Himalajska tura 1. deo

Ovo je prekoredni blog, zapravo biće ih više u naredne dve-tri nedelje. Razlog je taj što krećem na turu po Himalajima, koja je posebna tura u okviru ovog mog putovanja — najozbiljnija, najteža i najizazovnija do sada.

Reč je o Anapurna kružnoj ruti koja je klasična trekerska ruta po Himalajima. Njome se može biciklirati otprilike 300-400 km, zavisno od toga gde je start i cilj. Veoma je naporna za vožnju jer najvecim delom nema nikakvog puta i često treba gurati bicikl ili ga nositi. Sa visine od 760 m sa koje krećem na startu u Bešišeheru, treba da se ispenjem do 5.416 m, na koliko se nalazi prevoj Thorung La.

Rasteretila sam bicikl za deset ili vise kilograma, tako da imam samo zadnje bisage sa garderobom – letnjom i zimskom, vrećom za spavanje, alatom, prečiščivačem za vodu i gorionikom (kog ne mogu da se odreknem jer mi uliva sigurnost da sam nezavisna). Prilično me onespokojava to što krećem bez šatora, ali svuda postoje guest houses i nadam se da ću biti dovoljno brza da svake noći dospem do neke. Šator i podloska, koju takođe ostavljam ovde, zajedno teže cetiri kilograma – pa je vožnja bez njih značajno rasterećenje u pogledu kilaže.

