Odlomci iz romana i pretplata

bookSlide2
Iz rukopisa romana Zakotrljaj me oko sveta
(odlomci su uzeti iz nekoliko različitih delova romana)
 
 
 
*
Za doručkom smo bili samo nas dvoje i par Amerikanaca u kasnim pedesetim. Kako su nas opazili, tako su počeli razgovor na onaj nametljivo-sponatni način, koji sam u sebi nazivala ‘američkim’ jer sam ga primetila i kod Brajana još prvog dana na Siciliji. Glasno i srdačno, sa mnogo uzvika i smeha, kao pri susretu dobrih starih prijatelja iako se vide prvi i verovatno poslednji put.
Bili su iz Kalifornije, u kojoj je Brajan rođen i gde je proveo rano detinjstvo, što je bio dodatni razlog za ushićenje. Putovali su po svetu već osam meseci, mahom autobusom i vozom, a planirali su da ostanu na putovanju dokle budu imali novca.
Kada su čuli za naš plan, samo što nisu počeli da vrište od oduševljenja.
„I koliko dugo mislite da biciklirate po svetu?“, zanimalo je Meta, kako nam se predstavio sitni oniži čovek koji se činio upola manjim od svoje pozamašne žene.
„Nemamo rok“, odgovorio je Brajan sležući ramenima. „Nismo usmereni na sam cilj, već na putovanje.“
To je bila rečenica s njegovog bloga koju je veoma voleo. Možda zbog mog znanja engleskog ili zbog drugačijih očekivanja, tek, činila mi se potpuno neodređenom. Kada bi ljudi mene pitali, odgovarala sam da izbegavamo da planiramo mnogo unapred, ali da pretpostavljamo da će nam biti potrebno nekoliko godina, mada u svakom trenutku možemo da odlučimo da prekinemo i vratimo se – a da li svako svojoj kući ili u Ameriku, odnosno Srbiju, zavisiće od toga kako nam bude išlo u vezi.
„Divno! Divno“, bila je očarana Suzan, Metova žena. „A zašto ste izabrali da krenete baš iz Bratislave?“
„Hoćemo da najpre vozimo po Karpatima nekoliko meseci a posle ćemo preko Balkana prema Turskoj“, odgovorio je Brajan.
Osmehnuo mi se i ovlaš me je pomazio po leđima. Stajali smo ispred švedskog stola puneći naše tanjire, u poretku: Met, Brajan, ja, Suzan.
„Fantastično!“, uskliknula je debela žena preko mene. „A kako ste se vas dvoje našli, mislim, ti iz Kolorada, ona iz Srbije? Da li ste se poznavali pre ovoga?“
Nisam imala problem sa otvorenošću ni kada je reč o mnogo intimnijim pitanjima, ali u ovom njenom bilo je nečeg što mi se nije dopalo. Kao da se čudila šta će on u takvoj avanturi sa mnom, da li zbog toga što dolazim iz Srbije ili što joj ne delujemo kao skladan par, ili pak iz oba razloga. No Brajan očito nije delio moj utisak jer im je nepromenjeno srdačnim tonom ukratko prepričao istoriju naše veze:
„Upoznali smo se preko jednog biciklističkog portala tako što smo oboje maštali o putu oko sveta. Malo smo se dopisivali, potom smo napravili probnu turu i onda smo se odlučili. Ja sam doleteo pre dve nedelje u Berlin i vozio sam dovde, a Snežana je sinoć stigla autobusom iz Beograda. A kroz dva dana najzad krećemo!“
Zbog neskrivenog ushićenja u njegovom glasu, došlo mi je da ga poljubim, ali nisam bila sasvim sigurna koliko voli pokazivanje intimnosti pred drugima, pa sam se uzdržala.
„A pare? Kako ste ih obezbedili?“, zanimalo je Meta.
Već smo bili završili s posluživanjem i sada smo stajali na pramcu broda koji je bio preuređen u restoran, sa tanjirima punim hrane i šoljama kafe u rukama. Bila sam gladna i pitala sam se hoće li nas ovi Amerikanci ikada pustiti da sednemo za sto da doručkujemo.
„Ja sam izdao moju kuću, Snežana takođe rentira svoj stan a i pisaće za neke novine. Za putovanje biciklom ne treba mnogo – ne plaćamo prevoz, skoro sve vreme kampujemo i kuvamo hranu na malom gorioniku“, objasnio im je Brajan.
Iskoristio je pominjanje hrane da ih mimikom podseti na to da stojimo u ne baš udobnom položaju, te je sasvim spontano krenuo prema jednom stolu uz ogradu broda i spustio svoj tanjir i šolju. Pozvao me je pogledom i prineo mi stolicu kako bih sela.
„Nas dvoje mnogo volimo da jedemo i jedva čekamo da probamo sve ove primamljive stvari“, dobacio je Amerikancima kao izvinjenje. Seo je tako da im bude okrenut leđima.
„Prijatno!“, uzviknuli su oboje, dok su se smeštali za drugi sto.
„Uh, kako su naporni!“, tiho mi se požalio, i poslao mi je kratki poljubac na daljinu.
Bila sam iznenađena.
„Nisi delovao kao da te guše“, primetila sam. „Izgledalo je kao da uživaš u razgovoru s njima.“
„Ma kakvi“, odgovorio je kratko, i bacio se na hranu.
Dok smo jeli u tišini, razmišljala sam koliko zapravo ne poznajem tog čoveka s kojim se upuštam u poduhvat koji je već sam po sebi težak i neizvestan. Dopisivali smo se svakodnevno pet meseci i nekoliko puta razgovarali na video-Skajpu pre našeg upoznavanja uživo, potom smo proveli mesec dana zajedno u Beogradu i vozeći po Siciliji, pa smo se opet svakodnevno dopisivali naredna četiri meseca i malo češće razgovarali preko interneta sa uključenim kamerama. Ako je Suzan pomislila da ne delujemo kao par na onaj način na koji deluju partneri koji su zajedno veoma dugo i koji se vrlo dobro poznaju, to ne samo što je bilo tačno nego je, po svoj prilici, bilo i očigledno, ko je umeo da gleda. Nije bilo razloga da me to lično pogodi.
(…)
*
Po prelasku ukrajinske granice, kao da smo ušli u vremeplov i vratili se više od pola veka u prošlost, u godine posle završetka Drugog svetskog rata.
