Author: snezana

Čekala sam na semaforu, već na pešačkom, kada je lik na motoru u prolazu pored mene pokušao da mi otrgne torbicu koju nosim oko ramena. Srećom, kvalitetna je, pa nije uspeo da je pokida. A i ne bi se ovajdio jer u njoj sam imala samo novčanik sa 5-6$. Telefon uvek nosim u prednjem džepu pantalona, a pasoš i kartice u torbici oko struka, u kaišu. Na te kradljivce sa motora bila sam upozorena mnogo puta u Kitu, a i ovde čim sam došla. Znala sam da se to dešava, ali opet sam bila iznenađena, osećajući se vrlo neprijatno. Budući da sam visoka, svetlokosa i bledolika - iz aviona sam označena kao gringa, tj. žrtva za sve moguće prevare. Počev od duplo većih cena u restoranima, preko dobacivanja na ulici, do ovog sad. Mogli su isto tako i da me sruše i opljačkaju, osetila sam (kao i onog dana na granici) da niko ni prstom ne bi mrdnuo da mi pomogne.

Iako je ovo organizovana turistička poseta i prilično je bezbedno – koliko se o bezbednosti može govoriti u divljini – setila sam se svih dokumentaraca i igranih filmova o negostoljubivim amazonskim plemenima, koja su strance na čamcima gađala otrovnim lukovima i strelama iz džungle. I nije to bilo toliko davno – to se dešavalo pre samo pedesetak godina. Svi učesnici naše ture potpisali su da dolaze na sopstvenu odgovornost, što je način da se organizator osigura ukoliko se desi bilo šta neočekivano. Na primer, čamac bi mogao da se prevrne i da nesrećni turista bude plen nekog ljutitog kajmana. Voda je puna anakondi, kojih ima i svuda po žbunju i drveću uz vodu. U džungli žive i jaguari. No verovatno su najopasniji razni otrovni insekti, poput tarantula i drugih paukova, a tu su i otrovne škorpije. Čak i biljke, razni otrovni cvetovi i drveće sa bodljama mogu da vas ozbiljno povrede i da vam ugroze život.

Ne zna se tačno ko je prvi u lokalnoj What’sUp grupi ponudio poljoprivredne proizvode u zamenu za časove engleskog, sveže ulovljenu ribu u zamenu za banane ili kafu, jaja u zamenu za kurs ronjenja… Uglavnom, za samo nekoliko dana na ostrvu Santa Kruz zaživela je naturalna razmena. Novac je sasvim izbačen iz upotrebe. Čuvali su ga samo za kupovinu goriva i proizvoda sa kopna. „Živeli smo kao u stara vremena, pre pojave masovnog turizma. Meni je baka pričala o tome kako su tada svi na ostrvu znali jedni druge i pomagali se kao da su svi jedna velika porodica“, rekao mi je Brajan sa primetnom setom. „Više ti se dopada tako, nego pre i posle kovida, sa svima nama turistima?“, upitala sam ga. Namrštio se, razmišljajući. „Pa ne znam“, odgovorio je na kraju. „Mi svi živimo od turizma i tih kornjača, i dobro zarađujemo, ali ono tokom lockdown-a bilo je idilično vreme. Kao da smo se vratili u prošlost. Bilo je sve nekako tiho, bez stresa i žurbe, bez stranaca, samo mi, domaće stanovništvo…“