Jedan čovek i jedan pas
Zastali smo u mestu Ciokanesti, samo nakratko, koliko da u dvorištu objekta B&B popijemo pivo i iskoristimo WiFi. Ali kada smo pronašli vlasnika, koji se predstavio kao Vladimir, ispostavilo se da po veoma pristupačnoj ceni (oko 4 evra za oboje) možemo da kampujemo u dvorištu, da koristimo tuš u kući, napunimo baterije svih naših elektronskih uređaja, surfujemo do mile volje i, kako će se uskoro ispostaviti, dobijemo čorbu gratis.
Sve to Vladimir nam je izdeklamovao prilikom upoznavanja. On je u kasnim četrdesetim, govori loš engleski, nešto bolji francuski i osrednji ruski. Živi sam i brbljiv je kao i svi samci, pa kada shvati da u Brajanu ima pažljivog slušaoca, počinje da priča još više.
Tu je i stari bračni par Holanđana sedamdesetogodišnjaka, koji putuju svojim kamperom prema Bugarskoj. S njima se takođe sporazumevamo na engleskom, koji Holanđanka pomalo govori dok njen suprug ne zna ni reči stranih jezika. Ipak, provodimo se veoma lepo tokom zajedničke večere.
Vladimir u Brajanu nalazi i kompanjona za ispijanje domaće rakije, potom i domaćeg vina, tako da su do kraja večeri obojica prilično pijani. I skoro pa pobratimljeni, kako to svakad biva u ovakvim situacijama. Neki običaji zaista su univerzalni.
A da je prijateljstvo iskreno, Vladimir nam potvrđuje sutradan, nakon dogodovštine zbog koje smo umalo ostali bez doručka. Naime, ja sam ostavila otvoren ruksak u kome čuvamo hranu, pa je Vladimirov pas Boroso pronašao našu kobasicu, hleb i sir, i sve smazao u slast. Osetivši se krivim zbog svog mezimca, koji je nakon nedela otišao hladovinu da mirno svari tolike poslastice, Vladimir nam je pripremio doručak — gratis, naravno. I ako je Barroso profitirao, ni mi se nismo osetili oštećenima zbog kajgane, kozjeg sira, svežeg hleba, salate i marmelade na kraju.
Vladimir nam se pridružio za stolom, pa su on i Brajan nastavili sa sinoć započetim upoznavanjem, zapravo predstavljanjem, jer Rumuni izgleda više drže to toga da gosta impresioniraju nego da ga ispituju. Tako smo saznali da je Vladimir preneo kompletnu staru drvenu kucu svog dede sa obližnjeg brda u svoje dvorište i rekonstruisao je od temelja do krova, dok njegov brat, koji živi odmah pored, podiže crkvu doslovno u sopstvenom dvorištu, a po arhitektonskom uzoru bukovinmskih crkava. 
Odlazimo da je obiđemo i napravimo nekoliko fotografija. Komenatrišući između sebe, pitamo se koliko može da košta izgradnja crkve, makar i male kao što je ova. Ne shvatamo najbolje ni koji je nečiji motiv da sazida crkvu u sopstvenom dvorištu i da kasnije, kada je bude predao arhiepiskopiji i crkva bude otvorena, mora da seli svoju kuću na drugo mesto. Jer to ce morati, kao što i Vladimirov brat zna. No, nije naše da postavljamo nezgodna pitanja, tako da se samo divimo i fotografišemo je zajedno sa ostalim objektima u dvorištu: porodičnom kućom Vladimirovih roditelja, pomoćnim kućama, novom kućom njegovog brata, bazenom, ribnjakom.
Uskoro je vreme da pođemo. Plaćamo samo za kamp-mesto i večeru, pozdravljamo se i odlazimo praćeni Vladimirovim željama za srećan put — “Drum bun!”
Hvala, Vladimire, i mulţumesc, Barroso!
Потицати из народа са таквом традицијом задужбинарства какава је српска а не разумети овакво нешто… не разумем 🙂
Mislim da je jedno zaduzbina – ostaviti nesto svom narodu na kroiscenje, a nesto sasvim drugo zidati crkvu u sopstvenom ogradjenom dvoristu, koja je namenjena samo tebi i tvojoj porodici te naslednicima ako budu tu ziveli. To ne shvatam i ne vidim smisla u tome.
У тексту пише да ће он ту цркву предати “архиепископији”? А и да неће, ваљда знамо зашто људи граде цркве.