Za sreću je potrebno troje?
*
Prešla sam preko sto kilometara i više ne mogu ni da sedim na biciklu. Ruke mi trnu i ne znam kako da držim volan. Sva sam ulepljena od znoja. Počinje da me nervira kad se motoristi koji me preteknu osvrnu za mnom osmehujući se i kad mi neko dobaci srdačno: „Hello!“ Za danas mi je dosta i bicikla i sparine i vlage i novih predela i ljudi. Sve što želim je da se negde smestim i odmorim.
Tako skrećem u prvo prostrano dvorište u kome je parkiran kamion a iza velike kuće se nalazi čistina. Osmotrim ne približavajući se previše pa se predomislim zaključivši da tu ipak neće biti dobro pošto je otvoreno ka drumu. Već pravim polukrug da se vratim natrag na put, kada iz kuće izađu dvojica mladića. Indijci.
„Hej!“, pozivaju me.
Da stanem ili da produžim?
Okrenem se i priđem im.
Upitni trzajevi glavama. Šta tražim tu?
„Gledam gde bih mogla da kampujem. Da li bih mogla da postavim šator tamo iza kuće?“
Momci se pogledaju, nešto prokomentarišu na hindiju ili malajskom a onda mi jedan od njih kaže da sačekam da pita u kući.
Obojica uđu unutra i nakon nekoliko trenutaka pojave se ponovo na vratima, samo sada u društvu sa starijom ženom. Ima crvenu tiku, obeležje kaste na čelu, i nosi naočari, a izraz joj je veoma blag. Osmotri me pa nešto kaže na onom nerazumljivom jeziku.
„Može“, jednostavno prevede jedan od mladića i pokaže mi gde da postavim šator.
Nije baš najbolje mesto jer sam direktno izložena pogledima sa puta, ali ne mogu da tražim previše. Počinjem da raspakujem stvari sa bicikla. U nekom trenutku, isti onaj mladić mi kaže da se premestim na trem kuće, gde ću biti malo zaštićena i od buke i od pogleda. A tamo je i čisto jer je pod popločan.
Zahvalno prihvatam. Dok se raspremam, onaj mladić odlazi negde motorom i ubrzo se vraća sa jednom mlađom ženom i devojčicom od tri-četiri godine. Deca su uvek dobar povod da se uspostavi bliskost sa odraslima oko njih. Tako i sada, zahvaljujući ne previše stidljivoj devojčici koja najpre odbija a potom pristaje da uđe u moj šator i vidi kako je unutra, znatno pomeramo granicu nepoverenja. Kada mladiću ponudim da uzme i zadrži moj pasoš do ujutru, on odlučno odbije.
*
Raspremivši se, prihvatim više nego odbrodošli poziv da se istuširam. Mladići i starija žena uvode me u kuću koja je dosta velika i, čini se, bogato uređena. Sprovode me do kupatila u kome postoji i bojler, što je prilično retko u južnoazijskim zemljama. Sa znojem i prljavštinom, spiram sa sebe i svu onu napetost koja me je bila obuzela poslednjih sat-dva zbog prevelikog umora i vrućine. Iz kupatila izalzim nasmejana blagosiljajući tuš kao jednu od najvećih civilizacijskih tekovina.
Taman se smetim u svojoj kućici, kad se skupini od dva momka, one starije i mlađe žene te male devojčice, priduži i stariji muškarac. Na osrednjem engleskom predstavi mi se kao suprug gospođe sa tikom na čelu.
„Ne možete tu da spavate. Ja noćas nisam u kući, ostaju samo moja žena i unuk i nije sigurno da budete napolju. Pređite u kuću. Ako ste gladni, recite šta vam se jede – i sve je besplatno,“ ponudi mi.
Nisam dugo u Maleziji, svega desetak dana, i još uvek ne mogu da shvatim zašto svi – i Malajci i Kinezi i Indijci – insistiraju na tome da samo žensko ne treba da bude napolju. Predstavnici tri vere – muslimanske, budističke i hinduističke – tvrde mi da Malezija nije sigurna za samu ženu. Zaista ne znam šta je razlog tome, ali od prvog dana slušam savete i osim sinoć, kada sam se sakrila u zadnjem dvorištu jednog obdaništa, nijednom nisam kampovala na divlje.
