Od Pacifika do Japanskog mora (Kobe-Maizuru, Japan)

30. avgust
Razvlačile smo se do skoro deset moja domaćica Dragana Tintor i ja, odlažući rastanak. Za dva i po dana, zbližile smo se kako se to dešava sa srodnim dušama. Osećala sam se prihvaćeno i voljeno, trudeći se da bez zadrške i ja njoj pokažem svoju naklonost. Otud smo i jutros morale da najpre popijemo kaficu, pa da doručkujemo, na japanski način, naravno, mada prilagođen mojoj navici da ujutru jedem nešto slatko.
Nisam se bunila kada mi je GPS iscrtao rutu okolo-naokolo, uglavnom zaobilazeći planine na putu do druge obale, one na Japanskom moru. Cilj mi je da relativno brzo stignem u Maizuru, luku odakle ću se ferijem prebaciti na najsevernije japansko ostrvo – Hokaido. Odande, iz mesta Ontaro, zapravo će započeti moje pravo pedalanje po Japanu — od krajnjeg severa do krajnjeg juga.

Vreme se prolepšalo, nebo je vedro a temperatura idealna za kotrljanje — oko 25 C. Ipak, prvih sat vremena često zastajem da bih popravila ovo i učvrstila ono, da bih dotegla neki navoj, pogledala da li nešto radi dobro… to uvek tako bude nakon pakovanja bicikla za avion.
Srećem Japanca na trkaćem biciklu, ali obim njegovih točkova izaziva mi nevericu – 24 inča! Ma da li je to fabrički tako, jer reč je o Giantovom modelu, ili je on tu nešto budžio? Ali Japanac ne govori engleski, tako da na svoja pitanja dobijam samo široke osmehe.
U dva-tri navrata stajem kod prodavnica. Čitala sam o tome, a već prvog dana sam se i sama uverila, da u njima postoje toaleti, u nekima ima i tuševa, tu se može natočiti vrela voda za čaj ili kafu, mogu se napuniti i elektronski uređaji… i sve bes centa. A da, i voda sa česme je zdrava za piće. Da li sam rekla da već volim Japan?

Razmišljam da stanem u nekom MekDonaldsu, ali ne zbog hrane (jer ko bi normalan pored japanske kuhinje poželeo da jede ono tamo, osim samih Japanaca, naravno), već da bih napisala blog. Događaji se ubrzavaju, svaki dan je prepun dešavanja, već sam propustila da napišem blogove o Makaou i Hong Kongu, i budem li čekala uslove — a to, osim smeštaja, znači i dovoljno vremena — verovatno ću kasniti i po mesec dana. Zato, preskačem ono što nisam stigla (sa namerom da kad-tad nadoknadim propust) i u prvom sledećem Meku sedam da napišem blog o dolasku u Japan. U velikoj sam žurbi jer mrak uskoro pada, a nemam pojma gde ću da spavam. Takođe, preda mnom su usponi, koje ne volim da načinjem na kraju dana. Nerviram se zbog interneta, jer ne uspevam da koristim MekDonaldsov signal, no onda, neočekivano, na mom ajfonu proradi opcija za daljenje ličnog hotspota. Tako uspem da sve uradim.

Već je pet, a mrak pada oko šest i trideset. Put me vodi na jedan tunel, na ulazu u koji piše da je dugačak 11 km. Sledim se. Ne, neću tuda. Vratim se natrag i nekim malim putem krenem u istom pravcu. GPS preračuna i ponovo upiše rutu. I ponovo me navede na neki tunel, nakon što sam izgurala užasno strmu uzbrdicu., Više nemam kud. Sa knedlom u grlu približavam se otvoru pećine, strepeći šta će pisati na ulazu. Ali onda odahnem: u ovom postoji pešački prolaz koji je od puta odvojen visokom metalnom ogradom.
Tuneli počnu da se nižu jedna za drugim. Put prati akumulaciono jezero i kako izađem iz nekog otvora, tako mi pogled pukne na čarobne pejsaže. Ma neka je mrak na pomolu kad ovako uživam. I baš me briga što ovde nema šanse da bilo gde postavim šator, voziću ako treba i do pola noći.
A onda, kao iz fontane želja, ugledam tzablu na kojoj piše: Campsite 2,3 km. Neverica i oduševljenje. Ali i doza sumnje, jer ko zna koliko li to košta. Japan je ovo.

