Svet je mali

*
Keniči je bio jedini preko liste Warmshowers koji mi je odogovorio na molbu za smeštaj u Saporou. Načelno se slagao sa tim da me ugosti, ali ukoliko se desi da u vreme mog dolaska bude zauzet, moraće da me odbije. Ok, složila sam se. U njegovom profilu pisalo je da je svojevremeno napravio četvorogodišnju turu oko sveta biciklom, a u spisku zemalja kroz koje je prošao nalazila se i Srbija. Uz zahvalu svim ljudima koji su ga ugošćavali tokom njegovog četvorogodišnjeg pedalanja po svetu, napisao je i da sada želi da se oduži za tu dobrotu tako što će i sam ugostiti neke druge putnike. Baš lepo, pomislih. Meni bi to zaista značilo, a bilo bi zanimljivo i čuti njegovu priču, pogotovu iskustvo putovanja kroz moju zemlju.
dscn0313
Srećnim sticajem okolnosti, u vreme kada sam stizala u glavni grad Hokaida, najsevernijeg japanskog ostrva, Ken je bio slobodan. Napomenuo mi je u koje vreme će biti kod kuće, dao mi adresu, broj telefona, kao i savete kojim putem da stignem od Otara do Sapora.
Dočekao me je istočnjak kome je bilo teško odrediti godine, jer je mogao da ima i dvadeset osam, ali i deset više. Nosio je dugu kosu vezanu u rep, naočari sa tankim ramom, a odeća na njemu bila je sportska, namenjena za aktivnosti na otvorenom.
Nije mi pružio ruku, nije se čak ni osmehnuo, samo je prošao da pomeri bicikle parkirane ispod nadstrešnice na ulazu u kuću, praveći mesta za moj. Ugurala sam Surfija, te pošla za svojim domaćinom unutra.
img_4490
U japanskim kućama obavezno se izuva u malom predvorju, koje je uvek za stepenik ili pola stepenika niže od nivoa ostalih prostorija. Dok sam u Istorijskom parku Hokaida, koji sam posetila pred dolazak ovde, primetila kako posetioci ostavljaju uredno složenu obuću, okrenutu u smeru u kojem će se nazuvati, pa tako prezuvajući se u papuče za obilazak prostorija muzeja, svoju obuću obavezno okreću prstima prema izlazu, ovde je vladao pravi nered, upravo onakav kakav bi priličio meni i svima onima koji imaju pomalo nehajan odnos prema redu u svom domu. Baš čudno za Japance, pomislih, ali onda se setih da zapravo ništa i ne znam o tome kako oni žive. Možda im je, naprotiv, taj nemar svojstven kada se povuku u svoj privatni prostor.
Na prvi pogled, stan nije imao ničeg prepoznatljivo japanskog. Potpuno zapadnjački dnevno-trpezarijski boravak, sa kuhinjom odvojenom šank-pultom, zapadnjački masivni sto za ručavanje, kao i radni deo. Tamnoputa žena koja je pripremala hranu nije ličila na Japanku, kao ni crnomaljasta devojčica, od otprilike devet godina. Iz Kenovog profila znala sam da je oženjen i da je to dete njegovo, ali ona žena izgledala mi je dosta starije od njega, pa sam se uplašila da ne napravim neki gaf, oslovljavajući je imenom njegove supruge — Kasumi; možda je ova bila trenutno odsutna, dok im je crnoputa pomagala u kućnim poslovima. Kako god, ni ona se nije rukovala sa mnom, niti se posebno osmehnula — jedva ako je rekla: „Hello“. A Aki, koja je valjda radila domaće za radnim stolom, nije me udostojila ni okreta glavom. To je valjda ta uzdržanost o kojoj su mi svi govorili u vezi sa Japancima.
Posedeli smo malo za stolom Keniči i ja, a žena, koja ipak jeste bila njegova supruga, nasula mi je čaj od nekih žitarica, dosipajući ga kako bih ispila prethodni.

