Gostinske kuće i karavanseraji
[title size=”2″]Selo Zincirli[/title]
Centralna Anatolija — ravnica, ravnica, ravnica u kojoj vetrovi duvaju neprestano a magle se ne dižu ni za najosunčanijih dana. Ničeg zanimljivog ni sa jedne strane puta; nigde ni drvceta, kakvog uzvišenja ili bilo čega da se čovek sakrije ako ga potera nužda; mesta ima koliko hoćeš, ali paradoksalno, nema se gde postaviti šator. Očekuje me sto pedeset kilometara kroz tu ravnicu, što znači najmanje dva dana pedalanja.
Odlučujem da se prvi dan zaustavim u seocetu neposredno uoči jedinog uspona na ovoj ruti. Ali kada skrenem s puta i uđem u naselje, otkrijem da je potpuno prazno. Dobro, ima par živih, ali oni su samo rpivremeno tu — radnici koji iseljavaju stvari i mašine iz nekog magacina. Pokušavam da ih pitam za najbliže mesto sa živim dušama, ali me ništa ne razumeju. Ja pak jedino razumem da noćas u ovom selu neće biti nikoga. Bah, ne dopada mi se pomisao da spavam u avetinski pustom mestu. Šta činiti?
Ako krenem napred, čeka me oko pet kilometara uzbrdo a još narednih dvadeset nema nikakvog naselja. Uz to, imala bih čeoni vetar koji me je danas zaista namučio, jer sam jedva pedlala 12-13 na sat, koliko je jako duvao. Ne ostaje mi drugo nego da se vratim nazad, do sela Zincirli, udaljenog desetak kilometara. Ono je živo: videla sam dim iz više dimnjaka i čula imamov poziv na molitvu. A i brzo stižem tamo, jer sad imam vetar u leđa.
Stajem pred kućom pred kojom jedna žena hrani živinu. (Kad god vidim ženu, to me ohrabri.) Pitam da postavim šator u ogromnom neograđenom dvorištu; zapravo, nekad je bilo ograđeno, a sada su tu samo ostaci zida od nabijene zemlje i slame. Ali svejedno, mesta koliko hoćeš, a sve je prilično ušuškano i zaklonjeno od vetra. No, čini mi se da žena kaže: “Ne”. Dok pokušavam da odgonetnem zašto, kroz prozor kuće promoli se muževljeva glava. Žena mu objašnjava, slede dogovori, i onda njegovo “Ne”. Ili mi se samo tako čini, jer ne čujem da je ijedno reklo “Jok”. Pokazujem novine iz Karamana, u kojima je objavljen članak o meni. Na truskom je, valjda će im iz njega biti jasno ko sam i šta radim u njihovom selu, ped njihovom kućom. I opet nešto kao “ne”.
OK, gde vam je žandarmerija, pitam. U Turskoj se putnik uvek može osloniti na žandarme.
Ali žena opet odbija.
Šta više? Ništa ne shvatam.
Pokazuje mi da krenem za njom. Odvodi me do obližnje kuće, koja je nameštena za konak. Objašnjava mi da mogu tu da ostanem. Pošto nakon svega ne znam šta da mislim, za svaki slučaj kažem da nemam para.
“Madam, Turkiš…” nisam zapamtila reči, ali njen ton nedvosmisleno je značio: “nemoj da nas vređaš, ti si u Turskoj gost!”
Ućutah momentalno. Nabacih osmeh, rešena da ništa više ne lupim.
Pratile su je njene tri ćerke (a ima ih ukupno četiri kako će mi objasniti kasnije), i svaka se potrudila da bude od koristi: najstarija, dvanaestogodišnja Hacešnur, otrčala je po svesku iz engleskog; Hajrunisa, desetogodišnjakinja, ponudila me je čajem, kafom, jelom; a najmlađa, trodgodišnja Tugba, revnosno je ponavljala sve što bih ja rekla, na engleskom, naravno.
Majka, koja se predstavila kao Serpil, donela mi je ogrev, naložila peć, a uskoro je došao i njen suprug da proveri da li je sve u redu. Potom su svi otišli, da bi se Serpil i Hacešnur vratile nakon pola sata sa poslužavnikom punim hrane za dve osobe, ili za dva obroka. A neni taman za večeru.
