Baš ko u pesmi narodnoj
Bejahu poznati po raznim metodama mučenja u tavnicama donjim, što su narodni pevači opevali u mnogijem pesmama junačkim. Sećam se jednoga junaka, skoro pa mog imenjaka Maloga Radojice, kome su zabijali klince pod nokte, i stresam se od jeze — brrrrr!
I kako onda da ostanem prisebna kada mi se po ulasku na nji’ovu teritoriju desi maler da polomim umnjak a sa njim i pola plombe? Teško. Strepeći od toga šta će me snaći i ‘oće li me biti i mučiti, prebijati i noge i ruke, odvukla sam se u turski državni dom zdravlja. Özgür i Brajan sa mnom, prvi kao prevodilac i tumač, drugi kao moralna i ina podrška.
Kad tamo, crni Turčin, posve nalik onom iz narodnijeh pesama. I stade da me/se muči zbog tog čuda golemoga, zvanog umnjak, što nalik je kljovi nilskog konja. Čupao ga je, ko njegov predak nokte Malom Radojici, lomio ga jerbo se ovaj nije dao tako lako, ali ga je naposletku ipak izvadio. Bezmalo sve ko u pesmi narodnoj, samo malo bolje — jerbo je Mali Radojica u tavnici ostavio svoje celo zubalo.
Mili boze, čuda golemoga! jali grmi, jal se zemlja trese, ja se bije more o mramorje, ja se biju na Popina vile? Niti grmi, nit se zemlja trese, ni se bije more o mramorje, ni se biju na Popina vile; već to Turčin uhvatio našu hrabru Snezu pa joj čupa bele zube, bele zube ko bele bisere… Al tu Sneza tvrda srca bila, ni se miče ni pomiče, ni se miče, ni se od njeg plaši, ni se miče,ni jauka pušta… Zanavek nam osvetlala obraz ! 🙂 🙂 🙂 🙂 🙂 🙂 🙂 🙂 🙂 🙂 🙂 🙂 Snezo, svaka… Read more »
Hvala, MAro. PEsma je sasma blesava! Podsetila me je na doba studija, kada smo spremali NArodnu književnost i toliko smo bili pod uticajem epske poezije da smo počeli da govorimo u desetercu i šale radi da ispevavamo pesme.
Veliki pozdrav iz okoline Bodruma!
Kad god mi nesto lose krene ovde, uzmem da procitam sta si novo napisala i oraspolozim se. 🙂 Prosto dobijem zelju da vam se prikljucim!
Samo napred i dobar put vam zelim.
O, hvala. To je lepo čuti! Želim ti vedre dane “same od sebe”, a moje postove kao šlag na tortu, tj. njih. 🙂