Ne znam kako ću i da li ću moći da se prilagodim na visinu od preko 2.800 m, nakon koje obično počinju simptomi visinske bolesti i potrebna je adaptacija. Nameravam da dam svom telu i dva-tri dana ako bude potrebno dok se sasvim ne aklimatizujem. No neki organizmi jednostavno genetski ne mogu da funkcionisu na visokorazređenom vazduhu, tako da mi je za sada nepoznanica da li ću uspeti da se adaptiram. Ukoliko budem imala simptome visinske bolesti, srednjeg stepena koji ne prolaze, ili, ne daj Boze, visokog stepena, moraću hitno da se spustim ispod 2.800 metara jer posledice mogu da budu katastrofalne. No, zaista verujem da neću imati ozbiljniji problem sa aklimatizacijom. s obzirom na to da sam već više od ve godine napolju, na otvorenom, i da sigurno imam visok procenat crvenih krvnih zrnaca.
Ukratko, biće to najneizvesnija, najnapornija i najduža moja tura do sada i osećam da će mi trebati maksimalna podrška svih koji me prate i navijaju za mene. To je ujedno i objašnjenje zašto dosadašnu formu mog bloga privremeno menjam za svojvrsnu vrstu dnevnika.
Dan prvi, 6. oktobar
Trebalo je da napustim Bešišahar već u šest jer sam uveliko bila spremna. Ali ispostavilo se da kancelarija Annapurna Conservation Area radi tek od deset. Naime, za ulazak na teritoriju ovog dela Himalaja, potrebne su dve dozvole: registraciona karta za individualne trekere (bicikliste) i ulazno odobrenje. Svaka košta po dvadeset američkih dolara ako se kupe pre dolaska u Anapurnu. Tamo, na ček-pointima po Himalaijima, cena je dupla. Sve sam to znala unapred ali sam smetnula s uma najbitniju stvar – Nepalci rade od deset. I to je zvanično radno vreme, a zapravo počinju pola sata do sat kasnije. A kako je juče bila subota, što je u Nepalu neradni dan, svetiji od naše nedelje, to ni juče nisam mogla da pribavim neophodne dozvole. Tako, otpočinjem turu dugim čekanjem od skoro četiri sata.
Oko pola jedanaest najzad krećem.
Put vodi uzvodno uz reku Marsjangdi i od početka obećava veliko mučenje – kamenit, strm, sav u barama i kaljugama od kiša koje su padale prethodnih dana, a i zbog tek završene kišne sezone (za taj zvanični završetak padavine očito ne haju). Na skoro svakoj okuci preko njega se sliva reka, jer je put prokopan kroz stene niz koje teku vodopadi. Nekada je voda duboka i po trideset centimetara ili čak i više, a radi lakšeg prelaska džipova i minibusa postavljeno je kamenje. Ono je, naravo, klizavo pa se često ne usuđujem da te rečice i reke presečem točkovima, već to radim peške: veoma oprezno hodam s kamena na kamen gurajući pored sebe bicikl na koji se oslanjam. Bujica je nekad toliko jaka da zanosi bicikl i gubim ravnotežu. Srećom, nijednom ne padam, a moje vojničke švajcarske gojzerice, koje sam kupila u Tajlandu, pokazuju se kao zaista vodonepropusne.
Ipak, put je mnogo bolji nego što sam očekivala jer nema veoma strmih uspona uz koje se ne može voziti i uz koje je čak teško gurati. Kako odmičem, tako sve češće radim ovo potonje – guram. Blatišta su sve veća i put liči na duboko preoranu njivu sa brazdama koje su napravili točkovi džipova. Izdignuti delovi puta, oni duž ivica i po sredini, lepljivi su od raskvašenog zemljišta. Tako zagacam u blato i nakupim nekoliko kilograma na cipelama i točkovima, a onda prođem kroz reku i sve se opere samo od sebe. Sve češće, oni vodopadi ne presecaju put samo na prevojima, već i teku njime. I kad se obradujem što kreće kratki spust, pa ću moći da sednem na bicikl, radost mi kratko traje – klizam se kao da vozim kroz potok i vožnja je toliko naporna da često odustanem i opet počnem da guram čak i kada je nizbrdo.
Moj bicikl, sada sa samo dve zadnje bisage – u kojima imam manje od deset kilograma tereta – čini mi se lakim kao pero. Skoro da i ne osećam nikakav napor. Smejem se u sebi razmišljajući o tome kako je sve stvar navike i poređenja.
Predeli kroz koje prolazim najviše me podsećaju na one na Staroj planini, dok mi se sam kanjon čini sasvim nalik onom na kavkaskom Svanetiju, gde sam vozila pretprošlog proleća.
Na skoro jednakim razdaljinama od po četiri-pet kilometara grupisana su seoca sa po nekoliko kuća. U nekima su male prodavnice ili restorani, a cene su, očekivano, duplo veće nego u dole, u ‘civilizaciji’.
Ulazim u jednu da kupim nešto slatko, za usput, kada mi opadne šećer. Na stepenicama sedi nekoliko dece a žena je za tezgom. Dok prolazim unutra, čujem je kako ih podučava:
„Namaste! Give me pen!“
Deca ponavljaju za njom, a meni pritisak momentalno skače.
Ne podnosim prosjačenje. Užasno mi smeta što dobar deo Nepalaca pokušava na razne načine da izmoli novac od belaca. Pošto su svi slabi na decu, onda njih poturaju i uče da kako ugledaju belog čoveka, da tako ispruže ručicu i traže mu – olovku, slatkiše, novac. Znam da se na to ovde ne gleda kao na nešto nedostojno ili ružno ili neprimereno. Donedavno sam mislila da smo upravo mi, beli ljudi, krivi za to, jer smo dolazeći ovde darivali sirotinju tim šarenim lažama ili sitnim novčićima, iskupljujući svoje grehe i umišljajući da činimo dobro delo. Međutim, onda sam saznala da to nije počelo s bumom turista u drugoj polovini prošlog veka – već da su ovde ljudi oduvek bili skloni tom načinu ‘zarađivanja’.
Moje uverenje izmenilo se nakon čitanja knjige „Sedam godina na Tibetu“ Hajnriha Harera, koji je ovde bio od završetka Drugog svetskog rata do sredine pedesetih godina dvadesetog veka. Tibet je tada bio skoro potpuno zatvoren za strance i ako je neki beli čovek i uspeo da ga poseti, to je bilo vrlo kratko, na nedelju-dve. No već tada je bilo mnoštvo prosjaka koji su sedeli ispred budističkih hramova i na ulicama Lase molili prolaznike za milostinju. Kada je vladi prekipelo, rešila je da uposli ove ljude i omogući im da zarade. Međutim, posle kratkog vremena oni su se ponovo vratili na ulice.