„Da ti pokažem tvoju sobu“, pozvao me je Ken, i ja sam pošla za njim na sprat. Poslednja od troja vrata bila su od prostorije namenjene za goste. Na podu je bio dušek, a odmah uz vrata sto prislonjen uza zid, koji je služio za odlaganje stvari. U velikog plastičnoj korpi nalazile su se razne sitnice koje su ostavili prethodni gosti: gas koji nisu potrošili, rezervne gume, gurtne, vodiči i rečnici.
„Ako ti nešto treba, slobodno možeš da poneseš. Ne moraš ništa da ostaviš zauzvrat“, objasnio mi je Ken.
Potom smo uneli moje stvari, zapravo ih je uneo Ken, dok sam ja samo odvajala bisage sa bicikla, te petljala oko njega pokušavajući da ga zaključam U-bravom. To mi je on preporučio radi mog osećaja sigurnosti, rekavši da on ne zaključava svoje bicikle.
„Kada bih došao u neku zemlju, prvo bih obratio pažnju na to čime se zaključavaju bicikli. Što tanji lanac, to sigurnija zemlja“, rekao je, i ja sam se složila. Ipak, vezala sam Surfija i prekrila ga cirdom kako ne bi privukao ničiji pogled.
*
Kasumi je za večeru spremila špagete i pastu sa mesom, izvinivši se što je obed tako jednostavan. Nisu bili tu ceo dan, tek što su došli oko pet, kada sam i ja (prema dogovoru) stigla. Upitah se da li su očekivali da dođem sat-dva kasnije, ali odmah zanemarih to kao nešto o čemu bih samo uzalud mozgala, bez pravog odgovora.
Navela sam razgovor na temu koja me je, prirodno, najviše zanimala otkako sam ušla u Japan – na tu zemlju i njene ljude. Nisam krila svoje oduševljenje od prethodnih nekoliko dana. Ali čim bih izgovorila neku pohvalu, njih dvoje bi napravili grimase kao da kažu: „Paaa, nije to baš tako“. Ili bi se pogledali i nasmejali za sebe, ništa mi ne objašnjavajući. U svemu tome osećala sam istu onu uzdržanost kao od prvog časa našeg susreta. Činilo mi se da su svi oni ljudi koje sam sretala prethodnih dana, progovorivši sa njima tek po nekoliko nerazumljivih rečenica ili samo razmenivši osmehe, bilo neuporedivo srdačniji od ovo dvoje.

