Dvogodišnjica
24. juli 2013.
Pre dve godine, na današnji dan, utovarila sam moj bicikl i bisage u autobus za Bratislavu. Tamo sam se srela sa tadašnjim partnerom, skoro potpunim strancem kog sam upoznala nedavno, tražeći saputnika za put oko sveta. Tako je počela moja najveća životna avantura.
Nekoliko meseci kasnije, bila sam ostavljena. Bila je zima, ja sam bila bolesna, sama i uplašena. Nisam razmišljala o povratku mada su me mnogi nagovarali da odustanem. Bilo je i onih zluradih, koji su se unapred radovali mom neuspehu. Ali moj san nije imao veze sa čovekom koji me je napustio. Postojao je pre njega i zavisio je samo od mene. Povređena osećanja i bol su bili druga priča, koju sam odranije znala.
Stisla sam zube i nastavila. Kilometar po kilometar, putevi su se polako otvarali preda mnom, uvek me navodeći na dobre ljude. Davali su mi smeštaj, ugošćavali me, darovali mi razne poklone a ponekad mi ostavljali i novac. Bila sam okružena njima, ne samo u stvarnosti već i na svetskoj mreži. Pratli su me, podržavali i bodrili. Nekad su mi pričali i o tome kako sam ih nadahnula da se sete svojih velikih i malih snova i da učine nešto za njih. Od tih reči umela sam da živim danima, prisećajući ih se u onim teškim trenucima kada bi me snaga napustila, ili kada bi me zaređali pehovi, ili kada bih klonula duhom. Jer – ako moja priča znači makar samo jednom čoveku, onda sve ovo ima smisla.
Negde pred prvu godišnjicu od početka putovanja, dok sam okretala pedale po Rusiji, ostala sam bez ikakvih sredstava. Do tada, imala sam rentu od izdavanja mog malog stana – više nego skromni budžet, dovoljan samo za hranu. Bio je to ozbiljan udarac koji me je dobro uzdrmao. Sama, daleko od kuće, bez ikog na koga bih mogla da se oslonim – hitno sam morala da nađem rešenje.
Počela sam da radim kao ulični prodavac kvasa. O tome, kao i o planu da volontiram na nekoj farmi za besplatan smeštaj i hranu dok ne nađem novog podstanara, pisala sam na mom blogu. Valjda sam prvi put od početka putovanja progovorila o tome kako se finansiram.
I tada, desilo mi se veliko čudo Puta. Neki od onih dobrih ljudi sa mreže počeli su da mi uplaćuju novac kako bih nastavila putovanje. Tražili su od mene samo da ne odustajem od svog sna. U svetu mojih asocijacija, to sam mogla da uporedim samo sa intervencijom „deus ex machina“. Samo što je ovo moje bila zbilja.
Tako sam naučila veliku lekciju – ako slediš svoj Put, ako ne odustaješ ni kad se nađe u krizi, desiće se čudo. I to sasvim izvesno, jer život nije drama u kojoj se poštuju Aristotelova pravila o nužnom i mogućem. Život prevazilazi umetnost jer se u njemu dešava i ono o čemu ona nikada ne bi mogla da progovori a da ne zvuči kao laž.
Tako sam drugu godinu putovanja započela s novom verom u ljude, u sebe, u svoj san. Dobila sam i ponudu da pišem za jedan portal, što je do daljnjeg rešilo moje novčane probleme. Imam taman dovoljno za hranu, vize, popravke na biciklu a ponekad i za hostel. Više mi i ne treba.
Iskušenja koja su me u drugoj godini čekala bila su drugačije prirode – da upoznam različitosti drugog kontinenta i da ih prihvatim. U Kini nisam uspela, kao ni mnogi drugi putnici koje znam. Ali zato me za ostale zemlje Jugoistočne Azije u kojima sam vozila vezuju najlepše uspomene. Naučila sam mnogo. Videla još više. I promenila sam se – sada ni s mog lica ne silazi osmeh.
U međuvremenu, nomadski način života prožeo me je toliko da više ne mogu ni da zamislim da živim drugačije. Moj put je otpočetka imao labav cilj – obići svet, da bi negde u drugoj godini postao sam sebi svrha. Zemlja, ranije zastrašujuća u svojoj veličini, pretvorila se u poligon sa beskrajnim mogućnostima kretanja, u pravcima kojima mi se prohte da pođem, ili na koje me nešto navede, ili koje sama odaberem.
Ne znam dokle ću tako. Znam da sam poslednje dve godine srećna, srećnija nego što sam ikada bila. I kada bih znala da ću sutra umreti, bila bih spokojna – imala sam pune dve godine tokom kojih sam živela intezivno svakoga dana. Sedamsto trinaest dana kao sedamsto trinaest novih života.
Gorim od nestrpljenja da saznam šta mi donosi današnji. Može da mi se desi bilo šta što je moguće zamisliti. Nemam planova osim jednog: da nazdravim u čast svih vas koji ste sa mnom sve ovo vreme. Negde oko dva sata po srednjoevropskom, a u sedam po ovdašnjem vremenu, otvoriću konzervu tajlandskog Čeng piva i, zamišljajući da smo svi negde zajedno, na nekoj velikoj žurci, nazdraviću vam naglas. Živeli!