Besmisleno širok asfaltni drum sa četiri trake povezivao je potpuno nevažna mesta, svedočeći o megalomaniji jednog doba, ali pre svega o lošim graditeljima jer je po njemu bilo toliko rupa kao da su ga gađali minobacačima. Njime se moglo voziti samo u cik-cak i to je bio ozbiljan manevar, jer je istovremeno trebalo pomno gledati u tlo ispred prednjeg točka ali i u vozila koja su nam nailazila u susret budući da su i ona pokušavala da ih izbegnu. Zbog toga je izgledalo kao da za upravljačima sede sve sami pijanci koji pogibeljno krivudaju prelazeći s jedne na drugu stranu puta i naglo menjajući putanju. Često ni do poslednjih metar-dva razdaljine između nas nije bilo moguće predvideti da li će skrenuti, i na koju stranu, ili ćemo se sudariti.
Na posleratne godine podsećao je i veliki broj starih vojnih vozila, počev od motocikala sa prikolicom preko kamiona pa do oklopnih teškaša, kojima su upravljali civili. Nesumnjivo su preostala iz vremena Sovjetskog saveza, po čijem raspadu su se našla na vojnim otpadima. Na mnogima nije bilo hauba ili su bile podignute kako bi se motori rashlađivali na nemilosrdnoj avgustovskoj pripeci. Druga su bila preuređena da više liče na mirnodopska, poput malih kombija pretvorenih u minibuse što su saobraćali između sela, ili prefarbanih kamioneta koji su postali privatni terenci nešto imućnijih Ukrajinaca.
Utisku zaustavljenog vremena doprinosile su i orgomne napuštene hale i nekadašnji proizvodni kompleksi koji su se urušili nakon što je sa samih građevina, a verovatno i iz njih, odneto sve što se moglo iskoristiti ili prodati kao građevinski materijal ili sirovina. Jedino su oguljene fasade, krhotine davno porazbijanih stakala, izvaljeni okviri vrata, te iskrivljene metalne ograde još uvek stajale tamo kao kakve preživele, očerupane žrtve.
Brajan je bio u šoku. Nikada nije video ništa slično. Pa čak ni ja, kojoj su neke od tih slika bile mnogo bliže i prepoznatljivije budući da ih je i u Srbiji bilo sve više poslednjih decenija, nisam mogla da se lako priberem.
„Kakva razlika!“, ponavljao je. „Kao dva sveta!“
„Evropska Unija je kao nekadašnji Berlinski zid“, rekla sam mu u nekom trenutku.
„I ja sam to pomislio!“, uzviknuo je.
To poređenje očigledno se samo nametalo.
Upravo smo ulazili u prvu pograničnu varoš. Put je ovde bio još gori zbog gotovo oljuštenog asfalta, pa smo se tumbali po kamenitim izbočinama i klizali po krupnom šljunku. S obe strane, na klupama betonskih autobuskih stanica i preostalim bankinama sedeli su mladi. Mladići su nosili pantalone klasičnog kroja ispeglane na liniju i košulje sa uštirkanim kragnama, a njihove frizure bile su u stilu Elvisa Preslija ili, kod malo modernijih, Džona Travolte iz vremena Groznice subotnje večeri. Iako su devojke mnogo više pratile modu, sve na njima bilo je upadljivo jeftino – kineski Guči i Dolče Gabana, u kombinaciji sa nekvalitetnom i prejakom šminkom, i jeftinom bižuterijom
„Hello!“, dobacivale su Brajanu kikoćući se.
Neke su ustajale, izlazile na put i, ne hajući za mene, unosile mu se u lice kad je prolazio pokraj njih. Imala sam utisak da bi na jedan njegov mig spremno skočile na njegov bicikl, samo da pobegnu bilo gde odatle.
Ali čim smo skrenuli sa glavnog puta na sporedni i počeli da se kotrljamo kroz sela, slika se promenila. Odjednom mi se učinilo da sam se našla u nekoj slovenskoj bajci. Prizemne drvene kuće bile su neboplave, ljubičaste ili u prirodnoj boji drveta, sa belim vratima i prozorima. Bilo je i onih sa vodoravno ređanim gredicama u dve boje, zbog čega su me podesećale na filovanu tortu. Starije kuće u tradicionalnom stilu imale su staklene površine preko većeg dela pročelja, iza kojeg se nalazio balkon, a na prozorima su visile ljupke zavese sa čipkama. I krovovi su bili drveni, ali već posiveli od sunca, kiša i snegova. Uvek su se spuštali do gornjeg rama prozora i vrata, praveći tako nadstrešnice oko cele kuće.
Za razliku od naglašene slovačke urednosti i umerene poljske nehajnosti, ovde niko ni najmanje nije mario za nepokošenu travu, šipražje i rastinje između ograde oko kućnog dvorišta i ulice. Čak mi se činilo kao da se mnoge od kuća namerno skrivaju iza bujnih divljih živica, kako ne bi bile primećene sa puta. A možda su i ljudi činili isto, ili su njihov hlad koristili kao zaštitu od sunca, jer bismo ih jedva uočili. Najčešće smo ih otkrivali po zvukovima, začuvši nečiji glas ili iskašljavanje, koje je naizgled dolazilo iz grmlja ili zarasle ograde.
Prepoznavši zvuk čekrka, zavirili smo preko jedne takve živice. Ostali smo skoro bez vode, pa kad smo ugledali postariju ženu kraj bunara, zastali smo kod kapije i ja sam je upitala za dozvolu da naspemo u naše bidone.
„Može, dete“, rekla je. „Voda je za svakoga.“
Dirnuta tom nejnom izjavom, prevela sam je Brajanu.
„A odakle ste?“, pitala nas je pošto smo ušli u njeno dvorište.
„On je iz Amerike, a ja iz Srbije, iz bivše Jugoslavije“, odgovorila sam joj. Morala sam da ponovim glasnije jer nije dobro čula. „Sećate se Jugoslavije?“, dodala sam.
„Znam – Jugoslavija, Tito. A šta je s njim, dugo ga nisam videla na televiziji?“, upitala me je.
