Centar Kapadokije — Goreme (II deo)

Ako posetilac ne prati striktno neku od ruta koje su ucrtane u turističku mapu Kapadokije, ako krene gde ga pogled povede, vrlo brzo će se “izgubiti” među vilenjačkim dimnjacima. Jer iza svakog brda, iza svake udoline, otkrivaće nove oblike i boje prirodnih skulptura, koje će ga mamiti i vodati naokolo bez plana i, čini mi se, bez kraja.

Upravo to se desilo sa mnom drugog dana po dolasku u Goreme. Krenula sam s namerom da posetim Roze, potom Crvenu i na kraju Ljubavnu dolinu, a završila sam istražujući formacije koje nisu ni u jednoj od ovih glasovitih bašta.

S nekog brda, ugledala sam vilenjačke dimnjake zanimljivih oblika skoro nadohvat moje ruke, pa sam peskovitim putem, ivicom grebena, požurila u tom pravcu. Iza svakog zavoja očekivala sam da će put preprečiti preko stena i spojiti se sa dolinom u koju sam želela da stignem. Ali kada bih izgurala bicikl iza krivine, tamo bi me sačekalo novo brdo i novi procep u steni, te put koji vodi duž njega, još više se udaljavajući od željene doline. Na kraju, jedna stena je bila prava i put je vodio preko nje, opisujući luk oko skulptura koje sam htela da vidim izbliza, ali to je bilo kilometrima dalje od mesta s kojeg sam krenula.

Poučena tim iskustvom, kada sam narednog dana krenula u obilazak ‘must-see’ atrakcija u blizini Goremea, zabranila sam sebi da odstupim makar i pet stotina metara od rute.
[title size=”2″]Napušteni grad Čavušin (Çavuşin)[/title]

Četiri kilometra severno od Goremea, u visokoj, strmoj steni koja je poput napola sklopljene šake zakrilila Roze dolinu, uklesan je grad Čavušin. Istorija kaže da su se prvi hrišćani ovde krili od rimskih legija još za vreme Hristovog života, od 17. godine nove ere, da bi četiri veka kasnije ovo mesto postalo utočište za brojnu hrišćansku zajednicu. Na štedroj, peskovitoj zemlji, pokušavali su da se bave zemljoradnjom, što i današnji žitelji Čavušina čine.

Na vrhu stene je crkva, jedna od najstarijih u Kapadokiji, koja je posvećena sv. Jovanu Krstitelju. Druga, znatno veća i impresivnija, sa ranohrišćanskim freskama, nalazi se podno sela, pored današnjeg magistralnog puta. Datirana je u vreme između 963. i 969. godine, a podignuta je zbog boravka Nićifora Foke, vizantijskog cara, u Čavušinu. Znak Uneskove kulturne baštine nije mi ostavio dilemu da li se ulaz naplaćuje — nisam morala da se uspenjem strmim, originalnim gvozdenim stepenicama u steni, da bih se u to uverila.
[title size=”2″]Pašabagi (Paşabağı) ili Kesisler Vadisi[/title]
Na putu ka selu Zelve, u koje sam se uputila, smešteno je mesto dvostrukog naziva, čija imena u prevodu znače “pašini vinogradi” ili “monaška dolina”. Zapravo, reč je o skupini od dvadesetak veoma sličnih, zaista ogromnih vilenjačkih dimnjaka, koji većinom imaju spojena ‘tela’ i zasebne glave sa kapama, nalik na džonovske pečurke. Njihov raspored — uglavnom su grupisani u parove između kojih je dovoljno prostora — i konfiguracija zemljišta zaslužni su za to što su ovde izgrađene staze kao u nekom parku i uređenoj izložbi skupltura na otvorenom.

U jednom od dimnjaka, koji izgleda kao troglava aždaja, uklesana je kapela sv. Simeonu.
[title size=”2″]Zelve[/title]
Hoću-neću, hoću-neću da uđem — desetak minuta sam se dvoumila pred kapijom da li da platim ulaznicu. Znala sam da je Zelve jedno od poznatijih ranohrišćanskih sela u Kapadokiji, a pogled na crvenkasto-roze stene, koje u polukrugu opasuju dolinu, obećavao je zanimljivu avanturu. Fodorsov vodič, koji sam ponela sa sobom i sada konsultovala (što je turistička metoda analogna bacanju novčića), tvrdio je da će mi obilazak ovog sela omogućiti potpun uvid u to kako se živelo u vilenjačkim dimnjacima.

