Kad imaš/nemaš druga

O pedalanju zapadnom Sumatrom u društvu pa potom opet bez njega. O vezivanju i usamljenosti. O izloženosti i zasićenju. O planovima i životnoj (ne)izvesnosti.
Ostavite neki komentar, znači 🙂
*
Mog novog saputnika Mišu iz Nemačke zatičem u bašti hostela u Bukitingiju. On mi je i poslao GPS koordinate za to mesto. Zvučalo je primamljivo: pet dolara za zajedničku sobu, u cenu je uračunat doručak i neograničena količina kafe i čaja tokom dana, u hostelu imaju wifi a kupaonice su opremljene čak i toplim tušem! Od Kine pa na jug, bojler je privilegija mahom zapadnjačkih žitelja. Pa iako su ovde tropske temperature, nije baš uvek ugodno polivati se ledenom vodom.

Ima dosta putnika, ali mi smo jedini na biciklima i jedini smo izabrali zajedničku sobu koja je najjeftinija. To nam daje priliku da se bolje upoznamo. Kako je Miša već dva dana ovde, preuzima ulogu vodiča i pokazuje mi gradić koji je najpoznatiji po velikom satu na gradskom trgu. Vodi me i u kupovinu nove majice i sandala jer su mi se stare raspale, a onda mi otkriva gde se može dobro jesti i kako se cenjkati sa indonežanskim prodavcima.
Budući da oboje idemo na jug, prema Baliju, razgovaramo o mogućnosti da nastavimo zajedno. U međuvremenu, dolazi i Kineska nova godina. Godina koze, u kojoj sam rođena. Trebalo bi da mi sreća bude naklonjena. I zaista — već od prvog dana, donosi mi saputnika.
 
*
Nikada nigde nisam videla više teških kamiona nego ovde. Ne znam koje gorivo koriste, ali iza sebe ostavljaju oblake crnog dima. Svuda u Južnoj Aziji vozači su pritajeni samoubice, kaskaderi, ili su samo ludi hazarderi. Što su gori putevi i uslovi za vožnju, to oni voze rizičnije i brže. Ne razumem tu logiku, ali već sam po dolasku na Sumatru shvatila da ću glavu sačuvati jedino ako se budem klonila velikih puteva.

I Miša deli isto iskustvo, tako da biramo rutu koja vodi po grebenima planina i oko vulkana Zapadne Sumatre, izbegavajući prezagušenu trans-Sumatra magistralu. I sporednim putevima prolaze kamioni, ali neuporedivo ređe.
Očekivala sam rupe, kratere, zakrpe i pogibeljne prepreke, no putevi su odlični i, očito, nedavno izgrađeni.
Plan nam je da vozimo grebenima do vulkana Kerinči, a potom da se spustimo na obalu. Tamo bismo se razdvojili jer Miša mora da uzme autobus kako bi na vreme stigao u Džakartu iz koje početkom marta leti za Maleziju da bi obnovio indonežansku vizu. Dok se on vrati, i ja bih stigla u indonežansku prestonicu. Videli bismo se, pa možda produžili u dvoje.
No, u životu cikloputnika dve nedelje je predug period da bi se bilo šta precizno planiralo. Tako se za sada samo kotrljamo zajedno.
 
*
Odavno nisam vozila u društvu. I sada sam od prvog trenutka svesna razlika kada si sam – tačnije sama – i kada imaš muškog prijatelja. Pažnja ljudi koji sede zaludno ispred svojih kuća preusmerena je sada na Mišu koji obično vozi ispred mene. Poput čitalaca mog bloga koji sede iza svojih monitora i zamišljaju scene koje opisujem, najzad i ja imam izvesnu distancu u odnosu na događaje oko sebe. I prvi put sam dovoljno rasterećena od pritisaka da uviđam i komičnu stranu tih scena. Tako se slatko smejem kad ga zaspu onim povicima: „Hey mister, how are you!“ ili „Hello mister!“ Nekima odgovori, nekima mahne, neke ignoriše, a meni ‘dopadne’ tek svaki deseti otprilike. To je već podnošljivo i osećam se dobro što mogu da im uzvratim.