Jedva sam se uzdržala da ne počnem da se smejem. Draga starica živela je u prošlosti.
„Umro je, majka“, odgovorila sam joj. „A nema više ni Jugoslavije.“
„Eh“, uzdahnula je i onda je lakonski zaključila: „Svi umiru.“
Izgleda da ju je to ipak pogodilo jer me više ništa nije pitala. Napunili smo boce iz kofe, zahvalili joj i krenuli dalje. Tek kasnije tokom tog i narednih dana, primetili smo da se mnogi bunari nalaze izvan kućnih dvorišta, uz sam put. Voda je ovde zaista bila na raspolaganju svakom prolazniku i putniku.
(…)
*
Nasuprot srdačnosti ljudi koje smo sretali usput, ispostavilo se da je veoma teško naći besplatni smeštaj preko neke od internet zajednica. Brajan je slao brojne upite domaćinima u svim gradovima duž rute kojom je planirao da vozimo, ali jedini odgovor dobio je iz grada Pjatra Njamc, od Rumunke po imenu Ana. Već po načinu na koji je otpisivala na njegove es-em-esove, u kojima joj se izvinjavao što ćemo najverovatnije kasniti dan-dva, kada je jednostavno otpisivala: “Ne žurite”, stekla sam utisak da je veoma praktična osoba. Podatak da ima bebu i da nije udata, te da je zaposlena kao frizerka, što sam pročitala na njenom profilu na listi Hospitaliti kluba, išla je toj slici u prilog. Zaključila sam da će nas ugostiti mlada i preduzmljiva žena koja nema vremena za gubljenje.
Došla je po nas u centar grada sa bebom, trinaestomesečnim Stefanom, melezom kafene boje i blistavog osmeha koji je nesumnjivo bio u stanju da rastopi svačije srce.
(…)
Stefanov otac bio je Nigerijac po imenu Ade, a Ana ga je upoznala preko interneta. Nakon višemesečnog dopisivanja i razgovora na Skajpu, Ade je doleteo u Pjatra Njamc i proveo je sa Anom tri meseca, koliko mu je dozvoljavala viza. Potom je morao da se vrati u svoju zemlju jer Ana nije želela da se venčaju, čime bi on stekao pravo na rumunsko državljanstvo. Ali i dalje su bili u vezi i redovno su razgovarali preko video-Skajpa.
„Ali zašto se niste venčali?“, upitali smo je skoro u glas kad nam je to ispričala.
Još uvek smo sedeli za kuhinjskim stolom, samo je sada Stefan bio u Aninom naručju pošto se rasplakao i Brajan je morao da joj ga prepusti.
„Nije još vreme za to“, odgovorila je. „Moram da budem sigurna da je u pitanju ljubav. Za Nigerijca je rumunski pasoš gotovo kao nama američki – otvara mu vrata Evrope.“
„A Stefan?“, otelo mi se.
„Misliš, zašto sam rodila dete s čovekom s kojim ne želim brak?“, upitala me je.
Klimnula sam glavom.
„Ja volim Adea i želela sam bebu s njim“, odgovorila je. „Ali ako me pitate koga bih izabrala, bebu ili muža, u svakom momentu bih vam bez premišljanja odgovorila da ovo bepče vredi svih muka koje sam preživela, i uvek bih njega odabrala.“
„Imala si probleme što je Ade crnac?“, upitao ju je Brajan ne shvatajući na kakve muke misli.
„Ne, ne previše. Nisam mislila na to“, nasmejala se Ana.
(…)
Kada je Stefan zaspao, bez ikakvog podsticaja sa naše strane ispričala nam je ukratko o svom životu pre njegovog rođenja.
Iza sebe je imala jedan brak koji je trajao pet godina. Nije bila zadovoljna njime i htela je da se razvede dvetri godine nakon venčanja, ali njen muž nije joj davao saglasnost a i njeni roditelji su se tome žestoko protivili. Tada je Ana odlučila da se makar fizički razdvoji od njega pa je posredstvom neke rumunske agencije uspela da obezbedi sebi mesto bebi-siterke u Irskoj. Ni meni ni Brajanu nije bilo sasvim jasno šta se tačno tamo desilo, ali vrlo brzo po dolasku na ostrvo, morala je da pobegne iz kuće porodice u kojoj je bila smeštena. To joj je pošlo za rukom zahvaljujući prevari, pošto je otišla bez ikakavog prtljaga, samo sa odećom koju je imala na sebi. Iako je ostajala nedorečena, uzbuđenje s kojim je govorila o tome navelo me je na pomisao da je bila žrtva trgovine ljudima. Budući bez dokumenata i novca, počela je da živi na ulicama Dablina. Obigravala je rumunsku ambasadu tražeći pomoć ali oni su se oglušavali o njene, kao i o molbe stotina devojaka i mladića, njenih sunarodnika, koji su se našli u istoj situaciji. Nakon upornih pritisaka i gotovo svakodnevnih odlazaka u amabasadu, na kraju je uspela da dobije putovni list s kojim je mogla da se vrati u Rumuniju. Novac za avionsku kartu poslao joj je ujak, u čiju kuću se i preselila po povratku.
Po sopstvenim rečima, u Irskoj je preživela pakao, i vapila je za pomoći psihoterapeuta. Ali nije imala sredstava kojima bi platila terapije, pa je kao vanredni student, uz rad, upisala psihologiju kako bi sama sebi pomogla. Sada je bila na drugoj godini, i još uvek daleko od znanja koja bi mogla da primeni u ličnoj praksi. Ipak, iz cele avanture izrodilo se i nešto dobro – njen muž je najzad pristao na razvod.
Kada je godinu-dve kasnije upoznala Adea, Ana je bila veoma oprezna sa ponovnim stupanjem u brak. Čovek čije je dete rodila bio je bez posla i veoma siromašan. Stalno je pričao o otvaranju internet kafea u svom rodnom mestu u Nigeriji, ali nije otišao dalje od priče o tome. Nakon svega što je doživela, Ana je htela da se zaštiti od mogućnosti da opet bude žrtva, ovog puta Nigerijčevog interesa da dobije evropski pasoš, da ostvari prava na povlastice na osnovu braka sa njom i da živi od njenih prihoda.