Još nekoliko tunela, i vidikovaca između njih, a onda stižem na 200 m od kamperskog mesta. Iako je sve lepo obeleženo, nekako promašim pravu stranu reke na kojoj se mesto nalazi. Prostor koji sam ugledala na par desetina metara od puta učinio mi se sasvim nalik na javni kamp. Jedino što je ulaz bio zatvoren ogradom od kanapa razapetog između dva stuba. Hm. Nije problem da se provučem ispod toga, ali da li je dopušteno?
I baš tada, kao deus ex machiina, pored mene prozuji jedan biciklista. Za ceo dan videla sam možda trojicu. Hej!, pozovem ga i on jedva ukoči na nizbrdici na kojoj smo se nalazili. Upitam ga da li je tu dozvoljeno, a on reče nešto u stilu kako se boji da nije. Hm i hm.
Ne liči na mene, ali slegnuh pomirljivo ramenima i spremih se da odem. Ova zemlja mi se od prvog trenutka čini toliko lepom i prijatnom i sređenom, da mi izgleda kao veliki greh da narušim i najmanje njeno pravilo.

Ali tada se biciklista, koji je već bio krenuo, vrati kao da se setio nečega. I mimikom mi objasni da na suprotnoj strani reke mogu da kampujem. Zaista? Hvala veliko!
Pređoh neki most sa metalnim kočićima da kola ne bi prolazila i spustih se putem do kraja. A onda: wow! I wow! i wow-wow-wow! Savršeni kamp-sajt pored reke. Prostran. Čist. Sa vodom, kuhinjom i… šta je ono gore, ona svetla? Nije valjda da tamo sedi neki čuvar koji će mi boravak ovde naplatiti deset evra? Da se pravim da nisam videla svetla? Ma ne mogu, moram da mu se prijavim.
Pođoh sto metara gore, prema osvetljenom zdanju, pomirena sa troškom koji me čeka. Kad ono — toeleti: ženski, muški i jedan prilagođen za osobe sa invaliditetom.
Počeh da se smejem naglas — ovo je zemlja iz mojih snova!
 
31. avgust
Danas me je sve vreme pratio strahovito jak vetar koji mi je, srecom, uglavnom duvao u ledja — posledica tajfuna Lionrock koji je upravo protutnjio preko severnog dela zemlje na putu ka kineskoj obali. U dva navrata, najpre prolazeci kroz neki gradic, a onda i malocas, u mestascu gde sam se zaustavila da kampujem, bile su se oglasile sirene, pretpostavljam za uzbunjivanje. U prvi mah sam se prepala, ali sam onda shvatila da je verovatno rec o proveri ispravnosti. Po ponasanju ljudi nisam mogla nista da zakljucim, jer ovde ljude naprosto nije moguce videti napolju. Ne znam da li je to zbog toga sto svi rade, ali u gradicima vidim samo starce, a saobracaj se pojacao (mada istini vise odgovara rec ‘oziveo’) tek posle pet.

Sam danasnji dan obelezili su usputni susreti sa ljudima i neverovatni pejsazi.
Gde god bih stala, neko bi mi se obratio na japanskom, tako ljubazno, nenametljivo i srdacno da sam svaki put pozalila sto ne znam jezik. Jedan momak na opasno dobrom motoru zaustavio me je da mi da bocicu osvezavajuceg napitka i da se slikamo zajedno. Neodoljivo sarmantna +80-ogodisnakinja, u slojevitoj sarenoj odeci i sa sesiricem, zbog necega me je podsetila na kakvu vickastu englesku ledi kada mi se obratila na parkingu ispred prodavnice. Nije me pitala odakle sam, kao sto sam pogresno pretpostavila, vec ko zna sta, na sta nije dobila odgovor. Ali smo razmenile najtoplije siroke osmehe i uzajamne duboke naklone. U drugom mestu, ispred druge prodavnice, gde sam sela za klupu da rucam, neka druga starica takodje mi se obradovala smejuci se sa otvorenim simpatijama mom pretovarenom Surfiju – za razliku od mene, ona je na svom biciklu nosila samo jednu kutiju…