Kada uveče pitamo negde da postavimo šatore, ili kada nas lokalni stanovnici nađu kako smo ih kradom podigli, ne okupi se pola sela. Dođe njih nekoliko da nas gleda, ali nam ne smetaju jer razgovaramo između sebe i ne obraćamo pažnju na posmatrače. Ni oni nisu uporni u pokušajima da pričaju sa nama iako ne znaju engleski a mi ne govorimo indonežanski (osim što Miša zna nekoliko reči). Uglavnom ćute i satima netremice posmatraju šta radimo upijajući svaki naš pokret.
Očito, dvoje ljudi, čak i kada su ‘bule’ (belci, što znači: toliko-drugačiji-da-ih-treba-netremice-posmatrati-kao-retke-zverke) poštuju se i uvažavaju više nego kada je jedno samo.
 
*
U priči otkrivamo da smo se dopisivali pre pola godine, kada sam ja tražila potnecijalne saputnike za prelazak Gobi pustinje i pedalanje po severu kroz Sibir i možda Kamčatku. Bilo je to pre nego što sam odlučila da se vratim u Srbiju na dva-tri meseca kako bih pomogla promociji svoje knjige. Miša se tada nalazio u Laosu i privlačila ga je ideja da vozi Trans-Sibirskom rutom kao i da se popne na neki od vulkana na ruskom poluostrvu. No ja sam morala u Srbiju. Nismo nastavili dopisivanje, a onda smo se slučajno sreli u sumatranskoj Harau dolini. A možda i nema slučajnosti — ili je samo ovaj svet mali.

Kako god, brzo otkrivamo da nam odgovara društvo onog drugog. Oboje smo dugo na putu – Miša dve godine biciklom a pre toga godinu dana kolima, a ja sam već debelo zagazila u četvrtu godinu pedaliranja oko sveta. Tačno znamo šta nam odgovara i šta možemo da tolerišemo a šta ne kod saputnika. Gde možemo da pravimo kompromise a gde ne. Zato nam saputništvo dobro ide.
Učimo jedno od drugog. Ja ga upućujem da postoji nebrojeno načina da se okupa svake večeri, pogotovu ovde gde u svakom toaletu imaju kade sa vodom i takozvanim polivačama. Ispostavlja se i da ne zna ništa oko bicikla, pa ga podučavam kako se skraćuje i menja lanac, te kako improvizovati zakrpu na spoljašnjoj gumi od parčeta stare. Miša me pak upućuje u postojanje velikih prečiščivača za vodu u svakom selu, gde se flaša od litar i po može napuniti za deset centi, a često nam i ne naplate. Pošto je već šest meseci u Indoneziji, zna i kako pričati sa trgovcima, pa ručak plaćamo po pravoj ceni – oko jednog dolara. Ne može da veruje da su mi svuda uredno tražili po tri.
 
*
Predeli kroz koje prolazimo toliko su živopisni da svaki čas stajemo da bismo nešto fotografisali. Vozimo najpre pored veštačkih jezera, a potom se penjemo na dve hiljade metara i obilazimo dva vulkanska jezera oko kojih su nikla brojna sela. Miša ima neuporedivo bolji fotoaparat od mog, ali je čak i njime teško uhvatiti toliku lepotu. Modra boja vode, a na padinama koje se najpre blago a potom sve strmije izdižu od nje — beskrajne leje sa razni m zasadima. Zemlja je ovde očito plodna i ljudi koriste svaki raspoloživi komad tla da nešto uzgajaju. Najlepša oku su pirinčana polja jarkozelene boje i plantaže čaja koje me neodoljivo podsećaju na guste crnačke kovrdže sa jasnim razdeljcima.

