambodia then return with a new visa is the most simple way.
Ma da, očas ću da skoknem u Laos ili Kambodžu – to je tako jednostavno za putnika na biciklu.

Hojan
Jedno od pravila koja sam naučila tokom dosadašnjeg putovanja je da će retko biti druge prilike za bilo šta i da je zato uputno iskoristiti svaku šansu čim se ona ukaže. Shodno tome, odlučila sam da pre napuštnja Vijetnama obiđem još grad Hojan, koji se nalazi na listi Uneskove kulturne baštine. To znači malo odstupanje od rute ali ako ga sada ne budem posetila, ko zna da li ću ikada imati prilike da se ponovo nađem u ovom delu Vijetnama.
Dobra odluka, ako zanemarim osorne službenice hostela zbog kojih sam nakon četiri sata čekanja da se moj krevet u zajedničkoj sobi raspremi i namesti, na kraju odustala od ideje da noćim u Hojanu. Ta činjenica uticala je i na moj obilazak ovog grada, koji sam morala da ubrzam kako bih imala vremena da izađem iz naselja i nađem mesto za kamp.
Šteta, jer Hojan je među onim gradovima za koje se čini da ih istorija i vreme nisu ni okrznuli. Podignut je u petnaestom veku, iako se još od prvog veka tu nalazila važna luka, najveća u jugoistočnoj Aziji. Sve do devetanaestog stoleća bio je središte merkantilne trgovine, i kulturne razmene, a kroz njega je u Aziju došlo i hrišćanstvo. Zanimljivo je da je ostao u skoro izvornom stanju zahvaljujući tome što je u pretprošlom veku izgubio svoj trgovački značaj, koji su mu oteli severniji Danang i brojne nove luke.

Razmišljajući o primenjivosti uzrečice „ko zna zašto je to dobro“ na potpunu ekonomsku stagnaciju Hojana od devetnaestog sve do kraja dvadesetog veka, kada se našao na Uneskovoj listi, guram bicikl kroz njegove uske ulice. Krenula sam od one uz samu obalu reke Thu Bon, koja se ovde uliva u Južno Kinesko more. Sa čamaca me dozivaju kormirali, nudeći mi vožnju oko grada, obilazak znamenitosti s vode, prelazak na drugu obalu. „Ćip, madam!“, uveravaju me, smešno izgovarajući početni palatal pa u početku ne shvatam šta zapravo izvikuju. S njima se nadvikuju i nadglasavaju prodavci hrane i poslastica na kolicima, koja se nižu u dugačkom redu uz samu obalu.
S druge strane ulice su kuće, mahom drvene, iz prošlog i pretprošlog veka. Lako prepoznajem tipičan vijetnamski stil – sa uskim pročeljima a dubokim bočnim stranama – s kojim se mešaju prepoznatljvi kineski, japanski te francuski kolonijalni uticaj. Te kuće neodoljivo su šarmantne i one daju šmek Hojanu. Dobro su očuvane i skoro sve su vrlo uspešno adaptirane za turističku i modernu trgovačku namenu: porodične kuće pretvorene su u hostele i restorane, nekadašnje trgovine ostale su trgovine ili su postale specijalizirane radnje, komunalne zgrade preuređene su u muzeje i mauzoleje… Otkrivam da postoje kineski i japanski kvart, ali u potonji ne uspevam da se probijem kroz gomile turista željnih da se fotografišu na mostu Čua Čau koji vodi do njega.
Polažem bicikl na zemlju i prelazim nisku ogradu betonskog mostića novijeg datuma, s kojeg imam odličan ugao za fotografisanje Čua Čaua. Dok napravim nekoliko snimaka, a oko mog polegnutog dvotočkaša već se okupilo nekoliko turista. Dvojica starijih muškaraca raspravljaju o tome koliko moje bisage imaju kilograma, kao i odakle sam. Pre nego što sasvim priđem, čujem kako jedan kaže: „Serbia“, čitajući oznaku sa auto-nalepnice na zadnjoj torbi. I osetim kako mi se srce širi od sreće jer je neko prepoznao skraćenicu „SRB“ što očito znači da je čuo i za Srbiju. Ispostavlja se da je reč o Holanđanima, a sa onim što je pogodio skraćenicu, slatko se ispričam o mom putovanju, ruti i daljim planovima.
Praćena njegovim toplim rečima za srećan put, krenem da se probijam nazad, ka izlazu iz grada u kome sam provela možda svega dva sata. Ipak, ne žalim previše, svesna koliko sam uopšte privilegovana što sam i za toliko bila tu, kao i činjenice da me čekaju obilasci još ko zna koliko znamenitih mesta po svetu.