Ceo dan ponavljam za sebe: “Predivno! Predivno!”, misleci na tradicionalne japanske kuce po selima. Ne mogu da ih se nagledam ni da im se dovoljno nadivim. Taj sklad, spokoj kojim odisu, istocnjacki sarm… cini mi se da ne postoji nista arhitektonski savrsenije od njih.
A onda izadjem iz sela i zaronim u prirodu. Hvala mom GPS-u sto me je ipak uputio preko planina i prevoja, jer sva ta lepota dostupna je samo kad se zadje podalje od velikih puteva…
 
1. septembar
Japanci su diskretan svet. Toliko su uvežbani u tome da gledaju svoja posla, da mi se čini kako bih mogla da, recimo, prođem pored njih na štulama, u klovnovskom kostimu, a da njihovi pogledi ne bi ni kradom skrenuli prema meni. Međutim, oni me ipak vide. Vide me kad postavim šator u otvorenom svetilištu, na trideset metara od puta a pedeset od prvih kuća u mestu nepoznatog mi imena. Samo nikome ne pada na pamet da me uznemirava. Jer, u ovoj zemlji dozvoljeno je kampovati na javnim površinama, a prostor shrine-a je sveopšte dobro. Šta bi se to onda njih ticalo.
Međutim, kada mi se pogled sretne sa ženom koja je, valjda jedina iz celog mesta, prošla pored svetilišta tokom prethodnih dvanaest sati, otkako sam sinoć tu razapela šator, kada nam se, dakle, pogledi nenametljivo ukrste, usledi njen duboki naklon praćen osmehom. I tek kada i sa moje strane vidi iste prijateljske, a to znači – zainteresovane, gestove — reši se da mi priđe. Nema u tom njenom odlučivanju ničeg snebljivog, ne stidi se ona, niti se boji nečega, već se naprosto zna šta su pravila dobrog ponašanja – prema japanskom kodeksu.

A on nalaže da me ljubazno upita nešto što razumem kao pitanje odakle sam.
„Srbija“, kažem, a ona ponovi tako jasno i sa tako dobrim izgovorom, kao da su joj u najmanju ruku pola predaka došli sa brdovitog Balkana u Japan.
„Srbija!“, ponovi ozareno. Već sam primetila da Japanci uvek izgovore ime moje zemlje kao da znaju ne samo gde se ona tačno nalzi, nego da gaje najbliže odnose sa pripadnicima mog naroda. Bilo da zaista znaju, ili da su samo ljubazni, svaki put mi bude milo. Lepo je kad ti se neko raduje u tuđini, pa osećaš kako si tu dobrodošao u tolikoj meri, kao da su upravo tebe čekali.
Velikodušno razmenjujemo osmehe i nerazumljive rečenice, pa me žena upita da li sam jela.
„Da-da, maločas“, žustro odgovorih. I odmah se ugrizoh za jezik. Mogla sam da slažem i da možda budem ponuđena nekim japanskim specijalitetom. Čak da sam se najela do pucanja, za njihovu hranu uvek bi bilo mesta. Sledeći put, neću napraviti takvu grešku.
*
Japanski biciklisti uvek mi se jave sa „Ćaos“. To mi je toliko simpatično, to kako izgovore taj pozdrav sa akcentom koji mi zvuči italijanski, da se svaki put ozarim.

Bicikala ima mnogo, svih tipova, i voze ih ljudi svih godina – od sasvim male dece do staraca povijenih leđa, koji ne mogu da se usprave. Ne pamtim da sam u bilo kojoj zemlji videla toliko dvotočkaša.
Kroz svako naselje, uporedo sa putem, vodi i odvojena staza za bicikliste i pešake. Ako nije fizički omeđena betonskim ivičnjakom, onda je samo povučena bela linija od možda metar širine.
Vozači su uglavnom jako pažljivi i poštuju slabije učesnike u saobraćaju. Kola iza mene uvek uspore na raskrsnici, dok vozač ne bude siguran da li skrećem ili produžavam u istom pravcu. Zaobilaze me u dosta širokom luku, a do sad se nijednom nije desilo da neko pritisne sirenu zbog mene. Zapravo, zbog bilo koga – za tri-četiri dana na putevima, ne čuh da je iko zatrubio.