Nasuprot bogatstvu zemlje, ljudi i dalje žive siromašno i, za naše pojmove, potpuno necivilizovano. Tako prvi put vidim poljski vece bez rupe. Poslali su me tamo sa improvizovane tezge uz jedan  put, gde smo stali da ručamo.
„Mišo, možeš li da ih pitaš gde je toalet?“, upitala sam saputnika vrativši se neobavljena posla. „Ono tamo nema rupu, a pored je posuđe za pranje i povrće koje čeka da bude oprano. Sigurno nisu razumeli šta ih pitam.“
Čujem smeh a onda mi Miša kaže da to tamo jeste vece. I objašnjava mi kako se nužda obavlja na te daske, pa se onda sve to spere vodom da otekne nekuda.
Naučila sam da ne budem gadljiva, ali ovo je previše čak i za mene. Narednih pak dana viđaću isti sistem ‘vecea’ i u kućama. Zbog one hrane okolo i posuđa, te velike prljavštine, uspevam da nagovorim Mišu da barem za večeru kuvamo na mom gorioniku.
*
Nakon pet-šest dana moramo da se razdvojimo. Iako smo dan ranije imali brojne nesporazume pa smo se i naljutili jedno na drugo, rastanak mi pada neobično teško. Sećam se da mi je ovako teško bilo kad sam se oprostila sa svojim prijateljem Acom koji me je ugostio u Kančanaburiju, u Tajlandu. Bilo je to nakon mog povratka iz Srbije, po nastavku ture. Osećala sam se kao da napuštam nekog najvoljenijeg. Tada sam se pitala da li je to posledica posete rodnoj zemlji, te susreta sa stotinama (ili čak i hiljadama?) ljudi koji su me preplavili talasima emocija u tolikoj količini da još uvek ne uspevam da isplivam iz njih.

Sada mi se to ponavlja.
I sad nemam dileme – usamljena sam. Uprkos svim ljudima koji me prate i sa kojima sam ‘na vezi’ zahvaljujući inetrnetu, ipak sam sama. I nedostaje mi društvo žive osobe pored mene. Nedostaje mi i dublja emotivna veza sa nekim. Ne mora da nužno bude muško-ženska. Treba mi živ prijatelj koga neću napustiti nakon nekoliko dana. Koliko god da nemam duboke korene, koliko god bila nomad u duši, postoji deo mene kome treba makar jedna osoba uživo, da bude tu malo duže nego u prolazu. Neko s kim ću moći da nastavim priču započetu pethodnih dana. Da gledam poznato drago lice. Da osećam ljudsku bliskost koja se produbljuje. Pa i da se naljutim i posvađam. Predugo sam sama, i stalno okružena nekim novim ljudima.
Dođe mi da vrisnem: „Dajte mi živa čoveka, saputnika, druga, pratioca, možda partnera – nebitno, samo da bude tu uživo a ne desetinama hiljada kilometara daleko!“
 
*
Naučila sam da put poput mog izvlači iz tebe sve napolje. Ništa ne ostaje skriveno, već si kao ona otvorena knjiga iz koje svi sve čitaju. Drugačije ne umem da objasnim kako odmah po Mišinom odlasku počinju da mi se dešavaju neprijatnosti.

Jutro pre nego što ću napustiti grad u kome smo se razdvojili, spustim se iz hostela do glavne ulice i kafea u kome postoji wi-fi. Još je mrak jer je pet ujutru, nalazim se u centru i idem osvetljenom ulicom. Jedan Indonežanin na motoru prolazi pored mene i upadljivo me zagleda. Ništa čudno za ove ljude. Nekad mi bude i smešno kada me preteknu motorom pa se oboje (obično ih je dvoje) osvrnu kao po komadi, ili u crtaću, okrećući ne samo glave već i čitav trup da bi se uverili u – ne znam šta. Da sam žensko na biciklu, valjda. Često me to nervira, jer se unesu i pilje nekoliko trenutaka kao da su ugledali Marsovca, ali sam se istrenirala da ne reagujem. Tako i sada. Samo nastavim svojim putem, ne obraćajući pažnju.
Međutim, intuicija mi kaže da onoga držim na oku. Tako zabeležim da se zaustavlja dvadesetak metara ispred mene, silazi s motora sve vreme me napadno gledajući i – otkopčava pantalone da bi mokrio u travnjak pored puta. Moram da prođem pored njega, pa sad ja upadljivo okrećem glavu na drugu stranu. Jedno od pravila koje se savetuje ženama u muslimanskim zemljama je da ne ostvaruju kontkat očima sa muškarcima jer mogu biti pogrešno shvaćene.
Tako prođem ispred njega. Kroz nekoliko trenutaka čujem kako pali motor i kreće. A onda – dum! Osetim snažan udarac volanom motora u predelu bubrega.
„Kučkin sine!!!“, vrisnem, ali on samo prošiša mimo mene.
 