Ali nisam sebi dopuštala da se prerano razočaram. Naposletku, bila je tu i priča o njihovom upoznavanju koja mi je nagoveštavala da nije sve tako kako možda izgleda na prvi pogled.
Ona je počela pre desetak godina, dok je Keniči živeo u Tokiju, gde je i rođen, ali je povremeno dolazio na Hokaido radi organizacije ili pomoći u organizaciji biciklističkih tura po ostrvu. Bilo je to u vreme neposredno po njegovom povratku sa puta oko sveta. Kasumi je bila sa Tajvana, živela je u Taipejiu i volela da vozi bicikl. Tako je sa dve-tri drugarice uplatila i turu po Hokaidu.
„I ostalo možeš da pretpostaviš“, skratio je priču Ken, smejući se, a Kasumi se saglasila. Nije to bio neki srdačni smeh, kakav bi se mogao očekivati nakon takve priče i s obzirom na moje ushićene povike kako je to divno-divno-divno. A možda su moji prejaki izlivi osećanja njih podjednako čudili kao mene njihova odmerenost.
Ipak, tokom večeri razgovor je postao za nijansu srdačniji. Njih dvoje su sad, na moje pohvale japanskog ovog i onog, kao i samih pripadnika tog naroda, dopuštali sebi glasne primedbe u stilu: „Nije to sasvim tako kako izgleda spolja“, „Jesu, Japanci jesu pošteni, ali nisu svi sto posto“, „Nama su ta pravila često veliki problem i ne doživaljvamo ih tako kako to izgleda turistima sa strane“, i tome slično.
img_4491
Razumela sam da ih, primera radi, razvrstavanje smeća veoma opterećuje. U svakom kvartu postoje drugačija pravila za to, kao i za odnošenje, jer napolju nema kontenera ili kanti u kojima će đubre stajati po ceo dan ili i duže, već se smeće iznosi u tačno određenom intervalu svakog dana. I to strogo razvrstano: limenke, plastika, papir… Često ni sami Japanci ne znaju u koju kategoriju nešto ulazi i imaju veliku glavobolju zbog toga.
Osobina svojih sunarodnika kojoj se Ken podsmehnuo odnosi se na njihovo navodno pomodarstvo u vezi sa stranim i nerazumljivim nazivima. Tako niko neće obratiti pažnju a ni hrliti da kupoi nešto što ima uobičajen japanski naziv, ali ako je to na francuskom ili engleskom, pa i srpskom, što da ne, svi će pohrliti. Pomodari su i kad je reč o posedovanju novih stvari, pa teko svi žele da imaju apsolutno nova kola, novi model ajfona, novo sve. Uz pobrojane mane, Ken Japancima možda i najviše zamera to što svi rade isto i niko ne želi da se izdvaja, jer će odmah biti podvrgnut ruglu i osudi okoline.
img_4492
Primetila sam da su sve to opšta mesta u negativnoj kritici bilo kog naroda, iznoseći primer mog sopstvenog, ali njih dvoje su vrteli glavom sumnjičavo. Bili su sigurni da je njhova negativna kritika Japana i Japanaca i više nego osnovana.
*
Sutradan je Keniči morao na posao, a ja sam ostala sa Kasumi. Pile smo kaficu natenane, časkajući neobavezno o svemu pomalo. U jednom trenutku, usmerih razgovor na temu njenog prilagođavanja drugoj sredini.
„Nisu me prihvatili“, rekla je otvoreno, bez okolišanja. „Znaš ono kako majke krenu da se druže nakon roditeljskog? Tako smo mi prvi put izašle u restoran, ali niko za stolom nije pričao sa mnom, jedva malo. Drugi put isto tako. Treći put nisam više ni htela da pođem sa ostalim majkama.“
Svedočila mi je svojim desetogodišnjim iskustvom o onome o čemu su mi pričali svi koji su neko vreme živeli u Japanu.
„Dobro, nije da se nisam sprijateljila sa nekima, imam neke prijatelje, ali uglavnom sam sama.“
img_4202
Nije se žalila, samo je iznosila stanje stvari. I dok je živela na Tajvanu, samovala je, budući da je radila u Taipeiju dok su se njena kuća i porodica i svi prijatelji nalazili u nekom malom mestu. Tvrdila mi je da je navikla na samoću.
„ A Aki?“, upitah je za ćerku. „Da li ona ima prijatelje?“
„Da, naravno, ona je Japanka“, odgovorila je jednostavno.
„A kako Keniči to tumači?“, upitah je.
Nasmejala se na to, kao da sam je upitala nešto suvišno, što se podrazumeva.
„On o tome i ne razmišlja“, odgovorila je, a u vazduhu je visilo ono: „on je muškarac“ – kakve god to veze imalo sa tim pitanjem.
*
Prve večeri pokušala sam da doznam i Kenove utiske o Srbiji. Ali smuljao je odgovor, rekavši da je samo projurio i da se ne seća da li ga je neko ugostio, zapravo misli da je platio hotel u Beogradu. Mogla sam da se složim sa njegovim zaključkom da je to bilo davno, pre više od deset godina, ali morao je zapamtiti neki generalni utisak. Međutim, činilo se da se zaista ne seća skoro ničega.

Zbog toga me je iznenadilo kada me je druge, ujedno i moje poslednje večeri, pozvao da mi pokaže slike sa svog putovanja po Srbiji. Prepoznala sam odmah dve-tri gradske lokacije, što je njemu a i Kasumi bilo veoma simpatično, pa su se osmehnuli prijateljski. A onda, na jednoj slici, ispred „Konja“, grupa beogradskih rekreativaca od možda šestoro-sedmoro ljudi, koji su biciklima krenuli negde ili su se vraćali sa vožnje.
„Hej! Pa ovo su sve moji drugari!“, uzviknula sam uzbuđeno, i počela da ih redom imenujem: Milan Boric, Dragan Tosic Toske, Nada, Violeta Bojic,Milan Piroćanac, Lole, Gane, Sima… „Otkuda ti sa njima?“
„Ne sećam se kako smo se sreli“, odgovori Keni kroz smeh.

Na narednim footgrafijama vozili su na Avalu, obilazili spomenik Neznanom junaku, jeli prebranac i pili pivo u nekoj kafani, potom pili čaj ‘čupavac’ kod Cece na Adi…
„Eno je moja zgrada!“, uzviknuh pokazujući mu na drugu obalu savskog jezera, koja je tada još uvek bila neuređena. „Ovo se sve promenilo…“, objašnjavala sam mu, kao da ga je to moglo interesovati. „Da nisi ti i mene sreo, možda sam i ja na nekoj od narednih fokti?“, našalih se.
Ali nisam mogla da budem, barem ne u tom biciklističkom društvu kome sam se pridružila prvi put tek nekih godinu-dve kasnije, u odnosu na vreme kada ga je Ken upoznao.