Odnos vozača prema biciklistima možda najbolje ilustruje scena koja mi se desila na semaforu. Bilo je crveno kad sam pristizala, i ispred mene se već zaustavilo nekoliko vozila. Pošto sam do raskrsnice imala još dvadesetak metara, krenuh da se provučem skroz napred, nadajući se da možda neću morati ni da stanem već da će se u međuvremenu upaliti zeleno. Bilo je sasvim dovoljno mesta, jer niko nije stajao uz sam ivičnjak, ali vozači su, jedan za drugim, počeli da pomeraju svoja vozila udesno, kako bi mi solobodili još više prostora.
*
Počinjem da se ponavljam u izjavama da volim Japan. Merila sam, i otprilike na najmanje pola sata barem jednom naglas, za sebe uzviknem: „Bože, kako lepa ova zemlja!“ I kada god to kažem, pomislim najpre na to šta su sve uradili od onoga što im je dato. Kako su izgradili i organizovali Japan. Kako ga održavaju. I čuvaju. I ne mogu da prestanem da se divim. Beskrajno sam srećna što sam ovde.
Pa se onda upitam, a šta bi bila mana, koji je to nedostatak koji već sad mogu da uočim, jer putnik poput mene vrlo brzo oseti i najbolje i najgore u svakoj zemlji i narodu. I razmišljam pokušavajući da nađem neku zamerku, nešto što me nervira, što mi se ne dopada, zašta bih volela da je drugačije, ali ne uspevam.

U stvari, ima jedan ogroman minus, gledano iz mog ugla – Japan je preskup. Toliko je sve skupo, da se bojim da će mi godišnji budžet za putovanje otići u naredna tri meseca. I to samo na hranu (jer na plaćeni smeštaj ne smem ni da pomislim), ne budem li strogo vodila računa. Za sada, uspevam da dnevno ne premašim sumu koja je ovde jedva dovoljna za jedan osrednji obrok. Znam da to znači da ću ostati uskraćena za možda najbolju kuhinju na svetu – barem sudeći po onim specijalitetima koje mi je moja domaćica Dragana tako volikodušno priuštila. Od onoga što sam probala, nije bilo ničega što ne bih sa slašću jela svaki dan. Dakle, propustiću mnogo toga kad je reč o ovdašnjoj hrani. I sigurno ću (još više) oslabiti. Ali, kada razmišljam o tom nedostatku, o toj ceni po kojoj ću ovde uživati čak devedeset dana, pomislim kako sam ipak tu i kako bi bio velik promašaj ne doći ovde samo zbog toga što je preskupo i što biti budžet putnik u Japanu znači veliko podvižništvo. Ovo je zemlja koja se naprosto mora videti.

*
Stigla sam u Maizuru, lučki grad na obali Japanskog mora. Ne verujući sasvim u ispravnost koordinata na kojima bi trebalo da se nalazi lučka zgrada, upitah u nekom predstavništvu gde treba da idem. Devojka kojoj sam se obratila nasmejala se na takav način da mi je odmah bilo jasno da ne zna engleski. Ali to je nije sprečilo da da sve od sebe da mi pomogne. Pokušala je najpre rukama, a onda je otvorila Google Maps na svom telefonu i pokazala mi tačku gde se nalazimo i gde treba da odem. Zamolih je da sačeka dok uzmem svoj GPS koji je ostao napolju na biciklu. Kad, ona spremno pođe za mnom i potom strpljivo sačeka da na malom ekranu nađem željeno mesto.

Dok sam joj zahvaljivala, iz zgrade je izašao njen kolega, jedan stariji čovek. On ju je maločas, kad sam tek ušla i obratila joj se, nešto zadirkivao, očito zbog mene. Potom se negde povukao da bi sad došao pravo do nas, noseći u rukama odštampanu kopiju mape sa interneta, na kojoj je flomasterom povukao moju rutu do luke. Kakav svet!
*
U luku sam stigla nekoliko sati pre otvaranja šaltera, pa sam imala vremena da se okupam u toaletu koji je namenjen osobama sa invaliditetom, pa u njemu postoji tuš. Potom sam se odvezla natrag u grad, do Mek Donaldsa, da napunim uređaje i priredim ovaj post.

Vrativši se u kancelariju feri prevoznika, zateklo me je neprijatno iznenađenje: umesto da isplovi u 20.30 i da u Otaru uplovi sutra oko 16.30, što bi mi odgovaralo zbog spavanja i, potom, traženja mesta za kamp, red plovidbe je pomeren zbog tajfuna, pa ću isploviti ujutru u 4.30 a na odredište ću stići sutra oko ponoći. Plovićemo Japanskim morem, koje je neuporedivo mirnije u odnosu na Pacifik. Ali vi ipak stegnite palčeve 🙂

Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x
()
x