*
Spuštam se na obalu i nekoliko dana vozim pored nje. Plaže su sa onim sitnim belim peskom i potpuno prazne. Talasi su veliki i snažni već od jutra pa bi bilo teško plivati čak i kada bih to odlučila. Ali ne nameravam. Morala bih da plivam u odeći pošto se ovde niko ne svlači u kupaći kostim, a to nije baš najugodnije. No više od toga smeta mi što ne znam gde bih posle sprala tu so sa sebe, jer su u ovom delu zapadne Sumatre, duž puta koji vodi pored okeana, pumpe sa toaletima i vodom veoma retke. Tako se zadovoljavam samo time da zavrnem nogavice i uđem u okean.

Plima je neverovatno jaka. Usred dana povlači me takvom silinom da jedva ostajem na nogama. Kako li izgleda noću? A onda pomislim na cunami i kolika to mora biti snaga. Čini mi se da prvi put sada delimično shvatam kakva je to stihija i da joj je nemoguće odupreti se.
Uz obalu nije zgodno ni za kampovanje, jer je vetar prejak. Tako ostajem u palminjacima koji su obično između plaže i puta. Rizikujem da mi neka grana padne na šator i smrska ga, pošto su ogromne a u ovo doba godine mnoge stare otpadaju. Čisto da mi pokaže kako to izgleda, jedna zaista i padne, tresnuvši između mog šatora i bicikla. Huh, zamalo.
Sledeći put dobro osmotrim sa svih strana palmu pod kojom ću se smestiti. Proverim koliko ima grana koje su počele da se suše i dozrelih kokosovih oraha. Tek tada postavim šator.
*
Noć uoči prelaska ferijem na Javu smestim se u blizini luke, u jednom selu. Uspela sam da neprimećeno prođem iza gustog reda šipražja i drveća iza kojeg postoji ledina, pa mala reka a onda počinju pirinčana polja. Mesto se čini savršenim jer je blizu kuća a opet zavučeno. Po običaju, ne pravim buku, svetlo gotovo da i ne koristim i vrlo rano odem na spavanje.

Oko 23 h probudi me zvuk motora koji se približava. Svetlo fara upereno u moj šator. Muški glas me nešto pita na indonežanskom a ja intuitivno ne otvaram vrata i ne izlazim napolje. Odgovaram kroz vreću za spavanje kako bi moj glas zvučao dublje, muški.
Čujem kako se muškarac udaljava prolazeći iza mene ka potoku. Oprezno virnem. Vidim svetlo njegove čeone lampe i kako zagleda nešto u krošnjama drveća kraj reke. Odahnem. Očito nije došao ovde zato što me je nekako opazio već nekim svojim poslom.
Nakon deset minuta, muškarac se vrati, pozdravi me u prolazu a ja otpozdravim govoreći u vreću, te ode na svom motoru.
U tri noću, trgne me isti zvuk i svetlo. Isti glas koji govori nešto umirujući me. Koraci brzo prođu pored mog šatora i brže nego prošli put vrate se nazad.
Ujutru u pet već sam spremna za polazak. Sve sam spakovala i ostaje mi samo da doručkujem i popijem kafu te čim se oko pola šest-šest razdani, da krenem dalje.
Dok završavam sa kafom, neočekivano ponovo stiže moj noćašnji posetilac. Jasno vidim da je iznenađen što zatiče žensko. Poput svih Azijata, ne pita da li želim njegovo društvo, nego čučne ispred mene, zapali cigaretu i gleda me. Pokušavamo da pričamo više mimikom i gestovima nego rečima. Kaže mi da je on dolazio noćas da skuplja dujan, I d aživi tu u selu, da ima ženu i petoro dece. Ja lažem da me u Džakarti čeka muž.
Pre nego što krenem, traži da se zajedno fotografišemo. Pristajem jer je to uobičajeno.

Indonežanin me zagrli oko struka. Nizak je, meni do brade, pa mi je smešno. Obično se izmaknem izbegavajući bilo kakav fizički kontakt ali sada ne želim da delujem neljubazno. Nakon fotografisanja, pruža mi ruku koju stisnem. Kad – snažno me privuče i pokuša da me poljubi.
Molim?!
Izmaknem se i krenem kroz ono šipražje prema glavnom putu. On pali motor i kreće za mnom. Stiže me pre izlaska na asfalt. Još jednom mi pruža ruku i ja je iz pristojnosti prihvatam. Ali opet me snažno povuče ka sebi krećući svojim licem ka mom u sasvim očiglednoj nameri da me poljubi.
Snažno ga odgurnem i opsujem naglas. On se nasmeje i krene, srećom, na suprotnu stranu od moje.
*
Plovdiba ferijem do Jave traje sat i po. Odatle, imam oko 190 kilometara do Džakarte, do predgrađa na ulazu u prestonicu gde živi moja školska drugarica. Pozvala me je da budem njen gost još pre godinu i po kad me je ‘otkrila’ na netu. I moj plan bio je da po iskrcavanju vozim do njene kuće. Planirala sam dva dana za tu razdaljinu a išla bih malim sporednim putevima. Moj dolazak u Džakartu podudario bi se sa Mišinim povratkom iz Malezije.

