Fruška gora – srpski Atos, 9. dan
(16. oktobar 2019)
Budim se pre crkvenih zvona – zanimljivo mi je to pošto su mi ona, kao i pozivi imama sa džamija, ili zvuk bubnja u budističkim hramovima uvek bili sinonim za ranojutarnje nevoljno buđenje iz najlepšeg sna. Za dizanje dok je napolju još uvek mrak a u sobi ledeno. Mada je u mom malom šatoru cak i toplije nego u većini monaških kelija. Kako god, budim se prva na tom zabacenom mestu iznad manastira Đipša, sa pogledom na osvetljeno manastirsko dvorište.Žuta svetlost uliva osećaj sigurnosti. I da ne volim da kampujem kao što volim, sada bih ceznutljivo razmišljala o tom dole mestu obasjanom blagom svetlošću, nenametljivom i prigušenom, kakav je i život manastirskih stanovnica.
Krećem pre svitanja, asfaltnim putem. Možda i ovde postoje neki letnji putevi – kako se na selima zovu zemljane kolske staze, ali dosta mi je lutanja. Umornna sam nakon osam dana neprekidnog hodanja. Umesto laganih petnaestak kilometara dnevno, koliko sam planirala, prelazila sam po pet-šest a nekad i deset više, bez dana odmora, sa ruksakom duplo težim od oog na koji sam navikla.
Ostala su mi još dva manastira od sedamnaest tradicionalnih – Privina Glava i Berkasovo. Oba su udaljena više od trideset kilometara odavde, tako da ne planiram da stignem u jednom danu do njih. Idem na Erdevik, a onda ću negde zanoćiti i narednog, desetog dana od početka hodanja, obići preostale manastire.
Pustila sam sinoć poruku na Fejsbuku pitajući za smeštaj u okolini Erdevika. Treba mi pravi tuš i treba da napunim baterije. I odmah se javilo nekoliko ljudi da me ugosti. Prihvatila sam prvi poziv, preko Vladana koji me je uputio na svog prijatelja Dejana, svetskog putnika, sa kojim ću sigurno imati mnogo zajedničkih tema. Volim društvene mreže zbog povezivanja ljudi. Jednom je jedna žena, u svojim srednjim godinama, krenula da obiđe Evropu bez centa u džepu, oslanjajući se samo na Fejsbuk poznansta. A nije imala puno prijatelja, međutim, preporuke su stizale preko deljenja njenih poziva i ona je za dva meseca prešla Stari kontinent nijednom ne plativši smeštaj a ni obrok. Koliko god sa jedne strane bile dehumanizujuce, s druge strane društvene mreže pomažu povezivanju i širenju dobrih stvari.
Put preda mnom je prilično nezanimljiv. Asfaltni, kroz polja i tek poneko seoce. Malo zainimljivije postaje kad napustim Vizic i skrenem na šljukoviti put prema Erdeviku. N raskrsnici, u susret mi nailazi putnik a biciklu, sa dve male zadnje bisage. Fotografišem ga pa ga upitam koliko ima do Erdevika. Kaže mi nešto o svojoj turici na koju je krenuo, a ja njemu o mojoj turici koju spremam.
“Ti si Snežana! “, uzvkne. “Ps ti znaš I Cacu i Pirketa, oni su moji dobri drugari! “
“I moji”, uzvratim
Cikloputnicki svet je zaista mali.
Pričamo malo o planovima pa se fotogarišemo i rastajemo.
Nastavljam sama, po pakleno vrelom danu, putem bez ijednog drvca koje bi mi pružilo makar privremenu hladovinu. Nemam gde da sednem i odmorim se – toliko je sve otvoreno i izloženo. Umorna sam od nedovoljno sna a i lomi me neka prehlada. Svaki čas proveravam na mapi koliko imam do Erdevika – 8.5 km, 8 km, 7.8 km… razdaljina se smanjuje polako, čini mi se mnogo sporije nego što sam navikla. Obično hodam dosta brže. Ali šta je, tu je. Kad je ovako teško, kad bih najradije sela i odustala, kažem sebi: ajde polako, korak po korak i na kraju ćeš stići. Na kraju se uvek stigne – ako se ne odustane. A ja neću da odustanem, osim ako ne postoji neki životno važan razlog za ti.
Tako sad koračam sama tim šljunkovitim putem ispod zvezde koja je upekla, klatim se sa jedne na drugu nogu ne mogući sebi da pomognem osim da štedim što više preostalu snagu, i da ne mislim o suncu koje prži, o bolu u nogama i zategnuosti u leđima.
Jezero Moharac unosi donamiku i radost jer ono znači da sam već skoro sasvim blizu cilja. A tu je i drvored, kroz koji je tako prijatno hodati na ovoj vrućini. Prvi, severiji deo jezera je veoma zapušten, sa udžericama koje su zapravo improvizovane ribarske kućice, mada bi se pre mogle nazvati šatorima od cerada. Ali od sredine jezera počinje uređeniji deo, sa pošumljeom obalom, drvenim vkendicama uz vodu, kao i kamp kućicama. Jeda od mogućnosti koje sam razmatrala planirajući ovo pešačenje bilo je da kampujem pored jezera. Sad mi je žao što to zaista nisam i uradila. Ovde ima dovoljno prostora da se usamljeni kaper smesti i uživa u još uvek nedirnutoj prirodi jezera. Mali raj – Jezero Moharac. Nadam se da će tako i ostati, da neće nici kafei i mesta za zabavu uz obalu – kako su naružene, recimo, savske obale i beogradska Ada Ciganlija iznad koje živim.
Dejan me dočekuje u Erdeviku. Dogovor je da me pokupi kolima i odveze svojoj kući u Kuzminu, da se odmorim i prespavam, a ujutru će me vratiti n isto mesto da bih nastavila svojim putem.
Šezdesetogodišnji sedobradi, dugokosi lik sa dvanaestogodišnjom ćerkom dolazi po mene. Kakava pojava, kao iz nekog aneričkog filma. Razgovor nam odmah ide lako i skačemo sa teme na temu. Dejan je srpski Jevrejin koji se u staroj Jugoslavji bavio modnom fotografijom a osamdesetih je otišao u Izrael, zaposlivši se u svojoj struci elektroižejera. Jedan od onih šriokoobrazovanih, svetskih ljudi kakvi su rasli pedesetih i šezdesetih na našim prostorima, primajući sve najbolje iod istoka i od zapada. Iz dva braka ima cetvoro dece, jedno unuce, a u planu je i novo dete sa novom devojkom.
Dejan živi punim plućima. Takodje je putovao po celom svetu, a najviše po Africi, koja mu je omiljeni kontinent. Pričamo, pa Dejan i Kleo, kako se zove njegova ćerka, prave ručak, onda opet pričamo. Kasnije, kad njih dvoje krenu nekim poslom u Mitrovicu, ja koristim priliku da spavam. Grabim svaki trenutak da malo odremam i sakupim snagu za dva završna dana. Tako sam već u devet uveče toliko umorna da jedva pratim Dejanove fotografije sa indijskih Himalaja. Na pola odustajem, izvinjavam mu se i s mukom se odvučem do kreveta. Treba mi odmori i san. “Spavati, spavati, a možda sanjati”.
Laku noć Dejane i dobri svete. Hvala vam na svoj pomoći koju mi pružate.
———
Kupujući moje knjige, direktno pomažete moje putovanje oko sveta. Pogledajte dostupne naslove i naručite ih preko sajta.
Subscribe
0 Comments