Majka je uporno pokušavala da mi objasni nešto što nikako nisam razumela, pa sam na kraju pozvala Unsala telefonom, da porpiča sa njom i prevede mi najvažnije.
Uskoro saznajem da je kuća u koju su me smestili gostinjska kuća celog sela. Svako selo, kaže Unsal, ima takvu kuću i putnik može da potraži muhtara i upita ga da bude gost u njoj. Imam sreće što ova u kojoj sam ima struju, jer su seoske gostinske kuće mahom stare i bez elektrike.
A šta je Serpil to pokušavala da mi objasni? Pa da gost, u ovom slučaju ja, može da ostane koliko god želi a selo je dužno da se o njemu brine: da ima dovoljno hrane, da mu bude toplo i komforno. Jedina gostova obaveza, u ovom slučaju moja, jeste da s eodmori i oporavi od puta.
Ah! Šta reći?! Verovala sam da sam sve videla u Turskoj, kada je o gostoljubivosti reč. Očito sam bila u zabludi. Kao što je očito da moj zapadnjački mozak ne može da u punoj meri pojmi ni prihvati da je gostoljubivost za istočnjake sveta obaveza.
[title size=”2″]Sultanhani[/title]
Na putu između Konje i Aksaraja, nalazi se Sultanhani — najveći i najbolji karavanseraj iz vremena Seldžuka. Podigao ga je Aladin Kejkubat 1229. godine.
Pošto je bio skoro ceo izgoreo u velikom požaru, godine 1287. je restauiran i nakon toga postao je najveći karavanseraj u Turskoj.
Sastoji se iz dva cela: otvorenog ili letnjeg i pokrivenog ili zimskog. 
Ulaz u karavanseraj je kroz velelepnu kapiju, ukrašenu bogatim ornamentima, s istočne strane. Potpuno identična kapija nalazi se i na zapadnoj strani, samo što je ona ukrašena iznutra, odakle se izlazilo napolje.
U sredini objekta nalazi se mala džamija, bez minareta.
U zatvoenom delu nalazile su se kuhinja, sobe, toaleti i kupatila.
Sve za gosta, kako onda, tako i danas.
E znas sta Sneki, kad zavrsim sa Kinama, Azijama i Amerikama pakujem se i pravo u Tursku da ostarim. Prava si saleswomen bre!!
I ja ću, boga mi, u Turskoj da ostarim, baš mi se dopada. A i dvojica Turčina samo što me nisu zaprosili, što će reći da im prolazim, mislim Turcima, tako da ima nade za mene 🙂
Nemam reci ! Bas me je dirnula i odusevila ta srdacnost i gostoljubivost naroda u Turskoj ! Svaka im cast ! I kod nas u Srbiji je obicaj ( koji, bojim se, polako nestaje) da je gost ili putnik namernik svetinja i da ga treba ugostiti sa svim najboljim sto se ima u kuci. Veliki pozdrav svim dobrim ljudima u Turskoj, koji su te ugostili i pomogli ti. ((( A kad se setim Grcke 🙁 )))
Svrati veceras kod mene na kafu ( ispeci cu palacinke) 🙂 🙂 🙂 🙂
Oh, MAro, zakasnila sam sa čitanjem posta i propustila poziv na palačinke 🙁
Inače, gost je, po svim religijskim učenjima, zapravo još iz paganskog doba, moguće oteloptvorenje Boga, pa ga zato valja ugostiti makar mu dali poslednji zalogaj i poslednji gutljaj vode iz sopstvene kuće. O tome pišu mnogi amtroplolozi, ali niko ne piše zašto se to izgubilo, ili skoro izgubilo u hrišćanskom, pre svega protestantskom i katoličkom svetu (zapadna Evropa i Amerika) a još uvek se tako snažno drži i čuva i poštuje u islamskom svetu.
Zaista, dok citam razmisljam o tome da li je moguce da zaista imamo zapadnjacke mozgove. Citav zivot sam bio, onako lagano, bez obaveze uveren u suprotno. Tek sam sad ukapirao da sam podsvesno sebe uvek smatrao nekako istocnjakom (orijentalnim), a ono izgleda da sam daleko od toga. Hmmm…
Hm, ja nekako sve više imam utisak da smo mi zaista miks istoka i zapada. Ove osobine koje ja uočavam kod Turaka prvenstveno su one koje su istočnjačke, te su otuda meni nove i zanimljive.