Ali kada napustim feri, pod uticajem noćašnjeg događaja i onog od pre nekoliko dana, shvatim da jednostavno nemam snage za još jednu noć punu neizvesnosti ako budem kampovala (druga opcija – da budem okrupirana destinama radoznale dece, žena, muškaraca u nečijem dvorištu – još mi je manje privlačna). Nisam uplašena, već samo ljuta. Ljuta sam što me neko seksualno ugrožava zbog toga što sam ‘bule’ i što smatra da sama bela žena ovde dolazi u portazi za zabavom. Ljuta sam što se u svetu u kome sam čvrsto veruje da sam ‘laka’ i da me svako može prisvojiti ako mu se ćefne. Na to su me upozoravali cikloputnici kada sam ih na grupi Warmshowers pitala za iskustva u Maleziji i Indoneziji. Čak i sami moji domaćini, Maležani i Indonežani, savetovali su mi da uvek kažem kako sam udata i da me negde u blizini čeka muž. Da ne kampujem na divlje. Da budem čak i neprijatna kada mi se neki muškarac obrati. I nema veze što se trudim da izgledam neprivlačno, te nosim sve široko, s dugim rukavima i nogavicama, što mi je čak i glava prekrivena šeširom ili maramom protiv znojenja – ja sam sama žena sa Zapada, a to je bezmalo sinonim za – kurva.
Ne, ne mogu to više. Moram da se odmorim nekoliko noći, da spavam na sigurnom, u svom privatnom prostoru, i da zaboravim neprijatna iskustva.
Zato šaljem poruku mojoj školskoj prijateljici obavestivši je da ću doći danas, autobusom.
 
*
A već narednog dana susrećem se sa Mišom.

Prilično lako se dogovaramo — da, i on bi da idemo zajedno prema Baliju.
Huh! Široki osmeh i veliko olakšanje. Gledam ga s ljubavlju, kao što se gleda spasilac.
Podneću rizik vrlo izvesnog razdvajanja nakon dolaska na to ostrvo, zbog naših različitih planova. Platiću emotivnu cenu zbližavanja i razilaska, kako bih fizički, koliko-toliko, ostala sigurna. A možda… ko zna šta se može desiti u međuvremenu. Ne mogu o tome da razmišljam niti želim da maštam. Ionako u životu uglavnom imamo jedino sebe same i saglediv put do prve krivine. Sve van toga je nepoznanica.
 
 
 Fotografije su ovde.
 

Subscribe
Notify of
guest
56 Comments
most voted
newest oldest
Inline Feedbacks
View all comments
Mico Nenadic
Mico Nenadic
9 years ago

Procitao. Neke detalje si opisivala u postovima na FB. Zakljucak: Covek je drustveno bice uprkos opravdanoj potrebi da se povremeno ostane sam. Pre ili kasnije dolazi do spoznaje da mu je neophodan zivi sagovornik.

Peđa
Peđa
9 years ago

Hrabro.
Naporno.
Bravo.
(Ima predivnih fotki).

The Republic of Kiribati
The Republic of Kiribati
9 years ago

A koliko jutros sam se mislila da li da te gnjavim zaptkivanjem hoćeš li još koji putopis sa Sumatre, okačena galerija slika je prosto vapila za šumom pitanja. Te ovo javljanje svrstavam u ono Ko traži, daće mu se 😉 Malo mi je bilo frka kako će doživljaj novog izgledati sa saputnikom, i to muškarcem, pre svega zato što je za mnoge od nas neki vaspitni kod duboko ukorenjen, a koji je vraški teško iščupati, i svako malo pušta nove korenčiće sa strane koji se moraju seći odmah, dakle taj kod nalaže da uvek priznamo i više vrednujem muški doživljaj.… Read more »

