Priča o Suhani
Suhana Gautam je ćerka vlasnika hostela u kojem sam odsela. Njeno ime znači „dobro obučena“, a prezime Gautam kazuje da pripada kastinskom redu iz kojeg je potekao i Sidarta (kasnije Buda). To je visoka kasta i Suhana u levoj nozdrvi ima mali pirsing što je obeležje njene kaste. Nošenje ovog obeležja danas nije obavezno, ali više od polovine žena u Nepalu, hindu porekla, ima malu minđušu u levoj nozdrvi. Starije hinduskinje mahom nose alkice ili minđuše u obliku tačke sa nekim priveskom, a nekad imaju alkicu kroz obe nozdrve, dok mađe žene i za njima devojke gotovo uvek imaju minijaturne zlatne tačkice. Pirsing dobijaju kao sasvim male devojčice, a kasnije same odluče hoće li ga zadržati. Za dečake ne postoji odgovarajuće obeležje. Jedan broj njih ima zlatnu malu alkicu u levom uvetu i to mnogo više dok su dečaci, dok u kasnijem dobu uglavnom nemaju nikakav vidljiv znak kastinskog pripadanja.
Suhana ima sedamnaest godina i pohađa srednju školu u Pokhari. Školovanje u Nepalu traje kao i u Srbiji – osam plus četiri godine. Po zvaršetku škole, Suhana bi želela da upiše neki fakultet. Sanja i o tome da živi u Americi, ali…
Već prvog dana po mom useljenju u hostel, Suhana mi je došla u posetu, na krovnu terasu gde sedim preko dana i pišem. Pitala me je da li mi smeta ako sedne za sto da pričamo. Za Nepalce je takvo ponašanje veoma retko, jer u Aziji ne poznaju zapadnjački bonton i učtivosti tog tipa su im sasvim strane. U ovom delu sveta normalno je da će belca upadljivo zagledati, da će bez pitanja pipati njegove stvari, zavirivati mu u kompjuter, u torbu pa i u novčanik. No, Suhanin otac već godinama drži hostel i uticaj zapadnih turista je očigledan.
Malo me je ispitivala o tome odakle sam, šta pišem, gde i zašto idem, ali je razgovor brzo pošao u smeru koji je mene zanimao – život mladih u Nepalu.
Prvo što saznajem je da bez obzira na kastu iz koje dolazi i na imovinsko stanje svojih roditelja, devojka na Nepalu ima zapravo samo jednu pravu ‘obavezu’ u životu – da se uda do svoje dvadeset druge godine. U siromašnim seoskim sredinama, a sela su najdominantniji tip naselja na Nepalu (sigurno preko 90%), još uvek postoji običaj ugovorenih venčanja. Ugovaraju se između roditelja mladenaca, dok su ovi još uvek mala deca. Nekada, mada je to sve ređe, decu zaista i venčavaju u tom dobu, no mnogo češće se čeka dok ne odrastu. Ne postoji mogućnost da neko od mladenaca raskine veridbu.
U gradovima i modernijim porodicama, devojke i mladići imaju mogućnost izbora. Ako im se dopada neko i ako je dopadanje uzajamno, o tome obaveste svoje roditelje i ovi onda preuzimaju stvar u svoje ruke. Ranije su postojale prepreke u vezi sa pripadnošću različitim kastama, ali danas su one gotovo izbrisane.
Suhana mnogo puta ponavlja reč ‘moderno’ dok mi priča o ‘slobodi izbora’ osobe s kojom ćeš ući u brak. Pitam je da li postoji nešto kao zapadnjačko zabavljanje, period u kome parovi provode određeno vreme zajedno pre nego što se i odluče da se uzmu. Suhana gotovo uplašeno vrti odrečno glavom. „Ne!-ne!-ne!“, ponavlja brzo. Da je hrišćanka, sada bi se verovatno prekstila tri puta i za svaki slučaj, sujeverno pljucnula na pod u stilu „sačuvaj me Bože“. Pitam je da li postoji bilo kakav kontakt između devojaka i mladića, recimo, u školi, i saznajem da su odelenja mešovita, ali da dečaci i devojčice sede u odvojenim redovima klupa.
„Dobro, ali šta se dešava kad ti se neki dečak sviđa?“, pitam je.
„Ako se i ja njemu sviđam, onda može da obavesti svoje roditelje i oni će da ugovore venčanje“, odgovara mi.
Između suprotnih polova ne bi smelo ništa da se desi pre braka. Nepalskim zakonom je zabranjeno čak i strancima da parovi spavaju u istoj sobi ako nisu venčani. „Policija bi sad mogla“, priča mi Suhana, „da dođe i proveri sve naše goste. Ako su u sobi mladić i devojka a nisu u braku, trebalo bi da ih uhapsi a moj tata bi platio veliku kaznu. Na sreću, policija to ne radi jer svi znaju da je u stranim državama to dozvoljeno.“
Pa kako se onda mladi u Nepalu zabavljaju pre nego što se udaju ili ožene?