Planiranje
Provodim silne sate u pretraživanju informacija o graničnim prelazima, o putevima do njih, o viznim pravilima. Kada se putuje u sopstvenoj organizaciji pa još biciklom, prikupljanje tačnih informacija oduzima najviše vremena, jer stvari se veoma brzo menjaju, granični prelaz koji je juče bio otvoren, danas više ne postoji, put kojim se moglo proći sada se rekonstruiše i saobraćaj se usmerava u drugom, zaobilaznom pravcu, donedavno jednostavne procedure su postale složene i skupe, a treba čekirati i vremensku prognozu kao i topografske mape predstojećih deonica kako bi se približno tačno planiralo vreme putovanja… I svaki od podataka moram da proverim više puta, na nekoliko mesta – uglavnom foruma, što najčešće podrazumeva pažljivo iščitavanje stranica i stranica postova. Ponekad prekinem tek kad slova počnu da mi igraju pred očima a glava da mi puca od zračenja monitora.
Sada sam najviše zabrinuta zbog trke s vremenom, a i zato što mi se ne mili da se vraćam na isti granični prelaz na kojem sam ušla u Vijetnam. Na mojoj mapi, iz 2012. godine, on mi je i dalje najbliži, no na internetu otkrivam da postoji i jedan drugi, na krajnjem jugu laoško-vijetnamske granice. Bingo! I provera potvrđuje da je sigurno otvoren. A gde su dve dobre vesti, tu je i treća – do tamo imam mnogo manje kilometara nego što sam mislila. Jeste da me čeka jedan veoma naporan uspon na skoro dve hiljade metara, ali čak i ako budem prelazila svega pedeset kilometara dnevno (a prosek mi je 70-80), stići ću da na vreme pređem granicu.
Zaista jednostavno, kao što je i napisao onaj agent iz turističke agencije.

Dugoprugaš Adam
Pošto u pogranični gradić Đak Leng stižem brže nego što sam se nadala, odlučim da tu ostanem dan-dva, koliko mi obično treba da napišem novi tekst za blog i postavim novu galeriju fotografija. Moje putovanje sve više liči na ozbiljan posao, ‘full time job’: vozim, upoznajem ljude i obilazim znamenitosti, a onda sve slobodno vreme pišem o tome ili sređujem fotografije (plus, pretražujem informacije). I kao za svaki drugi posao, i ja sam za ovaj plaćena – brojem ljudi koji prate moje avanture, donacijama onih koji mi pomažu, a odnedavno i honorarima za tektove koje pišem za jedan portal.
Radi tog posla, sada krenem u traženje smeštaja po pristupačnoj ceni, kad na pešačkom prelazu ugledam zapadnjaka, mladog momka sa velikim ruksakom na leđima, torbom preko ramena i kutijom s violinom. Ne osvrće se ni levo ni desno prelazeći ulicu, pa ubrzam kao da ću ga udariti i povičem u šali:
“Watch out!“
„Hey!“ osmehne se i ja stanem.
Skoro istovremeno, u glas, primetimo da smo prvi belci koje srećemo u ovom gradu. A pošto ni on ni ja ne žurimo, krenemo na kafu.
Adam, kako je mladiću ime, dolazi iz Danske, a putuje već osamnaest meseci (kao i ja!) autostopom. Nema šator ni vreću za spavanje i nikada nije platio nijedan hostel. Spava i hrani se u kućama ljudi koji ga pozivaju u goste a koje upoznaje bilo tako što ih ustopira, ili tako što na javnim mestima svira violinu. Kada je krenuo na putovanje, zapravo je bio planirao da stigne samo do Egipta i da se potom vrati. No, u međuvremenu mu se dopalo da živi na taj način i jednostavno je odlučio da produži dalje, pa dokle stigne.
„Wow! Udivljena sam!“
A i on je mnome, mojom avanturom i načinom na koji putujem.
„Ti si prvi ‘long term’ putnik kog srećem!“, kaže Adam. I u to ime, otvara violinu – otkrivajući u kutiji nekoliko novčanica koje su mu ljudi udelili – i počinje da svira.
Snimam ga kamerom. Na licu mu je srećni izraz, osmeh koji sam viđala na nekim putnicima, takođe dugoprugašima, a koji, kako mi drugi kažu, i ja imam. Osmeh slobodnih ljudi koji žive punim plućima, dan za danom, bez dugoročnih planova i brige oko budućnosti.
I dolazi mi da ga zagrlim i izljubim kao brata ili sina (što bi mi mogao biti po godinama), kao pripadnika iste „sekte“, posvećenika u identičnu filozofiju življenja, nosioca retkog znanja do kojeg se stiže samo kada se pokidaju svi okovi i kada se slobodno poleti. I leti…
*
Fotografije su ovde i ovde

Subscribe
Notify of
guest
13 Comments
most voted
newest oldest
Inline Feedbacks
View all comments
elektrokuhinja
8 years ago

Meni prosto dodje smesno kad pricam sa svojim kolegama koji se toliko brinu oko penzije na primer. Ili oko toga sta ce biti za 30 godina. Ja sam eto srecna da trenutno imam dobar posao i da mogu da radim sta mi je volja. A za 30 godina… koga bre briga, bice kako bude. Oni me gledaju kao da sam pala s marsa:)