Svi troje smo se neprekidno smejali, nalazeći da je zaista neobično što se upoznao baš sa njima, sa istim ljudima sa kojima sam ja potom godinama vozila svakog vikenda. Da je kojim slučajem prošao kroz Srbiju 2006/7. i ja bih bila među njima. Obožavala sam takve slučajnosti.
Nisam mogla da izdržim, već sam zatražila da mi snimi te fotografije na memoriju i odmah sam jednu postavila na svoj Fejsbuk, tagujući prijatelje na njoj. I, odgovor je vrlo brzo stigao.
„Sećamo ga se, kako ne!“, pisao je Toške. „Sima ga je negde pokupio i sažalio se kako je mršav, pa ga je pozvao na ručak sa nama“, otprilike je napisao.
Prenela sam taj detalj o upoznavanju Kenu, što nas je sad sve nasmejalo.
„Kako je svet mali!“, uzviknula sam. „I kako sam srećna što su ti, eto, oni pomogli pre toliko godina, a ti sad pomažeš meni. A u to vreme oni i ja se nismo ni poznavali, jedva da sam i vozila bicikl, a kamoli da sam razmišljala da ću krenuti na put oko sveta i stići čak u Japan, u neki Saporo na Hokaidu!“ Kako je bilo neobično razmišljati na taj način o slučajnim susretima. I osećati sreću zbog nedokučivih preplitanja ljudskih sudbina.
dscn0333
*
Sutradan ujutru, kao da sam doručkovala sa bliskim poznanicima. Ona distanca koju su sve veme zadržavali odjednom je nestala i mi smo se smejali uglas (suprotno japanskom dobrom maniru da se ostane tih čak i kada se kikoće), njih dvoje su se šalili jedno sa drugim i sa mnom, a oboje su me pozivali da obavezno budem njihov gost ako se, po završetku ture na Hokaidu, budem vraćala preko Saporoa.
Kasumi je još insistirala da ponesem čeri paradajz i krastavce iz njene bašte, natrpavši mi zaliha za tri dana, a onda me je ponudila i domaćim džemom od ribizli, za koji sam i juče i jutros izjavljivala kako je pravljen baš po mom ukusu. Na rastanku smo se zagrlile, pa smo se slikali svi troje za uspomenu, a onda su fotografisali samo mene pokraj bicikla, za album u kome se nalaze fotografije preko pedeset ljudi koliko su do sada ugostili. Ne znam šta sam im tačno napisala, ali sam razmišljala o malom svetu i ljudskoj dobroti koja se širi poput onih koncentričnih krugova u vodi, stižući i do najudaljenijih ostrva ove naše planete. I o tome da bi svako trebalo da baci barem po jedan kamenčić u taj svetski okean, a neki talas će, kad-tad, makar i posle deset godina i makar na drugom kraju sveta, posigurno stići do nekog njemu dragog.

Subscribe
Notify of
guest
4 Comments
most voted
newest oldest
Inline Feedbacks
View all comments
Marica
6 years ago

Koliko stvari u toj kući! Nije ni toliko nered, koliko je sve pretrpano. Pola bih ja od toga izbacila napolje! 😀 Simpatičan mi je kako su uzdržani, pa se polako raskravljuju do kraja. Možda su im u tome upravo tvoji drugari iz Beograda, tj. sećanje na njih, pomogli. 🙂 A nije to samo japanska osobina. Ja sam to doživela u svim zemljama u kojima sam živela, sem Singapura. Singapurci su specifični svojom otvorenošću. Ja mislim da je ta zatvorenost tipična za ljude iz razvijenih zemalja. Mene više čudi da je on kao pojedinac toliko uzdržan, nakon svih tih godina putovanja… Read more »

Milos Zrnic
Milos Zrnic
6 years ago

Svaka cast rodjako, jedva cekam nastavak 🙂

Helena91
Helena91
3 months ago

Predivno!

4
0
Would love your thoughts, please comment.x