„Čini mi se da znam o čemu pričaš“, rekao je Brajan. „Tokom moje ture u Africi mnogo puta sam video model života koji je sasvim drugačiji od zapadnjačkog. Kad imaju novac, oni ga dele sa svima i troše zajedno, a kad nemaju, onda pozjamljuju od rođaka i prijatelja. Teško je planirati budućnost sa nekim ko je takav.“
Njegovo objašnjenje zvučalo je kao da zagovara ideju da u ljubavi treba biti racionalan.
(…)
*
Moj grad, moji prijatelji, poznanici, rodbina i na kraju Srbija – sve moje ostavila sam iza sebe, možda i zauvek. Ovo je bio onaj konačni odlazak bez ikakvih planova o povratku. Pre tri i po meseca, kada sam krenula u Bratislavu da se sastanem sa Brajanom, znala sam da ću na jesen ponovo proći kroz Beograd. Iako sam se nadala da će to biti privremeni povratak, već sama svest o toj izvesnosti činila je da se osećam kao da sam samo na duže vreme odsutna od kuće. Sada se pak preda mnom nalazila potpuna i umu teško shvatljiva neizvesnost, bez ičega što bih mogla nazvati poznatim ili očekivanim. Pri pokušaju da razmišljam o tome, osećala sam ozbiljan nemir zbog izostanka bilo kakvog čvrstog oslonca bilo u vremenu preda mnom, bilo u prostoru koji se stalno menjao. Pomislila sam da je dobro što smo izabrali put do Jadrana kroz zemlje bivše Jugoslavije jer ću barem još neko vreme slušati maternji jezik.
Između Brajana i mene činilo se da se stvari dobro razvijaju, pa smo svu snagu mogli da usmerimo sa problema u vezi na uslove na samom putovanju, sa kojima smo počeli da se suočavamo. Dani su bili sunčani, suvi i prilično topli za sredinu novembra, dok se noću već uveliko ledilo. Dva puta temperatura se spuštala do minus dvanaest, pa smo se uvlačili u naše vreće obučeni, dok se ne bismo ugrejali, a onda smo se usred noći budili potpareni i oznojeni, i svlačili višak stvari sa sebe. Nije bilo dovoljno da bidone unesemo unutra kako bismo sprečili da se voda u njima zaledi, već smo morali da ih umotamo u stvari jer je i u šatoru bilo ispod nule. Brinula sam se za svoje zdravlje, ali sam ćutala.
Setila sam se kako smo se u Rumuniji pitali šta ćemo raditi u zimskim mesecima, kada noć bude trajala po petnaest sati. A sada nam je to čak bilo i nedovoljno vremena za spavanje i prikupljanje nove snage. Jer trebalo nam je najmanje dvostruko više energije ne samo za okretanje pedala već i za održavanje telesne toplote nego u letnjim uslovima.
(…)
Verovatno najteži deo dana, osim jutra, bilo je veče i pripremanje večere. Odlazilo nam je mnogo više vremena za kuvanje jela nego ranije jer je na niskim temperaturama i plamen gorionika bio slabiji. I mi smo sporije poslovali oko svega pošto nam je čak i najjednostavnija akcija seckanja hrane predstavljala veliki napor. Trebalo je odsedeti desetinu minuta u mestu na minus pet ili deset, u perjanoj jakni ispod koje smo oblačili svu odeću koju smo imali, u nekoliko pari pantalona i čarapa, sa potkapom i kapom na glavi, i bez rukavica pripremiti hranu. Prsti su nam se ledili i svaki čas smo morali da prekidamo i zagrevamo ih sopstvenim dahom i trljanjem šaka jednu o drugu, ili bismo nakratko navlačili rukavice i čekali da se malo ugrejemo kako bismo onda nastavili da se bavimo hranom.
No zato nam ništa nije pričinjavalo veću radost nego kada bismo uneli pripremljenu večeru u šator, zatvorili ga i na podlogu između nas postavili šerpe iz kojih se pušilo. Jeli smo gotovo vrelo, pa bismo brzo osetili vrućinu i onda smo svlačili naše debele jakne i kape, smejući se od sreće što smo se zagrejali i zadirkujući jedno drugo zbog crvenih noseva i obraza.
U tim novim, jesenje-zimskim uslovima putovanja, počela sam da se radujem suncu i lepom vremenu kao najvećim zemaljskim darovima. Povremeno sam to osećala i ranije tokom ture ali sada me je prožimala gotovo paganska zahvalnost prema prirodi kada bi bila milostiva prema nama, izloženim nemoćnim putnicima koji su zavisili od promena u njoj. Prožimalo me je duboko strahopoštovanje za kakvo nisam znala dok sam ranije samo vikendima odlazila u gore, pa ni tokom naše letnje karpatske ture, dok je njen uticaj bio uglavnom blagorodan. U mom novom doživljaju stvarnosti i mene u njoj, poredak se menjao i ja više nisam bila centar svog sveta, već je prvenstvo pripadalo prirodi i njenim moćima, dok je moj Ego morao da se zadovolji tek drugim mestom po važnosti – ili čak trećim kada bih mislila o Brajanu.
Ponekad bih imala svest o tome da se menjam a pravac tih promena mi se dopadao.
(…)
Za neke promene nisam znala čemu bi tačno trebalo da ih pripišem – tom novom načinu prihvatanja stvarnosti ili mojim osećanjima prema Brajanu. U uslovima ‘igmanskog marša’, kako sam u sebi nazivala ovaj naš prelazak preko Bosne na početku zime, nismo ni razmišljali o ličnoj higijeni kao ni o razmeni nežnosti. Ranije se nikada nije desilo da ne priuštimo sebi improvizovani tuš makar usred dana, kada je najtoplije, ako ne i kupanje pored neke reke ili, ako smo imali sreće, na benzinskoj pumpi ili u toaletu kafea gde bismo seli na kafu radi bežičnog interneta. Sada, već dva, tri a možda i četiri dana nismo ni pomišljali na to da se razgolitimo kako bismo sprali sa sebe znoj i nečistoću. Uprkos tome i gotovo potpunom odsustvu bilo kakvog fizičkog dodira osim kratkih poljubaca koje smo povremeno razmenjivali, jedne večeri se ipak desilo da smo vodili ljubav.