Inspirativno!
Neki ljudi ceo život teže ka sigurnom a jedino sigurno što dobiju je kraj.
Drago mi je zbog tebe baš kao i tebi zbog nas koji uživamo u tvojim tekstovima.
Vidim da si probala mnoga piva i na tome ti posebno zavidim. Mogu da zamislim kako pivce legne posle tolikog pedalanja.
Pozdrav i ŽIVELI!!! 🙂
Hehe, legne bogovski. 🙂
Živeli!
Srećna godišnjica 🙂
I da nam putuješ i putuješ još mnogo godina i pišeš ove divne tekstove o tome.
🙂
Hvala, draga! I ja tebi/vama želim sve isto, kao i to da nam se negde ukrste putevi 🙂
Živeli!
Živeli! 🙂
Snježana, samo da te pozdravim i da ti kažem da imaš vjernih čitatelja i u Hrvatskoj, točnije u Zagrebu. Dobri su ti tekstovi i pozitivna si osoba. sretno i dalje
Hrvoje, drago mi je to čuti. Ja pak pratim ‘vaše’ cikloturiste, Snježanu Frketić i mladog Hrvoja Jurišića, a nedavno mi se javio i mladi par koji je krenuo na put po Evropi da podelim njihov link, pa evo, da to uradim i ovde: https://www.facebook.com/BiciklomKrozEuropu
A pratim i nebiciklistu, Davora Rostuhara.
…
Ma, putnici znaju jedni za druge i podržavaju se uzajamno 🙂
Pozdrav Zagrebu!
Evo hladan jelen je u ruci. Uzdravlje !!!
Ja drmnula dva Čenga i pala u ensvest 🙂
Živeli, Borise!
I ko mene jedan “so rozi” – ziveli!:-)
Živko i zdravko! 😉
SREĆNO, ŽIVELI
Hvala, anonimus! Živeli! 🙂
SREĆNO, ŽIVELI
Bane, nazdravljam! Hvala!
Živeli i da sve teče barem dobro kao dosad 🙂
Hvala, Jelčice! Neka bude tako – najmanje tako 🙂
Živeli oboje!
Živeli Snežo!
i bravo!
Sledeće pivo pijem tebi u čast 🙂
Hvala, Igore! Živeli! 😀
U posebnim prilikama, ja pijem vermut. Ovo je jedna divna i vrlo posebna prilika i zato sam sada sebi pripremila čašu vermuta ( sve sa šećerom na rubu čaše i kriškom limuna) i pijem u tvoje zdravlje i za tvoju sreću.
ZIVELA ! ! !
Moram ti reći da ti se divim u svakom pogledu.
Maro, pa ti si prava dama 🙂
Živeli! 🙂
Neverovatan ti je život, svaka čast. Sad u septembru ću početi i ja da pišem blog na b92, ali ti me ubijaš, stvarno. Kad mi kažu kako imam interesantan život, ja se samo setim tebe i pomislim kako sam ja mala maca u odnosu na tebe, jer nisam nikada izašao iz Evrope. I kako da se nadam da mi blog bude nešto posebno, pored tvog na istom portalu, pitam ja tebe sad… 😀
Sve najbolje, samo vozi!
Ćao Muzičaru 🙂 Sećam se ja tebe iz Kneza, naravno. Drago mi je što ćeš početi da pišeš na B92, ipak je to najčitaniji portal. Pošto sam ovde (Ajutaja, Tajland) u nekom hostelu (kampujem za malu nadoknadu u bašti), imam i doručak i WiFi, pa čitam tvoje crtice uz kafu i marmeladu 🙂 Zanmiljive su i sigurno će ti blog biti mnogo čitan. Nema tu nikakve konkurencije, a i znam da si se šalio. Meni je putovanje naravno zanimljivija aktivnost od sviranja, ali ja nikad nisam svirala niti imam talenta za to. Samo pak pisanje je druga priča. To je… Read more »
Dobro, jesam se malo šalio, ali malo ima i istine, kao i u svakoj šali… 😉 Stvarno sam impresioniram time što radiš i naravno da ti zavidim. A, i umeš da opišeš lepo šta ti se dešava, tako da kad se spoje te dve stvari ispadne mnogo zanimljivo za čitanje. Jesi sigurna da sam ja taj iz “Kneza”? Pitam te to jer nisam tako često svirao u Bg. Putovanje je definitivno nešto najinteresantnije što postoji na ovoj planeti, samo treba naći način za izvođenje. Ja sam nekada čitao one pisane “romane” o Dok Holideju i najzanimljiviji segment svega toga mi… Read more »
Dakle, ti si moj idol!!!!
Srecan ti put Snezana i neka te sreca svugde prati!!!
Hvala, Lazare 🙂 Ovo je bilo baš onako – iskreno i mnogo simpatično 🙂