Devojke uglavnom sede kod kuće a priliku da učestvuju u socijalnom životu imaju samo posredno – kada u kućnu posetu njihovim roditeljima ili braći dođu gosti. To se najčešće dešava za vreme praznika i skoro uvek posete prave muški ;lanovi porodica, bez žena ili ćerki. Tokom festivala Tihar i pre neki dan, kada je bio poslednji praznik u ovoj godini, imala sam prilike da vidim kako to izgleda.
Muškarci u Nepalu masovno su ludi za kartanjem u novac. Kada dođu nekome u posetu, posedaju na pod, na prostrt ćilim, i počinju da se kartaju. Domaćica iznosi posluženje i piće, i prazni piksle. Muškarci sede do zore, kartaju se i pričaju. Uvek, u svakom okupljanju, ostaje se do zore. Suhanin otac, Sem, rekao mi je da to nije pravilo, da ne mora da se sedi toliko, ali da svi uvek sede do čest-sedam ujutru. Po nepalskom zakonu kartanje je zabranjeno, ali milicija o praznicima ne ulazi u privatne kuće jer zna šta bi tamo zatekla.
U prvom hostelu u kojem sam odsela u Pokhari, na vrlo neprijatan način otkrila sam kako se mladići provode. Pošto je u Nepalu zabranjeno puštanje glasne muzike i ulične proslave posle devet uveče, mladići se okupe i iznajme jeftinu sobu u nekom hostelu. Kupe alkohol – obično je u pitanju nepalska rakija koja ima preko četrdeset procenata alkohola – i hašiš ili marihuanu i zatvore se u sobu. Tamo piju, drogiraju se i, naravno, sve vreme kartaju. Veoma su bučni jer puštaju glasnu muziku i horski pevaju. Nepalska muzika je slična indijskoj, sa preovlađujućim zurlama, i uhu zapadnjaka veoma je teško da je dugo sluša. Problem je i taj što Nepalci obožavaju da vrte istu stvar do iznemoglosti. Tokom Tihara, dva puna dana bila sam prisiljena da slušam jednu te istu stvar koju su pevali ispred kuće nasuprot mog hostela. Pretpostavljam da je bila u pitanju neka obredna pesma, jer je započinje najpre jedna muški glas, kome onda horski odgovaraju svi, prateći to pljeskanjem dlanova i povicima na završetku svake strofe. I tako bukvalno preko celog dana. A onda uveče, iz partera hostela, pesma i buka od gostiju koji su im došli u posetu. Mozak mi je provrištao dok se svi festivali i praznici nisu završili.
Suhani su moje žalbe na buku smešne. Čini se da i ne shvata šta tu može da mi smeta. Jer, Nepalci su veoma bučan narod, i to je bilo jedno od mojih najvećih iznenađenja po dolasku u ovu zemlju. Valjda zbog budizma i meditacije, očekivala sam da su tihi i okrenuti duhovnosti, što se ispostavilo kao potpuno pogrešno.
Pitam moju sagovornicu da li se i devojke zabavljaju na neki način, da li posećuje svoje drugarice ili izlaze negde u grad zajedno?
„Neee!“, odgovara mi.
Sa drugaricama se viđa u školi a od kuće se dopisuju SMS-om ili preko Fejsbuka. Devojke uglavnom nikuda ne odlaze, osim do prodavnice. I sve svoje planove za budućnost vezuju za svoje potencijalne muževe. Zato Suhana ne veruje da će ikada zaista i otiići u Ameriku. Jer, i njen muž mora to da želi. Potom, treba da imaju nekoliko hiljada evra da bi dobili nepalski pasoš i američku vizu. Iako se njen otac smatra imućnijim i pretopostavka je da će i Suhana naći muža iz dobrostojeće porodice, to je još uvek veoma velik novac za nepalske uslove, poput deset puta veće sume za nas.
Tako Suhani ostaje samo da mašta – o odlasku u Ameriku, o fakultetu, o udaji, o nekom momku u kog se možda već sad zagledala. Vidim je svakog dana negde oko dva, nakon ručka i kad se otac i majka zabave o svojim poslovima, na drugom kraju ‘moje’ velike terase. Dođe tiho, sedne na ogradu i zagleda se prema brdima iznad Pokhare. Nekad priča mobilnim s nekim ili kuca poruke. Ostane tako deset-petnaest minuta i onda žurno ode dole, u bučnu svakodnevicu Nepala.
