Balkane moj
Dok sam bila u Srbiji i u susedstvu, nisam stizala da pišem. Svakoga dana sam putovala, uglavnom biciklom a kasnije malo i autobusom, gotovo svake večeri sam imala tribine, a pre i nakon njih susrete sa starim i novim prijateljima. Na kraju dana, kada bismo se moji domaćini i ja razdvojili, umesto na spavanje, sedala sam za kompjuter i odgovarala: na mejlove, poruke, davala intrevjue… Tako se za tri meseca skupilo materijala i materijala za najmanje jedan podebeli roman. Koji ću možda napisati, jednog dana. A nakupilo se i teškog umora. Za tri meseca na Balkanu fizički i psihički sam se iscrpela više nego za tri godine pedalirajući kojekuda po svetu.
Ipak, osećam nije u redu ni pravično da moj boravak u zemlji i susedstvu ne propratim makar jednim blogom. Sva ta mesta, ljudi, znamenitosti koje sam uspela da posetim zaslužuju makar da budu pomenuti. Jer moj Balkan dočekao me je kako samo on ume i za kratko vreme dao mi sve najlepše što ima: gostoljublje, srdačnost, otvorena srca. Zato mi je bilo beskrajno teško da ga ponovo napustim.
U želji da pomirim dva suprotna osećaja, stanje kreativne i psihičke iznurenosti sa grižom savesti, postavljam ovaj foto-blog. Reč je zapravo o sličicama sa poslednje prezentacije koju sam održala u Beogradu, u Mikeser hausu. Na kraju prezentacije, nalazi se i video snimak prve tribine u Kulturnom centru Reks, koju sam, u manje-više (ne)izmenjenom obliku držala u svim gradovima u kojima sam gostovala. A tu je i drugi video snimak, onaj sa tribine u Novom Sadu – pa kome je šta draže može da pogleda.
P.s. Pošto me dugo nije bilo i mnogi koji me ne prate na FB-u pitaju me šta se dešava, da ukratko navedem i te informacije: nastavila sam turu, “presekavši” Tajland od Bangkoka preko Kančanaburija, te ušavši u Mijanmar, odakle sam vozila na jug od Daveija; potom sam opet ušla u Tajland i nastavila dalje na jug, prema Maleziji; pre nekoliko dana povredila sam meniskus i sada sam prisiljena da neko vreme mirujem ovde u Puhketu, gde me je to i zadesilo. Osim što mi zaista treba odmor, potrudiću se da vreme mirovanja iskoristim da napišem zaostale blogove još od Bajkalskog jezera te da i na blogu sustignem sadašnji trenutak mog putovanja.
FOTO-BLOG PROMOTIVNE TURE PO SRBIJI I REGIONU
Nemerljivu zahvalnost dugujem brojnim ljudima, počev od prijatelja koji su me prihvatili na smeštaj tokom mog boravka u Beogradu, preko nezvaničnog menadžera mojih tribina i desne ruke za distribuciju knjige – Tamare Zidar iz Putospektive, pa ponaosob svim organizatorima i domaćinima u lokalnim sredinama, volonterima koji su pomagali na tribinama i oko prodaje knjiga, drugarima biciklistima i nebiciklistima, neverovatnoj publici, medijima… To što nisu svi pomenuti u ovoj foto-blogovskoj formi nije zbog toga što sam ih zaboravila, već jedino iz razloga što nema dovoljno prostora a nastojala sam da prikažem moje promotivno putešestvije po Balkanu iz različitih uglova, izbegavajući ponavljanja. Fotografije iz svih gradova postaviću u svoju Picasa galeriju čim ih budem sredila.
Da sam slušala Tamaru od početka, već prve večeri držala bih tribinu u nekoj sali koja prima oko 500 posetilaca. Ovako, morala je da bude i repriza.
Od ulaznica po ceni od 100 dinara plaćen je zakup prostora, koji se uvek plaća na Putospektivi, a same ulaznice smo uveli zbog velikog interesovanja, da se ne bi desilo da ljudi ostanu na ulici jer je unutra prepuno i ne mogu da uđu.