The Republic of Kiribati
The Republic of Kiribati
9 years ago
Reply to  sr2019wsaDM

PPPP – ovaj prvi deo/pasus je možda previše ličan, pa ako tebi smeta, ne objavljuj, elaboriraću nekom prilikom privatno. Hm… pa opet hm… friško čitanje tvoje poslednje knjige, pa gledajući slike, a pre teksta, moj je utisak bio da ako još jednom vidim pozadinu gospodinovu, ima da uložim protest. A onda dođe ovo napisano, te Miša ovo, te Miša ono – jašta da malo karikiram, ali mislim da može da se shvati i bojazan i neslaganje sa iznetim mišljenjem. Međutim prioritet je tvoja sigurnost, a sve ostalo bonus, tako da ću da ućutim na temu. —–čisti višak? Delete slobodno! .… Read more »

The Republic of Kiribati
The Republic of Kiribati
9 years ago
Reply to  sr2019wsaDM

Dobro razmišljanje, kapiraš baš kako treba 🙂 samo… knjigu si pisala 2013/2014, a to je – juče. Jedno pitanje za tebe samu da odgovoriš u sebi: zašto si malom picopevcu pružila ruku i drugi put. Eto, sad ZNAM da sam sad preterala, dosadna sam. Svejedno, svako dobro i lepi snovi i – daj Instagramu šansu bar koliko si dala Facebook-u 😛 (za Twitter, pojma nemam čemu služi, iskreno.)

Marija
Marija
9 years ago

Vi ste sjajni, sjajni, sjajni!!!! Uzivam citajuci a i u fotkama, naravno! Mnogo srece, draga!

Marjan Trajkovski
9 years ago

Odličan članak. Bravo. Sve najbolje.

Natasa
Natasa
9 years ago

Po ko zna koji put,uzivala sam u tvom tekstu.Neobican i drukciji pogled na ono sto vidis i dozivis.To verovatno mnogo puta uspeva da te izvuce iz ” usamljenosti”.Ti bar znas kako treba doneti pravu odluku i raditi ono sto te cini sretnom.Mozda negde u dubini duse jos ima u tebi neki otpor da se vezujes za ljude ,kada dodje pravi trenutak sve ce se to razviti bas tako kako treba.Sretano!

Andrija
Andrija
9 years ago

Pratim te zadnjih 8-9 meseci svaka cats nastavicu da te pratim ako zatreba i pomognem. Drago mi je da sada imas i drustvo, ali pazi!
Dvoje su se tako smuvali :))

Voja
Voja
9 years ago

Čitam, uživam, divim ti se. Fotografije su prelepe. 🙂 Baš si mi ulepšala dan. Veeeliiikiii pozdrav

Nevena
Nevena
9 years ago

Snezo,ne znam da li bih u masti proziljavala tvoj put, da sve ovo pise neko drugi,ali me tvoj smisao za humor da neke neprijatne ili sumorne situacije prepricas tako da se ja lepo nasmejem u sebi, znajuci da tebi bas i nije bilo do toga. Ne zameri,bolje je i tako nego da se svak put zabrinem kada zapadnes u neko sranje od situacije 🙂 Ja ne bih imala ni hrabrosti ni zivaca za taj deo sveta,nekako mi sve to lici na jednu veliku ciganiju. Ne zameri, ja prihvatam da nismo svi isti,da se u drugim delovima Zemlje zivi potpuno drugacije… Read more »

Jasna
Jasna
9 years ago

Ova fotografija sa usamljenim kokosom me odusevila jer je veoma slicna sa jednom koju sam ufotkala ,mozda bas u isto vreme kada i vi vasu,ali na drugom kraju planete u Obali Slonovace.
Nista nije slucajno,kao ni vas susret sa Misom.Od srca vam zelim partnera kakvog vasa dusa zeli!Pozdrav i vetar u ledja!