Sećam se slične priče sa našim Romima ispod novobeogradskog nadvožnjaka. Kada su ih gradske vlasti raselile dajući im montažne kontejnere za život, mnogi su vrlo brzo prodali te kućice (za po dve hiljade evra) i vratili se svojim kartonskim ‘kućama’.
Verovatno bi se sličnim neuspehom završio svaki pokušaj da se ovim Nepalcima koji prose objasni koliko je to nedostojanstveno. Pa ipak, ne uzdržavam se da ženu u prodavnici, koja koliko-toliko govori engleski, upitam zašto misli da stranac mora da ima olovku ili novac i da treba da ih da njenom detetu. Smešno i bespotrebno – znam, ali je jače od mene.
Kao i kada me nekoliko kilometara kasnije okruže dečaci, koji i idući pored mene, uporno ponavljaju: „Daj mi čokoladu!“
„Daj ti meni čokoladu!“, odgovaram, u apsurdnom natezanju sa dečurlijom koja niti razume niti je, na kraju krajeva, kriva što su je roditelji tako učili.
No nisu sva deca koju srećem naučena da prose. Mnoga me samo pozdrave sa „Namaste!“ priljubivši ručice i osmehujući mi se. Ako su sa mamama ili tatama, ovi ih uče da kažu: „Hello!“ ili „Bye-bye!“
Primećujem još nešto što bih mogla nazvati osobinom Nepalaca, jer dešava mi se otkako sam ovde – imaju veoma razvijen takmičarski duh. Nema deteta ili odraslog koji nije pokušao da me prestigne, bilo da je na biciklu ili peške, a u potonjem slučaju trčeći ispred mene. Kad isprednjače nekoliko desetina metara, stanu, okrenu se i samozadovoljno se smejući pogledaju me sjajnih očiju, kao da kažu: „Ha! Brži smo!“ To mi je smešno i simpatično, pa im često pokažem palac, odajući im priznanje da jesu bolji.
Kako dan odmiče, tako sve više guram a sve manje vozim. Tome doprinosi i to što otkrivam da su mi se gumice kočnica sasvim izlizale. Ne znam kako se to desilo. Nisu bile sasvim nove, ali trebalo bi da su potrajale najmanje još nekoliko stotina kilometara. Možda su krivi voda i blato kroz koje sam skoro sve vreme prolazila, te su se tako brzo istanjile? Imam jedan par rezervnih, ali trebaće mi dva para, za oba točka. Pokušavam da se setim da li sam usput videla neki bicikl u seoskom dvorištu jer ako negde nađem neki, mogu da pitam vlasnika da mi proda paknove. No, nisma primetila nijedan. Što i ne čudi – ovde se i motorima teško prolazi i bicikl bi bio podjednako bespotreban kao skije na Ekvadoru, a posebno s obzirom na to koliko su dvotočkaši skupi u Nepalu.
Tako sada guram i delom puta koji je relativno ravan i suv i po kojem bih mogla da vozim. Štedim pločice kočnica dok predveče, kada se budem smestila negde, ne smislim šta da uradim. Prednje ću svakako zameniti, ali ostaje pitanje šta sa zadnjima. Do kraja ture, a to znači naredne dve nedelje najmanje, nigde neću moći da ih kupim. Jeste da ću najviše voziti uzbrdo – ako uopšte budem vozila s obzirom na stanje puta – ali svejedno ne mogu da pedalam bez pouzdanih kočnica, a očekuje me i spust nakon prevoja Thorung La. Juriti za biciklom nizbrdo jer morate da ga gurate pošto mu ne rade kočnice napornije je nego ga gurati uzbrdo, a i veoma je opasno.
Kada se odlučim da današnju ‘vožnju’ završim u selu Sjange, gde postoji guest house, najpre se bacam na zamenu paknova. Stavljam one nove napred, a ove prebacujem pozadi jer su u boljem stanju od onih na zadnjem točku. Ipak, ne ulivaju mi poverenje da će izdržati do kraja ture. Zato odlučujem da se sutra vratim džipom u Bašišeher, da pokušam da nađem rezervne. Bicikl ću ostaviti ovde. Za akciju odlaska u grad, traženja nekog servisa ili radnje i povratka trebaće mi ceo dan. Ali barem vremena imam na pretek.
Nekoliko Francuza planinara zainteresovano me posmatraju kako radim. Ostaju u neverici kad im kažem da nameravam da izvozim celu Anapurna kružnu rutu.
„Neću da te plašim“, kaže jedan mladić, „ali ima jako strmih delova, po petsto metara u vis skoro pod pravim uglom. Pa ima i stepenica kojima moraš uzbrdo.“ Sa svojim drugarima, a uz pomoć nosača i vodiča, on je ispešačio celu rutu, samo iz suprotnog smera.
„Znam“, odgovorim. „Videla sam fotografije poznanika koji je tuda vozio prošle godine. Moguće je, malo ću gurati, nositi, prenositi prvo bisage pa bicikl, ali verujem da ću uspeti.“
Francuz i njegovi drugari klimaju glavama s izrazima na licima u stilu „svaka čast“ i „ti nisi normalna“.
To me nagna na razmišljanje kom sam se i danas nekoliko puta prepuštala – zašto ovo radim? Odluku da pokušam da izvozim Anapurna rutu donela sam sasvim slučajno. Prethodio joj je susret sa grupom od šesnaest poljskih biciklista koji su došli na Nepal da bi vozili taj krug, a potom i objava jednog momka na FB-u koji želi da u organizaciji jednog srpskog kluba uradi to isto sledeće godine. Pogledala sam rutu, profile visina, pročitala na netu o iskustvima onih koji su tuda vozili, pregledala fotografije jednog drugog FB poznanika koji je tuda prošao prošle godine, u organizovanoj vožnji preko neke nepalske agencije – i odlučila da i sama to pokušam.
Možda zato što već dugo, od početka putovanja oko sveta, želim da izvozim nešto veliko i zahtevno, poput prevoja Karakorum ili Pamira ili rute Menali-Leh na Himalajima ili Katmandu-Lasa na Tibetu. Prvi će mi ostati nedostupan zbog problema s pakistanskom vizom, drugi je bio zatvoren zbog sukoba sa Rusima u vreme kada sam bila u tom delu sveta, za treći bih morala da nađem društvo jer nikako ne želim da sama pedalam po Indiji (čak uopšte i ne želim da idem tamo), a poslednji poduhvat nije moguće izvesti individualno već jedino u organizovanim grupama, sa vodičem i mnogo novca zbog brojnih odobrenja koja treba kupiti za ulazak na Tibet. Otuda, kada mi je Anapurna ruta ušla u polje interesovanja, nisam mogla da prestanem da razmišljam o njoj.
Ali opet – zašto?
Iskreno, ne znam odgovor. Želim da vidim Himalaje i da vozim na njima. Želim da testiram sebe i pobedim svoje slabosti. A najviše od svega — želim da na trenutak doživim onaj osećaj pobede, kada se nađem na vrhu i vrisnem od sreće i ponosa što sam uspela.
.
(Zbog presporog interneta, za sada će fotografije izostati.)