Snezana
Snezana
8 years ago
Reply to  elektrokuhinja

Elektrokuhinjo, mislim da je razumljiva ta ljudska potreba da planiramo i da mislimo o starosti, ali stvarnost nas je toliko puta uverila da, barem u ovoj zemlji, mada ja mislim i u životu, ništa nije sigurno ni izvesno (osim da ćemo umreti). Radila sam u “sigurnom” državnim i privatnim foirmama koje su propale, ljudi su izgubili stotine i hiljade (neki i milione, ali za njih ne marim) deviza sa sigrunih štednih naloga, koliko puta smo doživeli da se preko noći sve okrene naglavačke i da ti oduzmu sve što si imao, da ti obezvrede sve što si zaslužio? Uz to,… Read more »

NS Drugari
NS Drugari
8 years ago

A znas sta sam ja upravo odlucio u vezi svog razbudjivanja? Da cu na poslu uz jutarnju kaficu da citam po jedan tvoj post. Krenucu od samog starta ponovo! Uz ovo sunce nema boljeg nacina da se zapocne dan u kancelariji! Snezo, jedva cekam knjigu, pa makar to bilo i za nekoliko godina 🙂 Voleo bih ako mozes i zelis da pises ponovo malo o opremi, pakovanju i ostalim tehnickim detaljima. To mnogo znaci nama koji putujemo ili planiramo da putujemo biciklima, motorima, pa i peske. A u krajnjem slucaju razigrava nas avanturisticki duh 🙂 Oni koji su putovali na… Read more »

Snezana
Snezana
8 years ago
Reply to  NS Drugari

NS, najpre hvala na ovom ponovnom iščitavanju! Neću da iskuliram, naravno. Ali ja sad pišem 7 tekstova mesečno (3 za moj blog i 4 za Q-sphere koji mi plaća) tako da stvarno nemam vremena da pišem bilo šta pride. Ni novinari u redakcijama nemaju toliko mesečnih tekstova. Ne žalim se, samo objašnjavam situaciju. Na Q-sphere treba uskoro da počnu da objavljuju moje tekstove o kampovanju i tamo će biti i o tome što me pitaš. No ako nemaš vremena da čekaš, pitaj me konkretno šta te zanima, ja ću gledati da nađem vremena i odgovorim ti i opširnije ako je… Read more »

Natalija
Natalija
8 years ago

Ovaj blog sam otkrila za vikend i 2 dana čitala sve od početka do kraja uživajući u svakoj avanturi kao i Picasa albumima. 🙂
Mogu samo da kažem: Svaka čast za poduhvat vredan divljenja!

Snezana
Snezana
8 years ago
Reply to  Natalija

Natalija, hvala veliko! Drago mi je što si otkrila ovaj blog! Dobro došla!

mario
mario
8 years ago

Slazem se sa svime sto je NS Drugari rekao. Bas sam slicna pitanja htio da postavim, mene jos samo interesuje jesu li ti vodonepropusne bisage? Jer cim nosis laptop, trebalo bi da jeste da ne “pokisne”. Ali ne samo laptop i odjeca treba da ostane suha! 😀

Snezana
Snezana
8 years ago
Reply to  mario

Mario, kupljene su kao vodonepropusne, ali nisu baš. No zato uvek imam po jednu kesu za smeće u njima, u koju najpre stavim stvari. To je preporučljivo čak i kad su vodonepropusne. Vrši posao i obična kesa, ali bolje ona đubretarka jer jedna od 20L rešava problem za jednu bisagu.

Voja
Voja
8 years ago

Bas mi je “legla” ova prica. Danac autostoper – interesantan lik, ali ovo sto ti radis mene mnogo vise odusevljava. Da te zdravlje, bajs i tehnika sluze, sreca prati, a dobrotvori cesto sete. SRECNO SNEZANA!

Snezana
Snezana
8 years ago
Reply to  Voja

Fala, Vojo, mada si malo pristrasan, rekla bih 😉 ali to je sasvim u redu 😀

Mix
Mix
8 years ago

Pretposlednji pasus objasnio 🙂

Snezana
Snezana
8 years ago
Reply to  Mix

Mix uvek nepogrešivo nalazi poente u moru teksta 🙂

NS Drugari
NS Drugari
8 years ago

Snezana, u komentarima u odgovoru na moje pitanje si prakticno napisala ceo post za blog 🙂 Citam i gledam sliku na sajtu gde se vide sve torbe koje nosis i zamisljam gde to sve stane 🙂 Necu da ti oduzimam vreme potpitanjima, nego cu da pokusam da budem strpljiv i pratim blogove. I da, ide citanje od pocetka i mogu reci da vredi! Sad kad te malo “poznajemo” i kad smo te videli i culi na youtube mnogo drugacije dozivljavamo tvoje tekstove. Nekako su nam blizi i zivlji.

13
0
Would love your thoughts, please comment.x
()
x