Janko
Janko
9 years ago

Ionako u životu uglavnom imamo jedino sebe same i saglediv put do prve krivine. Sve van toga je nepoznanica.
Odlično rečeno. Sve najbolje 🙂

Ivana
9 years ago

Pročitala,razmišljam, pročitala još jednom.Snažne utiske ostavlja Sumatra!Pejzaži idilični, bajkoviti, očaravajući….život grub i nepravedan.Ili se tako samo čini.Zanimljivo,kako se ipak dogodi susret dvoje ljudi koji se stilom života podudaraju, i ne samo to već se dogodi onaj pozitivni klik.Koliko te jedan susret i zajedno provedeno vrijeme može osvijestiti.Nakon dugotrajnog samotnog putovanja spoznaješ da ti nedostaje društvo.Znaš što je dobro? Dobro je što osjećaš da ti je stalo,umjesto potpune ravnodušnosti. Što sutra nosi? Rizik razočaranja,nadanje,očekivanja…sve je to tako ljudski,dobro, možda malo više ženski.Ipak,ljudska snaga je zapanjujuća, ona snaga preživljavanja, borbe, padanja i uzdizanja.Imaš društvo za nastavak puta, baš sada, kada si doživjela… Read more »

spes
9 years ago

Od mene sad samo jedan zagrljaj. Jako me je dirnuo ovaj post. :*

Predrag
Predrag
9 years ago

Snežo, kada bi bilo više osoba kao što si ti, ovaj svet bi bio mnogo bolje mesto! Dubok naklon i čuvaj se!

Ivan
Ivan
9 years ago
Ivan
Ivan
9 years ago

Izvini nisam pogleado ceo snimak na youtubu – pomislio sam samo da je prva recenica- NISTA ZLONAMERNO , VELIKI POZDRAV

Mirjana
Mirjana
9 years ago

Snezana, zelim vam sve najbolje ! Neka vas cuva dobri Bog. Pozdrav.

Focus
Focus
9 years ago
Reply to  Mirjana

Tamo gde je Snežana sada nadzire Alah 🙂

Marica
9 years ago

Upravo doletela sa Bornea, gde smo proveli nedelju dana. Ti znaš da mi putujemo u muško-ženskom paru tako da ja neprijatnosti tih vrsta ne doživljavam obično. Ali čak se i meni u Kota Kinabaluu desilo da mi dobacuju. Bukvalno sam na momenat ostala odvojena od Miljana, on prešao ulicu, a ja ostala da sačekam da prođe još par kola. Iz svih kola gde su bili samo muškarci su mi dobacili nešto. Tako da apsolutno razumem koliko cela situacija može biti iritantna. Sva sreća pa sad opet imaš društvo, i to ono koje već znaš da ti prija. Ja zaista mogu… Read more »

živeoživot
živeoživot
9 years ago

Moram priznati da si nam razbila neke zablude u vezi Azijata. Uvek smo te ljude iz neznanja povezivali sa Budizmom. A Budizam, opet iz neznanja, sa vrednostima kao što su: poštenje, skromnost, nenametljivost, dostojanstvo, baš kao u filmu “7 godina na Tibetu”…Ali naše neznanje nije opravdanje za takve predrasude. Jedan od načina da se to neznanje anulira jeste putovanje. Saznanja koja dobijamo na takav način nam ponekada pričinjavaju veliko zadovoljstvo a ponekada i veliku brigu. Pa tako je sve u životu: sve ono što nam predstavlja veliko zadovoljstvo, predstavlja nam i veliku brigu…

Rade
9 years ago

Čitam vas danima i zanemarujem svoje obaveze.A pročitao sam zaključno sa Turskom i preskočio na Indoneziju.Naknadno ću ono između.A koliko toga ima u tih vaših 4 godine !Koliko je potrebno upornosti i ustrajnosti i strpljivosti i trpljenja loših vremenskih prilika i loših epizoda sa ljudima.Ja ipak ne bih imao hrabrosti, u stvari, ne bih imao toliko upornosti.Mene je hvatala nostalgija nakon 10-12 dana, pa sam sa jednomjesečnog tečaja u Njemačkoj, svojevremeno “skoknuo” do kuće jedan vikend.Da vidim ženu i djecu.Zato nisam ostvario svoje lutalačke snove kao vi vaše.A još kao 17-godišnjak sam napravio turu auto-stopom pola bivše nam Juge… Sretan… Read more »

Igor
Igor
9 years ago

Zasto vec duze vreme nema novog bloga ?Da li je sve ok ?Malo smo zabrinuti. Veliki pozdrav Snezana ! 🙂

jedna od mnogih
jedna od mnogih
9 years ago

Ne vidim u čemu se odnos muškaraca s područja koja opisuješ doista razlikuje od odnosa muškaraca u našim krajevima, a i inače, a prema ženama bez muške pratnje. Na ovaj ili onaj način muškarci manifestiraju ili pokušavaju manifestirati (nad)moć. Direktno je neugodno, indirektno (a vrlo tjelesno prisutno) – isto tako. Prema tome, po meni, divljaštvo je prisutno baš u svim društvima na kugli, koliko god se ona “napredna” pokušavala (o)dičiti ne-divljaštvom.

sasha
sasha
9 years ago

Nema novog teksta već mesec i po dana 🙁 Srećom, stigli su neki tvitevi pa pretpostavljamo da je sve ok sa Snežanom.

