Beogradski dani
25.oktobar –10.novembar
Bili smo planirali prolazak kroz Beograd sa zadržavanjem od nedelju dana, koliko da malo predahnemo, servisiramo bicikle, vidimo se i oprostimo sa mojim prijateljima. Međutim, ispostavilo se da smo umorniji nego što smo mislili i da imam(o) mnogo više poslova nego što smo očekivali, tako da smo ostali duplo duže. Jurili smo tamo i vamo da popravimo, doradimo ili dokupimo delove za naše makine, viđali se sa prijateljima, poznanicima i svim milim i dragim ljudima koji su želeli da nas pozdrave, kao i sa predstavnicima sedme sile koji su bili raspoloženi da čuju našu priču.
Da će tako biti, „javilo nam se“ još u Petrovcu, gde su nas sačekali Mirko, koga nismo poznavali ali nam je svejedno bio ustupio svoju vikendicu u Ždrelu, Sale zvani „Zvonce“ i njegova devojka Nataša. Prve Saletove reči kada smo se izljubili bile su: „Mrzim te zbog Transfagarašana!“ Toplo, prijateljski, od srca, i apsolutno neprevodivo na engleski – jer kako objasniti jednom rođenom zapadnjaku da to zapravo znači: „Nemaš pojma koliko mi je drago što si ti vozila rutu o kojoj ja maštam.“
S Igorom iz Smedereva tek smo se upoznali, tako da su njegova dobrodošlica i komentari ostali u okvirima društveno prihvatljivih čak i za Amere, dok me je Rajko, legenda pedalanja po Evropi, sasvim umereno zafrkavao, budući da se poznajemo još od vremena kada mi je i dvodnevno noćenje u šatoru predstavljalo izazov.
U Kovinu smo imali zakazano ne kod doktora nego kod Šoneta, koji nas je poveo na piće te propitao o svim detaljima našeg nedijagnostikovanog ludila a koje nas pogoni na ovakav poduhvat. Sve mi se čini da će on uskoro početi i recepte da izdaje.
A sutradan, negde kod Banatskog Brestovca presreo nas je Duca. U znak dobrodošlice, izložio nam je svoju teoriju o smislu putovanja kao takvog – tek koliko da se vidi da i mi, Srbi, umemo da filozofiramo.
U Pančevu su nas sačekali Jeca i Ivan, kobajagi (ciklo)sveci, a ovamo došli kolima. Ali ako im se to oprosti, u svemu ostalom bili su na visini svojih pozicija, generalne sekretarice i predsednika udruženja (od milošte zvanog UDBA ili Udruženje Debelih Biciklista Amatera). A na istoj (visini) su i ostali tokom našeg boravka u Beogradu, te smo, zahvaljujući njima, od Marka Gandže dobili bežični internet na korišćenje, potom nam je Jelena pozajmila svoj MagicJack telefon za besplatno telefoniranje u USA, a na kraju su, za naš ispraćaj, organizovali veliki parti.
U Beogradu smo bili smešteni u kancelariji moje prijateljice Dade. Jeste da njena firma broji malo ljudi, ali za dve nedelje, koliko smo ostali, svega su dva puta došli na posao, jer nisu želeli da nas ometaju.
A prvi dani prošli su nam u jurnjavi da zakrpimo što se da zakrpiti, posebno ako je koštalo brdo para, poput Mamutove podloške i Primusovog gorionika. Ako sam prethodna tri meseca bogala što sam za ove dve stvarčice dala tri stotine evra, nakon posete Iglušportu mogla sam samo da kažem: „Svaka čast firmi i ortacima“: Nikola, menadžer, zamenio je moju na četrdeset mesta z
akrpljenu podlošku novom (kritikujuči me što mu nisam odmah poslala mejl i tražila zamenu) a oko gorionika se zabavio s Brajanom više od dva sata, dok ga nisu doveli u potpuno ispravno radno stanje.
Stigli smo taman na vreme da prisustvujemo prezentaciji o ekspediciji na Tibet biciklima, na kojoj smo sreli nekoliko dragih nam ljudi poput Jasne-Cace, Jelice, Pirketa te glavne Ciklosvece Jelenu i Ivana (opet).
Bili smo i na sedmoj beogradskoj Kritičnoj masi, gde smo sreli mnoge moje prijatelje a Brajan se upoznao sa svojim sunarodnikom koji već sedam godina živi u Beogradu. Ovde je došao iz revolta, kada je u San Francisku za guvernera izabran Švarceneger. Ništa neobično, kaže Brajan. Zna mnogo sličnih priča.
Napravili smo i četirihiljaditi kilometar od početka naše ture. Mali jubilej zatekao nas je između dva groblja u Ruzveltovoj, pa smo odabrali da se fotografišemo kod gorblja oslobodiocima Beograda. Još samo deset puta toliko — i obišli smo svet.
