Da je Hamlet imao aj-pod…

Prvi dan od polaska iz Beograda da ne vozim bicikl. Ceo dan se odmaramo, sređujemo stvari, potom Brajan odlazi u prodavnicu (njegov je red, a ovde se, kao i u svakoj kući, zna red) a ja pokušavam da nacrtam pejzaž koji vidimo odavde: selo navrh brda koje neodoljivo podseca na srednjovekovno seoce ili mesto iz bajke.
Idilično lenčarenje prekida grupa od desetak mladih Rumuna, koji u besnim kolima dolaze na piknik, i zaustavljaju se na desetak metara od mene. Brajan je u prodavnici, pa oni vide jedan bicikl i šator, te verovatno pretpostavljaju da sam sama, tako da se prave kao i da me nema. Počinju da seku drveće okolo, pojačavaju muziku iz kola domaksimuma i pripremaju sve za roštiljanje.
Nešto kasnije, dolazi Brajan. Mora da prođe pored njih ako želi do našeg šatora, no oni ne odgovore na njegov pozdrav. Kasnije im se pridružuje ekipaiz još nekoliko kola. Muzika je grozna, najpre tehno a potom rumunski folk. Ako sam mislila da ne postoji gori atak na uši od rumunskog death-metala, koji sam slušala pre dve godine kampujuci u nacionalnom parku Nera-Baušnica, sada sam promenila mišljenje.
A onda smo otkrili kako se čovek zaista može smanjiti da stane u orahovu ljusku, a da se svejedno oseća gospodarem čitavog svemira: Brajan i ja otišli smo u šator čim je pao mrak, a naši susedi zapalili ogromnu lomacu. Prikačili smo dva para slušalica (dar Brajanove mame za put) na njegov aj-pod i priredili sebi verovatno najzabavnije veče od početka putovanja. Nekoliko boca piva, tople
vreće za spavanje, zagrljaj i pevanje udvoje u šatoru površine oko 1,5 m2. Za sreću je zaista potrebno tako malo.