Oriđinale

I opet samo na trenutak stajemo, ovog puta pred nekom kućom u mestu Borca (čita se Borka) da Brajan bolje pritegne torbu u kojoj čuvamo hranu. Ali iz dvorišta upravo kolima izlazi muškarac, koji nam se osmehuje kroz otvoreni prozor.
“Englezi”?, pita nas.
Obično ne odgovaramo odmah kad nas pitaju odakle smo — pustimo ljude da pogađaju jer ih to zabavlja, a zabavlja i nas pošto do sada niko nije pogodio. Nakon par pokušaja, kažemo im i onda uvek usledi iznenađenje. Ali sada se odmah predstavljamo, pa je i čovek požurio da nam objasni da on nije stranac, što bismo mogli pomisliti po njegovim kolima sa volanom na desnoj strani, nego “originale Romenian”, ali njegova deca žive u Londonu.
“Kafa?”, pita nas potom.
“Shure”, odgovaramo uglas. Nikuda ne žurimo, nemamo satnicu ni zacrtani broj kilometara, otvoreni smo za nova iskustva i uvek se radujemo novim susretima i novim ljudima.
I on se vraća unazad, izlazi iz kola, pa nas uvodi u kuću. Nije velika, ne mogu da procenim ali čini mi se da nema više od tri sobe. Propušta nas u kuhinju, gde njegova supruga nešto mesi.  S njom se ljubimo dva puta a onda sedamo na kauč, pored peći na drva. Na plotni su dve ogromne šerpe s mlekom, a naš domaćin nam objašnjava da je sve “oriđinale”, iz kućne radinosti. Pristavlja kafu i kada nas posluži, seda na stolicu preko puta nas.
Tek sada nam se predstavlja — Danijel. Jedva zna par reči engleskog, ali se nekako sporazumevamo zahvaljujući Brajanovom znanju španskog i mojoj knjižici “Sa rumunskim u svet”. Nakon mnogo pokušaja objašnjavanja i razumevanja, nekako shvatamo da ima sedmoro dece, tri kćerke i četiri sina. Šestoro ih je u Londonu, a samo najmlađi sin, jedanaestogodišnji Timotije, još uvek živi s njima, ali će nakon osamnaeste i on krenuti za braćom i sestrama.
Njega uskoro i upoznajemo, jer ga otac pozove da sa laptopom dođe u kuhinju i, koristeći WiFi, nađe gde je Boulder u Koloradu, a potom i Beograd. Dok razgledamo fotografije naših prebivališta, u sebi se smejem ovom kontrastu: WiFi i peć na drva, a kako ću uskoro otkriti, u kući ne postoji toalet nego se koristi poljski WC. Nakon ovog kratkog upoznavanja kroz slike (bez mnogo reči), Timotije na očev podsticaj otvara Guglov translator i, sav važan, prihvata se uloge “simultanog” prevodioca.
A prevodi nam da je njegova najstarija sestra, Tamara, koja ima 26 godina i čija fotografija je na pozadini monitora, student na Kembridžu, a jedan brat i jedna sestra imaju bebe. Dok gledamo njihove fotografije, domaćica nas poslužuje palačinkama koje je u međuvremenu ispekla. Neke su slatke, sa džemom od ribizli, a druge slane, punjene veoma ukusnom smesom slatko-slanog ukusa: sir, jaja, kiselo mleko i još nešto što translator ne uspeva da prevede ni mi da pogodimo, a sve “oriđinale”, kako kaže Danijel, uzgajano i spemano na njihovom imanju.
I opet imam utisak kao da je Rumunima bitnije da kažu što više o sebi i nekako prostodušno-naivno pokažu sve najbolje što imaju strancu i putniku, nego da nas previše zapitkuju. Tako smo na Jutjubu odgledali snimak zimske vožnje putem koji je Danijel konstruisao, fotografije celog razreda najstarije ćerke Tamare, Cimituri Vesel (veselo groblje ) u oblasti Maramureš koje bi sako trebalo da posetimo ako slušamo Danijela jer je jedinistveno u svetu budući da rođaci umrlog postavlaju poetske natpise o pokojnicima, a sve u šaljivom stilu.
Još malo pričamo, a onda razmenjujemo adrese, one obične i elektornske, pozdravljamo se i odlazimo, bogatiji za novo poznanstvo s ovim gostoljubivim ljudima, “oriđinale” Rumunima.

1 Comment
most voted
newest oldest
Inline Feedbacks
View all comments
Anonymous
Anonymous
10 years ago

lumpen lamperija