Dom je tamo gde smo mi

28. avgust
Izgledalo je da Borši nikad kraja — varošica, koja se ubrzano gradi i koja ce uskoro biti prava skijaška meka, protegla se skoro petnaest kilometara. Još juče smo odlučili da ćemo se danas odmarati negde,
što znači da ćemo podići šator, po mogućnosti pored neke vode, i dan provesti pišuci, sređujući fotografije, a ja ću možda i crtati.
Ali duž svih sporednih puteva kojima smo krenuli nizale su se kuće: uzbrdo, nizbrdo, levo, desno —
kuća do kuće, bez parčeta slobodne zemlje, a o mestu za nesmetano divlje kampovanje da ne govorimo.
A onda, tačno tri kilometra nakon izlaska iz Borše, put koji se odvaja desno i vodi ravno uz reku, do mesta idelanog za kampovanje, što su zaključili i nebrojeni putnici i kamperi pre nas sudeći po brojnim ugašenim logorskim vatrama (na jednoj se još dimi cepanica) i, nažalost, gomili smeća.
Parkiramo se na kraju tog platoa, našavši dovoljno hladovine za bicikle i nas. Bacamo podloške na travu, pa se i mi bacamo na njih. U onome što prirodno usledi nakon toga prekidaju nas dva riđana i crveni auto za njima. Ne, nisu zajedno. Izgleda da su kola uplašila konje koji su tako pošli ispred njih i stigli do ovog mesta i nas. Dalje nema puta, pa su zastali pored reke. A vozač kola shvatio je da je ovo kampersko mesto zauzeto, pa se okrenuo u rikverc i pregazio vodu nešto niže, te se sa svojim društvom, koje je poiskakalo iz automobila, razbaškario na suprotnoj obali, roštiljajuci.
Budući da više nismo sami, počinjemo da se ponašamo socijalno prihvatljivo, pa odlazimo na kupanje (u ledenu reku), potom Brajan priprema ručak a ja idem u kupovinu pedalajući nazad u Boršu, samo sad na biciklu bez bisaga (kakav razlika!).
U povratku, obuzme me onaj osećaj srece kao zbog povratka “kući”, na poznato mesto. Nakon mesec dana svakodnevnog buđenja na novim mestima i neprestanog kretanja, ovaj osećaj zaista prija.