Tribina u Pančevu jedina je pomalo ličila na književnu promociju, jer je na njoj govorio Vasa Pavković, pisac i kritičar. Zanimljivo je da sam prvu knjigu objavila kao pobednik na konkursu na kome je on bio u žiriju, drugu je objavio kao urednik u Narodnoj knjizi a za ovu treću mi je bio recezent. Izgleda, ništa bez Vase.
Pančevačko biciklističko udruženje zove se “Mazohisti”, a na kragnama imaju print sasvim jasne poruke o svojoj filozofiji vožnje bicikla.
U istočnoj Srbiji dočekale su me poplave:
Ali uprkos neveremnu, dvoje mladih ljudi, trčali su od Bora do Zaječara samo da bi prisustvovali mojoj tribini! Naime, kako se Bor kasno javio za tribinu, nisam imala više slobodnih dana, pa su mnogi Borani došli u Zaječar. Ali njih dvoje jedini su dotrčali! Kapa dole, drugari!
Prvi lep dan – a podudarilo se i da sam ga predvidela za odmor – iskroistila sam da posetim znamenitosti u blizini Zaječara:
A podudarilo se da u isto vreme bude i Zaječarski vašar.
Od Zaječara pa nadalje, počeli su da mi se pridružuju i biciklisti iz drugih gradova. To je, osim društva, značilo i da ću proći nekim sporednim putevima, a oni obično vode kroz najlepše predele.
Nekad nije bilo domaćina a nije se moglo ni kampovati, ali smeštaj sam uvek nalazila preko susretljivih ljubitelja prirode i outdoor aktivnosti.
Skoro svakog jutra, u društvu ili bez njega, imala sam “srpski doručak” – burek i jogurt. Tek da me želja mine 🙂
Otvaranje igrališta za decu iz dva sela na mestu gde je donedavno bilo smetlište:
Kucu su dobili u Hrvatskoj, a kako nisu razumeli da to nije vlastita već zajednička imenica, kuca je postala Kuca 🙂
Organizatorka moje tribine u Čačku ima punu kancelariju malih plišanih meda. Tako sam ostavila Skituljka da se malo druži sa njima dok sam ja pričala o svojim dogodovštinama:
Jedna od znamenitosti Čačka – u Domu kulture. Fikus je zasađen 1971. u temelje doma koji se zidao i sada je najveći u Srbiji.
Pre nego što smo se rastalii, prišao nam je jedan policajac i vrlo ljubazno zatražio da nas legitimiše. Susretljivo je sačekao da se fotografišemo a onda…
morali smo da odredimo “vođu grupe” koji je dao svoje podatke.
Na putu ka Šapcu, presreli su me Zoran i Sale. Pa nas je Sale Erski poveo preko tarabe…
U Novom Sadu, organizator moje tribine bila je Novosadska biciklistička inicijativa, tako da sam najpre vozila u Kritičnoj masi:
A onda su svi došli na moju tribinu:
Lepo vreme i lepi prizori na putu ka Subotici:
Domaćini u Senti izveli su me na ručak u čardu:
Klub Mojo osim što je poznat – u evropskim razmerama – kao bluzersko mesto, ima i svoj specijalit
Spomenik koji je trebalo da Žitište izvuče iz potpune anonimnost
Posle dve nedelje, jedva sam dočekala da kampujem. Kasno uveče, zahvaljujući šerovanju na FB-u mog statusa u kome sam objavila gde sam, stigla mi je poruka inicijator
Najorigina
Šta se sve može uraditi od delova bicikala:
Prolazeći kroz Alibunar..
Poslednja tribina na koju sam došla biciklom:
Podudarilo se da bude u vreme proslave Dani Slovačke.
Mapa moje ture biciklom po Srbiji, tokom koje sam održala 20 promocija:
Na drugi deo ture krenula sam autobusom:
Komična epizoda: ja nisam shvatila da sam stigla u Sombor, a oni su pomislili da se krijem i da ne želim da izađem jer su mi priredili doček:
Sombor je prepun drveća koje se zove – bođoši:
A jedna od glavnih trgova nazvan je “ćelavi” jer ima svega nekoliko drveta:
U međuvremenu je počeo da radi:
Osijek:
Poslednjih nekoliko godina prerastao je u “hrvatski Amsterdam” kad je reč o biciklisti
Zagreb, pogled sa Gornjeg grada:
Apartman za cikloputni
Shodno temi knjige koju sam promovisala, morala sam da posetim ovaj muzej u Gornjem gradu:
Kolekcija broji preko 10 000 predmeta iz svih delova sveta. Reč je o poklonima koje su bivši ljubavnici ili ljubavnice darovali svojim partnerima.