E pa kad je tako, nek idu u bestraga i osam turskih lira (osam ovde, deset tamo, petnaest skoro svugde za otvaranje magičnih kapija istorije). Kupujem i ulazim.

Zelve je bio centar hrišćanskog monaškog života počev od devetog pa sve do kraja trinaestog veka. Naselje je formirano u visokim stenama koje imaju oblik slova “m”, sa zaobljenim uglovima i najkraćim srednjim krakom. Podno njega je dolina i ulaz u selo. Radi lakše i brže komunikacije između dva spoljašnja kraka, da žitelji ne bi morali da pešače okolo, kroz središnji krak probijen je tunel. Nažalost, on je danas urušen i zatvoren za posetioce.

A to je slučaj i sa mnogim drugim delovima ovog nekada velikog sela, u kojem je živelo i nekoliko hiljada ljudi. Sigurno je jedna trećina podlegla eroziji, a kada vetrovi, što ovde duvaju skoro uvek, stanu na tren, jasno se može čuti zvuk osipanja peska.

Sa žaljenjem zaobilazeći delove mesta koji su ograđeni i zatvoreni za posete, prvi put sam pomislila kako zaista imam sreće, jer će možda već za deset ili dvadeset, a svakako za sto godina, erozija, kiše i vetrovi razrušiti i ovo što ja sada gledam: crkvu, džamiju, stanove na više spratova i sa nekoliko soba, ‘garsonjere’, svetionike, rezervoare, mostove… Jer iako nisam sve videla — delom što nisam stigla, delom što nisam imala dovoljno novca — odlazeći odavde ja ću poneti pune bisage nestvarnih sećanja na Kapadokiju — Zemlju vilenjaka.

5 Comments
most voted
newest oldest
Inline Feedbacks
View all comments
Buca
Buca
9 years ago

Snežo, stvarno ne mogu da verujem dok gledam ove slike iz Kapadokije kakva čuda sve tamo postoje. Fotke su odlične, čak mislim da tamo gde god i kako god da okineš dugme na aparatu, ne može da ispadne loša slika.
Sandra, ja i svi naši prijatelji navijamo za tebe da ustraješ na svom putu i da ostvariš svoj cilj – da obiđeš svet na biciklu. Malo ljudi na ovom svetu ima petlje da se upusti u tako nešto, zato smo svim srcem uz tebe.
Puno pozdrava i puno sreće da te prati.
Buca i Sandra!

Snezana
Snezana
9 years ago
Reply to  Buca

Fala, Buco i Sandra, kao i ostali prijatelji 🙂 kapadokija je zaista druga planeta, potpuno sam se pogubila tamo. A fotkanje napraotiv uopste nije lako jer iz nekog razloga (kazu zbog veoma mnogo svetlostı + zbog zasicenostı oblicima) ispostavılo se da je tesko napravıtı dobru fotku. Ja nısam zadovoljna skoro nıjednom. Ako mı verujete, fotke ne mogu da docaraju nı upola kako sve to tamo STVARNO ızgleda.

Bosa
Bosa
9 years ago

Probaj da crtas, mozda “uhvatis” to nesto sto ti se cini da izostaje na fotografiji…

Snezana
Snezana
9 years ago
Reply to  Bosa

Eh, dobar predlog, samo sto nemam ni papir ni olovku a ni vremena za crtanje. Ovo putovanje je full tıme job: ako ne vozım, ne obilazim znamenitosti i ne druzim se s ljudimaş onda sredjujem fotke i pisem i sve to kacim na net. Posla onoliko! gde jos da udenem i crtanje? 🙂

Anonymous
Anonymous
9 years ago

Pa, da, verujem… a, sto se crtanja tice, kad se sve slegne, po secanju i emociji…mislim da je to i bolje! super mi je sto si ti tamo (i svuda :)), a komuniciramo svakodnevno, osecam se kao da sam i ja s tobom, spremna za novu avanturu! A to je nerpocenjivo, i hvala ti na tome!