Subscribe
Notify of
guest
4 Comments
most voted
newest oldest
Inline Feedbacks
View all comments
Marica
7 years ago

Eh, pa vidiš da znaš odgovor. Hoćeš da vidiš Himalaje i voziš po njima. Zar ti treba bolji razlog? Zar uopšte postoji bolji? 🙂
Predeo, sudeći po fotografijama na FB, obećava već od starta koliko napora toliko i uživanja. Držim ti palčeve da izguraš do kraja.

Orion
Orion
7 years ago

Evo šta Draga Saveta ima da kaže na temu Visinska bolest 🙂 Kako lako ćeš podneti visine u mnogome da, zavisi od tvoj genetskog make up-a, ali ima par sitnica koje mogu da pomognu. Prvo – H2O, mnogo! ali gutalj po gutalj. Dehidracija je lako moguća i vrlo ozbiljna. Drugo – diši drugačije! Automatski će se način disanja i sam promeniti, duboko i sporo postaje difault, ali pišem posebno zbog O2, tj. njegovog manjka i nedostatka. Bitno je vrlo da budeš racionalna (koliko možeš u momentu, a vežba pomaže, tj. što duže bude ‘gore’ biće ti lakše) i shvatiš da… Read more »

Orion
Orion
7 years ago

Da dodam, ako si još u kupovini i ako ima po iole pristupačnoj ceni, oksimetar (npr. http://en.wikipedia.org/wiki/Pulse_oximetry) pomaže da proveriš da li ti je loše zbog manjka kiseonika/saturacije i da odrediš koliko treba da usporiš. Ako nema, ništa, moći će i bez toga, nemaj brige.

Snezana
Snezana
7 years ago

Hvala vam na podršci a Orionu i na savetima. Imam samo na kratko net, pa zato ovako brzo odgovaram. Pozdrav!

4
0
Would love your thoughts, please comment.x
()
x