U danima koji su usledili sreli smo se s mojim, a od marta, kada ih je upoznao, i Brajanovim prijateljima:
Rašom Bajkonijem, koji nas je poveo na večeru u “Ribolovačku pirču” i “kupio” od nas još 50 km vožnje negde u Maloj Aziji.
Snežanom i Draganom Babović kod kojih smo bili na večeri, a Dragan je prethodno pomogao Brajanu da fiksiraju moj zadnji nosač bisaga za koji nigde nismo mogli da pronađemo odgovarajući deo.
A bilo je dovoljno vremena da Brajan upozna i većinu mojih ostalih prijatelja:
Tanju, koja nas je pozvala na ručak, njenu sestru Marijanu i Marijaninu bebu Božidara.
Draganu, prijateljicu koju “baštinim” od mojih počivših roditelja, te njenu ćerku Unu, kod kojih smo bili na večeri.
Već pomenutog Marka Gandžu i njegovu devojku.
Jelicu i Milana, s kojima smo ispijali pivo u kafanu “Znak pitanja”.
Gocu i Saleta Freebikinga, koji nam je onomad napravio rutu kroz istočnu Srbiju a sada je s Brajanom podelio svoju strast prema kartografiji kao i topografske mape Srbije i Crne Gore.
Zokija Čubrila, koji nas je pozvao na Beogradac i verovatno najkasniju plovidbu u istoriji ovog legendarnog brodića.
Mileta, čoveka koji je napravio moj blog i koji ga diže iz mrtvih kad god ja nešto zabrljam. Pohvalio nam se svojim novim tatuom — lancem od bicikla na listu desne noge. Poklonio nam je veliku teglu ajvara i turšije, te kamericu za snimanje videa koja se postavlja na kacigu.
Ipak, vrhunac je predstavljao oproštajni parti u organizaciji Ciklo Sveta Srbije. Ivan i Jelena su sve zamislili i organizovali, a Brajan i ja smo imali samo da uživamo. Jasna-Caca je umesila ogromnu tortu iznenađenja. Kada su/smo je videli i nekako uneli, pomislili smo da nema šanse da je celu pojedemo, a ja sam već počela da razbijam glavu oko toga kako ćemo višak transportovati do grada i ugurati u kancelarijski frižider. Ali, šta je par kilograma torte za tolike bicikliste — dok si dlanom o dlan, a ostao je samo poslužavnik. Srećom, bila je tu i druga, nešto manja, koju je umesila Tanja.
Došlo je iznenađujuće mnogo ljudi, i većina na biciklima, uprkos košavi koja je dva dana ranije opet počela da duva: (stoje, sleva nadesno:) Dr, Raša, Nena, Borić, Caca, Miša roler, Jelica, Violeta, Jelena, Rile, Ivan Puja, Zoran, Sneki Babović, Daca, X?, Brajan, ja, Marko Gandža, x?, (čuče, sleva nadesno): Pirke, Basarić, Nada, Spasa, Toške, Nada Pirketova, Batalo, Ratko, Lole. Neki su prethodno već otišli, poput Sime, Maje, Šukija, Srđana, Vlade, Peđa… Zahvaljujući njima, ovo nedeljno prepopodne dugo ću pamtiti.
Bilo je dovoljno vremena i da se malo promovišemo putem medija: gostovali smo kod Mire Adanje-Polak
snimili prilog i dali intervju za portal MONDO MTS
kao i za Blic (24 sata). Žao nam je zbog TV Prve i Happy TV-a, na kojima smo otkazali/odbili gosotovanje jer nismo imali dovoljno vremena za snimanje i/li odlazak u studio. Ekipa Jutarnjeg programa Studija B našla je solomonsko rešenje da uradi prilog s nama a da nam ne oduzme skoro nimalo vremena tako što će snimiti naš polazak iz Beograda.
A krećemo u četvrtak, 10. novembra, baš na moj rođendan. Najpre kroz Srbiju, Bosnu, Hrvatsku i Crnu Goru, pa Albaniju, Grčku i Tursku, a zatim ko zna kojim sve drumovima. S jedne strane, sada nam je lakše jer se već dobro poznajemo i prilično nam je jasno šta nas sve očekuje. S druge, biće nam neuporedivo teže jer se polako udaljavamo s evropskog kontinenta, a i zima samo što nije stigla. Ali u ostvarivanju snova nema lakšeg puta i prečica, jedino je važna snaga želje da se izdrže sva iskušenja. Nadamo se da je naša dovoljno jaka.
nabasala sam u novinama 24h na članak o vama i sa oduševljenjem sam isčitala vaš GEAtour sajt!…SVAKA VAM ČAST!…sretno vam bilo na svakom kilometru…ŽELIM VAM SVAKO DOBRO!…a sa užitkom ću pratiti vaše dogodovštine!…i naravno sretan rodjendan!