Krenulo je na Brajanov podsticaj, a ja sam samo na trenutak razmišljala da li da prihvatim, svesna toga da smo prljavi, da neprijatno mirišemo i da će u uslovima u kojima smo se nalazili, na minus nekoliko stepeni u šatoru, to zapravo biti tek puko zadovoljavanje seksualnog poriva. Pa šta?, čula sam svoj unutrašnji glas, i to je bilo najjednostavnije, najjasnije i najotvorenije retorsko pitanje. Pa šta ako ću imati seks na način na koji su, ako je verovati filmovima, to radili primitivni ljudi kada bi ih ponela strast? Ili na način na koji taj nagon zadovoljavaju životinje? Ima li išta prirodnije od toga? Odgovori su bili izlišni.
Svukla sam se taman koliko je trebalo da se to uradi na brzinu, a Brajanova žurba da me zašititi od hladnoće uvijajući me u naše vreće bila mi je dirljiv dokaz njegove zahvalnosti zbog mog pristanka. Nisam bila sigurna da li sam i na trenutak uživala, ali sam bila srećna zbog njega, pa sam na završetku počela da se smejem s njim u glas.
(…)
*
Vraćajući se iz obilaska kotorske tvrđave, prošetali smo marinom. Razgledali smo ukotvljene jedrilice i glisere koji su se takmičili u veličini i bleštavilu svog eksterijera, nedvosmisleno govoreći o platežnoj moći svojih vlasnika. Na dve jahte, koje bi se pre mogle nazvati malim brodovima, vijorila se američka zastava, pa sam počela da zadirkujem Brajana, šaleći se kako su to Amerikanci rešili da sa mora napadnu Ruse, koji su pak zaposeli crnogorsko kopno.
Tada smo za pramcem trećeg ukotvljenog broda, koji je bio bez zastave ali ništa manje raskošan, ugledali vezani turing bicikl. Stali smo zagledajući ga u neverici: maunti bajk starog tipa, sa tvrdom viljuškom i hromolibden ramom koji je bio toliko izlizan kao da je vožen preko pola sveta. Krenuli smo da ga zagledamo sa svih strana, a potom smo pokušali da pogledom pronađemo vlasnika na brodu ili oko njega. Nikako nam nisu išli zajedno ta luksuzna lađa i stari bicikl, premda je kontrast između njih donekle bio umanjen vešom koji se sušio na palubi. Taj krajnje prozaični, sirotinjski detalj – jer bogati obično nisu sušili veš na konopcu ispred ulaznih vrata – zagolicao nam je maštu, pa smo počeli da nagađamo kakva se priča krije iza toga.
„Možda je vlasnik broda prijatelj tog cikloputnika, pa mu je ustupio kabinu?“, pokušao je Brajan.
„T-c, ne verujem“, negirala sam. „Pre bih rekla da je bicikl slučajno vezan baš ovde.“
„A onaj veš?“, dočekao je Brajan. „Sigurno nijedan milioner ne suši gaće na palubi broda.“
„Možda je to od nekog od posluge“, nagađala sam.
Iako se nismo slagali, odnekud nam se oboma činilo da grešimo i da je vlasnik broda bio vlasnik i bicikla i tih stvari što su landarale preko žice. Ostali smo gotovo pola sata zagledajući naizmenično bicikl i lađu, i nagađajući, ali nismo dočekali da vidimo kome pripadaju.
Sutradan, okrećući pedale ka Budvi, put nas je greškom naveo na plažu Jaz. Mislili smo da duž obale postoji staza do grada, ali kada smo stigli do kafea uz more, shvatili smo da je dalje samo pesak i da ćemo morali da se vratimo na magistralni put.
Vozili smo lagano nazad, kada sam primetila da nas već nekoliko minuta strpljivo prati jedan crveni džip, iako je bilo dovoljno mesta da nas obiđe. To mi se učinilo čudnim. A još čudnije je bilo to što smo isto vozilo videli nešto ranije, kada je išlo u suprotnom smeru, prema plaži kao i mi. Brajanu se učinilo da su tablice američke, ali nije bio siguran. I sad je taj džip vozio iza nas, prateći po odličnom asfaltnom drumu bez ijednog vozila našu brzinu od dvadeset dva na sat.
„Koji mu je đavo, što nas ne zaobilazi?“, upitala sam se naglas.
Tada se Brajan pomerio sasvim udesno, uz ivicu puta, a ja sam pošla za njim. Bio je to sasvim jasan znak vozaču džipa da treba da nas pretekne. I zaista je i krenuo u obilaženje, ali se onda predomislio, opet je usporio i zaustavio se.
„Hello!“, čuli smo iz kola, i videli kako nam maše rukom prijateljski.
Potom je izašao iz džipa, u jasnoj nameri da popriča sa nama, pa smo i mi stali.
Predstavio nam se kao Džefri iz Njujorka, i odmah nas je zasuo pitanjima o tome ko smo, odakle smo, kuda idemo, gde spavamo, šta jedemo, kako smo se upoznali, kakvi su nam planovi… Ljudi su nas često zaustavljali radoznali da čuju nešto o nama, ali Džefrijeva znatiželja bila je neuobičajeno velika. I sa svakim našim novim odgovorom, kao da se sve više oduševljavao.
„Hej, ljudi, sjajni ste!“, uzviknuo je. „Nemojte da odustanete, molim vas. Ako ne iskoristite ovu šansu, verovatno vam se druga više nikada neće ukazati“, tvrdio nam je.
„Za sada ne planiramo da odustanemo“, odgovorio je Brajan.
„Vi imate slobodu, ljudi. O, kako vam zavidim na njoj!“, uzviknuo je Džefri gotovo patetično.
Brajan i ja smo se zglednuli pomalo zbunjeni. Niko od ljudi koje smo sretali nije nam govorio o slobodi. Ovaj čovek jeste preterivao ali je nesumnjivo znao o čemu priča.
“Ja sam prokockao sve moje šanse”, kazao je tada rezignirano.
U načinu na koji je to rekao a još više u njegovom izrazu lica bilo je toliko iskrene tuge, sete nad prošlim vremenom, kakvu pokazuju samo ljudi koji su se oprostili od života. U neverici sam zanjekala glavom, jer Džefri nije mogao imati više od četrdeset pet godina.