Tako se sada selim u kuću i smeštam u ogromnom dnevnom boravku. Cela porodica trudi se da mi ugodi: koliko ventilatora da uključe i kako da ih okrenu da duvaju, da li mi treba erkodišn, šta bih volela da večeram i da popijem, koji program na televiziji želim da gledam… Obasuta sam pažnjom kao nedavno kod kuće, na Balkanu.
Glava porodice, koji se prdstavlja kao Sevoo, ponavlja kako sam ja njihov gost i kako će mi dati smeštaj i hranu besplatno. Putem ispred njihove kuće često prolaze cikloputnici ali ja sam prva koja ih je zamolila za smeštaj.
„Ja ću pomoći tebi a Bog će pomoći meni“, objašnjava mi Sevoo svoju filozofiju.
U drugoj sobi niz hodinik, kroz otvorena vrata, vidim malo hindu-svetilište sa upaljenim svećama. Onaj mladić ulazi tamo, moli se i potom izlazi. Drugi, očito njegov drug, u međuvremenu je otišao, prethodno se pozdravivši sa mnom.
Dotle, Sevoo nastoji da mi ispriča sve o sebi i svojoj porodici.
„Ja imam dve ljubavi“, kaže i zagrli ženu sa tikom koja ne zna ni reč engleskog. „Moju Batmu i drugu u radnji gde idem noćas.“
Pomislim da je napravio grešku zbog svog lošeg engleskog, želeći da upotrebi metaforu o dve ljubavi – ženi i poslu.
„Mislite, Batmu i posao?“, pitam.
„Ne, imam Batmu, i ona je moja prva žena. U radnji imam drugu ženu i ona je isto moja žena.“
„Imate dve supruge?“
„Da.“
„Kako je to moguće? Vi niste sunit“, kažem. Znam da ta grupa muslimana može da ima do četiri žene.
„Nije dopušteno ali ja sam se dugo molio i uspeo sam da dobijem odobrenje da se oženim i drugom. Sa prvom imam petoro dece a sa drugom dvoje. Svi imaju svoju decu i mnogi imaju unuke. Kad smo nedavno slavili Batmin šezdeset peti rođendan, bilo je preko 200 ljudi, članova porodice obe moje žene.“
Klimam glavom sa tupavim izrazom. Još uvek ne mogu da poverujem u to da je venčan dvema ženama.
„Obe imaju dobro srce. I nema svađe. Živeli smo dvadeset godina u jednoj kući i nije bilo nikakvog sukoba. Ali zato kad jedna traži da joj ostavim kuću, ja joj ostavim. Druga traži radnju, ja joj prepišem. Jedno dete traži dvadeset ringita — ja mu dam. Drugo traži bicikl – ja mu kupim. I svi su srećni i zadovoljni“, objašnjava mi Sevoo svoj recept za srećni život u poligamiji.
Iako ne govori engleski, Batmu očigledno razume o čemu on priča jer stojeći malo iza njega neprekidno koluta očima. Njen izraz jasno mi govori da bi ona imala tu da kaže štošta što se ne uklapa u tu sliku koju mi on predočava.
Čitajući to s njenog lica, u trenutku se zapitah o pokornosti i pomirenosti obespravljenih žena sa svojom sudbinom. I po ko zna koji put od početka mog putovanja postadoh svesna koliko sam srećna što sam rođena u Evropi u vreme kada žene mogu da prave svoje izbore i kažu „ne“ svemu s čime se ne slažu – samo ako za to imaju dovoljno hrabrosti.
*
Nakon večere, kada Sevoo ode u radnju onoj drugoj ženi, sedim sa Vikijem pričajući. On je šesnaestogodišnjak i ne živi u ovom mestu već na granici sa Singapurom. Međutim, došao je ovde da bi bio sa bakom koju mnogo voli.
Neminovno, dotičemo se teme njegovog dede.
„On je snažan čovek“, kaže Viki.
„Hoćeš li i ti imati dve žene kao on?“, pitam ga.
„Taman posla!“ uzvikne. „Nisam lud! To je mnogo teško.“
Njegova baka sedi preko puta i posmatra nas pokušavajući da razume. Viki joj prevodi sve što smatra za potrebno a potom meni prenosi njene komentare.