Kakvo lepo čeljade. Devojke iz tog dela sveta kad su lepe, stvarno su lepe. Baš smo pre neki dan ovde naleteli na neku kad smo gledali stanove. Doduše Indijku. Žena je prosto zračila svojom lepotom. 🙂 Inače imali smo baš puno prijatelja iz Indije dok smo živeli u Češkoj. Uvek su mi bili zanimljivi ti njihovi ugovoreni brakovi kad upoznamo par. Obično bi bili mnogo skladniji par od onih iz slobodno sklopljenog braka. Indijci neženje su nam pričali da je njima sasvim OK da ih roditelji žene jer je to čitava nauka naći srodnu dušu. Ne sumnjam da ima i… Read more »
Ne bih da deluje zlobno, ali sada bih se prisetio tvog komentara o emancipaciji, gde si se žalila na postupanje zapadnjačkih muškaraca. Nadam se da sada shvataš koliko je emancipacija važna. Kako napreduje knjiga? Šta još ima zanimljivo u tom mestu gde si odsela?
Ne sećam se toga o čemu govoriš a i ne volim ton kojim mi neko drži lekicje i govori ‘utata’ – a tvoj je baš takav.
Hmm, stavim disclaimer “Ne bih da deluje zlobno”, ali se ti i pored toga uvrediš. Koji je pravi način da ti neko ukaže na pogrešne stavove a da se ne naljutiš na njega?
Saša, ja tebe ništa ne razumem i pored najbolje volje. Najpre, zašto bi neka napomena u kojoj mi držiš lekciju delovala ‘zlobno’? Rekla bih da je to potpuno pogrešna reč ili ja nisam uspela da shvatim šta ona radi u kontekstu celog tvog posta. Potom, nemam pojma o čemu pričaš, o kojim mojim stavovima jer, dozvoli, ja imam mnogo postova i mnogo komentara i sa mnogo ljudi sam u kontaktu na raznim mrežama i logično je da ne mogu da znam na šta se odnose tvoje asocijacije. Znači, nisi me udostojio objašnjenja kada si mi ‘ukazao’ na to i to.… Read more »
Ok, možda je jednostavnije pitanje da li sada, u ovom trentutku, misliš da je ženska emancipacija glupost ili je bitna za žensku populaciju širom sveta? Jer kada ste ti i Brajan bili raskinuli u ljutini si izjavila nešto u smislu “izem ti emancipaciju kada to znači da te muškarac ostavi samu u nepoznatoj okolinu”. Taj stav mi je bio potpuno nerazumljiv budući da te doživljavam kao izuzetno jaku žensku osobu koja upravo svojom avanturom dokazuje da žene nisu slabiji pol već da mogu da budu potpuno jednake sa muškarcima. Tada sam prokomentarisao da ne odbacuješ tek tako emancipaciju jer je… Read more »
Šta god da sam pisala i u kom god emotivnom stanju, ne verujem da sam rekla ozbiljno da je emancipacija glupost. Ali ajmo redom: Ostaviti saputnika, partnera, bilo ženskog ili muškog, u nekoj nedođiji i bez razloga za raskid partnerstva (uzmimo da je partnerstvo = dogovor o ostvarivanju zajedničkog cilja) nema veze sa emancipacijom i nečijim sposobnostima. To se moralno vrednuje nekim drugim parametrima. To što neki smatraju da žene mogu sve što i muškarci, nije tačno. Zapravo je pogrešno postavljanje teza. Neke žene mogu sve što i neki muškarci pa i više od njih – bila bi tačna postavka.… Read more »
Da sam na tvom mestu, kao što nisam, ja bih knjigu koncipirala na pričama o ljudima koje srećeš na putu. To je, ujedno, i najači deo tvojih pisanija koje deliš ovde sa nama. Nikada neću zaboraviti, a često sam je i prepričavala, priču o onom Turčinu koji ima moto “Kad ne mogu ja u svet – dovešću svet kod sebe”, pa prima bicikliste i druge putnike u zamenu za priče iz zemalja iz kojih potiču. Priča o … me uvek obraduje. Ovaj predlog mi se mota po glavi od kada si nam predstavila Suhanu. Nadam se da ga nećeš doživeti… Read more »
To jeste moja ideja, ali za zbirku priča. Sada radim roman, a način na koji ga pišem niko od vas nije imao prilike da do sada upozna, jer je blog sasvim deseta forma.
Nakon romana, imam dve ideje – jedna je s tim pričama a druga da sredim putopise i objavim ih kao celinu. Videću, ima vremena. Ovo mi je sad najbitnije.
Zdravo Snezana, ja sam od onih koji te citaju od samog pocetak a nikada nista ne komentarisu…Mnogo su ti lepi tekstovi i cela tvoja avantura. Ja ti se divim 🙂 ….Ali moram da ti priznam da mi mnogo nedostaju tvoje price….tako da jedva cekam da napises knjigu i krenes dalje sa predivnom avanturom….. 🙂
Ana, hvala ti mnogo na javljanju 🙂
Da te obradujem: danas-sutra postavljam novi blog a onda još jedan nakon kraćeg vremena 🙂
Veliki pozdrav!