A onda nam je, u ispovesti koja je usledila, otkrio da je i sam nekada putovao biciklom, uglavnom po Južnoj Americi. Najlepše su mu bile ture koje je napravio u Brazilu i Peruu. Ali to je bilo veoma davno. Sada je imao dvoje dece a treće je bilo na putu, i to sa ženom s kojom zapravo nikad nije bio u vezi, a ni u braku. Upoznao ju je u Moskvi, gde je živeo sedamnaest godina i radio kao dizajner enterijera. Osim istog posla i sada dece, njih dvoje nisu imali nikakva zajednička interesovanja – ona je bila tipično gradsko dete, štaviše, snob koji nije mogao ni da zamisli da živi van nekog evropskog megalopolisa. Sa sjajem u očima i ushićenjem u glasu, Džefri nam je pričao kako je nastojao da probudi kod nje ljubav prema prirodi, posebno prema bicikliranju. Putovanje biciklom je, po njemu, bilo najveći odraz slobode. Ali svi njegovi napori ostali su bez rezultata. Postigao je samo to da su za mesto življenja odabrali Barselonu, koja je zadovoljavala njene prohteve za burnim gradskim životom, dok je Džefriju bilo važno da grad gde će se naseliti ima luku, budući da je zapravo živeo na svom brodu.
„Moj brod je usidren u Kotoru, pa ako se odlučite da se vratite tamo, biće mi zaista veliko zadovoljstvo da vas ugostim“, rekao nam je.
„Tvoj turing bicikl vezan je za pramac u luci?“, upitao ga je Brajan.
„Da“, odgovorio je Džefri, pomalo zbunjen tim pitanjem.
„Stari maunti koji izgleda kao da si prepedalirao pola sveta? A vezan je duplim lancem?”
Džefri je opet potvrdio, a Brajan i ja smo počneli da se smejemo u neverici.
Potom mu je Brajan objasnio kako smo juče zagledali njegov bicikl nagađajući čiji je i pitajući se kako se našao privezan uz tako luksuzan brod.
Dok je slušao našu priču, Džefrijevim licem se razlio osmeh i sav je zasijao od sreće kao da smo mu odali ko zna kakvo priznanje što smo se zainteresovali za bicikl a ne za brod. Njegovi prijatelji, majka njegove dece, poslovni partneri, svi iz njegovog okruženja smatrali su taj olinjali dvotočkaš kapricom jednog bogataša. Pomislila sam da smo verovatno mi jedini posle ko zna koliko vremena koje je sreo a koji smo razumeli da taj maunti bajk za njega znači slamku spasa, čak i ako se za nju nikada više ne bude uhvatio, kao što je verovao i da neće.
Kasnije te večeri, Brajan i ja smo dugo pričali o njemu. Sedeći ispred našeg šatora, zagledani u zvezde na vedrom nebu i slušajući talase kako udaraju o hridi, živo smo zamišljali superluksuzni brod koji tone – makar za dvadeset godina kad mu deca porastu i odu svojim putem – a more izbacuje stari bicikl na neku obalu. I Džefri doplivava za njim, seda na njega i najzad kreće u svoju toliko žuđenu vožnju ka ponovnoj slobodi.
(…)
*
Po napuštanju Drača, prvog albanskog grada koji je ličio na evropske, zastali smo na jednoj benzinskoj pumpi da bih otišla u toalet. Silazeći sa bicikla, pogledala sam Brajana i nisam mogla više da izdržim a da ga ne pitam šta se to dešava sa njim. Poslednjih nekoliko dana gotovo uopšte nije progovarao. Uz to, delovao je i veoma neraspoloženo.
„Šta je s tobom?“, upitala sam ga.
„Ne znam“, odgovorio je.
„Nešto se dešava, Brajane. Nikad nisi bio ovakav“, insistirala sam.
Dok sam čekala njegov odgovor, posmatrala sam tri dečaka koji su se popeli na zidanu ogradu benzinske pumpe i kradom brali japanske jabuke iz susednog voćnjaka.
„Ne znam. Razmišljao sam da bih možda želeo da vozim sam neko vreme, da razmislim o svemu“, najzad je odgovorio.
Presekao me je bol kao na vest o smrti nekog koga sam bezgranično volela. Pošle su mi suze pre nego što sam uspela bilo šta da izustim.
„Zašto, Brajane?! Šta sad nije valjalo?! Mislila sam da nam dobro ide“, upitala sam ga, već otvoreno plačući.
„Ne mora uvek da postoji razlog“, odgovorio je.
„To je tačno ono što je tebi uradila Džuli pa ti sad meni vraćaš?“, rekla sam. Džuli je njega napustila nikada mu ne otkrivši nijedan konkretan razlog.
„Ne, nema veze s tim“, negirao je.
„A sa čim ima?“
„Osećam da nisam srećan svakog dana.“
Nisam mogla da verujem da je to zaista rekao.
„Ti zaista veruješ da je moguće biti srećan svakog dana s nekim?“
„Da.“
„Da li si srećan sam sa sobom svakog dana?“
Ćutao je. Kao kroz maglu zbog suza videla sam one dečake kako nam prilaze zvonko se smejući u nameri da nam ponude nabrane jabuke.
„Naravno da nisi, zato što je to nemoguće. Smislio si nemoguć razlog za raskid, čestitam“, podsmehnula sam se.
„Nisam rekao da želim da raskinemo, već da mi treba vremena da se odlučim da li želim da ostanemo u vezi“, pokušao je da mi objasni.
„A to je kao različito od raskida?“, upitala sam jetko.
„Mislim da jeste“, odgovorio je.
„Pa vidiš – nije. Ako me ostaviš da bi razmislio“, naglasila sam ironično, „onda ne moraš ni da se vraćaš jer mene više neće zanimati šta si ti smislio.“
„Okej“, odgovorio je kratko, sa smrtno ozbiljnim izrazom lica.
Izgledalo je kao da se on ljuti na mene. Taj izraz je imao uvek kad bi se osetio pogođenim i onda počeo da se inati.