„I bakin otac je živeo sa dve žene“, kaže. „Ali ova druga dedina žena nije dobra. Čekaj, sad ću da ti pokažem“, uzvikne i đipi sa stolice te nestade u jednoj od soba.
Vrati se sa dva albuma fotografija. Sve su sa proslave šezdeset petog rođendana njegove bake.
Razgledam sa zanimanjem. Sa njih, vrište jarke boje ženskih saronga i blješte kilogrami zlata i na ženama i na muškarcima. Primećujem da ima dosta veoma debelih žena i da su mnoge od njih naglašeno maljavih lica, sa crnim nasunicama, koje ne uklanjaju. Jedna među njima je i druga Sevoova supruga.
„Nije dobra i niko je ne voli. Niko ne razume što se njome oženio“, komentariše dečak.
Možda sam pod njihovom sugestijom, ali se ni meni ne dopada: nalazim da je ružna i da ima nečeg odbojnog u njenoj pojavi, u muškobanjastom izgledu i prilično agresivnom držanju.
„Je li među hindusima čest slučaj da imaju dve žene?“ pitam.
„Nije“, odgovori a onda proveri i kod bake, pa mi prevede i njenu potvrdu: „Nije. Zapravo je veoma retko.“
„Hoćeš da ti pokažem moju devojku?“, upita me, menjajući temu.
„Naravno.“
Viki se brzo prikači na 3G i otvori Fejsbuk profil svoje devojke. Mila, ženstvena i ljupka Indijka iz njegovog razreda.
„Veoma je lepa“, kažem.
„Jeste“, složi se sa ponosom, i zatim nešto reče baki.
A ona zamahnu prema njemu rukom kao da će ga udariti, pri tom se smejući. Viki odskoči od stola a baka ustane i pođe za njim, blago ga koreći. Očigledno da upravo prisustvujem predstavi koja bi se mogla opisati kao „ma daću ja tebi devojku!“
Dok ih gledam kako se kobajagi koškaju sa puno ljubavi, pomislim koliko su naši svetovi istovremeno i slični ali i neshvatljivo različiti.
„Ja ću pomoći tebi a Bog će pomoći meni“
Sviđa mi se ta filozofija, jedino bih čika Boga zamenio nečim… priroda, sreća, sudbina, pojma nemam. 🙂
I meni je ta rečenica ključni utisak (uz zamenu) 🙂
Moglo bi da bude, mada, meni je delovalo prenaglašeno, kao busanje u grudi, kao da naglas sklapaš dil sa Bogom, tj. govoriš mu: evo, vidi kako sam dobar – sad me nagradi.
Izostavila sam nenamerno iz priče da je baka mnogo puta ponovila da obavezno ali obavezno ponovo dođem i budem njihov gost ako se ikada tuda budem vraćala. S kim god i koliko god da nas bude. To mi je bilo pravo gostoljublje i ‘bogougodno’.
Да, чини се да кад год мушкарац оцењује женску срећу са њим, упутно је проверити то и са женом самом 🙂 Ми смо имале двоструку срећу, млађе генерације је немају, а мени и тужно што многе жене од раније уопште и не схватају колико је социјализам био добра ствар. Али ово није политички блог, па нећу да развијам тему. Хоћу само пар ствари да прокоментаришем. Прва, све више ми се чини да је то силно застрашивање(?) да не сме женско само да ноћи последица само ултра мизогиније или, еуфемистички речено, преовлађујућег патријахалног система. Ништа у бројним статистикама криминала које сам… Read more »
Već sam se pitala gde si 🙂 Mislimo isto o pravu žena u socijalizmu. Sećam se informacije da su u SFRJ žene imale pravo na abortus već od 50-tih, pre mnogih evropskih emancipovanih zemalja (da ne ulazim sad ja u moralnu problematizaciju toga). Hvala za statistike za MAleziju. Sigurno jeste reč o patrijarhalnom stavu ali ima i praktičnog delovanja: mnoge devojke/žene, što cikloputnice kojima verujem a što ove naše zapadnjakinje koje ovde žive, žalile su se na neugodne situacije kada bi se zatekle noću same. Nije bilo direktnog napada ali su same situacije bile potencijalno opasne. Tipa: sedi sama u… Read more »
