Pohod na Kul-Suu, 3. deo
3. Zanemeli i srećni
*
Noćni mraz, ali zato jutro sunčano i vedro. Još pre svitanja, Maks je zauzeo mesto iza svog stativa, čekajući izlazak Sunca. Strast fotografa.
Brzi doručak, da što pre zgrabimo dan. Pogled prikovan za planine između kojih se ukoritilo jezero. Nagoveštaj nestvarne lepote za kojom se mora krenuti. Omađijani smo. Sa svakim novim korakom, jača osećaj prožimanja sa bezvremenim.
Gazimo blato u koje stopala uranjaju do članaka. Gazimo kroz vodopad koji se izliva preko puta. Gazimo preko kamenja i kroz reku. Postoji neka kosmička pravičnost u tome što su najveće prirodne lepote teško dostupne. Mora se pomučiti da bi se stiglo do njih.
No sve nam se čini lakim. Jedino ne nalazimo reči. Oglašavamo se udivljenim usklicima, koji izmiču našoj kontorli. I uzdasima, koji nam se otkidaju iz stomaka.
Kad pogledamo jedni druge, oči nam gore. Lica su nam ozarena, a dah ubrzan od napora. Obrazi se žare. Izrazi ljudi koje je zaposela sreća.
*
Sveto jezero Kul-Suu pred našim očima. Nestvarno plava boja, nasuprot sivih stena. Mekoća namreškanih talasa, naspram oštrih kamenih vrhova. Kontrasti, i neobičan sklad iz njih.
Ćudljivo nebo boji jezero u nijansama od tirkizne do modre. Vetar klizi po njegovoj površini, lagano i graciozno, ali se onda zahuhkta, podižući brze, opasne talase. Nekoliko čamaca ubrzano se vraća prema obali. Oblaci se navlače brže nego što treba da se osedla konj i utekne na bezbednije visine.
Sitna kiša, pa sneg. Veje kao na radost dece.
Hladno je, i prsti ruku mrznu mi i u rukavicama. Ali mi se ne odlazi odatle. Nikome se od nas ne ide. Neka drugi odu, da ostanemo sami. Neka se predstava neba i vode odigra samo za naše oči.
I želja nam biva uslišena.
*
Komadić prozračnog neba daleko u pozadini slike. Sunce kroz oblake, koje ih postepeno rasejava. Prizor otrguutog delića raja koji nam se ponovo ukazuje milošću tengrističkih* bogova.
Prolaze sati dok sedimo nepomični, zagledani, zanemeli. Ali na kraju se ipak mora krenuti.
Iznenadni krik kao upozorenje na život ili smrt. Prodoran i visok, sa vrha planina. Mramoti, prestrašeni baš kao i ljudi pred silnim zlom koje se približava.
A onda, iznad naših glava – orlovi. Dva orla u niskom letu. Love, obrušujući se ka tlu.
Siroti mali mrmoti. Udzamo se u njihovu brzinu: valjda su svi stigli na vreme do svojih podzemnih skloništa. Vrebamo ptičurine kroz sočiva naših moćnih kamera. Odahnemo uverivši se da u kljunovima ne nose nikakav plen.
Scena iz Opstanka, uživo. I mi kao svedoci nemilosrdne borbe u lancu ishrane.
*
Idemo nazad. Oklevamo, produžavajući svaki trenutak, usporavajući svaku sliku.
Mnogo osvrtanja za poslednje ’zbogom’. Kako spakovati toliku lepotu u premalene rančeve. Sačuvati je u očima. Pohraniti u duši i zadržati zauvek u sećanju.
——————-
*Tengrizam je naziv stare paganske religije Kirgiza: reč je o panteističkom verovanju da je sve živo naseljeno bogovima.
Sjajno. Bude li zima pod satorom, moze li da se normalno spava u takvim uslovima?
Osećaj toplote / hladnoće je krajnje subjektivan, neko se može smrznuti u istim uslovima i sa istom opremom, dok će drugome biti sasvim prijatno.
Volim ovaj blog, fantastično je kako neko ima toliko upornosti da nastavi uprkos svim preprekama, svaka čast! Lepe su i fotografije, bukvalno sve je odlično i svaki put kad “svratim” “kod one biciklistkinja na blog”, iako uopšte ne poznajem osobu, imam osećaj kao da pijem kafu sa nekom prijateljicom sa faksa koju dugo nisam videla jer ona putuje 🙂 Sve najbolje u daljim pustolovinama!!!!
Haha, hvala, Milice, ovo me je baš obradovalo. Dopada mi se to: idem kod one biciklistkinje na blog, kao da ideš u dragi kafić 😉
ostala sam bez reci! divno!
🙂
Kakvi predeli!
Bila sam na putu, pa te nisam čitala par nedelja. Kad ja ovde, a ono brdo novih postova. I to kakvih. Uživancija za oči. I dušu, dabome. 😉
Je l’ da je neverovatno! Dakle, morate da dođete u kirgiziju, vi ćete otkinuti, ali doslovno 🙂
A ja prekosutra letim nazad u PRC (People Republic of China). Kraj odmora 🙁