Uz svaki izloženi predmet obavezna je i prateća priča o tome kada i kako je dobijen kao i o samoj vezi:
Promociji u Zagrebu prisustvov
Sa njima sam se upoznala leta 2009, na Danube by Bike tour. Tada su doneli 100 l cvičeka a sada vino i sokove za sve posetioce tribine.
Ovo me je sačekalo u Banjaluci:
A onda sam srela svoju mlađu i svetliju dvojnicu – Daru, organizatorku banjalučke tribine. Povela me je, naravno, na ćevape Kod Muje:
Sa starijim detetom Dara je otvorila moju tribinu:
Potom je sina poslala na spavanje a sa Sanjom je ostala do kraja da zatvori predavanje i isprati goste nakon koktela.
Od Sarajeva do Splita putovala sma osam sati, ali i pored umora, morala sam da primetim koliko je grad lep.
Naziv moje sobe u hotelu koji je napravljen od nekadašnje robne kuće. Svaka soba nosi ime nekog junaka iz hrvatskih filmova ili serija.
Nakon tribine, Goran, organizato
Kažu da prsti sv. Grgura donose sreću. Spomenik se rekonstrui
Najuža i najkraća ulica na svetu. Kažu da se zove “Pusti me da prođem”.
Nakon sjajne tribine u Kotoru, poslednja je bila u Podgorici. Prisustvov
Oproštajna sa drugarima iz biciklo.me:
Tokom mesec i po dana, koliko sam držala tribine po Srbiji i regionu, upoznala sam mnogo novih drugara. Nisam uspela svima ni imena da zapamtim ali to ne znači da su mi manje prirasli srcu od onih čija sam odmah upamtila.
Tribine su skoro svuda bile odlično posećene i u većini gradova organizato
Sve zajedno, obišla sam više od pola nekadašnje Jugoslavij
Poslednja, oproštajna tribina u Mikser hausu u Beogradu. Njoj su se, kao mesec dana ranije onoj novosadskoj, pridružili učesnici beogradske Kritične mase.
Video-snimak prve prezentacije u Reksu, 30. avgusta 2014.:
Video-snimak tribine održane u Novom Sadu, 26. septembra 2014:
Još jednom – HVALA svima koji su bili deo mog sna tokom tri intezivna meseca na Balkanu.
.
.
Još jednom veliki naklon do zemlje – i za ovaj blog i za sve što radiš. Pozdrav i da se što pre zalečiš :-))
Šteta što ste ovde počeli da manje pišete.
Facebook je svačiji, a ovo ovde je samo vaše… Nadam se da ćete nastaviti da i ovde
objavljujete svoje reportaže?
Svakako pratim vas i na FB… Sretno!
Vladane, malo razumevanja za umor i nedostatak vremena, pls 🙂 Teško je i da zamislite u kojoj sam gužvi bila.
Bolgovi se nastavljaju, ako pratite FB tamo sam i rekla da ću tokom prinudne pauze zbog povrede nastojati da čak napišem i zaostale blogove od Bajkala.
A danas ide prvi blog o Mijanmaru.
Kako su te samo slagali!?Onaj iskaz kako je Osijek ‘hrvatski Amsterdam’ je obična laž.Ok, zadnjih godina je napravljeno neśto biciklističkih staza, nešto je samo iscrtano i označeno, ali ne pretjerujmo.Hrvatski Amsterdam!? Osijek ima potencijala zbog toga što je tu potpuna ravnica i doista nema izgovora da se bicikl ne vozi, prilićno je fizićki nezahtjevno, ali su postojeće staze prilično nepovezane, ponegdje sa potpuno nelogičnim riješenjima, a o kulturi svih sudionika prometa, radije neću.