😛 Да, разумем да такве ситуације нису пријатне. Не иде ни да се деле савети шта радити, један осмех једном може да делује умирујуће, други пут изазивајуће, исто важи и за хладноћу и намрштеност. И скоро увек је управо то што кажеш, ужасно исцрпљујуће. 🙁 Једино можда понекад може да олакша подсећање на чињеницу коју ти већ неко време и живиш, а иначе је јако мало људи уопште свесно, да смо ми бледолики на планети Земљи заправо – бели медведи, ако не и баш толико ретки, а оно у дебелој мањини. У најбенигнијем случају смо смешни јер смо другачији, у… Read more »
Da, ovde jeste možda i najbolja zaštita to što sam belac, turista. Pre nekoliko dana, u nekom malom gradiću, napao me je Maležanin indijskog porekla. Čovek je bio u parkiranom kamionu a ja sam ga zaobilazila. On, naravno nije dao znak da se isparkirava niti je pogledao u retrovizor tako da me je skoro udario prednjim točkom. Sve što sam rekla bilo je: “Pazi, mogao si me ubiti!” Nisam čak bila ni besna, već više iznenađena budući da su Maležani dosta pažljivi vozači (u poređenju sa drugim južnoazijskim narodima). Prošla sam i nastavila da vozim kad vidim da on prolazi… Read more »
Аааааа… нема да се љутиш, али бих те најрадије прикачила на разне електроде да разумем како издржаваш, а да не добијеш топлотни удар изнутра. Капа доле, добри гени! 🙂 ….. Ти мали нишчи људи, мушкарци који бију жене – &%$#”!! кукавице које се хране страхом жртве и дивљењем околине. Хвала Кинезу што је снимао, ма из којих побуда то урадио тиме је оставио могућност бар неког неодобравања у гомили, а теби што ниси устукнула тек-враћена-на главу-капа опет доле. Остаје да верујем да је такав инцидент веома ретка појава, и да су људи били изненађени и нису имали времена да реагују.… Read more »
Kada naučiš kako da se ponašaš u 90% situacija prolazi onako kako ti želiš. Ja sam na sva svoja putovanja nosio šok sprej- suzavac za ne daj bože,samo jednom sam ga izvadio kada su shvatili šta držim u ruci odustali su. Nadam se da imaš tako nešto. Inače divim se tvojoj energiji, ne znam dali imaš sponzore ili već kako finansiraš svoj put. Daj uputstva kako da pomognem ovaj poduhvat. Pozdrav Cale
Dobro došao, Slavane 🙂 Drago mi je što si na mom blogu. Pratila sam vaše putovanje Transsibirskom još onomad 🙂
Da, nosim paprika sprej. Nosila sam ga pune tri godine pre nego što sam ga upotrebila. A to se desilo, nažalost, baš na Bajakalskom jezeru, kad su dva klinca pokušali da mi ukradu bajs.
Nemam sponzore, verovao ili ne. Izdajem mali stan, sad prodajem knjigu, imam donacije kroz akciju “1 km za 1 evro”. Ovde je sve o toj akciji: 1 km – 1 eur
Hvala na javljanju i želji da pomogneš 🙂
… još jedan majušni biser sa snežaninog putovanja… no, mene forica sa bogom baš i nije impresionala. još je davno neki veliki vladika (a pametan je i častan bio, što danas baš i nisu podrazumevajuċe osobine za vaskoliko nam sveštenstvo, je l’) rek’o, parafraziraċu, da je dobro delo dobrota koju učiniš, i istog momenta – zaboraviš. a ako neka dobrica ipak voli da bude i nagrađena za svoje dobro delo, predlożio bih da se pogleda u ogledalo, i bude ponosna na sebe – zato što je postupila kao Čovek. istinski dobar Čovek veću nagradu od te ne ište (kada bi… Read more »
Od nedavno pratim objave na FB, od danas i blog. Živiš svoj san, draga Snežana, ali ovo je uvod za neke buduće generacije, ili bolje reći “vetar u leđa” mnogim, ne tako hrabrim osobama kao što si ti. Doživljavam te kao žensko otelotvorenje Filijasa Foga današnjice. I želim svako dobro u narednim putovanjima.