Oni dečaci su shvatili da nije dobar trenutak pa su se obzirno udaljili. U celoj situaciji ne znam kako sam mogla da primećujem bilo šta oko sebe, ali sam ipak sarkastično pomislila kako su emotivno zreliji od tog čoveka koji je mogao da im bude otac. A koji mi je nasred benzinske pumpe negde u nedođiji Albanije saopštavao kako planira da me napusti dok ne smisli šta zapravo hoće.
„I kad si planirao da me napustiš?“, upitala sam ga.
„Nisam ništa planirao“, uzvratio je gotovo svađalački. „Pitala si me i ja sam ti iskreno rekao o čemu razmišljam i šta bih želeo.“
„Pa hvala ti na toj iskrenosti“, uzvratila sam.
Napetost između nas bila je gotovo opipljiva. Ne znam da li sam više mrzela njega što je tako bezosećajan i što me očigledno ne voli ili to što ja njega volim i što sam nemoćna da bilo šta promenim u njegovoj odluci.
„Hoćeš sad da odeš u toalet pa da krenemo?“, upitao me je.
Da li je mogao da izabere ružnije mesto da mi ovo saopšti?, pitala sam se, zgađeno gledajući smeće i fekalije oko sebe. Za razliku od mene, njegov stil nije bio ‘što na um, to na drum’. Mogao je da sačeka do večeras, u kampu. Ili na nekom normalnijem mestu a ne na zapuštenoj, ružnoj i štrokavoj benzinskoj pumpi. Zbog toga sam osećala još veći bes.
Ipak, morala sam da se priberem koliko je to moguće i da razmišljam praktično. Iako su se Albanci pokazali kao veoma gostoljubiv narod a njihova zemlja se činila bezbednom za strance, nije mi se dopadala pomisao da vozim sama i da na radoznala pitanja odakle sam odgovaram: ‘Iz Srbije’.
„Da li možemo da nastavimo zajedno do Grčke?“, upitala sam ga po izlasku iz ve-cea.
Suze su mi i dalje tekle nekontrolisano, ali sam bila malo smirenija.
„Naravno“, odgovorio je. „Nisam ni mislio da se ovog momenta razdvojimo.“
„Hvala“, promrsila sam.
Nisam želela da ga gledam kako vozi ispred mene, pa sam krenula prva. Bio mi je potreban mir, da se osamim i razmislim o svemu. Ovo je bio konačni kraj – u to uopšte nisam sumnjala. Ostavljao me je čovek kog sam volela ozbiljnije nego ikoga do sada. Prvi muškarac u mom životu sa kojim sam planirala nešto dugoročno. Jedini kojeg sam voljno želela da prihvatim i radi kojeg sam pokušavala da promenim sebe kako bih ostala sa njim. Čovek zbog kojeg sam poverovala da postoje bajke i da ja živim jednu, jer drugačije se nije moglo objasniti kako smo se nas dvoje našli, sa dva različita kontinenta, sanjajući isti neverovatni san. Sada je sve to naprosto presekao i to bez ikakvog razloga. Bez objašnjenja. Nema više – kraj.
Moj bol i osećaj izgubljenosti merili su se onim beznađem iz kog se u pomoć doziva majka, jer jedino ona može da shvati veličinu patnje svog deteta. Ali moja, gde god da je sada bila, nije mogla da me čuje.
„Kad se vraćaš?“, pitala me je Dada kada sam je pozvala te večeri.
Nisam imala nikoga bližeg od nje.
„Ne vraćam se, i ne razmišljam o tome“, odgovorila sam.
Ispovređivanu kakva sam bila, i preosetljivu, gotovo da me je naljutilo to njeno očigledno neshvatanje. Znala je da u sve ovo nisam krenula zbog muškarca, zbog tog Brajana, već da sam više od dve godine pre nego što mi je poslao onaj prvi mejl maštala samo o odlasku. Sanjala sam o putu oko sveta, o potpunoj slobodi i intezivnom življenju koje bi mi donosilo neiscrpne teme za pisanje. U traženju načina kako da to i ostvarim, ‘desio’ mi se Brajan. To što sam sada gubila njega, nije značilo da treba da ostanem i bez mog sna. Nijednog trenutka nije mi palo na pamet ni kao ideja da bih se mogla vratiti kući.
(…)
Ako je postojala osoba koja je sve to znala i mogla da razume, onda je to bila Dada. S njom sam bila bliska više od polovine mog života.
„Pa kako ćeš sama? Hoćeš li moći da preguraš sa novcem od stanarine?“, upitala me je.
„Mnoge žene putuju same, pa i biciklom. A koliko imam, toliko ću i trošiti. Mogu i da radim negde ako bude frka“, odgovorila sam.
Ali sve je to bilo nejasno u mojoj glavi i nekako daleko iako sam znala da me sasvim izvesno uskoro čekaju ozbiljni problemi. Ma koliko bio štedljiv, što se često graničilo sa škrtošću, Brajan je ipak snosio dve trećine naših toškova. Sa manje od šest evra dnevno, sa koliko ću nadalje raspolagati, sigurno će biti veoma teško. Nedostajalo mi je još gotovo toliko za skromni život na drumu.
„Ako si tako odlučila, onda guraj, drugarice“, kazala je Dada završavajući razgovor.
Zvučalo je kao podrška, ali bilo mi je jasno da mi ne veruje da ću u tome i istrajati. Očajnički mi je trebalo samo da mi neko kaže: „Možeš ti to, Snežana. Verujem u tebe.“ Ali nije bilo nikoga.
*****************************************
bookSlide1
UPUTSTVO ZA NARUČIVANJE KNJIGE U PRETPLATI
Putopisni roman „Zakotrljaj me oko sveta“ možete da naručite u pretplati u periodu od 21. juna do 21. avgusta, kada će izaći iz štampe.
Na ovaj način pomažete mi da prikupim sredstva neophodna za štampanje i ujedno štedite jer će po izlasku iz štampe knjiga biti skuplja.
Svi prenumeranti dobiće primerak knjige sa posvetom.
Po objavljivanju, knjiga će vam biti poslana poštom na adresu koju navedete prilikom uplate. Knjiga se šalje kao preporučena tiskovina preko Pošta Srbije.
Kupci iz Srbije poštarinu u iznosu od 99 RSD plaćaju pouzećem, kada im knjiga stigne.
Kupci iz inostranstva treba da unapred uplate iznos knjige i poštarine prema sledećoj tabeli:

Cena knjige

RSD

USD $

580

5

6,8

Cena poštarine

Evropa, uključujući Rusiju, Tursku, Gruziju

6,6

9

Azija i Afrika

6,7

9,1

Severna i Južna Amerrika, Australija, Okeanija, Novi Zeland

7

9,5

Ukupna cena koju treba uplatiti za knjigu i poštarinu

Evropa, uključujući Rusiju, Tursku, Gruziju

11,6

15,8

Azija i Afrika

11,7

15,9

Severna i Južna Amerika, Australija, Okeanija, Novi Zeland

12

16,3

 
Način uplate:
Na dinarski tekući račun kod Societe Generale Banke broj: 275-0010371356521-67. Račun glasi na moje ime a svrha ulate može da bude: pretplata ili šta god. Poziv na broj, ukucajte 0000 ili šta primi, nebitno je. Možete i kopirati uplatnicu i poslati mi na dole navedeni mejl: snezana@gea-tour.com ili koristeći kontakt formu na ovom sajtu.
Preko PayPal naloga, na adresu  snezana@gea-tour.com   (Nalog ne glasi na moje ime, tako da se ne zbunite.)
Prilikom uplate obavezno na uplatnici (za uplate preko računa) ili u mejlu (za PayPal uplate) navedite ime i prezime, adresu na koju će knjiga biti poslata, kao i broj primeraka koji naručujete ako je to više od jedne knjige.
 
Napomena:
Biće moguće preuzeti knjigu i lično, u Beogradu i još nekim gradovima u Srbiji, u vreme održavanja njene promocije. Datumi i mesta održavanja promocija biće objavljeni po izlasku knjige iz štampe.
Ukoliko se opredelite da knjigu sami preuzmete, obavezno i to navedite prilikom uplate.
 
 

Subscribe
Notify of
guest
8 Comments
most voted
newest oldest
Inline Feedbacks
View all comments
miloš
miloš
7 years ago

a što na latinici?

miloš
miloš
7 years ago
Reply to  sr2019wsaDM

hvala na odgovoru! voleo bih da je lično preuzmem, negde, gde bude bilo

Maja
Maja
7 years ago

Treba docekati taj 21. avgust i uzeti knjigu u ruke… Jedva cekam…

Mirna
Mirna
7 years ago

Uplaceno na salteru banke. Prilikom uplate, uzima salterska sluzbenica uplatinicu i krece da ukucava podatke u komp. Dize glavu i pita me:
-Mesto gde se nalazi primalac?
Na to cu ja:
-Molim?
-Pa gde se nalazi Snezana Radojicic?
-Ne znam, negde po svetu na bajsu.
-Blago njoj. Uzima devojka hemisku i dopisuje u polje pored imena: SVET.
Eto tako 🙂 Veliki pozdrav

Đorđe
Đorđe
7 years ago

Čitajući samo odlomke knjige ja sam se oduševio! Fantastično! Tim više što je sve istinito, proživljeno, što je sve unikat sa pečatom ličnog unutarnjeg doživljaja. Dok sam čitao imao sam osećaj kao da gledam film! Kao da sam i sam deo priče, na neki čudan i neobjašnjiv način. Zaista, prelepo ispričano i potpuno iskreno! :)) Svaka čast Snežo, ti si mi, od kada sam saznao za tvoj poduhvat, postala simbol volje, hrabrosti, energije, odlučnosti i ljubavi prema slobodi i prirodi! Snežo, samo napred i hrabro nastavi da živiš svoj san…jer, mnogi sanjaju ali se malobrojni osmele da svoj san i… Read more »

8
0
Would love your thoughts, please comment.x
()
x