Ivana
9 years ago

Ma, daj nisi niti bila u kvaru! 😉
Samo si u poslu!

Vladan Žervanov
Vladan Žervanov
9 years ago

Hteo bih da ostavim komentar da vidiš da još uvek po neko svrati da pročita tvoj blog ali ne znam šta bih pametno ili lepo rekao a da drugi već nisu. Neprijatnosti i lepe stvari se mogu dešavati išao do prodavnice ili vozio biciklu po svetu i, gledajući sa Mesečeve tačke – isti su – nebitni u odnosu na to što živiš kako si izabrala. Filozofski i otvorenog uma posmatraj sve situacije, i dobićeš odgovore i saznanja čak i za stvari nevezane za te situacije. Mnogo mi se svidelo ovo što si rekla: “…i saglediv put do prve krivine.” Totalno… Read more »

Vladan Žervanov
Vladan Žervanov
9 years ago

Hvala tebi na preporuci za čitanje 🙂
Od teorije do prakse je jako kratak put – ko hoće da ga prevali. Ko misli da ne može, beskrajno je dugačak. Govorim iz ličnog, praktičnog iskustva, ne što sam pročitao 🙂
Ali nije uvek lako.
Zenovski je zato što zen kaže da prošlost više ne postoji i da budućnost još ne postoji. Postoji samo sadašnjost, i sekvencijalni niz sadašnjosti doživljavamo kao vreme. A lepota je u iznenađenju, šta nas čeka iza krivine. Ali verovatno to već znaš, čisto da nešto napišem, i da te maltretiram da čitaš 😀

dubravko
dubravko
9 years ago

pre desetak sati prvi put (valjda nije kasno ) saznao sam da postojis i da krstaris na pedalama”koje zivot znace” ovo mi je tvoj prvi tekst ipokusacu da iscitam koliko god mogu.svidja mi se sve to okoputovanja u beskraj ovog sveta…dopada mi se ta lakoca koja leluja u tekstu,sva ta bezbrojna opazanja ljudi i obicaja “nepodnosljiva lakoca postojanja”…tu su idivne fotke i ocas se nadjem u svemu sto ti se desava.imao sam neke ideje o putovanju bajkom ali nije bilo prilike da ih ostvarim, ko zna ?podrzavam te snazno u stilu tvog zivota, srecno dalje a ja evo trazim novi… Read more »

Mirjana Kambodža
Mirjana Kambodža
8 years ago

Drga Snežana….znam da to znaš, znam da su ti to do sada rekli ili pomislili svi koji s enađu ovde ali ja nemam drugu reč. Ovo “Kambodža” je da se prepoznamo mada sam sigurna da poštuješ svakoga ko je nađe ovde. Ja sam “nova” i kako reče (sigurna sam da možemo na ti jer tebe je lako prisvojiti i svako drugo obraćanje se čini mnogo “daleko”) i kako reče nekom od predhodnih sagovornika brzo ćemo te stići i prestići. Slatko ali i istinito. 🙂 Meni je ogromno zadovoljstvo biti jutros sa tobom uz čaj. “Družeći ” se sa tobom preslišavam… Read more »

Tanja
Tanja
7 years ago

Draga Snežana,
Vašu knjigu “Zakotrljaj me oko sveta” sam dobila na poklon za završetak studija, od ljudi koji me dobro poznaju. Bilo je to savršeno vrijeme za čitanje takve knjige. Beskrajno sam vam zahvalna što živite svoje snove i što ste tako dali snagu djevojčici u potrazi za svojima. Redovno čitam postove, divim se fotografijama a najviše Vašoj snazi. Samo naprijed i još jedno veliko, nesagledivo hvala!

56
0
Would love your thoughts, please comment.x